Nikakav oproštaj nijesmo zaslužili (Sedamnaesta priča)

| August 13, 2014 | 0 Comments

Minsk

2. Jul 2009. godine
18:00
Dinamo Stadium, Minsk
Referee: Magnus Thorisson (Iceland)

Dinamo Minsk (Bjelorusija) – Renova (Makedonija)                                        2                                               1
Kislyak  72′ (pen.)                                          Ibraimi 41′
Strakhanovich 87′

Otvorila je jedno oko ali nije mogla i drugo. Svetlana Hawrushka je iz te, ležeće perspektive, vidjela jednu svoju cipelu, štikla je bila okrenuta prema njoj, kao da je ona kriva za sve, kao neki prst uperen u nju. Dovukla se do telefona i pozvala policiju. Zatim je ustala, oteturala se do kupatila. Ogledalo je bilo razbijeno, pogledala se i užasnula.
Nikada više, pomislila je. Nikada više neće dići ruku na mene. Nekoliko puta se desilo, ali nikada kao tog dana. I to zbog čega. Što se našalila sa fudbalom i utakmicom na koju ide sa prijateljima da bi tamo psovao i napio se. Kao da je poludio.

–          Zbog čega te je ovako unakazio – pitao je inspektor Oleg Gurenko djevojku.
Ona je ćutala.
–          Nije ni važno. Uhapsićemo ga, reći će nam sve i zažaliće što te je pipnuo.
Inspektor je pomjerio zavjesu – pogledao na Ostvo suza i rekao:
–          Sačekaćemo ga. Siledžije se uvijek vraćaju. Doći će poslije utakmice ovamo, da jede i spava. Svinja.
Inspektor Oleg Gurenko sjedio je na kauču i gledao kroz prozor kako mrak osvaja Minsk. Pomislio je, kada bi se ovo desilo njegovoj ćerki – ubio bi. Bez ikakvog kajanja, bez razmišljanja. Pucao bi mu u obje noge, pa u ruke, i dok bi molio za život ispalio bi mu metak u glavu.
–          Gdje ćeš sjutra – pitao je Oleg Gurenko kolegu.
–          Ne znam.
–          Ako hoćeš možeš sa mnom, idem na paradu. Za dan oslobođenja vodim ćerke na paradu… Znaš da je moj djed bio ratni heroj. Lijepe su parade. Mogao bi sa nama, ako ništa nijesi planirao.
–          Ali ako on ne dođe večeras?
–          Potražiću ga sjutra.
–          Baš si mu se namjerio.
–          Jesam baš. Prvo ću ga polomiti pa ću ga pitati šta je uradio.
–          Čekaću ga do vječnosti ako treba.

Stanislaw Kislyak  je skandirao sa ostalima, pijan, ime svog tima. Na poluvremenu je otišao u WC, umio se, vodom pokvasio tjeme, pomislio da mora da se promijeni.
Možda stvarno da odem kod doktora. Možda mi je stvarno potrebna pomoć.
Kada je rekao drugu da je istukao, ovaj ga je pitao:
–          Koliko?
–          Šta ti znači to pitanje? Izudarao sam je…Koliko? Razumiješ li šta ti govorim? Nešto nije sa mnom u redu…Možda mnogo pijem…
–          Ne znam što se nerviraš oko toga.
Neko je rekao:
–          Hajdemo u vikendicu.
Otišli su.
Otišao je i on.
Pišao je iza kuće i gledao u zvijezde. Čuo je kako rijeka teče. Na obrazima je osjetio suze. Očaj mirnoće svemira je plovio njegovim zjenicama. Pomislio je:
Možda sada samo da krenem ka vodi. Svi su pijani. Niko ne bi do jutra primijetio da me nema. Do tada bi me rijeka odnijela. Moje tijelo. Moj leš.
Stanislaw Kislyak je krenuo prema vodi.

Zašto bi se pitali o stvarima koje su toliko daleko, da o njima nikada ne možemo znati konačnu istinu. Toliko me zanima kvantna fizika a pojma nemam o tome. Toliko je nevjerovatno postojanje svemira, a sasvim mirno gledamo zvijezde za vedrih ljetnjih noći. Neka padne, druga se rodi, i tako stalno. Da li će nam biti oprošteno sve zlo koje smo bližnjima nanijeli, svaka smrt koju smo prouzrokovali, makar mrava, makar travke, makar sirene. I sada dok šetam pored Niamihe, razmišljam o obalama – koliko su krvi i nesreća zapamtile, jedna manje-više ne znači ništa, razmišljam da bi o tom dijelu Zemlje, o toj rijeci i događajima kojima je svjedočila, mogao da razmišljam i pišem dok mogu da dišem, i da, na kraju krajeva, nikakav oproštaj nijesmo zaslužili, da se sve desilo, baš onako kako je i trebalo.

Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu

 

Tags: , , ,

Category: Art

Slobodan Šabeljić

About the Author ()

Slobodan Šabeljić rođen je u Nikšiću. U vrijeme istorije, žestokih tuča i demonstracija u Beogradu završio Filološki fakultet, te godine nijesu pojeli skakavci. Nikada nije pisao za djecu i odrasle. Piše za one koji čitaju. Knjigu pripovijedne proze „Heroji“ objavio je 2009. godine. Knjiga „Priče o Silviji“ objavljena 2010. godine bila je predložena za regionalnu nagradu Meša Selimović. Knjigu priča "52 kratke priče o evropskom fudbalu" objavio je 2012. godine. Roman pod nazivom "Ovo nije roman" objavljen je 2013. godine. Izdavačka kuća Rende iz Beograda 2014. godine je objavila novo izdanje knjige "Priče o Silviji". Knjigu "Barselona jedna priča" objavio je 2015. godine a zbirku priča "Berač pamuka" 2016. godine. U međuvremenu, piše i diše. Punim plućima.

Leave a Reply

Art

Nikakav oproštaj nijesmo zaslužili (Sedamnaesta priča)

by Slobodan Šabeljić time to read: 3 min
0