Fernando Pesoa o Oskaru Vajldu – Da je bio Bog, bio bi ateista [Tema: Pesoa]

| August 31, 2016 | 0 Comments

biografia-oscar-wilde-the-history-channel

 

 

 

Pesoa je napisao bezmalo dvadeset zapisa o Vajldu, neke na engleskom, neke na portugalskom jeziku. Izvesni su bili naslovljeni kao „Odbrana Oskara Vajlda“, drugi su bili nacrti za predgovor planirane knjige prevoda izbora iz Vajldovog dela. Pesoa je imao ambivalentan stav prema Vajldu, kao i prema nekim drugim svojim književnim opsesijama, pre svega prema Šekspiru. Načinio je čak i Vajldov horoskop, a popratio ga je podacima o sopstvenim astrološkim znacima. Kako god bilo, obojica su preminula istog datuma, 30. novembra, mada ne i iste godine.

Središnja tema, razume se, jeste to što Oskar Vajld nije bio umetnik. Bio je nešto drugo: ono što nazivamo „intelektualcem”. Lako je nabaviti dokaz za ovo, koliko god da tvrdnja izgleda neobično.

Nema sumnje u to da je Vajldova velika preokupacija bila lepota, da joj je, ako ništa drugo, robovao više nego običan privrženik. Ta ljubav bila je naročito dekorativnog karaktera, zaista, teško da može da se kaže da je bila od bilo kakvog drugog karaktera, osim dekorativnog. Čak i ona etička ili intelektualna lepota za kojom je žudeo ili kojoj se divio, ima u sebi dekorativan karakter. (…) Misli, osećanja, uobrazilje – za njega one vrede samo ukoliko mogu da posluže za dekoraciju i tapaciranje njegovog unutrašnjeg života.

Dakle, neobična stvar u vezi s njegovim stilom jeste to što je ona sama, qua style, veoma malo dekorisana. On nije imao uglađene fraze. Veoma retko poseže za frazom koja je estetski veličanstvena, pored toga što je intelektualno upadljiva. On je pun upečatljivih fraza, od one vrste koju neosvećeni ljudi nazivaju protivrečnostima i epigramima. Međutim, „izvanredna fraza” kod pesnika, prava pesnička fraza, upravo je ona stvar u kojoj njegova dela prilično oskudevaju. Ona vrsta stvari koju Kits neprestano stvara, koju Seli neprestano nameće, kojom Šekspir vlada – „način izražavanja”, pri čemu se čovek žigoše kao pesnik i umetnik, a ne samo kao puki posmatrač umetnosti – to njemu nedostaje, i to u meri koja je i očigledna i neočigledna. Očigledna je zbog toga što su njegove čisto intelektualne fraze tako srećne i izobilne da je suprotstavljena oskudica u čisto umetničkim frazama potpuno vidljiva; a neočigledna je zbog toga što čisto uživanje izazvano samim tim nizom intelektualnih blaženstava ima moć da nas navede na to da poverujemo da smo čitali umetničke fraze.

On voli dugačke opise predivnih dekorativnih stvari i svu silu strana takvih opisa, zatičemo, na primer u Dorijanu Greju (…). Ipak, on te predivne stvari ne priziva uz pomoć fraza koje će ih na živopisan način prineti nama pred oči, on samo pohotljivo donosi njihov katalog.

On opisuje raskošno, ali ne umetnički.

Njegova primena čiste melodičnosti reči jedinstveno je trapava i primitivna. On voli postupak, ali se u tome uvek pokazuje kao nespretan.

Voli neobične nazive neobično lepih stvari i pompezne nazive zemalja i gradova, ali u njegovim rukama oni postaju kao leševi. On ne može da napiše ,,Od svilenog Samarkanda do kedarskog Libana”. Taj Kitsov stih, premda ne naročito zaprepašćujuć po dejstvu, ipak stoji iznad Vajldovih ostvarenja.

Jer, objašnjenje ove Vajldove slabosti nalazi se u samoj njegovoj dekorativnoj tački gledišta. Ljubav prema dekorativnoj lepoti opšte uzev izaziva nemoć proživljavanja unutrašnjeg života stvari, osim ako se, poput Kitsa, pesnik, naporedo s ljubavlju prema dekorativnom, odlikuje i ljubavlju prema prirodnom. Priroda je, a ne dekoracija, ono što u umetnosti prosvetljuje. Sliku najbolje opisuje rečima onaj ko je do kraja kadar da uz pomoć slike obrazuje une transposition d’art, iznova je podižući u uzvišeniji život reči, tako da ne promeni ništa od njene lepote, iznova je dovodeći do većeg sjaja – ovaj najumešniji deskriptor obično je čovek koji je počeo od posmatranja Prirode otvorenih očiju. Da je počeo od slika, nikad ne bi bio kadar da valjano opiše sliku. Takav je bio Kitsov slučaj.

Proučavanjem prirode učimo da posmatramo; proučavanjem umetnosti učimo samo da se divimo. U umetničkoj viziji mora da ima nečeg naučnog i preciznog – preciznog u nepopustljivom i naučnom smislu – kako bi uopšte mogla da bude umetnička vizija.

