Anatomija Fenomena

Oni nisu voleli rat, nego svoju otadžbinu [Tema: Veliki rat]

Ratni slikari 2

Slikari u ratu

Piše: Sonja Ćirić

“Mi se našim umetnicima-herojima nismo odužili”, kaže Ljubica Miljković, autorka izložbe Svetlost u mraku Prvog svetskog rata otvorene nedavno u Narodnom muzeju u Beogradu koja, osim našeg impresionizma, široj publici predstavlja i profesiju ratnog slikara. “Oni nisu voleli rat, nego svoju otadžbinu. Nisu verovali u oružje, nego u pravdu, zakone i umetnost. Zato njihove muze nisu ćutale ni dok su topovi grmeli. Umetnošću su se borili ne samo protiv kolonijalnih aspiracija nego i protiv kolonijalnih aspiracija nego i protiv propadanja i nestajanja.”

Izložba Svetlost u mraku Prvog svetskog rata realizovana je povodom 170. rođendana Narodnog muzeja i stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Postavljena je na prvom spratu Narodnog muzeja adaptiranom za izlaganje, tamo gde je do pre deset godina bio deo stalne postavke. Autorka izložbe i monografije, Ljubica Miljković, izabrala je 105 slika protagonista našeg impresionizma – Nadežde Petrović, Milana Milovanovića, Koste Miličevića i Mališe Glišića – koje su nastajale u periodu koji su obeležili Carinski rat, aneksiona kriza, balkanski ratovi i Prvi svetski rat, ali i da istovremeno podseti na ljude čije je zvanje bilo – ratni slikar.

Srbija je, naime, bila prva zemlja čija je vojska u svom sastavu imala ratne slikare. Prvi sačuvani dokument o tome jeste objava za putovanje Petra Ranosovića koju je 21. septembra 1912. godine potpisao budući vojvoda Živojin Mišić. Dve godine kasnije, 20. avgusta, štab Vrhovne komande doneo je Uput za upotrebu ratnih slikara pridodatih štabovima viših jedinica na vojištu, koji je potpisao vojvoda Radomir Putnik i koji nalaže: “Da bi se najvažniji momenti borbe kao i ostalih ratnih događaja sačuvali za Istoriju i u slikama, pridaju se štabovima viših jedinica na vojištu ratni slikari. Ratni slikari dužni su nositi sobom svoje fotografske aparate, i sa njima snimati važnije momente borbe kao i ostale ratne epizode, a izričito tragove svirepstva i varvarstva, koja bude neprijatelj ostavio za sobom, kao i ostala značajna dokumenta, čiju sadržinu treba sačuvati. Materijal za izradu skica slikari će sami izabrati, a materijal za izradu fotografskih snimaka slikari će dobiti od Vrhovne Komande.”

LIKOVNI REPORTERI: Ljubica Miljković je utvrdila da je u prve dve decenije prošlog veka 80 umetnika-ratnika branilo Srbiju duplo više nego što se do sada pominjalo: “Žene su bile bolničarke, a skoro svi muškarci ratni slikari. Bili su svedoci velikih bitaka i stradanja. Pratili su kretanje vojske i većina se pobednički vratila u Srbiju.” Među njima su bili i autori čije je radove Ljubica Miljković izabrala za izložbu Svetlost u mraku. “Svako od umetnika imao je zaduženja: Nadežda Petrović u Dunavskoj diviziji, Kosta Miličević u Prvoj četi Drugog bataljona Dvanaestog puka drugog poziva, Mališa Glišić u Drugoj armiji, Milan Milovanović u Prvoj armiji”, navodi Miljkovićeva u razgovoru za “Vreme”. “Mnogi od učesnika Prvog svetskog rata bili su već afirmisani umetnici, a neki nisu stigli da steknu umetničku slavu, kao daroviti Dubrovčanin Cvjetin Job, koji je poginuo na položaju kod Žiče. To što su učestvovali u ratu ne može da podigne ni da umanji značaj njihovih opusa.”

Uloga umetnika u Prvom svetskom ratu nije do kraja istražena. Autorka izložbe navodi da su oni beležili prizore iz rata, da su u svakom trenutku zatišja vadili skicen blok i crtežom upisivali likove vojnika, oficira i svaki detalj oko sebe. “Tako su na frontovima u Srbiji, zatim na oporavku u Grčkoj, Italiji i Francuskoj, ponajviše na Krfu i Kapriju, nastala najbolja i najlepša dela srpskog impresionizma. Mnogi od ovih likovno-dokumentarnih radova su uništeni prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine zato što su se nalazili u zgradi Ministarstva vojske i mornarice, u Narodnoj biblioteci Srbije, u Muzeju grada Beograda, Rektoratu Beogradskog univerziteta. O onom što je ostalo brinu Vojni muzej i Istorijski muzej Srbije. Pojedine vredne slike nalaze se u drugim muzejima i u privatnim kolekcijama.”

