On neće nikada biti zdrav sve dok ima ovaj strah [Tema: Kafka]

| June 30, 2014 | 0 Comments

 

the_trial.large

Piše: Vladeta Jerotić

Franc Kafka. Strah i nemoć postojanja – IV

Izvor: Bolest i stvaranje, Sabrana dela, II kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Može nekome da izgleda pomalo uprošćeno i svojstveno psihijatrima da raznolike teškoće i raznovrsne prepreke sa kojima se susreće i na kojima pada jedan neurotičar, svejedno sada što je taj neurotičar još i veliki pisac, svode na jednu traumu u detinjstvu, na snažnu frustraciju kojoj je neko bio jednom u prošlosti izložen, jedan samo kompleks, zvao se on Edipov kompleks, Elektrin kompleks, osećanje inferiornosti ili tome slično. Ovakva opasnost uprošćavanja i svođenja sveg obilja i bogatstva duševnog života nekog natprosečnog i još obdarenog neurotičara realno postoji. Činilo nam se, ipak, pa nam se i sada, u Kafkinom slučaju čini, da kada je ova svest o opasnosti stalno u psihijatra prisutna, kada ovaj nije zaslepljen nekom privlačnom psihološkom teorijom i kada, najzad, dovoljno uloži vremena i truda da jednog pisca sagleda sa raznih strana, opasnost uprošćavanja može uspešno ili bar delimično uspešno da bude izbegnuta. Moramo još jednom da naglasimo da naša ambicija i nije nikada bila da pružimo takvu studiju o Francu Kafki koja bi bila u stanju da osvetli sve uglove njegove bogate ličnosti i na taj način zadovolji većinu čitalaca. Upravo o velikim ljudima, setimo se samo Leonarda, Getea ili Dostojevskog, jedva da je uopšte moguće pružiti ovakve sveobuhvatne studije. Iz veka u vek, kamičak po kamičak građen je i nikada do kraja završen mozaik ovih genijalnih ljudi.

Pa i ovaj naš skromni pokušaj odgonetanja Kafkine ličnosti nema drugog cilja nego da iz jednog specifičnog, psihološkog i psihoanalitičkog ugla doprinese boljem razumevanju njegovih pokušaja i njegovih neuspeha, ako se uopšte može govoriti o neuspesima u Kafkinom literarnom opusu.

Ovo kažemo da bismo se ponovo vratili već davno poznatom ili pretpostavljenom uzročniku Kafkinih kompleksa i njegovog neslućenog mučenja sa samim sobom, njegovom ocu. Jer, mi ponovo, i kada je reč o pisanju, nemamo nikakvog ubedljivog razloga da tražimo na nekom drugom mestu taj kamen spoticanja; opet se vraćamo Kafkinom pismu ocu.

„U pisanju, zaista, mogao sam da se od Tebe za jedan pedalj udaljim i postanem samostalan, iako sam pomalo podsećao na crva koji, zgažen pozadi, prednjim delom se otcepljuje i vuče u stranu. Na neki način bio sam u sigurnosti, imao sam predah; odbojnost koju si Ti naravno odmah ispoljio prema mome pisanju, bila mi je, izuzetno, dobrodošla. Moja sujeta, moje častoljublje, patili su, doduše, od za nas poznatog pozdravljanja mojih knjiga: ‘Stavi je na noćni stočić’, ali u osnovi bilo mi je pri tome ipak dobro, ne samo iz željene zloće, ne samo iz radosti zbog nove potvrde moga shvatanja naših odnosa, već sasvim iskonski, jer mi je ta formula zvučala kao: ‘Sada si slobodan!’ Naravno da je to bila obmana, ja nisam bio ili u najboljem slučaju još nisam bio slobodan. Moje pisanje govorilo je o Tebi, ja sam u njemu oplakivao samo ono što nisam mogao da na Tvojim grudima otplačem.“

Možda bi nekom neopreznom psihijatru, zaljubljenom u teoriju o neurozi, prema kojoj se ovakvi kompleksi neurotičara, pri izuzetnoj maštovitosti i inteligenciji deteta, uzimaju kao neposredni i često jedini uzrok otpočinjanja umetničke aktivnosti, ovaj Kafkin citat, ova njegova ljudska ispovest, koju zaista ne treba shvatiti samo kao literaturu, mogao da posluži kao dokaz ispravnosti njegove teorije. Mi tako ne mislimo. Naprotiv, smatramo da bi Kafka bez svoje teške neuroze pisao, ako je preterano reći i bolje i više, svakako drukčije, što ne znači da poričemo očevidnu činjenicu da je upravo ovaj kompleks pružio najviše sadržaja njegovom pisanju, što uostalom potvrđuje sam Kafka u ovome pismu. Videli smo maločas zbog čega i sa kakvim ishodom.

