Dan zavisnosti

| May 28, 2017 | 0 Comments

Ma­ši, ma­ši alaj-bar­ja­kom, kao i svi za­vi­sni­ci od ne­za­vi­sno­sti, moj za­vi­sni­če, moj ne­su­đe­ni ze­mlja­če. Ma­hao bih i ja, ne­go me je ne­što za­bo­lio zub, a znaš ka­ko je stra­šno kad zub za­bo­li…
Ma­ši, ma­ši, ure­še­nim bar­ja­či­ćem, mo­ja sna­go pa­tri­ot­ska, mo­ja za­vi­sna ne­za­vi­sno­sti, moj po­no­som po­sti­đe­ni ko­ba­ja­gi ze­mlja­če. Ma­hao bih i ja, sa­mo da sam na vri­je­me iz­va­dio zub ko­ji me, re­koh li, od­i­stin­ski bo­li, ne da mi mi­ra, baš kao la­ne i pre­kla­ne i one ta­mo, baš ne­ka­ko u ovo do­ba, tu ne­što oko dva­de­se­tog ma­ja, ko­ji nam je va­žni­ji od sva­kog dru­gog da­tu­ma, ko­ji nam se pi­še kao dan ro­žde­ni­ja, kao sud­bo­no­sni ro­đen­dan ka­da smo kao za­vi­sni lju­đi i ju­na­ci po­sta­li ne­za­vi­sni ro­do­ljup­ci i za­kle­ti ne­za­vi­sni­ci za­vi­sni je­di­no od ne­za­vi­sno­sti…
Ma­ši, ma­ši, cr­ve­ni­lom po­no­sa, moj sra­me­žlji­vi gor­do­po­no­sni­če, ma­hao bih i sam u znak po­dr­ške da mi ni­je po­me­nu­to­ga zu­ba, po­me­nu­to­ga zlo­tvo­ra u usti­ma ko­ji mi baš ne­ka­ko u ovo vri­je­me ne da ni da ka­žem što tre­ba, ni da mah­nem ka­da tre­ba. Ne da mi du­šma­nin u naj­ro­đe­ni­jim usti­ma da za­pje­vam naj­u­ba­vi­ju za­vi­snu po­let­ni­cu-pje­smi­cu o naj­za­vi­sni­joj za­vi­sno­sti ot­kad je pla­vet­nog ne­ba i cr­ne ze­mlji­ce pod ne­bom. A da mi ni­je to­ga, bio bih na ne­koj sve­ča­noj bi­ni, pa bih za­gr­mio o na­šim he­ro­ji­ma, o na­šim he­roj­skim vre­me­ni­ma, o na­šim lip­ka­ma i šip­ka­ma, o na­šem ostva­re­nom snu, jer mo­žda smo za­i­sta ta­ko i sa­nja­li ka­ko nam se ob­i­sti­ni­lo, jer po­sto­je i cr­ve­no-cr­ni ko­šmar­či­ći sve­ča­no ude­še­ni zlat­nim ki­ta­ma, re­sa­ma i roj­ta­ma…
Ma­ši, ma­ši, za­mah­nu­ti pre­ne­vo­lje­ni ze­mlja­če, ma­ši svo­jom osku­di­com i mu­ki­com svo­jom, za­sta­vi­com svo­jom uz ko­ju si ne­ka­ko ve­ći i go­ro­pad­ni­ji ne­go što si bio…Uz ko­ju si ne­ka­ko po­let­ni­ji i uz­ne­se­ni­ji ne­go što ti je tre­ba­lo. Ma­hao bih i ja da mi ni­je pro­klet­nik u vi­li­ci do­njoj, ko­ji mi kao i uvi­jek ne­ka­ko u ovo do­ba ne da da bu­dem ta­mo gdje mi je mo­ra­lo bi­ti mje­sto, na gor­njoj po­li­ci me­đu elit­nim do­mo­bra­ni­ma ko­ji su, ka­ko i na­la­že hi­sto­rij­ski udes, mno­go to­ga da­li i žrt­vo­va­li za naj­za­vi­sni­ju ne­za­vi­snu sre­ću ot­kad je za­vi­sno­ga svi­je­ta i ne­za­vi­sno­ga vi­je­ka. Ko će ko­me kao svoj svo­me, kao zub gla­vi iz ko­je je ni­kao… Ko će te iz­da­ti u sve­ča­noj na­pe­to­sti ako ne­će naj­ro­đe­ni­ji uz­vri­šta­li ve­li­ko­srp­ski zub ko­ji je dav­no tre­ba­lo da bu­de ru­pa u gla­vi, a ne gla­va u ru­pi i bol od­ba­če­nog i si­ro­tog…
