Notes

Hipnoterapija

Tvo­ji kap­ci su sve te­ži i te­ži. Tvo­ji kap­ci su naj­te­ži od svih te­ških ka­pa­ka na ovoj te­škoj ze­mlji. Ova te­ška ze­mlja je­di­no je lak­ša od tvo­jih te­ških ka­pa­ka. Od ove te­ške ze­mlje te­ško je oče­ki­va­ti ne­što mi­mo te­ško­će, dok su kap­ci sve te­ži i te­ži. Bez te­ških ka­pa­ka u te­škoj ze­mlji sve je još te­že i te­že…
Tvo­ji kap­ci su te­ški. Tvo­ji kap­ci su sve te­ži i te­ži dok te­ško gle­daš u te­ško klat­no ko­je se kla­ti od jed­ne do dru­ge te­ži­šne tač­ke. Sva­ka tač­ka na ovoj te­škoj ze­mlji je te­ži­šna tač­ka i sa sva­ke tač­ke se pru­ža po­gled na te­ško sta­nje. Je­di­no te­ški kap­ci mo­gu olak­ša­ti te­ži­nu ko­ju s te­škom mu­kom te­gli­mo niz te­šku uz­br­di­cu…
Tvo­ji kap­ci su te­ški i osje­ćaš da te ob­u­zi­ma te­žak san u ko­jem će bi­ti još te­že ne­go na ja­vi. Kad u te­škom snu strek­neš od te­ži­ne, shva­ti­ćeš šta je pra­va te­ži­na i za­što je ovo što te­gli­mo sa­mo te­ško pri­hva­tlji­va la­ko­ća te­škog po­sto­ja­nja. Ka­da is­pod te­ških ka­pa­ka shva­tiš da ne po­sto­jiš, sve će bi­ti lak­še od ove te­ži­ne ko­ja te je spo­pa­la i te­ško će po­pu­sti­ti…
Tvo­ji kap­ci su sve te­ži i te­ži dok te­ško shva­taš da će i ova te­ži­na jed­nom pro­ći i da će je ka­ko ka­žu vu­du-buk­mej­ke­ri za­mi­je­ni­ti još ve­ća te­ži­na. Te­ški kap­ci ti po­ma­žu da olak­šaš se­bi, jer si shva­tio da tre­ba iz­i­stin­ski uži­va­ti u ovoj la­koj te­ži­ni ko­ja ima ogra­ni­čen rok tra­ja­nja. Kad ti te­ški kap­ci do­ja­ve da sli­je­di ono naj­te­že, odah­nu­ćeš sa olak­ša­njem i bla­go­slo­vi­ćeš svoj to­var ko­jim su te na­sa­ma­ri­li još kad si se baš te­ško ro­dio…
Tvo­ji kap­ci su te­ški kao olov­ni kal­pa­ci, i to olo­vo te vu­če na dno na ko­jem je mo­žda sve mno­go lak­še ne­go što se či­ni. Mo­žda je žu­đe­no dno rje­še­nje svih tvo­jih pro­ble­ma i mo­žda ćeš jed­nom shva­ti­ti da si dno do­ta­kao u te­škom po­ni­ra­nju. Kad shva­tiš da si na te­škom dnu, sve će bi­ti mno­go lak­še. Do­sad si se, ko­ba­ja­gi, pla­šio da ne po­to­neš i taj strah te je kao teg vu­kao ka te­škom dnu. Kad do­tak­neš dno, shva­ti­ćeš da je strah od po­to­nu­ća sa­mo još jed­na te­ška za­blu­da te­ško ošte­će­nog mo­zga. Dno je, za­pra­vo, je­di­ni cilj ko­ji ima smi­sla u ovom te­škom mr­si­li­štu…