Tako je Kafka i na trećem ispitu zrelosti, u poslednjem pokušaju zbacivanja neurotičnog oklopa, našao za sebe neko opravdanje, koje ga je moglo samo za kratko zavarati, ostajući i sada, da se poslužimo njegovim sopstvenim izrazom „paklen u svojoj nevinosti“.

Zaista ne mislimo da smo se ovim poduhvatom da objasnimo pisca njegovom neurozom, približili stvarnom biću Franca Kafke. Osećali smo samo, i to na mahove neobično intenzivno, dok smo proučavali Kafku, neko duboko i bolno razumevanje, saosećanje sa intimnim bićem ovog duboko nesrećnog i u srži čistog čoveka. Bili smo zbog toga srećni i uzbuđeni kada smo pročitali Milenino pismo upućeno Maksu Brodu još za Kafkinog života. Odjednom nam se vrlo snažno učinilo da je jedino biće koje je Franca Kafku stvarno do srži osetilo (ako i ovo nije mala preteranost), i ne samo osetilo nego i svojim natprosečnim intelektom razumelo i čak Maksu Brodu Kafku objasnilo, bila treća i pretposlednja, po nekima, kojima bismo se rado pridružili, najveća ljubav Kafkina, Milena Jesenska. Čehinja i hrišćanka, udata za Jevrejina i sama pisac i sama nesrećan čovek. Evo njenog opisa Franca Kafke, opisa kakav nije niko dao ni pre ni posle nje:

„Za njega je život nešto potpuno drugo nego za sve ostale. Pre svega, za njega su novac, devizna centrala, neka pisaća mašina potpuno mistične stvari (i one to jesu stvarno, samo ne za nas ostale), one su za njega najčudnovatije zagonetke prema kojima on ne stoji nikako tako kao mi… Ah ne, čitav ovaj svet jeste i ostaje njemu zagonetan. Mistična tajna. Nešto što on nije u stanju da ostvari i što on sa dirljivom, čistom naivnošću visoko ceni… Sve je to za njega nešto tuđe. Čovek koji brzo kuca u mašinu i onaj koji ima mnogo ljubavnica isto su mu tako neshvatljivi kao češka kruna u poštanskom nadleštvu i kruna kod prosjakinje, neshvatljivi zbog toga što su živi. Ali Franc ne može da živi. On nema sposobnosti za život… On neće nikada biti zdrav sve dok ima ovaj strah. A nikako psihičko snaženje ne može da savlada ovaj strah, jer strah sprečava jačanje. Ne odnosi se ovaj strah samo na mene, već na sve što živi bez srama… Franc će brzo umreti.“

Tek zahvaljujući ovoj značajnoj dopuni opisa ličnosti Kafke možemo da završimo svoju studiju Kafkine neuroze, jer nam se samo ovako čini opravdanim i poštenim naš rad na studiji o Kafki.

