Čas anatomije (2) – Suviše je to mirisalo na Jevropu, a nama Jevropa ne treba [Tema: Kiš]

| March 15, 2017 | 0 Comments

Čas anatomije (2)

Posle dugog i neslavnog života od nekih mesec-dva, za koje je vreme obigrao u svom rukopisnom izdanju sve naše književne salone i saloone, tekst pod naslovom Ogrlica od tuđih bisera dospeo je najzad u javnost i pojavio se u zagrebačkom Oku.

Taj tekst u Oku pojavio se u svojoj ublaženoj verziji, kao kakav objektivan prikaz knjige, intoniran sasvim ležerno i sasvim objektivno, dakle bez onog slavnog nadnaslova koji mu bejaše namenjen, nadnaslova s kojim su neki beogradski pisci odlazili na spavanje i budili se iza sna uz njegove slatke reči na usnama: Grobnica za Danila Kiša. Tako je najzad ugledao sveta taj famozni tekst o kojem se pričalo mesecima kao o prvorazrednoj književnoj senzaciji, a ta vest o predstojećem skandalu i o književničkoj sahrani prvoga reda dospela je u svojoj najfantastičnijoj, bulatovićevskoj, verziji i do Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Titograda. U toj ublaženoj verziji, a pod naslovom Ogrlica od tuđih bisera, naš Pigeon raspreda o mojoj knjizi kao neko ko se domogao biserne ogrlice za koju mu se čini da je lažna, jer su mu tako poručili telefonom eksperti, pa on i sam, kao kakav draguljar, pokušava da donese svoju stručnu ekspertizu, da je iznese pred javnost, tobože uvređen zbog te nečuvene podvale. On tu samosvesno, kao novinar skandaloznih rubrika i kritičar-diletant, iznosi svoje otkriće i svoju ekspertizu popraćenu fotokopijama, tvrdeći da to čini brinući se za osobenosti nacionalnih kultura i pozivajući javnost, patetično, da dobro otvori oči…

Bacimo, dakle, jedan pogled unazad, napravimo jedan mali aperçu onog što se zbilo pre te famozne pigeonovske petarde koja je, objektivno govoreći, imala istu poentu kao i Šćepanovićeva priča o Goluži (videćemo i to), to jest nije je uopšte imala, jer je poenta izostala, samo je malo zadimilo a vazduh je zasmrdeo na ukvarena jaja.

Prvo je tzv. tout Belgrade zabrujao, zazvrndao i ahnuo kao šćepanovićevski varošani, a vest o tome da sam svoju knjigu prepisao prošla je brzinom košave celim predelom kojim košava u nas duva, a sve što je pismeno, polupismeno, četvrtpismeno i nepismeno (pogotovu ove poslednje kategorije građanstva) govorilo je o tom neviđenom događaju, o tom skandalu koji tek što nije izbio na videlo, jer stvar je zakuvana, sve postoji crno na belo, Bulatović je lično video stvar, te famozne fotokopije koje dokazuju da sam ja svoju knjigu prepisao, a taj novinar (Pigeon) putovao je, tobože o trošku redakcije, na liniji Pariz–Bordo–Poatje, sve autorovim tragom, kao kakav policijski pas, i doneo je, dakle, sve potrebne dokazne materijale. U Klubu književnika književni su džokeji stvarali kružoke u čijem je centru stajao nervozni Bulatović i s autoritetom i žarom poslednjeg našeg dobitnika na konjskim trkama izlagao je, kao naš prvi i jedini gonkurovac, kako stvari trenutno stoje, dokle se stiglo, kakve su konsekvence po autora koga je naš narod uhvatio na delu. A konsekvence su, po Bulatoviću, sasvim jasne i logične; treba dovesti u pitanje, naravno, sve što je taj autor (D. K.) napisao, jer – ko zna? – možda je sve svoje knjige odnekud prepisao, nikad se ne može s njim znati… Novinari su već imali spremljene beležnice i oštro zašiljene olovke, stvar je čekala, stvar je bila u vazduhu, nestrpljenje je bilo dovedeno do paroksizma, a oni koji su ulagali u sve to malo skepse i malo sumnje bejahu proglašeni za pristrasne i za kukavice.

