Ni vladajuća, ni poslušnička kasta, nego ološ [Tema: Hamvaš]

| January 10, 2015 | 0 Comments

4706557_obraz

Direktni moral i loša savest 3

Prvo delo krize je Kritika vremena Sjerena Kjerkegora, iz 1845. godine. Smisao studije je da danas ne živimo u svakidašnjoj krizi, koja traje od početka vremena, i koja je već normalno stanje čoveka.

Ova kriza danas i ovde je izuzetna i jednokratna, apsolutna i poslednja. Ranije kriza nije bila tajna istorije. Svi su za nju znali, i čovečanstvo je svoj život uređivalo s obzirom na krizu. Danas i ovde, ne računajući izuzetke, za nju se ne zna, čak se i ne želi znati.

Kjerkegorov izraz za čoveka koji živi svestan krize jeste egzistencija. Stvarni život, veli on, živi samo ova egzistencija. Ko to ne čini, skriva se pred svešću stvarnosti. Svoje biće zasniva na konstantnom zaboravljanju (léthé) krize, i upravo zbog toga tone u krizu. U stvarnosti učestvuje samo onaj ko je svestan faktičke situacije i sebe bez zaklona (alétheia) smešta u krizu.

Prošlo je stotinu godina, i ono što od tada znamo o krizi, kao što to obično biva, možemo zahvaliti ne toliko čuvenim delima impozantnog obima, nego manjim i nepoznatijim delima. Čovek ono bitno ni ovaj put neće naći u knjigama Kajzerlinga ni Špenglera ni Sorokina, nego u nekoliko kratkih studija. Ovakvu malu studiju je napisao Martin Hajdeger, i rekao je da se već nalazimo iza krize. Ne kao da je neki očigledno sudbonosni događaj sve porušio, i počev od tada situacija je postala beznadežna. Pre će biti da smo neprimetno i uz zajedničku saglasnost počinili neopozivo, i ono što od tada živimo, preokrete prošlog stoleća, svetske ratove u sadašnjici, lažne države, tehnokratiju, nezaustavljivo socijalno-moralno-ekonomsko propadanje već se može smatrati samo kao automatsko odvijanje. Hajdeger zadržava Kjerkegorovu izvornu definiciju o držanju čoveka, kao što to čine Niče, Panvic i Genon. Ko svoje biće ne smesti u krizu, neizostavno je pseudoegzistentan. Što znači da onaj ko pred samim sobom iz bilo kojih razloga sakrije svest o krizi i ne izvuče posledice promena u odnosu na svoj sopstveni život, on je nesavremen, drugačije rečeno nebitan. Ne znači ništa. Samog sebe je izbrisao iz istorije. Istina, kriza je vanredno neprijatna, ali ako ispred svesti njenog užasnog prisustva dođe do skrivanja u iluzornu sigurnost, onda je to ono što Englezi nazivaju lonely crowd, ili kako Kami piše, l’homme absurde. Živeti kao da se ništa zbilo nije. Dalje brbljati o razvoju i o napretku nauke, praviti planove za ekonomski razvitak i za politički sporazum, reformisati obrazovanje, podizati nivo kulture, postavljati osnove nove kulture i ostali žurnalizmi.

Neopozivost krize Hajdeger obeležava na taj način što je ukinuta razlika između rata i mira. Ono što jeste nije ni rat, ni mir. Recimo, ceo svet je u permanentnom stanju opsade. Rat može da bukne u  svakom trenutku, ali ako i ne izbije, još je i gore. To se odnosi i na situaciju koja vlada među narodima. Situacija naroda sama po sebi jeste da oni žive u permanentnom prevratu. Svaki se narod nalazi između dva puča, jedan se dogodio, drugi se priprema. Ekonomski je permanentni državni krah.

Porodica? Ni brak, ni slobodna ljubav. Kaste? Ni vladajuća, ni poslušnička kasta, nego ološ bez kasti. Ni zajednica, ni individua. Nema greha, nema bezgrešnosti, samo kal. Međutim, stvar je, kao što Kami kaže, mnogo teža, jer je rat, puč, krah, laž, nasilje, eksploatacija ranije – valjda za renesansne uzurpatore ili za tirane kao što su Luj XIV ili Fridrih II, ili carevi – sve je to bilo izuzetak, ma koliko da je bilo užasno, ali je jednokratno i nezakonito. Danas se sve to samo po sebi razume. Primljeno je k znanju i ustalilo se. Ništa nije zastarelije od negodovanja. To je danas apsolutno komično. Prosečno životno rešenje je sledeće: zatvoriti se i ne primati k znanju sve ono što postoji, i s odlučnim korišćenjem individualno ukazane situacije, uz cenu žrtvovanja istinitosti egzistencije, po mogućnosti na čvrstoj osnovi osigurati spoljne uslove sopstvenog života (man for himself). Zbog toga biti pobednik u životu, uz malo izuzetaka, znači potpun poraz. Kaže se da je više od svakog čuda svetaca ako neko danas može da podnese ono što jeste.

Zbog toga Valeri nije u pravu kada nalazi utehu u tome, bilo kakva da je kriza, život ide dalje.

Jeste, život ide dalje. Ali nepoštenje pseudoegzistencije može da dosegne takav stepen, koji je inače već dosegnut, da život, kupljen po ovolikoj ceni, ne vredi ništa, čak je i gore od toga. Nečistota se može podneti samo do određene mere. Život toliko gubi sebe samog da više nije život, nego granični slučaj postojanja, specifično složen od zoološkog odgoja i demonske pomame, postojanja koje se, istina, može nastaviti, ali ne vredi.

Čovek dobija svoj život. Mesto svoga bivstva u životu sam treba da odabere, lišen svakog uticaja, a i sam ga bira prema tome za šta je on sam dostojan. Tako su uzajamno povezani istinitost egzistencije, sloboda, častoljublje, ideal besmrtnosti. Ono čega se čovek prestraši u pseudoegzistenciji, u prvom redu nije životna laž, nego loše častoljublje, da se smatraju vrednim samo ove besmrtnosti jednog crvića.

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ni vladajuća, ni poslušnička kasta, nego ološ [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 4 min
0