Apsolutno romantično

| December 25, 2016 | 0 Comments

but
Ni­je ovo ži­vot, pje­sma je ovo, moj pje­smo­tvor­ni ze­mlja­če. Jer, da je ži­vot, bi­lo bi ne­pod­no­šlji­vo. Je­di­no u ovoj pje­smi, u ovoj ro­man­si, sve do­bi­ja vi­ši smi­sao i du­blje zna­če­nje ko­je iz­mi­če nor­mal­nom umu i obič­nom tra­ja­nju. Ot­ka­d nas ima, ako nas uop­šte ima, ni­šta nam ni­je ka­ko bi tre­ba­lo da bu­de, a opet sve nam je ka­ko se sa­mo po­že­lje­ti mo­že u dr­ža­vi ko­ja ni­je dr­ža­va, već ro­man­sa u ko­joj ne­ma lju­ba­vi, sem mr­žnje ko­ja se na­šmin­ka­la kao lju­bav…
Za­to će jed­no­ga da­na, je­dan ne­ko, ko­ji ni­je je­dan od nas, od sve­ga ovo­ga na­pra­vi­ti pje­smu ko­ja i ni­je pje­sma iako na pje­smu li­či. Jer, ova­kvi ka­kvi smo odav­no smo ušli u pje­smu ko­ja se na­pi­sa­la da bi ne­sta­la za­jed­no sa svim onim što je u nju sta­lo. Ne­ko nas je iz­gle­da opa­sno pre­va­rio da će­mo ušav­ši u pje­smu po­sta­ti za­to­če­ni­ci vječ­no­sti iz ko­je se, po sve­mu su­de­ći, ne mo­že iza­ći. Pro­pu­sti­li smo šan­su da bu­de­mo smrt­na bi­ća i po­sta­li smo to­tal­ni be­smrt­ni­ci u ap­so­lut­noj pje­smi u ko­joj i ne­ma ni­če­ga sem bez­boj­ne ap­so­lut­no­sti…
A mo­gli smo, da smo htje­li, svi­ra­ti i od­svi­ra­ti svo­je, kao što i ra­de i dru­gi na­ro­di i dru­ga­či­ja če­ljad, i si­ći na vri­je­me sa hi­sto­rij­ske po­zor­ni­ce mah­nuv­ši sa­žal­no na one ko­ji na­sta­vlja­ju ta­mo gdje smo https://health-e-child.org/buy-modalert-online/ se mi po­tr­bu­ške ljok­nu­li cje­li­va­ju­ći ap­so­lut­ni be­ton ap­so­lut­nog kra­ja. Sve što ni­je ap­so­lut­no, ba­ška­ri se u svo­joj ba­nji­ci, u re­la­tiv­no­sti svo­joj, na­u­ži­va se u iz­vje­sno­sti svo­ga krat­ko­vi­je­ka, pro­tr­či li­va­di­com ve­se­lih bo­ja i oti­sne se u no­ve avan­tu­ri­ce sa ne­kim no­vim bar­ja­či­ćem u raz­ma­ha­noj ru­či­ci. Sve, da­kle, ide po pla­nu kod svih ko­ji ne že­le da za­vr­še u pje­smi, već, o gre­ho­te, že­le da ži­ve u ži­vo­tu. Ži­vuc­ni, ži­vo­ta­ri, ži­vuc­kaj i pro­ži­vi, a ap­so­lut­nu po­e­zi­ju pre­pu­sti ap­so­lut­nim dan­gu­ba­ma ko­ji ap­so­lut­no i ne zna­ju šta bi sa so­bom u ap­so­lut­nom za­no­su…
Sad i da ho­će­mo, ne­ma nam va­đe­nja. Za­gli­bi­li smo du­bo­ko u po­tra­zi za ne­čim što ni­ko ni­ka­da i ni­je pro­na­šao i što mno­gi ni­ka­da ni­je­su ni po­ku­ša­va­li da tra­že, jer pa­met­ni zna­ju, ono što mi ne zna­mo: ne po­sto­ji ni­šta što je va­žni­je od do­bre pri­če za la­ku noć. Kao da smo se osmu­đe­ni va­tru­šti­nom pra­pro­klet­stva sve vri­je­me uspa­vlji­va­li ne­sa­ni­com i sve svo­je da­ne www.yourcanadianmeds.com/product/phentermine/ pro­vo­di­li sa­mo u be­sa­nim no­ći­ma. Sla­gao nas je onaj ko nam je re­kao da ne mo­že dru­ga­či­je ne­go ova­ko i da nam