Opis
Bizarno, a opet tako uobičajeno i poznato svima nama je olakšanje koje doživljavamo, isto kao i iznenadni priliv energije i hrabrosti, kada se nakon dužeg vremena nelagode, nespokojstva, crnih slutnji, dana ispunjenih strepnjom i neprospavanih noći, konačno suočimo sa stvarnom opasnošću: vidljivom i opipljivom pretnjom. Ili možda to iskustvo nije toliko bizarno ako, na kraju krajeva, spoznamo šta je stajalo iza tog nejasnog, ali upornog osećaja da će se nešto užasno desiti, osećaja koji je remetio naše dane u kojima je trebalo da uživamo a nismo, i koji je činio naše noći besanim… Kada saznamo odakle udarac dolazi, mi znamo i šta možemo, ako možemo, da uradimo da bi ga odbili – ili bar saznajemo koliko je ograničenje naše moći da izađemo neozleđeni i kakvu vrstu gubitka, ranjavanja ili boli moramo da prihvatimo. Strah je najstrašniji kada je difuzan, rasut, nejasan, nevezan, neusidren, u slobodnom pokretu, bez jasnog cilja i uzroka; kad nas opseda bez vidljivog smisla ili značenja, kada se pretnja koje se treba plašiti može svuda naslutiti a nigde videti. „Strah“ je ime koje dajemo neizvesnosti: našem nepoznavanju pretnje i toga šta nam je činiti – šta možemo i ne možemo učiniti – da je na mestu zaustavimo– ili da se od nje odbranimo ako ne možemo da je zaustavimo. Iskustvo življenja u Evropi šesnaestog veka – u vreme i na mestu pred rođenje naše moderne ere – je jasno sažeto u samo četiri čuvene reči koje je izrekao Lisjen Fevr: Boj se uvek i svuda. Moderno doba je trebalo da predstavlja veliki iskorak od straha u svet oslobođen slepe i neumitne sudbine – te staklene bašte za uzgoj straha. Pet vekova kasnije, nama koji stojimo na kraju ogromnog groblja uništenih nada, Fevrova izjava zvuči – opet – izuzetno primereno i aktuelno. Naše vreme je, kao i nekada, vreme straha.
Zigmunt Bauman
Zigmunt Bauman (Zygmunt Bauman, 1925-2017.), poljski sociolog. Od 1971. živi u Engleskoj (oteran iz Poljske kampanjom antisemita, koju je režirao tadašnji komunistički režim). Bio je profesor na Univerzitetu u Lidsu (od 1990. profesor emeritus). Bauman je najpoznatiji po svojim analizama veza i odnosa između modernosti i holokausta, kao i po promišljanjima na temu postomodernog konzumerizma. Objavio je 57 knjiga i preko 100 članaka. Teme kojima se u njima najviše bavio: globalizacija, modernost i postmodernost, konzumerizam, moralnost.
Strah je drugo ime koje dajemo našok bespomoćnosti
Trilogija Zygmunta Baumana
O postmodernom potrošačkom
društvu1
Jedan od najproduktivnijih i najpoznatijih savremenih sociologa/filozofa dao je u svom trilogijskom opusu do sada najobuhvatniju i najdublju dijagnozu karaktera „postmodernog“ sveta i njegovog načina života: od medjusobnih ljudskih komunikacija u svakodnevnom životu, do shvatanja intimnih odnosa i o permanentnoj proizvodnji straha usled brzine promena i neizvesnosti u pogledu trasiranog puta i njegove budućnosti. Kao opšti obrazac za razumevanje šta se dogadja u postmodernom svetu Bauman smišlja originalnu sintagmu: fluidnost – u kojoj se izražava takva brzina promena koje su cilj po sebi i koje ne dovode do novih/boljih rešenja za nastale probleme, već uništavaju naziruće potencijale dinamike prosperiteta, u žurbi da se ne zaostane u trci za gomilanjem potrebnih novih artikala (što je Erich Fromm imenovao kao „veštačke potrebe“) i uvećavanjem kapitala kao najbitnije karakteristike moći nove vladajuće/posedničke klase.