Borislav Mihajlović Mihiz i Nikola Milošević dobijaju preteće poruke od Pigeona da će izneti u javnost njihovu delatnost, to jest činjenicu da su njih dvojica, kao kritičari (kojima se obratila Duga) u tom času valjda jedini, ovde, stali na vetrometinu čaršijskog blebetanja i pokušali svojim trezvenim mišljenjem i književnim argumentima da zaustave taj zli vetar intelektualnog nasilja.

U te se dve novinarske i nepismene pigeonovske paškvile (objavljene u Oku) sleglo kao u kloaku sve ono što je književna čaršija prepričavala već mesecima, to jest da ja koljem zaklano jagnje, pri čemu je to jagnje eufemizam za staljinizam, pa, dakle, ja koljem i derem siroto jagnje staljinizma, koje ne samo što je jagnje, bivše jagnje, nego pošto je bivše, ono je još i mrtvo jagnje, agnec Božji, pa sam ja tako proglašen još i za strvodera, koji kolje posvećen i po svim verskim propisima zaklani košer, i onda se još usuđujem da taj košer serviram čestitim Jeremićima i Pigeonima, Bulatovićima i Šćepanovićima, umesto da pišem o nama, a kad već pišem o tim stvarima, to jest kada prodajem to zaklano staljinističko jagnje na malo, zašto se ja, kad sam već takav hrabréc, ne poduhvatim neke druge teme, a ne te (pa da ga vidimo!); da je ta knjiga, dakle, jevrejska stvar, to jest knjiga o Jevrejima, a kad je već knjiga o Jevrejima, onda je mogla biti napisana pošteno, a ne pristrasno kako je napisana, jer bilo je Jevreja i na drugoj strani, bilo je Jevreja i među čuvarima logora i među egzekutorima, zapravo i nije bilo drugih egzekutora, a gde su oni u toj knjizi, sve te ubice? gde su? Knjiga je ta, dakle, o Jevrejima, stoga irelevantna, ona ne govori ni o nama niti za nas, što znači nije naša, sve to što je u njoj rečeno rečeno je već davno, ne samo kod Solženjicina nego i u drugim memoarima i knjigama, i to s punim doživljajem viđenog, i sve je to – uostalom – odnekud prepisano (dokazni materijal se sprema), jer kakve on (to jest D. K.) ima veze sa svim tim, kada nije bio u logoru itd., itd. Ja sam, dakle, zamenio državu u kojoj živim, što znači da sam izgubio kompas i da više ne znam gde živim i šta radim, i zašto ne pišem o nečem drugom a ne o onome o čemu pišem, jer dok sam pisao svoj porodični ciklus, to je takođe bilo strano, nije, dakle, bilo naše, ali bar nas se to nimalo nije ticalo, ama ič, a i to je bilo odnekud prepisano, suviše je to mirisalo na Jevropu, a nama Jevropa ne treba, imamo mi svoju tradiciju itd.; Jean Descat, od milja zvani Joca Daska, moj prevodilac, ima pouzdane dokaze da je, bar što se tiče ove poslednje knjige, skoro sve prepisano sa francuskog, pa se Ž. Deska naljutio, bogami, što je zamalo doveden u zabludu da prevodi na francuski ono što je već prevedeno sa francuskog, i on, to jest Nach Jotsa (koji je naš čovek i kao naš čovek peva Oj, Moravo bolje nego bilo ko od nas), ima dokaze crno na belo da je sve to kod mene, ili bar najvećim delom, odnekud prepisano, on je spreman da sve to ustupi nekom novinaru kako bi se stvar obelodanila i skinula tako ljaga sa srpske literature; a što se tiče autora u pitanju (to jest D. K.-a), on će već, Joca Daska, descendre sa carrière en flèche, strmeknuti njegov ugled niz parapet!