je naj­bo­lje ka­da nam ni­je do­bro. Ili smo tim ap­so­lut­no ro­man­tič­nim če­ki­ćem, ona­ko sa­mi od se­be, ni od ko­ga pod­u­če­ni, iš­ču­ka­li sop­stve­no če­lo na­da­ju­ći se da će nam u po­sled­njem tre­nut­ku pro­ra­di­ti kli­ker ap­so­lut­ne od­go­net­ke. Po­no­si­li smo se mi div­ni Ser­bi, svo­jom di­vov­skom pa­me­ću zna­ju­ći do­bro ono što i dru­gi zna­ju: pa­met se ne mje­ri na­šim du­bi­o­za­ma, već po­su­di­ca­ma ovo­zem­nog su­lu­dog svi­je­ta…
I ta­ko je, ne­go ka­ko, sko­va­na u na­šim ne­be­skim kov­ni­ca­ma, na­sta­la i ona re­pa­ta mak­si­ma: Ko zna za­što je to do­bro. Zbog to­ga smo, valj­da, i pro­sla­vlja­li sop­stve­ne po­ra­ze i sra­mi­li se zbog sop­stve­nih po­bje­da. Mi­sli­li smo, jad­ni si­ro­ta­no­vi­ći, pre­pu­šte­ni na mi­lost i ne­mi­lost ap­so­lut­noj po­e­zi­ji, da je sve što je drev­no isto­vre­me­no i mu­dro, a da viagra je sve što je mu­dro, ap­so­lut­no i drev­no. Mi­je­nja­li u cr­nim mje­njač­ni­ca­ma sa­da­šnju pa­met za ne­ka­da­šnju lu­dost di­ve­ći se sop­stve­noj pro­mu­ćur­no­sti. Pre­tva­ra­li naj­ve­ću žr­tvu u naj­ma­nji bak­šiš, pa ga ma­ni­rom is­ku­snih ra­spi­ku­ća di­je­li­li sva­koj bje­lo­svjet­skoj ba­ra­bi ko­ja nas je za­ba­vlja­la is­pi­ja­ju­ći nam slat­ku krv. Mi nji­ma krv, oni na­ma, braj­ko moj, ši­pak…
Ko nam je kriv što smo se gu­ra­li da uđe­mo u be­sa­mrt­nu pje­smu, u ap­so­lut­nu ro­man­su, kao u pra­zan voz. Kad smo shva­ti­li da smo žu­ri­li da hru­pi­mo ta­mo oda­kle je sva­ko po­bje­gao i da smo je­di­ni ta­mo gdje su svi naj­bo­lji mo­ra­li bi­ti, bi­lo je mal­či­ce ka­sno. I još uvi­jek ne zna­mo šta nam je bo­lje: iska­ka­ti iz ot­ka­če­nog va­go­na ili osta­ti u va­go­nu ko­ji će se mo­žda za­u­sta­vi­ti na po­sljed­njoj sta­ni­ci na ko­joj ne­će­mo ni se­be pre­po­zna­ti. Opet ta div­na, ap­so­lut­no ro­man­tič­na di­le­ma: iz­gi­nu­ti na ju­riš ili od­u­mi­ra­ti na ura…
La­ko je nji­ma i ta­mo nji­ma sa nji­ho­vim la­kim ne­sta­ja­njem. Oni zna­ju što zna­ju i to im zna­nje ni­je je­di­no što ima­ju. Još ma­lo će se po­i­gra­ti u lu­doj igra­o­ni­ci, pa oti­ći ne­gdje, ko zna gdje. I ni­ka­da se ne­će za­pi­ta­ti je­su li za­i­sta, već- ka­ko su odi­sta. Baš je njih bri­ga za po­e­zi­ju i za ap­so­lut­ne pro­ble­me. Oni i ni­je­su po­sta­li da bi se opje­smo­tvo­ri­li, već da bi is­pi­si­va­li se­be iz ap­so­lut­nog ži­vo­ta…
Eto, ta­ko se ne­ka­ko, to­bož, tje­ši­mo. A sva­ka nam utje­ha na­li­či na neo­do­lji­vu kle­tvu bez ko­je nam, ova­kvi­ma, ap­so­lut­no ro­man­tič­ni­ma, ne­ma ap­so­lut­nog ži­vo­ta. Jer, šta je ži­vot, ako ni­je ro­man­tič­na kle­tva, bre…

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Apsolutno romantično

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0