Čas anatomije (8) – Pisanje je alhemijski proces, transmutacija [Tema: Kiš]

| November 20, 2017 | 0 Comments

Autor tog napisa [Matvejević] želi da odbaci tvrdnju da je Danilo Kiš neke stranice, pasuse ili redove u svojoj knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča koristio a nije naveo njihov izvor mada oni nisu njegova tvorevina.

Šta to znači da sam ja u svojoj knjizi neke stranice, pasuse, redove koristio! Šta ova rečenica uopšte treba da znači, bez obzira na gramatičku smušenost? I kakvog smisla ima rečenica da je neki pisac svoje stranice koristio? I koji to pisac nije neke stranice, pasuse, redove koristio, pišući knjigu sa istorijskim ili prividno istorijskim intencijama? I u kojoj se još literaturi, u kojoj se kritici, osim u jeremićevskoj, može tim povodom napisati jedna ovakva dvosmislena i infamna rečenica, a da se zbog toga ne odgovara pred meritumom književne javnosti? Dr Jeremić, koji obećava da će da mi uzme skalp svojom kritičkom analizom, nije meĊutim u stanju da kaže jednu jedinu pismenu i logičnu rečenicu, jer – dozvolićete – rečenica da je D. K. neke stranice, pasuse ili redove koristio isto je toliko besmislena koliko i njen nastavak: a da nije naveo njihov izvor mada oni nisu njegova tvorevina (a jedan zarez ispred reči mada, gde mu je mesto, ne bi, meĊutim, niukoliko razrešio ovu gramatičko-logičku zbrku). Glagol koristiti ovde ne znači ništa, jer šta znači, molim vas, koristiti stranice!? Kao što je besmislen (i nepismen) i drugi deo rečenice, u kojem dr Jeremić kaže, valjda, da kada pisac ispiše praznu stranicu (jer to znači koristiti stranicu), onda treba da navede izvor stranica, pasusa ili redova, mada oni nisu njegova tvorevina! I koji to pisac, pripovedač, romansijer navodi u principu te i takve izvore!? Makar ta građa bila ne samo aksesoarna – kao što je to slučaj sa Grobnicom za B. D. – nego i kada je sastavnim delom sižejne građe, sižejna građa sáma (kod Flobera, Mana, Andrića, Crnjanskog itd.)!

Naravno, dr Jeremić lično, po svoj prilici, zna šta hoće da kaže, šta hoće da sugerira čitaocima, no pošto je on nesiguran u sebe i pošto od činovničkih obaveza (po sopstvenom priznanju) nema vremena da se bavi predmetom o kojem govori, i pošto književna tema u pitanju prevazilazi njegovu skromnu pamet i njegovo skromno znanje, to mu ne preostaje ništa drugo do da se služi dvosmislenim i nejasnim aluzijama. Stoga on ne sme da tvrdi ono što misli (to jest da sam neke stranice, pasuse ili redove u svojoj knjizi prepisao), jer on to i ne misli, on uopšte ne misli, jer on je nepromišljen, nego on to samo sugerira čitaocu, pošto dr Jeremić – koji preti da će da mi uzme skalp – nema hrabrosti da svoju tvrdnju iznese jasno i glasno, pa stoga vrda i vrluda, pa ono što ne sme i ne zna da kaže, jer on ni sam u to ne veruje, on to odmah rektifikuje, ostavljajući i dalje svoju tvrdnju dvosmislenom:

