Piše: Radovan Popović
Sredinom juna 1965. godine Draganu Aćimoviću, u Južnu Afriku, piše:
Uzrok mog nepisanja, kome se čudite u vašim poslednjim pismima je vrlo prost, neće da mi nigde oprave pisaću mašinu, koja mi kvari velika slova, skače kao jarac, prlja, a ukoči se svaki čas.
Svi drže dan-dva, kažu u redu, a zatim počinje iznova. Mašinu, kao i ženu, ako ne valja od prve, trebalo bi kroz prozor. Nažalost ne mogu više da pišem rukom, pisma, jer bi bilo sasvim nečitko, rukom pišem još samo literarne beleške – a to liči, ne po značaju, ali po formi, na kvrge Leonarda.
Strpite se, dakle.
Osim toga, ni danas, na nekoliko dana pred polazak, ne znam da li ću ići na Bled. Ima nekoliko razloga, da neću moći, ali to nije za štampu. U svakom slučaju do septembra ići (ću) u posetu u Jugoslaviju.
Ambasador koji se menja, pozvao me je u goste, lično.
Proći ću, dakle, ulicama po kojima sam pre 30 godina hodao. Što se tiče literature, Tasa (Mladenović) mi je poslao svoju najnoviju zbirku pesama (izdanje “Prosvete”).
U zbirci ima jednu pesmu, a tri dela, koja je, po mom mišljenju najzad velika poezija. Svi oni pate od proliva pisanja stihova.
Eliotovci pišu kao stalno knjigovodstvo. Prevode vaših stihova pripremiću i poslaću vam pre polaska. PEN ide korporativno.
U ovdašnjem centru, možda će vas to interesovati, dali smo direktivu da novi internacionalni prezident bude Artur Miler, a Francuzi traže jednog Gvatemalca, koji sad živi u Parizu.
Golizam. Južna Afrika će imati teške dane na tom kongresu. Kongres će voditi Slovenci. Svi su čak i emigranti, pozvani. Tabori je već bio u N. (ovom) Sadu, pa je i u Peštu išao!
Milo Dor piše u Nemačkoj nipodaštavajući o literaturi u Beogradu, izuzev Krležu i Andrića, a redovan je saradnik u zagrebačkom Forumu.
On je persona grata Nemaca definitivno. Lansira jednu beogradsku mlađu grupu.
“Prosveta” je kao što znate potpisala sa mnom ugovor i sabrana dela sam očekivao da počnu. Videli ste, valjda, u “Politici” oglas.
Mesto mene rešili su, i ove godine, Andrića, na veliko. Nećete verovati, ali me to ni malo nije sneveselilo.
Sneveselilo me je nešto drugo, ali ni to nije za štampu.
“Prosveta” ovih dana pušta u prodaju “Tri poeme”.
Videćete štampu.
Pošto imam mnoge neprijatnosti, ovde, a mnogo posla oko puta, ovoliko u žurbi…
Upravniku Kolarčevog narodnog univerziteta Milanu Đokoviću poručuje da će uskoro doći u zemlju:
I ja se nadam da ćemo se videti ovog leta, najposle, a pre nego što dođem na Kongres na Bledu, svakako bih, prvo, u Beograd došao.
Nadam se da je moje srce za radost čvršće, nego Balokovićevo (Zlatko, poznati violinista jugoslovenskog porekla, koji je živeo i umro u Americi).
Ima sedamdeset dve godine.
A dvadeset četiri godine živi u emigraciji.
Nigde “gvozdene zavese”
Tačno 29. jula, Miloš Crnjanski stigao je na pristanište u Dover – s putničkim koferom, zimskim kaputom i šeširom. Zajedno s njim na brodu su bili ambasador Srđa Prica sa suprugom Vukicom. Upravo to je i bio uslov Crnjanskog – da putuje isključivo sa njima. Opsednut raznim fobijama, kao što je strah od naše ekstremne emigracije, verovao je porodici Prica, sa kojima se, otkako su u Londonu, sprijateljio, i u čijem je domu proveo bezbroj lepih časova.
– Strašno mi je da se vratim u Beograd posle toliko godina, govorio je pred polazak. Najtužnije mi je što ću videti sve one nekada lepe žene – sada babe…
Bio je, već na brodu, nervozan, uplašen. Jednog trenutka upitao je Pricu:
– Šta da ponesem od stvari?
Ovaj mu je odgovorio smejući se:
– Ćebe…
Zajedno sa stvarima ambasadora krenule su, ranije upakovane, i neke stvari Crnjanskog. Nešto nameštaja ostavio je u Londonu. Supruga je ostala – dogovorili su se bili da joj Crnjanski javi kada ona da dođe, ako je sve u redu…
Po dolasku u Francusku, zajedno su stigli u Pariz. Odatle je ambasador Prica krenuo u Opatiju, gde je imao vikend – kuću, a Crnjanski je otišao u Zapadnu Nemačku, u Augsburg, da se “seti starih uspomena”, a potom u Minhen, kod prijatelja zubara. Odatle je krenuo prema Trstu i Opatiji, kod Price.