Dubinskom analizom ogromne količine prikupljanih i analiziranih
podataka svih aspekata savremenog načina života, autor potpuno ruši
ružičastu sliku o „postmodernom društvu“ i neopozivom napretku
civilizacije 21. veka, koja pod teretom nametnutih i neupitnih
stereotipa, pod šifrom „bezbednosti“ dovodi do sve većeg
deficita slobode, podupirući zavisnost – ne samo od predstavnika
moći, već i od nagomilanih artikala, koji brzo postaju otpad, da bi
bili zamenjeni novim podjednako bezvrednim stvarima, čije gomilanje
postaje osnovna svrha, a ne oplemenjivanje novog načina života.
Autor konstatuje da to gomilanje stvari i kapitala podupire sve veću
zavisnost, kao otpor promenama koje bi dovele u pitanje lažnu
stabilnost vladajuće neoliberalne ideologije. Zato pod stalnim
teretom nametnutih strahova, gradjani ne razmišljaju o
osporavanju datih pravila igre. Zbog toga autor upozorava da brzina
stvaranja novog već u sebi pretpostavlja nužnost otpada,
koji često nadmašuje brigu za inovacijama. (I
knjiga,str.48).
Izazivajući permanentno
nezadovoljstvo postignutim obiljem, potrošač u želji za
zadovoljavanjem novih (?) potreba orijentiše se prema tržnim
centrima, kao najvažnijoj destinaciji životnog prostora.. A
„potrošački sindrom“ je ktiterijum prema kojem društvo
procenjuje svoje članove u skladu sa njihovim kapacitetom za
potrošnjom. U takvom društvu ne postoji težnja za usavršavanjem,
već za obiljem, koja nameće
sveprisutnu marketizaciju životnih procesa.
„Fluidni život“ i „fluidna modernost su blisko
povezani…“, konstatuje Bauman, u kojima se uslovi pod kojima
njegovi pripadnici deluju i menjaju se brže nego što je
potrebno da se načini delovanja konsoliduju u navike i rutine…“U
fluidnom modernom društvu individualna dostignuća se ne mogu
učvrstiti kao trajno vlasništvo, jer se vrednosti brzo pretvaraju u
opterećenja, a sposobnosti u nesposobnosti. Uslovi delovanja i
strategije osmišljene da se na njih reaguje brzo zastarevaju,
pre nego što akteri uopšte dobiju šansu, zbog toga se ne
preporučuje učenje iz iskstva i oslanjanje na strategije i taktičke
poteze uspešno primenjene u prošlosti…Dakle, fluidni život je
nepostojan život koji se odvija u uslovima stalne neizvesnosti…“
(Isto).
Konzumerizam je
„zavladao Lebensweltom“, konstauje Bauman; a
suština konzumerizma nije zadovoljavanje želja, koje „u
principu nije moguće utoliti“ – zbog brzine promena i stalnog
podsticanja novih želja, ne vodeći računa o onima koji su iz te
„igre“ isključeni (113).
U fluidnom modernom društvu industrija odlaganja smeća preuzima
komandnu poziciju u ekonomiji fluidnog života…Opstanak tog društva
zavisi od brzine kojom se proizvodi odredjuju za otpad i efikasnosti
uklanjanja otpada. U tom društvu ništa ne može zahtevati izuzeće
od univerzalnog pravila zamenjivosti…Postojanost, vezanost…su
najstrašnije i najzlokobnije opasnosti, izvori najužasnijih srahova
i mete najžešćih napada.Život u fluidnom modernom društvu ne
može stajati u mestu; on se mora modernizovati.(str.9, 10,
11.).