Po mom mišljenju, bilo je bolje da je Kiš jednostavno priznao da je izostavio navođenje izvora iz raznih razloga: zato što oni nisu bitni za cilj s kojim je ovu prozu pisao ili da bar nije želeo da opterećuje prozni tekst fusnotama, pretpostavljajući da će kritičari sami pronaći šta je, odakle, u kojoj meri i u koje svrhe preuzeto. Montenj se, na primer, nije ustezao da kaže: Neka se pogleda da li sam u svojim pozajmicama umeo da odaberem sredstva kojima bih podigao vrednosti svojoj zamisli. Jer ja puštam druge da kažu ono što ja ne umem tako dobro da kažem, katkad iz nedostatka reči katkad iz nedostatka razumevanja. Ja svoje pozajmice ne brojim, ja ih odmeravam… Što se tiče obrazloženja i ideja koje presađujem na svoje tle i mešam sa svojim sopstvenim, svesno sam izostavio katkad da im označim tvorca, da bih obuzdao ona površna i na brzinu izrečena mišljenja što se obaraju na svaku vrstu spisa a naročito skorašnjih spisa još živih ljudi… Tako ili slično mogao je postupiti i Kiš, ugledajući se na jednog velikog i mudrog prethodnika i prebacujući sve na književni plan, a ne bacajući uvrede na sve one koji su, možda i ne shvatajući neophodnost i pravi smisao njegovih pozajmica, odmah pomislili ono što je najgore. Itd.

Znači, sve je u redu! Molim:

Kišovu knjigu hendikepira (…) to što u njoj ima mesta koja se mogu naći i kod drugih pisaca (…) Iznoseći svoje mišljenje [gorenavedeno], koje, kao što znamo, nije bilo netačno, ja sam vršio svoju dužnost člana žirija: da o onome što sam zapazio obavestim i druge članove žirija, čineći to u najboljoj nameri da pogrešna odluka ne dovede do kompromitovanja ne samo žirija nego i (prve) Andrićeve nagrade.

Sasvim dvosmisleno, sasvim švindlerski, sasvim jeremićevski!

Koliko sam se služio izvorima, šta je, odakle, u kojoj meri i u koje svrhe preuzeto, to bi u svakoj civilizovanoj literaturi i književnoj sredini bila stvar književnih istraživača i univerzitetske kritike; o tome pitanju književne građe i načina njenog korišćenja biće, međutim, u ovoj knjizi još reči, jer činjenica da Dragan M. Jeremić podučava na univerzitetu, a da za njega radi kao privatdocent jedan Pigeon, dovoljno je poražavajuća već sama po sebi i dovoljno indikativna, i ne obećava nikakva dobra: nije više dovoljno obavljati deo njihova posla, nego je čovek primoran da ispravlja pogubni učinak njihovog militantnog neznanja i delovanja. A to da Jeremić svojim nedarom daje meni bilo kakve savete, meni ili bilo kom piscu sem Šćepanovića, mislim da je krajnje insolentno!

Morate izbegavati savete ljudi koji sami nisu stvorili neko interesantno delo, veli Paund.

A da bi on bio kadar da pronađe u nekoj knjizi tzv. izvore i da izmeri odakle su, u kojoj meri i u koje svrhe preuzeti, to bi morao da zna nešto više o literaturi i o književnim prosedeima, i da zna šta je to književna građa, morao bi se – jednom rečju – opskrbiti nekim elementarnim znanjima o literaturi, i o modernoj literaturi posebno. Da bi se, dakle, pozabavio mojom knjigom, on bi morao o literaturi znati bar onoliko koliko jedan student književnosti, pa, dakle, ne bi postavljao to pigeonovski blesavo pitanje izvora u pripovedačkoj prozi, jer je to pitanje rešeno koliko u književnoj praksi toliko i u samoj knjizi o kojoj je reč. Profesor Jeremić se poziva na književno-telefonska istraživanja jednog novinara skandaloznih rubrika! (Desilo se da je [Pigeon] u Oku objavio članak o Kišovoj knjizi, ukazujući na to kako se u njoj nalaze neprijavljeni tekstovi Roja Medvedeva i Luja Reoa, a i još poneki uz njih.) Tako, dakle, izgledaju istraživanja samog Jeremića: on samo papagajski ponavlja ono što govori Pigeon, ali se, naravno, maherski čuva da kaže da ni Medvedev ni Reo nisu pisci, nego samo još dodaje, za svaki slučaj (i to je njegov lični doprinos, zasad), i ono što njegov privatdocent Pigeon i ne tvrdi: a i još poneki uz njih. Za svaki slučaj.