Poruke su stizale, telefoni i arapski telefoni su brujali i zvrndali i zvrckali, Bulatović je sa državnih telefona, iz nadleštava, iz Kluba, iz knjižara, privatnih salona i saloona, iz izdavačkih preduzeća i novinskih i časopisnih redakcija panično obaveštavao Zagreb, Ljubljanu, Titograd,

Sarajevo, saopštavajući najnovije vesti – strogo pov. što se izvora tiče – Duga obustavila štampanje! Eksperti se izjašnjavaju! Eksperti su se izjasnili protiv plagijata, ali nije važno, Pigeon ide na sve ili ništa! Pigeon nema šta da izgubi, Pigeon zna više o tim stvarima od svih eksperata itd. Naravno, ta je rekonstrukcija događaja, ta priča o putovanjima i o traganju tu bila samo zato da bi se pokazalo sumnjičavcima s koliko naučne akribije radi naš novopečeni književni istražitelj (Pigeon), koliko je u taj pothvat uloženo truda i (državnog) novca, da bi se, dakle, pokazalo koliko je krupna stvar u pitanju, no tu je, zapravo, u prvom redu reč bila o tome da se brižljivo prikriju tragovi i poreklo pigeonovskih argumenata i foto-dokumenata, to jest činjenica da se do cele ove rabote došlo prostom podelom posla: Nach Jotsa je dostavio, tačnije ostavio u nasleđe Šćepanoviću inkriminisani dokazni materijal, a Nach Scepanovitz je pak taj materijal dostavio u pravi čas svom poslodavcu iz Duge – Pigeonu…

Nestrpljenje u Književnom klubu doseže svoj klimaks, jer Duga izlazi bez Grobnice za D. K.; (ali najlepša priča sveta u izboru Brane Šćepanovića je tu, za utehu), čaršija počinje već da unosi dozu sumnje u celu tu rabotu i u njenu valjanost, uprkos zajapurenom Bulatoviću, koji noćima drži predavanja i uverava sumnjičavce da je on sve video, lično, svojim rođenim očima, već se zna sve u detalje, a reč je o nekom ruskom emigrantskom piscu koji je umro krajem tridesetih godina u Parizu, po jednima, a po drugima o nekom drugom ruskom piscu koji je takođe umro, ali ne u Parizu i ne tridesetih godina, zatim ponovo stupa na scenu sâm arbiter elegantiae, pravi i jedini naš književni istražitelj od nekakvog autoriteta (drugi se bave mrtvim i balzamovanim piscima), dakle pojavljuje se sa nekog od svojih putovanja Pigeon, i u Klubu književnika, uz asistenciju našeg samozvanog gonkur-ovca (Bulatovića), čita svoju optužnicu, a gonkurovac mu pri tom okreće stranice jedva gledajući u partituru, jer on je zna napamet, on je na izvestan način njen koautor, fotokopije idu od ruke do ruke, niko ništa ne razume, niko i ne pokušava da dešifruje šta ima na tim fotokopijama, šta tu, zapravo, piše (na francuskom), ko će se još time baktati da upoređuje tekstove, kad su tu takva dva autoriteta koja garantuju svojim autoritetom da je stvar proverena.