Od svih nakinđurenih i jalovih pustolova u umetnosti, čije mnogostruko prisustvo negativno odlikuje savremeno doba, on je jedna od najvećih figura, jer je istinski lažan. Njegov pristup je istinski u vremenu kad ništa nije istinsko; i istinski je zbog toga što na svesnom nivou nije istinski.

Njegov stav je svestan, dok je sve oko njega samo nesvestan stav.

Stoga, on ima preimućstvo svesnog. On je reprezentativan: svestan je. Celokupna savremena umetnost je nemoralna, zbog toga što je razularena. Vajld je svesno nemoralan, stoga je stekao intelektualno preimućstvo.

On je teorijom tumačio sve što savremena umetnost predstavlja, i ako su njegove teorije donekle kolebljive i nestalne, on je njihov pravi predstavnik, jer sve savremene teorije predstavljaju spoj i mešavinu, imajući u vidu da je duh ovog vremena isuviše pasivan da bi iznedrio nešto moćno.

Naše doba plitko je po svojoj dubini, neodlučno u svojim uverenjima […….] Mi smo sušta suprotnost elizabetancima. Oni su duboki čak i kad su plitki; mi smo plitki čak i kad smo duboki. Nezadovoljavajuća snaga uma lišava nas sopstvenih ideja. Nedovoljna snaga odlučnosti kalja naše planove…..

Jadno je reći, ali savremenog čoveka ništa tako ne simbolizuje kao što ga simbolizuje drkadžija. Nedoslednost, nedostatak smisla, beznačajnost, […….] zamena značenja neuspeha razjarenim nagonima prema životu….

Vajld je bio tipičan za ovo. Bio je čovek koji nije pripadao svojim uverenjima. Da je bio Bog, bio bi ateista…..

Svoje misli poimao je kao jasne, ne kao ispravne. To je tipično za vreme duhovne zabrinutosti; u tome je zadovoljstvo jednog drkadžije.

Uživanje u razmišljanju o klubovima kako bi se zaboravilo na svaki smisao razmišljanja.

On nije znao šta znači biti iskren. Može li čitalac da zamisli ovo?

Bio je nagoveštaj, ne čovek.

[Umetnost Džejmsa Džojsa]

Umetnost Džejmsa Džojsa, kao i Malarmeova, u stvari je umetnost zaokupljena metodom, dakle izradom. Čak je i senzualnost Uliksa znak osrednjosti. To je halucinatorni delirijum – vrsta koju leče psihijatri dočaran kao svršetak, sam po sebi.

[Umetnost prevođenja]

Ne znam da li je iko ikad sastavio Istoriju prevođenja. Bila bi to obimna, ali veoma zanimljiva knjiga. Poput Istorije plagiranja – još jednog mogućeg remek-dela koje čeka na svog autora – biće prepuna lekcija iz književnosti. Postoji razlog zbog kojeg jedna stvar treba da dovede do druge: prevod je samo plagijat u autorovo ime. Istorija parodija upotpunila bi niz, jer prevođenje predstavlja ozbiljno parodiranje na drugom jeziku.

Mentalni proces uključen u parodiranje isti je onaj koji je uključen u kompetentno prevođenje. U oba slučaja, prisutno je prilagođavanje duhu autora u svrhu koju autor nije poznavao. U prvom slučaju, svrha je humor, tamo gde je autor bio ozbiljan; u drugom slučaju svrha je jezik, tamo gde je autor pisao na drugom jeziku. Hoće li jednog dana neko uzeti na sebe to da humorističnu pesmu parodira kao ozbiljnu? Ostaje neizvesno. Međutim, ne može biti sumnje da bi mnoge pesme – čak i mnoge velike pesme – zaista dobile ako bi bile prevedene na sam jezik na kojem su napisane.

To problem okreće ka pitanju da li je važna umetnost ili je važan umetnik, pojedinac ili proizvod. Ako će to biti ono krajnje što se računa i što će nam doneti uživanje, onda je opravdano to što pesme slavnog pesnika smatramo sve samo ne savršenim i, u svetlu kritike drugog doba, savršenim ih činimo oduzimanjem, zamenom ili dodavanjem. Vordsvortova ,,Oda besmrtnosti” velika je pesma, ali daleko od toga da je savršena. Bilo bi koristi od toga da se preradi.

Zanimanje za prevode postoji jedino onda kad su teški, to jest ili kad su rađeni s jednog jezika na bezbroj drugih, ili kad je reč o krajnje složenim pesmama, premda prevođenim na veoma srodan jezik. Nije nikakvo zadovoljstvo prevoditi između, recimo, španskog i portugalskog.

Svako ko ume da čita na jednom jeziku, automatski ume da čita na drugom; stoga izgleda da tu nema ni smisla prevoditi. Međutim, prevoditi Šekspira na neki od romanskih jezika bio bi stimulativan zadatak.

Sumnjam da bi mogao da se prevede na francuski; bilo bi teško prevesti ga na italijanski ili španski; portugalski, kao najgipkiji i najsloženiji od romanskih jezika, možda bi dozvolio prevođenje

Fernando Pesoa

Priredila i prevela Nada Uzelac

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Fernando Pesoa o Oskaru Vajldu – Da je bio Bog, bio bi ateista [Tema: Pesoa]

by admin time to read: 6 min
0