Tvo­ji kap­ci su sve te­ži i te­ži, kao što su te­ški kap­ci svih tvo­jih su­gra­đa­na i ze­mlja­ka ko­ji su, ot­kad već, za­spa­li te­škim snom u ko­jem baš ona­ko te­ško uži­va­ju. I oni za ko­je mi­sliš da su bud­ni, ne gle­da­ju te oči­njim i mo­žda­nim vi­dom, već te vi­de kroz te­šku iz­ma­gli­cu te­škog br­ka­li­šta ko­je im je te­ško na­li­lo i gla­vu i sr­ce. Kad je nji­ma to­li­ko la­ko u ovoj te­škoj si­tu­a­ci­ji, ka­ko li će tek la­ka­šno bi­ti te­bi kad shva­tiš da je sva­ka te­ška si­tu­a­ci­ja u stva­ri jed­na utva­ra ko­ja ne po­sto­ji ili po­sto­ji, sa­svim je sve­jed­no…
Tvo­ji kap­ci su te­ški i te­ško se usu­đu­ješ da se pre­pu­stiš ne­če­mu od če­ga te­ško ima ne­kog ljep­šeg pre­pu­šta­nja. Dok gle­daš ka­ko se te­ško po­mje­ra te­ška ka­zalj­ka na te­škom sa­tu, shva­taš da to što te­ško pro­la­zi ni­je ne­ko te­ško vri­je­me, već te­ški hod bez­vre­me­no­sti, a kad je ne­što bez­vre­me­no, za­što se mu­či­ti te­škim pi­ta­nji­ma o pro­la­zno­sti ovih uža­sa­va­ju­ćih te­ško­ća…
Tvo­ji kap­ci su sve te­ži i te­ži dok ti se te­ško mra­či ona la­ko­kri­la svje­ći­ca po­lu­za­spa­lo­ga uma. Kad zga­sne ma­lec­ni pla­mi­čak, osje­ti­ćeš na­glo i te­ško olak­ša­nje kao da si ko­nač­no buć­nuo u ne­ka­kvu te­ško pro­zir­nu vo­du. Na­u­ži­va­ćeš se u toj te­škoj vo­di dok ne sa­znaš da je sva­ko umi­va­nje bla­tom te­ško upo­re­di­va na­gra­da na ko­joj ćeš se te­ško za­hva­lji­va­ti. Te­ško te­bi ako ni­je­si pro­klju­vio da tre­ba da bu­deš za­hva­lan na te­škom ži­vo­tu svi­ma oni­ma ko­ji su ti ži­vot na­či­ni­li ova­ko neo­do­lji­vo i ne­u­po­re­di­vo te­škim…
Tvo­ji kap­ci su te­ški dok ti pli­ma pot­pu­nog od­su­stva mi­lo­krv­no pla­vi plit­ko­ću po­vre­me­nog pri­su­stva. Ap­so­lut­no od­su­stvo je valj­da kraj­nji do­met tvog po­vre­me­nog pri­su­stva i što se br­že po­ko­riš tom te­škom za­ko­nu, br­že ćeš i shva­ti­ti ono što ve­ći­na odav­no zna: te­ška je za­blu­da da sem te­škog od­su­stva po­sto­ji ne­ki dru­gi re­cept za te­šku gra­đan­sku sre­ću…
Tvo­ji kap­ci su sve te­ži i te­ži dok pri­o­ba­ljem gac­kaš pla­še­ći se ne­pojm­lji­vih du­bi­na. U du­bi­na­ma ni­čeg ne­ma sem du­bi­ne, po­na­vljaš za oni­ma ko­ji su se odav­no na­mno­ži­li u te­škom pli­ća­ku. Kao ri­bi­ca na udi­ci, shva­taš da si iz­gu­bio naj­va­žni­ju bit­ku ko­ja i ne bi bi­la to­li­ko te­ška i va­žna da si na vri­je­me pro­gu­tao pre­po­zna­ti ma­mac…
Tvo­ji kap­ci su te­ški i vri­je­me ti je da se pre­pu­stiš li­be­ral­nom kru­žo­ku uspa­va­ne sa­vje­sti ko­ja za­slu­že­no uži­va u te­škim te­ko­vi­na­ma la­kog zla. Pri­zna­ješ da je lak­še onom te­škom čo­vje­ku ko­ji te pod­sje­ća na se­be iz onih vre­me­na kad si još bio si­gu­ran da je sve mno­go te­že ne­go što smo za­slu­ži­li i mno­go go­re ne­go što će bi­ti…

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.