„Kreativna destrukcija“ je način toka fluidnog
života…ta kreacija uništava druge forme življenja, a time
indirektno uništava i ljude koji praktikuju te forme… (ljudi) su
isto toliko laki i nepostojani koliko i sve više globalna i
eksteritorijalna trgovina i finansije…koje pospešuju njihovu
nomadsku egzistenciju…Oni žive u društvu nepostojećih vrednosti,
bezbrižni su u odnosu na budućnost, egoisti su i hedonisti…“
(12).
Labavost veza i opozivost obaveza su rukovodeći princip
svih njihovih veza i obaveza… (autor se poziva na istraživanja
Richarda Senetta, The Corrosion of Character, The Personal
Consequences of Work in the New Capitalism, W.W.Norton,
1998. str.62.).
Nasuprot fluidnosti postmodernog društva, koje označava samo prividno kretanje kao napredovanje, Bauman upozorava da lakoća napretka i elegancija dolaze sa slobodom – slobodom kretanja, slobodom izbora, slobodom da se prestane biti ono što već jesi i slobodom da postaneš ono što još nisi. Oni koji se nalaze na suprotnoj strani ove nove planetarne mobilnosti nemaju takvu slobodu…Oni pripadaju: oni kojima pripadaju gledaju na svoje pripadanje kao na svoju dužnost, oko koje nema pregovora i koja je nesporna – dok oni kojima bi želeli da se pridruže vide svoje pripadanje više kao svoju sudbinu…koja je bespovratna i nepopravljiva. (14).
…Nejednake su šanse u savremenim igrama identiteta…Ljude
opseda problem identiteta. Ali identitet zavisi od pozicije na kojoj
se pojedinci nalaze: na vrhu, problem je izabrati najbolji obrazac od
mnogih koji se trenutno nude…Na dnu, problem je čvrsto se
priljubiti za jedini identitet na raspolaganju… (15).
Fluidni
život je potrošački život. On dodeljuje ulogu objekta
potrošnje svetu i svim njegovim živim i neživim
fragmentima…“biti podesan za potrošnju“ je jedina
karakteristika koja definiše njegovu funkciju… (18). U društvu
potrošača niko ne može izbeći da bude objekt potrošnje.
„Potrošači“ i „objekti potrošnje“ su konceptualni polovi
duž kojih su izgradjeni svi pripadnici društva potrošača..“(19).
Samo u svojstvu robe, samo ako su u stanju da
prikažu sopstvenu upotrebnu vrednost, potrošači mogu dobiti
pristup potrošačkom životu. (20).
Jedan od hroničara savremenih kultura i njihovih
nezadolvoljstava, razvija tipologiju „duhovnog
lumpenproletarijata“…Oni koji su zaraženi virusom „duhovnog
lumpenproletarijata“ žive u sadašnjosti i po sadašnjosti. Oni
žive da bi preživeli……eksploatacija ne izgleda ništa odbojnije
nego što je to ponovo ukrasti ono što vam je ukradeno…svet
nastanjen „duhovnim lumpen proleterima“ ne ostavlja prostora za
brige o bilo čemu drugom, osim o onome što može, bar u principu,
biti konzumirano…Važna je brzina a ne trajanje…(16)…tu su
droge koje obećavaju posetu večnosti…
To je „misao o
mračnom vremenu“, budući da „…Emocionalna nesigurnost leži u
srcu potrošačkog društva“ (139). Suprotno tome, parafrazorajući
Burdijea, autor konstatuje da prosvetiteljstvo inicira
terapiju: da bolestan bude ponovo zdrav, ili čak zdraviji i imuniji
na bolest (157). On takodje podseća na misao Adorna: da je pojedinac
koji ne vidi smisao promena, više sklon da se prepusti kolektivnom
kao čvrstom tlu iskazujući sklonost ka autoritetu – a to je
značenje „melting-pota“. (stapanja u loncu).
Poziva se i na
Marksa koji kritikuje „poništavanje humanosti, a da nije
ponudjen ni jedan razlog da se pitanje emancipacije skine
s dnevnog reda“ (165). Zato se uzima u obzir samo praksa a odbacuje
utopija.