Po Jeremićevom mišljenju, bilo bi, dakle, bolje da sam jednostavno priznao da sam izostavio navođenje izvora iz raznih razloga.

Priča koja sledi, priča koja se rađa u sumnji i nedoumici, ima jednu nesreću (neki to zovu srećom) što je istinita: ona je zapisana rukom časnih ljudi i pouzdanih svedoka. (Grobnica za Borisa Davidoviča, str. 7, izd. Globus/Prosveta,1983)

Šta, dakle, piše u prvoj rečenici prve priče, u rečenici kojom se knjiga otvara?

U njoj piše da je priča koja sledi istinita, a da je istinita stoga što je zapisana rukom časnih ljudi i pouzdanih svedoka.

I u njoj piše, u toj prvoj rečenici, da je istinitost te priče (i konsekventno tome te knjige) zasnovana na pisanim svedočanstvima.

I šta znači kada pisac u prvoj rečenici svoje knjige napiše da je priča koju će ispričati istinita i da je zapisana rukom časnih ljudi i pouzdanih svedoka?

To znači da pisac želi da dâ do znanja čitaocu da fabula priče nije gola konstrukcija, nije pusta izmišljotina, nego da je zasnovana na nekakvim vražjim činjenicama, na nekakvim vražjim svedočanstvima, na nekakvim dokumentima, jer je zapisana rukom časnih ljudi i pouzdanih svedoka!

Kao što u toj prvoj rečenici u knjizi jasno stoji i to da se priča rađa u sumnji i nedoumici, u stvaralačkoj sumnji i tvoračkoj nedoumici: kako oživeti taj svet, kako tu istinitost stvarnosti ne izneveriti, i da pisac pristupa, dakle, pisanju priče na osnovu autentičnih dogaĊaja, na osnovu istinite fabule.

A šta je fabula?

Fabula je, zapravo, tek građa za sižejno oblikovanje (Šklovski).

Dakle, ja navodim građu vrlo konsekventno. Za pronicljivog čitaoca možda isuviše konsekventno!

Dokumenta kojima se služimo govore strašnim jezikom činjenicâ i u njima reč duša ima prizvuk bogohuljenja. (G. B. D., str. 16)

Ili:

Pouzdanost dokumenata, makar bili nalik na palimpseste, ovde za trenutak prestaje. (G. B. D., str. 26)

Ili:

Ukoliko navedena svedočanstva odišu izvesnom sumnjom i nepouzdanošću, pogotovu ova poslednja, jedna od Čeljustnikovih priča, ona koja se odnosi na Erioa, ma koliko izgledala na prvi pogled kao plod fantazije, vredna je da se zabeleži. I ja to činim ovde, dakle, zato što u njenu verodostojnost teško može da se posumnja; najzad, sve govori u prilog tome da su izvesne

Čeljustnikove priče, ma koliko neobične, ipak zasnovane na stvarnim dogaĐajima. (G. B. D., str. 41)

Ili:

Ispričaću, dakle, taj davni susret između Čeljustnikova i Erioa onako kako znam i umem, oslobodivši se začas strašne mȍre dokumenata koji zatrpavaju priču, a sumnjičavog i radoznalog čitaoca upućujem na navedenu bibliografiju, gde će naći potrebne dokaze. (Možda je bilo pametnije da sam se opredelio za neki drugi oblik saopštavanja, esej ili studiju, gde bih sva ova dokumenta mogao upotrebiti na uobičajen način. Ali dve me stvari sprečavaju u tome: nepogodnost da se živa, usmena svedočanstva pouzdanih ljudi navode kao dokumentacija; a kao drugo: nisam mogao da se lišim zadovoljstva pripovedanja koje daje piscu varljivu ideju da stvara svet i, dakle, kako se to veli, da ga menja.) (G. B. D., str. 42)

Ili:

(No izvesna stvaralačka potreba da se živom dokumentu dodaju možda nepotrebne boje, zvuci i mirisi, to dekadentno sveto trojstvo modernih, ne dozvoljavaju mi da ne zamislim i ono čega u Čeljustnikovom tekstu nema: treperenje i pucketanje sveća u srebrnim čiracima donesenim iz kijevskog muzeja – i tu se dokument ponovo upliće u našu zamišljenu sliku –; odsjaj plamena na avetinjskim licima svetaca, u lučnoj sferi apside, na naborima dugog hitona Device-Matrone u mozaiku i na ljubičastom ogrtaču na kojem se ističu tri bela krsta; sjaj čađi i pozlate na oreolima i okvirima ikona, na crkvenim sasudama, putiru, kruni i kadionici, zanjihanoj u polumraku uz ciliktanje svojih lanaca, dok se miris tamjana, duša četinarâ, meša sa nakislim mirisom hmelja i slada.) (G. B. D., str. 59)

Ili:

U sve većem obilju svedočanstava o paklu ledenog ostrvlja još su retka dokumenta u kojima bi bio opisan mehanizam hazardnih igara – (G. B. D., str. 81)

Ili:

U Granatovoj Enciklopediji i njenom aneksu meĐu dvesta četrdeset i šest autorizovanih biografija i autobiografija velikana i pratilaca revolucije njegovog imena nema. Hopt u svom komentaru pomenute Enciklopedije zapažada su sve značajne ličnosti revolucije tu zastupljene i jedino žali začuĊujuće i neobjašnjivo odsustvo Podvojskog.

(…)

Izvesne praznine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije razdoblje njegovog života, razdoblje same revolucije i godine koje joj neposredno slede, mogu se objasniti istim onim razlozima koje navodi pomenuti komentator u vezi sa ostalim biografijama: njegov se život posle 1917. meša sa javnim životom i postaje deo istorije. S druge strane, kao što kaže Hopt, ne smemo smetnuti s uma da su te biografije bile pisane krajem dvadesetih godina: odatle u njima značajne praznine, diskrecija i hitnja. Predsmrtna hitnja, dodajmo. (G. B. D., str. 96)

Ili:

Posle jedne vidne praznine u izvorima kojima se služimo (i kojima nećemo opterećivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno i lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću pisaca, izjednačava sa moći fantazije), nalazimo ga… itd. (G. B. D., str. 105)

Ili:

Jedno pismo iz tih godina, pisano rukom Novskog, ostaje kao jedino autentično svedočanstvo te ljubavi gde se revolucionarna strast i zanos čula isprepliću vezama tajanstvenim i dubokim. (G. B. D., str. 110)

Ili:

Svedočanstva su malobrojna i protivurečna. (G. B. D., str. 111)

Ili:

Što se tiče kratkog braka s Novskim, neka svedočenja govore o mučnim scenama ljubomore i o strasnim pomirenjima. (G. B. D., str. 113)

Ili:

Nije bilo, po pouzdanom svedočenju njegove sestre [Novskog] nikakvog oružanog otpora i gušanja na stepeništu. (G. B. D., str. 115)

Ili:

Na osnovu sasvim skorašnjih podataka, koji potiču od A. L. Rubine, sestre Novskog, stvari su se kasnije razvijale ovako. (G. B. D., str. 116)

Ili:

Po svedočenju izvesnog Snasereva, Novski je, uprkos povremenoj odsutnosti duha, govorio sa strašću koju je ovaj pripisivao visokoj temperaturi… (G. B. D., str. 135)

Ili:

Jedan drugi preživeli učesnik ovog procesa (Kaurin) odaje mu priznanje da, uprkos stravičnoj torturi kojoj je bio podvrgnut tokom dugih meseci istrage, nije ništa izgubio od svoje oštroumnosti koja nas je sve zakopala. (G. B. D., str. 135)

Ili:

Nastavak i kraj povesti o Novskom potiče od Karla Fridrihoviča

Štajner.