Jedan mlad kritičar, koji je o Grobnici za B. D. već pisao, pozitivno kako se to kaže, najavljuje, međutim, svoju ispravku (za list Mladost), tekst neki u kojem će se obračunati sa kritičarima koji su pisali takođe pozitivno o toj knjizi kao i on, ali on ima neke zamerke njihovom pristupu, no urednik Mladosti ne želi da objavi taj tekst, ne iz nekog fair-playa, nego iz prostog razloga što je na pomolu sad jedna mnogo veća afera (Kiš je prepisao svoju knjigu), pa, dakle, sve ostalo sad pada trenutno u vodu, sve je nevažno pred tom činjenicom koja tek što nije obelodanjena, treba samo malko pričekati, tempirana bomba već je podmetnuta, satni mehanizam neumitno i zlokobno otkucava, do eksplozije tek što nije došlo, a kada do nje dođe, od knjige Grobnica za B. D. i od njenog autora neće ostati ni traga ni glasa, sve će se razleteti u paramparčad, pa sad tu raspravljati o nekim principijelnim problemima kritike i praviti sitne čarke, sad mu se (tom uredniku) čini potpuno nevažnim i irelevantnim. U međuvremenu su procurili u javnost rezultati takozvane ekspertize (neko je postavio sebi i drugima jasno pitanje: kako je to mogućno danas prepisati odnekud neku priču, neku knjigu, tek tako, jer ako je priča neka prepisana, to se bar lako može dokazati, uporednim štampanjem jedne i druge priče), pa su neki duhovi, uglavnom poneseni sumnjom i određenim kajanjem (jer su i sami učestvovali, bez proveravanja i brzopleto, u svem tom procesu), počeli da povlače svoje ranije (usmene) izjave, a pred autoritetom eksperata, to jest onih malobrojnih koji su poznavali temu i probleme vezane za nju, pa se u novinama pojavljuju članci o takozvanom čaršijskom mentalitetu koji naseda svakovrsnim pričama, imena se ne pominju, ali se prave jasne aluzije na jednog našeg (uglednog) pisca koji je oklevetan itd. U salonima razočaranje. Zastoj. Konsternacija. Zar je mogućno da će se sve završiti tek tako, bez poente (kao Šćepanovićeva priča)? Saloni međutim imaju svoje objašnjenje, svoje rezone, saloni već znaju o čemu je tu reč, znaju da postoji tu neki ruski pisac i akademik imenom Medvedev (koga Saša Petrof izgovara sasvim mjahko, po ruski, Medveđev, a Šćepanović sasvim intimno, Međedev) i da tu ima nečeg i da stvar treba isterati na čistinu, ne može se tempirana bomba tek tako lako demontirati, do eksplozije mora doći, makar odleteli u vazduh svi skupa, zajedno sa salonima, zajedno sa Pigeonima, zajedno sa Bulatovićem.

Dragan M. Jeremić, kao član žirija Andrićeve nagrade, kao patentirani član svih mogućnih žirija, kao parakuvarica u svakoj književnoj kuhinji, izjavljuje na jednoj od sednica žirija da knjiga Grobnica za B. D. treba da se skine sa liste kandidata, i to iz viših moralnih razloga! Da što se njega tiče, on, D. Jeremić, ima o meni kao piscu inače sasvim dobro mišljenje, uopšteno govoreći je l’ da, ali, međutim, s obzirom na neka otkrića, on lično smatra, da uprkos svemu što je o meni pozitivnog rekao, ta knjiga ne može da se kandiduje iz moralnih razloga! Samo, toliko! Naravno, ipak, dakle, itd., itd… U jednu reč, sasvim švindlerski i sasvim jeremićevski!

Kao slučajno, po logici neke tobože parapsihološke koincidencije, pristiže i pismeno mišljenje Jeremićevog advokata, koji šalje sa svoje primorske hacijende pismeni izveštaj o kandidatima: što se njega tiče, on sve daje u pisanoj formi, schwarz auf weiss, crno na belo, on je advokat, pravno i građansko lice, uz to sasvim nezainteresovan, je li, za ovakve zemaljske stvari kao što je ovo žiriranje, on se bavi kao kakva šćepanovićevska književna marioneta suštinama, on piše na svojoj hacijendi parabole o večnosti, o snegu i ledu, o ribama i pticama iz Nebeskog zamka, no u međuvremenu (a u dogovoru sa Jeremićem) nađe malo vremena i za smrtne i ovozemaljske stvari, kao što je taj njegov izveštaj koji je pristigao poštom u žiri, baš u pravi čas, kao koševski kec na jeremićevsku desetku. Što se, dakle, njega tiče, takvog kakav jeste, kakvog ga je Bog dao, zagledana u večnost, on u svojim ovozemaljskim trenucima, a gledano očima pravnika i, naravno, politički prjamaljinjejno, on misli, i to stavlja crno na belo za arhiv Andrićeve fondacije, da je D. K. jedan od naših najtalentovanijih, najobrazovanijih, i šta ti ja znam šta naj-naših mlađih pisaca (i ja mu se na svemu tome i ovom prilikom srdačno zahvaljujem), ali (citiram: ali devojci sreću kvari), ja sam svoju prethodnu knjigu, Peščanik, prepisao od Bitora, a ovu pak najnoviju, Grobnicu za B. D., od Babelja! Inače, naravno, što se njega lično tiče, on misli da sam ja, uopšteno govoreći, jedan od naših naj… itd., itd. – sve sasvim jeremićevski ali crno na belo, za arhiv Andrićeve fondacije. Potpis: Erih Koš, književnik.