Iz Baumanove analize o „postmodernoj kulturi“ kao „kulturi neangažovanja i zaborava“ može se govoriti o nastajućem carstvu nekulture, budući da je osnovni impuls kulture „kritička refleksija na status quo“…“sloboda kretanja, sloboda izbora, sloboda da se bude ono što jesi i sloboda da postaneš ono što još nisi (I knjiga, str.14.). Dok je postmoderno društvo…pripadanje kao dužnost oko koje nema pogovora i koja je nesporna …(isto).
Iz tog razloga, pojava fluidng postmodernog društva nagovestila je propast utopija sa težištem na drušvu i uopšte propast ideje „dobrog društva“. Jer je za „fluidno društvo“ važna brzina a ne trajanje, jer „potrošački sindrom teži za obiljem, a ne za slobodom,, da bi se obezbedio kontinuitet potrošnje „kao primarno zadovoljenje potreba i kao bedem sigurnosti“. U društvu potrošača ljudi su ne samo potrošači, nego i „objekti potrošnje“ (18). Ljudi žive u „svojstvu robe“ i samo ako su u stanju da prikažu svoju „upotrebnu vrednost“ oni dobijaju pristup potrošačkom životu, a cilj im je da napuste pretenzije ka sopstvenim vrednostima (21).
U I knjizi Fluidni život Bauman konstatuje da
su „fluidni život“ i „fluidna modernost“ blisko povezani.
Pod njima njegovi pripadnici menjaju brže nego što je potrebno da
se način delovanja konsoliduje u navike i rutine, te je „fluidni
život“ nepostojan život koji se stalno odvija u uslovima
neizvesnosti…Nezadovoljstvo koje se kao rezultat javlja daje svrhu
i snaži politiku sebičnog života; njen krajnji efekat je
održavanje fluidnosti života. Fluidno moderno društvo i fluidni
život zarobljeni su u istinskom perpetuum mobile-u.
(21).
Bauman ukazuje na činjenicu da u industriji „fluidnog
društva“ odlaganje smeća dobija izuzetnu poziciju i da
opstanak tog društva zavisi od „brzine kojom se proizvodi
odredjuju za otpad i efikasnosti uklanjanja otpada“, jer je osnovno
pravilo funkcionisanja takvog društva zamenjivost. A
suština modernosti se izražava u tome da društvo ne može duže
stajati u mestu (9-11).
Pozivajući se na druge autore koji su proučavali karakteristike postmodernog društva, Bauman se osvrće na delo Anri A. Žiroa koji je posvetio mnogo godina mukotrpnog rada proučavajući kakve šanse ima „kritička pedagogija“ u društvu koje se pomirilo sa dominacijom sila tržišta. „U suprotstavljanju privatizaciji, komercijalizaciji i pretvaranju u robu svega što ima veze sa obrazovanjem, učitelji moraju definisati više obrazovanje kao resurs od suštinskog značaja za demokratski i gradjanski život nacije…da se okupe i zajednički suprotstave transformaciji višeg obrazovanja u komercijalnu sferu…“ (str.22).
Ričard Rorti je 1989. godine proglasio poželjnim i
dostižnim ciljevima za učitelje zadatak da „unesu živost medju
decu“ i da usade „sumnju učenika u sopstvene predstave o sebi i
društvu kome pripadaju“. (22). On nastavlja – da više obrazovanje
„takodje nije stvar usadjivanja ili ulivanja istine…to je stvar
podsticanja sumnje i stimulisanje mašte i time dovodjenje u pitanje
prevladajućeg konsenzusa.“ (vid.R.Rorty, „The humanistic
intellectual: eleven theses“, u Philosophy and Social
Hope, Penguin,1999.str.127-8).