Iz jugoslovenskog konzulata u Trstu, Srđi Prici je u Opatiju stigla poruka da hitno dođe. Kada se Prica javio telefonom konzulu Rudiju Janhubi, ovaj mu je rekao:
– Ovde je došao Crnjanski. Ima kartu za London, ako vi ne dođete po njega…
Istog dana krenuo je bračni par Prica u Trst, a u Jonhubinom stanu zatekli su društvo kako pije slovenačku rakiju, uz srpski kajmak.
– Znao sam da ćete doći – rekao je Crnjanski, obradovan kao malo dete.
Iz Trsta su zajedno krenuli istog dana u Jugoslaviju. Bio je kraj jula i lep letnji dan. Na graničnom prelazu Kozina, formalnosti su brzo obavljene, tako da su bez zadržavanja nastavili put dalje, prema Opatiji. Crnjanskom je bilo čudno – nije mu, u stvari, bilo jasno: kako to nema “gvozdene zavese”, nema milicije na svakom koraku, kako se u emigraciji pisalo i govorilo.
Napisao je odmah po dolasku pismo Vidi, u London – bio je oduševljen, razdragan, ozaren. Rano je odlazio na plažu, na kupanje, a zatim dugo šetao obalom, sve do Rijeke, grada njegove mladosti, u kojem je pohađao trgovačku akademiju.
Jednog dana, sasvim slučajno, našao se u društvu i Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, i sa njim je otišao na Učku, gde su zajedno ručali.
“Politika” je objavila vest na dva stupca, sa slikom: “Književnik Miloš Crnjanski u Jugoslaviji” i napisala da se odmara na jadranskoj obali, ali ne kaže i gde. Bilo je to 25. jula 1965. godine.
U Johanesburg, Draganu Aćimoviću poslao je poruku: “Pamflet o napadu emigracije na mene odložio sam. Nadam se da ćete prikupljati ono što se o meni bude pisalo. Biće jednog dana neuzalud.”
Dolasku Miloša Crnjanskog u zemlju prethodila je depeša Jovana Veselinova, šefa srpske komunističke partije, bliskog saradnika Josipa Broza, upućena ambasadoru Srđi Prici, preko Ministarstva spoljnih poslova, dakle – Koče Popovića:
“Garantujemo trosoban stan. Do useljenja obezbeđujemo o našem trošku apartman u hotelu ’Ekscelzioru’ Beogradu”.
Po dolasku u Beograd, Veselinov je priredio, kažu savremenici, i večeru za Crnjanskog, u svome domu, na kojoj su bili Vukica i Srđa Prica, i Olga i Tanasije Mladenović.
Crnjanski, po dolasku u Beograd, s oduševljenjem govori o svome gradu:
“… Ovo je Amerika…”
U hotelu ga nerviraju brave na vratima: u Londonu su, na primer, sve brave nalevo, a ovde sve nadesno… Ili, jedan čovek u restoranu sedi preko puta i stalno ga gleda – bio je to jedan od gostiju koji je prepoznao čuvenog pisca i radoznalo ga je posmatrao.
Polako se, međutim, privikavao na Beograđane i Beograd. Sve je manje zazirao od ljudi iz neposredne okoline. Posle dvadesetak dana, iz Londona je stigla i supruga Vida.
Na putu se dogodila nevolja – jedan kofer sa rukopisima i ličnom prepiskom Miloša Crnjanskog se izgubio.
Jedna od prvih poseta bila je redakciji “Književnih novina”, gde je sa glavnim urednikom Tanasijem Mladenovićem i članovima redakcije vodio razgovor. Interesuje se u Narodnom pozorištu – šta je sa njegovom dramom “Tesla”, koju im je davno posao.
Kaže da ima još jednu dramu “koja će biti senzacija”, a koja se, veli, zove “Ju ha ha”. Govori i o svom novom romanu:
– “Roman o Londonu”, to će biti moja labudova pesma! Kao što je “Lament” labudova pesma u stihu… “Roman o Londonu” je labudova pesma u prozi…
Prav kao mladić, čilog koraka svakodnevno je u šetnji Pionirskim parkom, Kalemegdanom, Knez Mihailovom… A, onda se zatvara u svoju hotelsku sobu, gde radi na svojim rukopisima.
Tu, u sobi hotela “Ekscelzior”, pretrpanoj knjigama, svežnjevima rukopisa, neraspakovanim stvarima, prima mlade psice koji žele da ga pozdrave – on je za njih kultni pisac. Dolaze mu na poklonjenje. Jednome od njih, koji ga je pitao:
“Kada se Marina Cvetajeva vratila u Rusiju – ubila se, Kuprin kad je stigao – sagao se i poljubio rodnu grudu: šta ćete vi uraditi? – odgovorio je: “Ni jedno, ni drugo…”
Nastaviće se