Tako su stvari stajale kada je, najzad, ugledao dana taj famozni Pigeonov tekst na stranicama Oka. Imajući kao urednik i pisac skandaloznih hronika ne malo iskustva u tome, taj je Pigeon svoj tekst dostavio Oku negde pred sam prelom lista, tako da sam morao da odgovorim na njegovu paškvilu još tokom istog dana, to jest moj je odgovor morao biti gotov do šest naveče, kada je trebalo da ga pošaljem. Moj odgovor je bio kratak i jasan i u njemu sam rekao zapravo sve što se može reći tim i takvim povodom, a ponešto i o ličnosti tog samozvanog književnog istražitelja: ko stoji iza njega i kakvim je motivima vođen. Nije mi bilo ni na kraj pameti da podučavam tog džentlmena, jer meni je bilo jasno da njega ne interesuju ovde stvari književne, nego da je vođen razlozima sasvim druge vrste. Rečenica koju sam naveo na kraju tog svog odgovora, to jest molba redakciji Oka da donese uporedo sa mojom pričom priču sovjetskog akademika Medvedeva, tada je unela nov suspense u naše salone, jer se sad čekalo šta će učiniti Pigeonov štab i kakvu će sad smisliti priču.

Taj književni samozvanac i opskurant uzeo je na sebe nezahvalnu ulogu da bude svojevrsnim vox populi, to jest glas čaršije, i on je napisao za mene da sam reproduktivac, imitator, da preuzimam kompletne celine priznatih pisaca, da pravim lažne perle, da je moja knjiga ne previše slobodan prevod Borhesa, da pišem isključivo o Jevrejima-pobunjenicima, da poturam lažne podatke, da zloupotrebljavam autentičnost, da želim da zbunim one koji se mogu zbuniti, da stavljam sebe pod navode, da potcenjujem sredinu kojoj upućujem svoje knjige, da prepisujem iz tuđih dela, da nedopušteno prisvajam tuđu duhovnu svojinu, da nisam u posvetama naveo imena onih koji su mi pomagali, da je, kada se sve to odbije, od mene ostao samo lepak, da je centralna priča u knjizi kompletno preuzeta, da to nije umetničko oblikovanje, da ja oblikujem već oblikovano, da prepisujem, da je moja knjiga ogrlica od tuđih perli, da se kitim tuđim perjem, da hoću da uđem u književnost kao prepisivač, da sam zamenio državu, da ga nazivam Vlahom itd.