Imajući u vidu da suprotne poruke promotera konformizma moćno podržavaju vladajuća shvatanja, možemo dodati da to čini humanističke intelektualce nepokretnim metama zagovornika kraja istorije, racionalnog izbora, životnog shvatanja da alternativa ne postoji (italics –ZG). (24). A budući da je „fluidni život“ nepostojan život koji se stalno odvija u uslovima neizvesnosti, nezadovoljstvo koje se stvara daje kao rezultat „politiku sebičnog života“. Fluidno moderno društvo i fluidni život zarobljeni su u „istinskom perpetuum mobile“, piše Bauman (21).
Kultura: neobrazovana i nekontrolisana
Iz Baumanove analize o „postmodernoj kulturi“, kao kulturi….“neangažovanja i zaborava“ može se zaključiti o nastajanju carstva nekulture, budući da se gasi osnovna karakteristika kulture: „kritička refleksija na status quo“…sloboda izbora da se bude „svoja kreacija“. Dok se u postmodernom društvu „…pripadanje shvata kao dužnost, oko koje nema pogovora i koja je nesporna..“
Ideja i ime „kulture“ skovani su u trećoj četvrtini osamnaestog veka…sa značenjem upravljanja ljudskom mišlju i ponašanjem…Tek oko jednog veka kasnije ideja „kulture“ rodjena je kao objava namere…kao ime za svrsishodnu aktivnost…“kultivisanje“, „odgajanje“…ljudi nisu rodjeni već stvarani; postojala je potreba da postanu ljudi. Zatim je termin upravljati dobio značenje „preusmeravanje dogadjaja prema nečijem planu i volji….kontrolisati tok dogadjaja je poprimilo značenje manipulisanja mogućnostima…“upravljati znači ograničiti slobodu objekta upravljanja“…podela izmedju subjekta i objekta dejstva; izmedju delovanja i trpljenja; izmedju upravljača i upravljanih; učenih i neukih, prefinjenih i prostih.“ (str.67-68). Autor se, stoga, pita: kakve šanse ima „kritička pedagogija“ u društvu koje se pomirilo sa dominacijom sila tržišta. Suprotno Ričardu Rortiju koji je smatrao poželjnim i dostižnim ciljevima da učitelji „unesu živost medju decu“i da usade „…sumnju učenika u sopstvene predstave o sebi i društvu kojem pripadaju“ (22). Bauman se slaže da obrazovanje „…nije stvar usadjivanja ili ulivanja istine…već je stvar podsticanja sumnje i stimulisanje mašte i time dovodjenje u pitanje prevladjujućeg konsenzusa.“2
Ali kada je kultura „suprotstavljena administraciji“…ona
predstavlja težnje pojedinačnog nasuprot homogenizirajućeg
pritiska opšteg…ona podrazumeva neizbežan kritički impuls u
odnosu na status quo i sve institucije koje iz njega proizlaze“.
(69).
„Kultura ne može živeti u miru sa upravljanjem,
naročito ne sa nametljivim i podmuklim upravljanjem, ne sa
upravljanjem koje za cilj ima izvrtanje potrebe kulture za
istraživanjem i eksperimentisanjem kako bi se kultura uklopila u
okvire racionalnosti po zamisli upravljača…“ (70).
Kultura
cilja…“iznad glave“ onoga što se trenutno smatra
realnošću…kultura teži da transcendira ograničavajući uticaj
„aktuelnosti“…nasuprot shvatanju kulture kao homeostatičkog
sredstva za monotonu reprodukciju društvene realnosti…sredstva za
produžavanje njene istosti tokom vremena…i predstavlja jedan od
stabilizujućih mehanizama rutine i repeticije, instrument
inercije…(72).
Unutar vizije društva kao sistema sa sopstvenom ravnotežom
„kultura“ predstavlja ostvarenje snova upravljača:
efikasan otpor promenama…dogodila se „upravljačka
revolucija“ krišom sprovedena pod zastavom „neoliberalizma“:
upravljači koji su prešli na „zavodjenje“…na dominaciju putem
difuzne nefokusirane neizvesnosti, précarité, i
neprestanog nasumičnog narušavanja rutine..“.(73).