U zaključku možemo reći da Kafkina neuroza nosi u sebi nešto koliko tipično toliko i atipično. Tipični su u njoj uslovi pod kojima se neuroza uopšte stvara, zapletena mreža zbivanja u koju se žrtva neumitno zapliće, nemoć da se iz nje izvuče i, u Kafkinom slučaju, još i izuzetno zloćudan tok ove neuroze. Zbog izuzetnog bogatstva dinamičkih zbivanja u neurozi, kvantitativne i kvalitativne zaoštrenosti suprotnih sila u njoj, ali i zbog snažno prisutnih težnji ka izbavljenju iz nje, posle poraza koji je Kafka doživeo na tri odlučujuća polja bitke, tok njegove neuroze uzeo je svoj najgori, samodestruktivni put. Pošto se psiha u jednom trenutku nepovratno predala, nerešeni, a razdirući unutrašnji sukob, prešao je na telo, proizvodeći u njemu relativno brzo i smrtonosno oboljenje – tuberkulozu. Psihosomatska medicina nam je poslednjih godina pomogla da razjasnimo i dokažemo ono što su stari grčki lekari davno ne samo naslućivali nego u šta su bili uvereni. Gotovo da nema nijedne telesne bolesti, uključujući tuberkulozu, pa i rak, u čijem nastajanju, toku i ishodu psihički činioci ne predstavljaju jednu ili u svakom slučaju vrlo značajnu komponentu. Ni Kafkino telo nije izdržalo višegodišnju tešku, upornu, ali i neravnopravnu borbu koja se vodila u Kafkinoj duši, borbu za i protiv života. (O svome telu, uostalom, Kafka je imao posebno loše mišljenje smatrajući „da sa takvim telom nije moguće ništa postići“.) Tako je, ovaj toliko hipotetični Frojdov nagon smrti, Tanatos, odneo u nevreme, u 41. godini života još jednu svoju pobedu. Dok je Oto Vajninger, jedan drugi skoro genijalni Jevrejin, čija bi paralela sa Kafkom zaslužila posebnu studiju, podlegavši svojoj strašnoj neurozi, završio život u 23. godini samoubistvom, Kafka je, možda iz sličnih razloga, natovario telu za ono vreme sigurno samoubilačku bolest.

Najzad, ono što je atipično u Kafkinoj neurozi, to je ne samo relativno ređa forma kompleksa neurotične vezanosti uz roditelja, ovoga puta ne uz majku već uz oca, dakle neka vrsta obrnutog Edipovog kompleksa, već je u njoj atipično naročito to što je verovatno urođena Kafkina umetnička obdarenost, u snažnom sudaru sa neurozom, možda i delimično urođenom (u Kafkinoj porodici sa majčine strane postojali su slučajevi duševnih bolesti i samoubistava), izvojevala za sebe parče slobodnog prostora za samostalnu i sasvim originalnu aktivnost. Atipično je svakako i to što je, za razliku od običnih neurotičara, koje je Kafka sa dramatičnom istinitošću prikazao u svojoj pripoveci Jazbina kao i u liku Jozefa K. iz Procesa, ljudi uplašenih pred odgovornostima života i pri tome nepokolebljivo uverenih u svoju ispravnost i nevinost, Franc Kafka bio neurotičar drugog, ako možemo tako da kažemo, plemenitijeg tipa. To je ona vrsta neuroze, svojstvena samo značajnim stvaraocima, u kojoj ne može više biti egoizma običnih, ni straha prosečnih ljudi, već kod kojih je izdvojenost iz života i lišavanje sebe nekih uloga u njemu, podjednako vrednih i obaveznih za svakoga, simbol žrtve i odricanja. Ovu posebnu vrstu neuroze, kojoj je pripadao Franc Kafka, a koja time što je drukčija od ostalih ne prestaje da bude neuroza, Milena Jesenska ocrtala je bolje od bilo kog psihijatra rečima: „To nije čovek koji svoju askezu konstruiše kao sredstvo prema nekom cilju, to je čovek koji je svojom strašnom vidovitošću, čistotom i nesposobnošću za kompromis, prinuđen na askezu“.

Nema velikog stvaraoca koji nije okusio slasti slobode, onog najvećeg poslednjeg dostignuća čovekovog bića na Zemlji, koja je za sve druge ili za većinu onih koji nisu stvaraoci samo prazna apstrakcija i reč koja se može nekažnjeno bezbroj puta ponavljati. Njenu pravu vrednost, možda zaista jedini božanski dar, poznaju do kraja jedino veliki stvaraoci. I nema veće tragedije za stvaraoca, zvao se on Van Gog, Šuman, Gogolj, Niče ili Kafka, kada se ova jednom okušana i doživljena sloboda ne može do kraja da ostvari i izrekne. U ovoj nemoći i vidimo tragediju Kafkinog genija i njegove neuroze, ali i lucidnu dalekovidost Kafkinog najboljeg prijatelja Maksa Broda koji je nama, ljudima XX veka, borcima i mučenicima za svaku vrstu slobode, najpre onu unutrašnju, ostavio Kafkino zaveštanje, kao poruku i podsticaj.

Kraj

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

On neće nikada biti zdrav sve dok ima ovaj strah [Tema: Kafka]

by admin time to read: 8 min
0