Ma­ši, ma­ši, ro­do­ljub­no i ro­đe­no ma­ha­lo, i tre­ba da ma­šeš svim uz­ma­ha­nim ma­ha­či­ma i ne tre­ba da ustuk­neš u ma­ha­nju, jer se ma­ha­njem po­naj­vi­še do­ka­zu­je mah­ni­ta sre­ća ko­ja nas je spo­pa­la baš ne­ka­ko u ovo vri­je­me one ta­mo go­di­ne… Ko bi pam­tio da­le­ku isto­ri­ju i Lip­ku- ze­mljo­tre­sca, ko­ji se zbio valj­da ne­gdje u dva­de­set i pr­vom vi­je­ku, ma­da u to ni­je­sam si­gu­ran, bu­du­ća isto­ri­ja mi sla­bo ide, jer mi je vri­je­me odav­no sta­lo. Ma­hao bih i ja i ne bih bio go­ri od naj­bo­ljih ma­ha­ča da mi ni­je kr­vo­pi­je u usti­ma, da mi ni­je pr­o­zu­klo­ga zu­ba, ko­ji me ko­lje uvi­jek u ovo vri­je­me oko dva­de­se­tog ma­ja kad tre­ba bi­ti i po­sto­ja­ti, a ne ci­ju­ka­ti i vir­ka­ti iz stu­lje­ne miš­je ru­pe…
Ma­ši, ma­ši, do­bri moj za­vi­sni­če od ne­za­vi­snog ma­ha­nja, kad ćeš, ako ne­ćeš sa­da, i ko­me ćeš ako ne­ćeš nji­ma, i pred kim ćeš ako ne­ćeš pred sto­žer­ni­kom i svi­tom ko­ja nas je i uči­ni­la ova­kvim ka­kvi je­smo-dič­ni­jim i po­no­sni­jim od svih za­vi­sni­ka u ovim te­škim ne­za­vi­snim vre­me­ni­ma. Ma­hao bih i ja, a već sam re­kao, no ni­je zgo­reg pri­po­no­vi­ti, da mi ni­je mo­je­ga ma­ha­nja i mo­je­ga vri­ska u uz­vri­šta­loj gla­vi. Cik­nuo bih i ja ma­kar na spo­red­noj pri­red­bi u čast na­ših za­vi­sni­ka, na­ših ne­za­vi­snih ve­li­ka­na, cik­nuo bih u čast na­še­ga ci­ka i ar­la­u­ka, u čast him­ne i pri­dvor­skih pje­sa­ma, da mi ni­je cik­nuo ukle­ti cik, ve­li­ka sra­mo­ta i ve­li­ko za­sti­đe mo­je ko­je me uvi­jek za­grc­ne ne­ka­ko u ovo vri­je­me oko ovo­ga ma­ja kad tre­ba bi­ti čo­jak me­đu čoj­ci­ma.
Ma­ši, ma­ši, znaš ti da znam ka­ko ti je, a znaš i da znam ka­ko to mo­ra bi­ti. Ma­hao bih i ja, da mi ni­je pa­ko­sni­ka i kva­ri­i­gre, da mi ni­je pro­bu­še­nog zu­ba ko­ji mi baš ne­ka­ko u ovo vri­je­me dva­de­set i ovog ma­ja sva­ke go­di­ne u no­vi­joj isto­ri­ji, ne pro­bu­ši svo­jim ne­iz­drž bo­lom na­du­va­ni ne­za­vi­sni po­nos i sa­bi­je me, ta­mo gdje mi je i mje­sto, u za­vi­snu ućo­re­nu ru­pu u ko­ju se la­ko uđe i iz ko­je je te­ško iza­ći. Ma­ši, ma­ši i po­zdra­vi sve ko­ji ma­šu i ko­ji­ma se ma­še i oprav­daj mo­je od­su­stvo, obra­zlo­ži mo­ju mu­ku, ob­ja­sni moj iz­o­sta­nak. Ni­je do me­ne, do zu­ba je mo­ga. A čo­vje­ka ko­je­ga zub za­bo­li ne mo­žeš ni ra­ču­na­ti u pra­ve ne­za­vi­sne lju­de…
I dok ma­še i tra­bu­nja na­pred­no ne­za­vi­sno čo­vje­čan­stvo ko­je od sve­ga za­vi­si, a po­naj­vi­še od ne­za­vi­sno­sti, gle­da­ću u ze­mlju i mo­li­ću se ne­bu da me oslo­bo­di ovo­ga ne­za­vi­snog bo­la ka­da pro­đu da­ni za­vi­sno­sti. Ako mo­že bez va­đe­nja, jer mi je mi­li­ji bol ne­go ru­pa ko­ja osta­je kad ni­šta ne bo­li…

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Dan zavisnosti

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0