Promovisana je ideja o „transnacionalnoj učenoj eliti“ koja
je postala eksteritorijalna klasa; a otpisivanje
proletarijata ostavilo je samo „opšte intelektualce“ – kao
„stvaraoce manipulatore simbolima u procesu globalizacije.“
(175). A transformacija na planeti koja se izvodi pod šifrom
globalizacije dovodi do oštrog pogoršanja uslova života većine
stanovništva i nesigurnosti „gubljenjem kontrole nad sadašnjošću
i nesposobnost predvidjanja šta budućnost može doneti
(178).
Zbog toga Bauman zaključuje da „sadašnji naši
problemi zahtevaju planetarne promene…“i vraća se na Blohovo
isticanje značaja uloge nade. U smislu ostvarenja
„Communitas“, koja zavisi od ljudske mašte i razbijanja rutine i
zavisi „od ljudske sposobnosti za život sa rizikom“i
praktikovanja odgovornosti za posledice (92). Dok potrošačko
društvo vrši „…invaziju kolonizacije communitas“i opasno
preti opstanku ljudskog zajedništva. Ljudska
solidarnost je, smatra Bauman, prva žrtva trijumfa
potrošačkog društva, kao pobeda „posesivnog idealizma“
neoliberalne ideologije. To se već očituje u povećanom strahu od
stranaca i fobijom od imigranata u zemljama Evrope. Bauman zaključuje
da „utvara ksenofobije lebdi iznad planete“
(132).
Deklaracija o pravima čoveka danas se tumači bez prava
gradjana, a to poništava prava čoveka na ljudsko dostojanstvo,
jer je tehnološli napredak uništio humanost. Medjutim, Bauman
konstatuje da „istorija nije završena, da i dalje postoji izbor –
spremnost da se svet deli sa drugim ljudima“ (171). Ali ovaj
optimizam je podložan velikoj sumnji, kada Bauman govori o „krhkosti
ljudskih veza“, te da je partnerstvo „…samo koalicija
zajedničkih interesa“, da nema stvarne komunikacije i da se „ulazi
u veze samo da bi se pobeglo od dosade“, tj. da se „zajednički
identitet zamenjuje zajedničkim interesima“(knjiga II str.41 i
48). Bauman stavlja akcenat na površnost interakcije – na
„internet četovanja: morate stalno juriti naokolo i brbljati u vaš
mobilni telefon…“(54).3 Zato
se može govoriti samo o „vurtuelnoj bliskosti“; te konstatuje da
je „Glavni i najdalekosežniji uspeh tržišne ofanzive
gubljenje veštine društvenosti“ (93). „Stvara
se dobrovoljni geto visokih i moćnih
naspram onih koji su prisilno na dnu i napolju“ (125). A neizbežni
pratioci fluidnog potrošačkog društva su: egzistencijalna
nesigurnost i nestabilnost društvene pozicije i pojačana depresija.
Tu analizu Bauman nastavlja u III knjizi u kojoj konstatuje da je obeležje naše epohe „sveprisutnost straha usled prirodnih i ljudskih katasrofa“; da je „…naš život sve samo ne slobodan od straha…duga borba koju je verovatno nemoguće dobiti protiv potencijalno parališućeg straha…“ (16). Jer živimo na kredit – što potvrdjuje činjenica da nijedna prethodna generacija nije bila toliko u dugovima kao ova danas. A osnovna teza glasi: „uživaj sada, plati kasnije…“ (28). To je endemski strah kao deo svakodnevnog života – kao srah od isključenja, što stvara permanentno osećanje bespomoćnosti. U tom kontekstu najzlokobnija je kriza poverenja, piše Bauman, te žitelji današnjeg sveta „…obično smatraju bekstvo od problema boljom opcijom od njegovog rešavanja.“ (85), jer na vidiku nema „odbrambenih nasipa“ koji bi zaustavaili „globalnu plimu polarizacije prihoda“ (80). Zato nismo u stanju da smislimo bilo kakve alternativne načine – da pronadjemo lek protiv „morbidnih efekata“ paradoksa civilizacije (92), budući da su obezvredjeni svi moralni kriterijumi – pošto je birokratija zahtevala „povinovanje pravilima“ (koje je ona diktirala – ZG), a ne moralnom sudu.