(G. B. D., str. 139)

Ili:

Iz konfuzne mase podataka pomalja se goli ljudski život. (G. B. D., str. 161)

lli:

Postoje pouzdana svedočanstva da se mladi Darmolatov u to vreme već bejaše privoleo kosmopolitskom programu akmeistâ, toj čežnji za evropskom kulturom… (G. B. D., str. 166)

Molim, dakle. Šta sve ovo znači nego vrlo eksplicite datu poetiku i metodologiju knjige o kojoj je reč, jasno i nedvosmisleno priznanje a) da se služim dokumentom, graĊom i b) kako i koliko se služim dokumentom, graĊom: ceo književni prosede! (Ogoljavanje postupka)

Možda će jednog dana, kada Šćepanovići i Bulatovići i njima slični neće izučavati literaturu kod poč. Pigeona, nego na fakultetu, i neće im predavati estetiku (a možda i etiku!) Dragan Jeremić, nego neki profesor koji će ih moći naučiti da se priča ne može prepisati niti iz istorije, niti iz istorije umetnosti, kao što se priča ne može prepisati ni iz jelovnika ili iz reda vožnje

(Osim železničkog voznog reda, nijedna druga knjiga nije bez estetske vrednosti, veli Orvel. I ako sam u romanu Bašta, pepeo uzdigao red vožnje na nivo estetskog, da tako kažem, to je bila samo demonstracija, makar nedovoljno artikulisana, jednog prosedea u biti nimalo različitog od onog u Grobnici za B. D. )

, možda će tada, velim, neko sesti i izučiti udeo dokumenta u knjizi Grobnica za B. D. i utvrditi da je on u toj knjizi istovremeno mnogo manji i mnogo veći nego što se na prvi pogled čini: manji, jer je dokumentarnost tu irelevantna na nivou sižejnog oblikovanja priče, veći, jer dokumentarno tu, na nivou saznanja, doprinosi jednoj dubljoj istinitosti cele knjige: kao dokument o jednom vremenu.

Pisanje je alhemijski proces, transmutacija, i na taj stvaralački akt primenljiva je, kao idealna metafora i kao mogućna definicija, ista ona koja važi za alhemiju samu: Alhemija je umetnost transmutacije metalâ u cilju dobijanja zlata. I treba li reći da ovde pod metalom podrazumevamo logos, (logos: reč, govor, iskaz, svojstvo, istina, slava, kvalitet, red, volja, razum, ljudski pojam, um, učenje, istinsko učenje, zakon, mera, postupak, dokaz, matematički aksiom, božji um, klica postanja, božja reč, posrednik, filozofski problem, zakon i red, nužnost, zakonitost, svetski um)

Po Filozofijskom rječniku, Zagreb, 1965.), logos sa celokupnošću svojih značenja, kao materiju, kao građu, u kojoj se i na kojoj se vrši transformacija i transmutacija što će dovesti (ako dovede) do savršenog metala. Taj stvaralaĉki proces, u svojoj krajnjoj konsekvenci, ne razlikuje se po intencijama ni od one druge istočnjačke varijante alhemije, gde se izgara nad retortama i nad tajnim formulama u cilju dobijanja tečnog,  pitkog zlata, koje, u sprezi sa trošnom metrijom tela, treba da dovede do telesne – i duhovne – večnosti. No sam proces pisanja jeste, sasvim analogno alhemijskim procesima, istovremeno i misterija i mistifikacija: sve se odvija u tajnoj laboratoriji stvaraoca, u toj alhemiĉarskoj radionici gde se ĉuvaju magijske formule ceha (salve et coagula: proĉisti i ukljuĉi u celinu), no kojima se dodaju i svoja sopstvena otkrića, ta tajna nad tajnama. Jer krajnji je cilj, zapravo, duhovna transformacija, postizanje apsolutnog, a to je domen ezoterije: Onaj ko ne uspe da dobije zlato, veli Lieu Hiang, nije ga dobio zbog nedostatka duhovnih priprema.

Danilo Kiš

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Čas anatomije (8) – Pisanje je alhemijski proces, transmutacija [Tema: Kiš]

by admin time to read: 12 min
0