I kada sam ja tom džentlmenu odgovorio onako kako se s takvim džentlmenom razgovara, to jest kada sam ga stavio na njegovo mesto, među ignorante i plaćenike književnih grupa, ispisavši oba puta kao moto svojim kratkim odgovorima poslovicu o svinji, tada je čaršija ponovo ahnula i zaškrgutala zubima, jer su joj se nade da će doći do moje moralne likvidacije izjalovile. Kako je priča o plagijatu otpala kao glupa vatrogasna šala, to joj (čaršiji) nije ostalo ništa drugo nego da se zgraža nada mnom i nad mojim postupcima: kako sam ja mogao da tako razgovaram sa tim našim čovekom, kako sam ja, kao književnik, mogao upotrebiti za moto svojih odgovora poslovice u kojima je podmet svinja, kako sam mogao, pre svega i iznad svega, da tog džentlmena nazovem Vlahom, i to tamo, preko, i to sada i u ovom času… itd. I pošto je čaršija nepismena i pošto se čaršija hrani fantomima i o svemu se obaveštava usmeno, pa za nju književni tekstovi ne važe, jer čaršija ne čita, čaršija uvek ima nekog ko je zadužen da interpretira, uvek ima nekog svog Bulatovića ili Pigeona, koji govori za nju i u njeno ime, tako se i sad čaršija, zajedno sa novinarima-propalim-piscima, počela zgražavati nad mojim načinom izražavanja. Štampa je tih dana donela desetine tekstova koji izražavaju to zgražavanje, jer gde ste čuli, molim vas, da se kod nas tako govori, to je nedozvoljen nivo, moja je polemika niska i vređajuća, polemici treba vratiti dostojanstvo, karikaturisti i humoristi dali su se na posao, listovi su se punili nedvosmislenim i neduhovitim aluzijama na moje odgovore, televizija nije želela da izostane za njima ni za dlaku, pa je naš Lolo nacionale napisao jedan od svojih slavnih skečeva u kojima sam ja (u interpretaciji Čkalje) predstavljen kao mlad pisac koji viče iz svega grla i psuje kako bi se afirmisao, itd. Naravno, nikog tu više nije interesovalo šta je predmet spora i šta je taj džentlmen (Pigeon) pokušao da učini sa mojom knjigom, nikoga se više nije ticalo (jer atentat nije uspeo) što je taj istražitelj pokušao da me moralno likvidira, nego se čaršija zgražavala samo nad činjenicom što sam u jednoj polemičkoj replici upotrebio kao moto – poslovicu u kojoj se pominje svinja!

I mada sam, po svom skromnom uverenju, toj gospodi difamatorima i klevetnicima odgovorio sasvim skromno, hoću da kažem sasvim blago u odnosu na njihove delikte, oni su se ipak našli uvređenim u času kada su videli da će stvar sa mojom moralnom likvidacijom ići malo teže nego što su se oni nadali, u času kada su videli da postoji – ipak! – i neko javno mnenje koje nije u vlasti njihovih glasila, književna javnost koja nije u mreži njihove književne cosa nostre koju su spleli tokom svoje dugogodišnje književničke i činovničke vladavine. I kada sam ja lično odgovorio na njihove mahinacije, ne pominjući im imena, no sa jasnim aluzijama na četiriprstaše i na usta puna slatkih reči, kada sam te književne mračnjake nazvao pravim imenom, a njihov odnos prema svetu i moralu darmolatovštinom, tada su se oni odjednom uzvrteli, pa su mi počeli poručivati da se pripazim, jer njihove su namere ozbiljne a njihovi načini efikasni!

Te pretnje, to zgražavanje, ta neprijateljska atmosfera, koja je sad stvorena oko mene zbog tog mog greha što sam Pigeona nazvao (u jednoj igri rečima) Pigom, bili su takođe samo deo organizovane hajke, kao drugi pokušaj moje moralne likvidacije (pošto prvi pokušaj nije uspeo), pa je i taj apendiks, taj dodatni udarac, bio potekao iz istog propagandnog štaba odakle je potekao i Pigeonov članak, štaba u kojem je funkciju šefa propagande vršio ovejani majstor propagande i reklame, samozvani gonkurovac – Bulatović. Taj dobrovoljni šef pigeonovske vatrogasne družine, koji je u ulozi dobrovoljca sedeo za državnim telefonima, ponovo je pokrenuo svoju monstruoznu propagandnu mašinu da uveri čaršiju kako moj odgovor Pigeonu vređa sve nas, a to nas označava čestitu čaršiju koja treba da se zgrozi nad svim tim, jer gde je i kad je, molim vas, čaršija čula takve reči kao svinja, to može da se odnosi na sve nas, na sve vas, jer ona Vukova poslovica Vukova, to jest narodna, to jest biblijska, jevanđeljska: Ne dajte svetinje psima; niti mećite bisera svojega pred svinje, da ga ne pogaze nogama, i vrativši se ne rastrgnu vas. (Matija, 7, 6).

Danilo Kiš

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čas anatomije (2) – Suviše je to mirisalo na Jevropu, a nama Jevropa ne treba [Tema: Kiš]

by admin time to read: 15 min
0