U postmodernom/potrošačkom društvu prihvaćena
je instrumentalna racionalnost gde su sredstva a
ne ciljevi konstante, promovišući „vrednosno neutralna“
istraživanja , a to dovodi do „tehnološkog fetišizma“, koji
zamenjuje moralni izbor činom izbora „ispravne robe“ (105).
A
paradoks tehnološkog fetiša, utvrdjuje Bauman je u tome „…što
nam omogućuje da ostanemo pasivni i ne moramo preuzimati političku
odgovornost, jer to tehnologija radi za nas“ (107).
Zaključak glasi: „Strah je drugo ime koje dajemo svojoj
bespomoćnosti“.
Autor vrlo oštro razmatra i neželjene negativne efekte
globalizacije, koja nameće „izopačenu otvorenost društva“, kao
glavni uzrok nepravde, konflikata i nasilja. A kao pratioce
takvog selektivnog – neoliberalnog procesa globalizacije navodi:
porast nacionalizma, religioznog fanatizma i terorizma (114). Bauman
zaključuje: da fluidna nesigurnost hrani odsustvo borbe protiv
straha, a „…tržište cveta u uslovima nesigurnosti: ono
zaradjuje na ljudskom strahu i osećanju nesreće“ (158). Poruka
autora je da treba osnažiti/razvijati misao protiv straha. A
to pretpostavlja vratiti se napuštenoj ideji humanosti u
kojoj se istorijski civilizacijski razvoj meri ciljevima (a ne
sredstvima) zasnovanim na moralnim načelima koja polaze od principa
da je ostvarenje dostojanstva savakog čoveka najuzvišeniji cilj
prosperiteta modernog društva.
To takodje pretpostavlja
opstanak i razvoj zajedništva (communitas), što zavisi, kako piše
autor, „…od ljudske mašte i hrabrosti u razbijanju rutine…od
ljudske sposobnosti za život sa rizikom i za prihvatanje
odgovornosti za posledice.“ Bauman objašnjava da takva „invazija
i kolonizacija zajedništva“ kojom se ruši „moralna ekonomija“
od strane tržišnih sila, predstavlja najužasniju opasnost za
opstanak ljudskih zajednica, a kao najveći uspeh „tržišne
ofanzive“ neizbežno dovodi do gubljenja „veštine društvenosti“;
te autor konstatuje da je „…ljudska solidarnost prva žrtva
potrošačkog tržišta“ (93-94).
Tako „razmontirano zajedništvo“ potencira ksenofobiju i strah od nesigurnosti i neizvesnosti „fluidnog modernog postojanja“. Medjutim, kao jedinu utehu koja nam stoji na raspolaganju Bauman ističe da „…istorija nije završena i da postoji izbor…“ ali se pita: „da li su izbori koji su napravljeni tokom protekla dva veka doveli bliže do cilja koji je Kant predvideo – o večnom miru – ili smo se utvrdjivanjem dominacije našli dalje od cilja nego na početku „naše moderne avanture“.
U trećoj knjizi svoje trilogije (Fluidni strah)
analizira se sveprisutnost straha, nasuprot potrebi da je
moderno doba „…trebalo da predstavlja veliki iskorak od straha u
svet oslobodjen slepe i neumitne sudbine“ , ali je naše vreme i
dalje ostalo vreme straha, jer „život u modernom fluidnom svetu
priznaje samo jednu izvesnost – da sutrašnjica ne može, ne treba
i neće biti ista kao današnjica…“ (10). Nasuprot ciljevima
civilizacije da se spreči „vraćanje unazad“, stoji pretnja
decivilizovanja. Ona međutim istovremeno lišava ljude svih
alternativnih rešenja, kao posledica onoga što Bauman označava
„endemskim strahom“.
Ova knjiga , piše autor
„…predstavlja popis (preliminaran, nedovršen)
fluidnih, modernih strahova…ova knjiga je poziv na razmišljanje o
promišljenom delovanju…njena jedina svrha jeste da nas upozori na
ozbiljnost zadatka…da ljudi razumeju taj zadatak i izadju sa
osećanjem veće sigurnosti i samopoštovanja…“ (32).
Ukoliko
se ne zaustave mnogobrojna zla prouzrokovana politikom postmoderne
civilizacije, Bauman upozorava da „…postoji mogućnost da planeta
postane nemoguće mesto za život ljudi….“ (88). Problem je u
tome što nismo u stanju „da smislimo bilo kakve alternativne
načine suočavanja sa nedaćama… ne poznajemo lek protiv morbidnih
efekata…nemamo terapiju za pogubne propratne efekte usko ciljanih
upravljačkih poduhvata…“ (92). Ali Bauman ne prognozira totalnu
apatiju, već se poziva na kategorički imperativ Kanta – da se
angažovanjem uma može postići onaj vid ponašanja kao „univerzalni
nivo prirodnog zakona.“(102), nasuprot težnji birokratije da se
ljudi povinuju pravilima, a ne moralnom
sudu, da bi se legitimisala „instrumentalna racionalnost“,
gde se odgovornost meri prema onome ko propisuje pravila, a ne prema
postizanju poželjnih ciljeva. Uz to promovisanje „tehnološkog
fetišizma“, prebacivanjem odgovornosti na tehnologiju, omogućuje
nam da ostanemo politički pasivni. A pošto tehnološke sile ne
možemo kontrolisati, to uliva strah – kao „drugo ime koje dajemo
svojoj bespomoćnosti…“ (112). U krajnjoj liniji svi ti strahovi
proizlaze iz straha od slobode, koja podrazumeva i sopstvene
odgovornosti i obavezu traženja alternativnih mogućnosti da se
mišlju/razumom deluje u borbi protiv razornih efekata strahova koji
ljude parališu i predaju na „milost i nemilost zatvorene
sudbine“.
U tom smislu Zygmunt Bauman objašnjava i
širenje negativne globalizacije, koja daje
nusproizvode, kao što su: nacionalizam, religiozni fanatizam,
fašizam i terorizam, kao proizvode ideologije neoliberalizma (114).
Preporučujem stoga čitaocima da pažljivo pročitaju dubinska istraživanja Zygmunta Baumana, zasnovana na kvalitativnoj analizi činjenica koje je obradio u pomenutoj trilogiji, ne bi li u tome našli podsticaj da ohrabre svojom mišlju borbu protiv strahova, koje nam nameće nova vladajuća neoliberalna ideologija, čiji je proizvod ogoljena stvarnost posesivnog/egoističkog individualizma i straha od solidarnosti. Tako bismo reafirmisali vrednosti definisane u Deklaraciji o pravima čoveka i gradjanina ijednu istinski humanu budućnost na danas zagadjenoj planeti.
Priredila
Zagorka Golubović
1 Mediterran Publishing, Novi Sad izdao je tri knjige (trilogiju) Zygmunta Baumana o “fluidnom društvu” postmodernog sveta: I.Fluidni život (2oo9), II. Fluidna ljubav i III. Fluidni strah (2010).
2 R.Rorty, “The humanistic intellectual: eleven thesis” u Philosophy and Social Hope, Penguin, 1999. str.127-8.
3 I na naše istraživanje o načinu provodjenja vremena mladih, na pitanje “sa kime se najviše družite dobili smo odgovor: sa mobilnim telefonom.