IMPRESIONISTI U RATU: Sva dela na izložbi Svetlost u mraku nastala su u ratovima, a njihovi autori bili su odani impresionizmu. Nadežda Petrović je na front došla sa Venecijanskog bijenala. Izabrala je prvu liniju fronta, odbivši da, po nalogu Vrhovne komande, bude bolničarka u Beogradu ili u bolnici strane misije u Nišu. Izabrala je da bude u poljskoj bolnici Dunavske divizije. U ratu je preležala trbušni tifus i koleru. Između dve bitke nije imala mnogo vremena za slikanje, ali i to malo što je uradila u ratu kruniše i njen opus i srpsku umetnost. Na tim slikama nadahnuta je Gračanicom (Crveni božuri, Kosovski božur, Gračanica), svetlošću (Vezirov most), na njenim slikama, na portretima saboraca, nema očaja ni ovozemaljske drame zato što je, ocenjuje autorka izložbe u monografiji, “nju odredio kosovski zavet, odnosno opredeljenje za carstvo nebesko” i poziva se na Nadeždine poslednje slike Tobdžija,Oficir, Valjevska bolnica i Ruševine.

Tokom balkanskih ratova, Milan Milovanović je kao i Nadežda slikao manastire. U Prvom svetskom ratu, kao ratni slikar pri štabu Vrhovne komande, oboleo je od tifusa što mu je oštetilo nerve i sluh. Od iscrpljenosti prilikom prelaska Albanije, oporavljao se u Italiji i Francuskoj. U Rimu je naslikao Park Pinčo u Rimu, a u Kapriju ga je, piše u monografiji izložbe, jarka svetlost podstakla na “otkrivanje novih mogućnosti izražavanja plastičnim sredstvima i eksperiment sa poentilizmom”, pa je tamo naslikao dela koja se smatraju vrhom njegovog stvaralaštva i srpskog impresionizmaPredeo sa Kaprija, Terasa u sutonu, Terasa slikara Đuzepa, Katedrala u Anakapriju,Predeo sa Kaprija i Plava pećina.

Kosta Miličević je u balkanskim ratovima nastavio da se bavi beogradskim crkvama okruženim razlistalim drvećem. Jedna od tih slika, Proleće na Voždovcu iz 1913. godine, poznata i kao Proleće, ušla je u sve antologije impresionizma, a istoričari umetnosti je porede sa Pisaroovim delima. U Prvom svetskom ratu, početkom 1918. godine, po zadatku je bio na prvoj liniji fronta u Polni kod Soluna. Tu je uspeo da naslika nekoliko predela koji asociraju na žudnju za toplinom doma: Selo Godovik,Motiv iz Polne, Motiv iz Makedonije – Polna. A onda je, nervno obolevši zbog topova i smrti po bojištu, poslat na Krf. Tu nastaju njegove vrhunske slike: Predeo sa Krfa, Krf– Garidža, Ostrvca kraj Krfa i druge za koje je Lazar Trifunović, navodi se u monografiji izložbe, rekao da “u njima nema vojničke tematike ali su to slike rata” zato što nose rat u svom podtekstu.

Mališa Glišić je snimao foto-aparatom dramatične prizore rata. “Nespretno se suprotstavljao kataklizmi humanosti”, kako piše u monografiji, pa je u septembru 1914. godine vojvoda Stepa Stepanović obavestio Vrhovnu komandu da Glišića uklanja iz Druge armije zato što se “ne može trpeti jer je naklonjen piću, pravljenju nereda i napadima na stanovništvo”.

Sudbina protagonista impresionizma u Srbiji vrlo je tragična, kaže Ljubica Miljković. “Nadežda se razbolela od pegavca dok je pomagala ranjenima i bolesnima. Umrla je 1915. godine u Valjevskoj vojnoj bolnici. Glišić je, izmučen i bolestan, umro 1916. godine u Nišu. Miličević se vratio u Beograd. Iscrpljen i zaražen u ratu, podlegao je bolesti početkom 1920. godine. Milovanović je, ponesen slobodom i mediteranskim suncem, u Dubrovniku naslikao poslednje treptaje svetlosti i okončao srpski impresionizam koji iste 1920. godine prestaje i širom sveta. Opterećen uspomenama iz rata, skoro je prestao da slika. Ovi slikari, kao i ostali umetnici učesnici Prvog svetskog rata, od tada žive jedino zahvaljujući svojim umetničkim dostignućima. Mi se našim umetnicima-herojima nismo odužili. Oni nisu voleli rat, nego svoju otadžbinu. Nisu verovali u oružje, nego u pravdu, zakone i umetnost. Zato njihove muze nisu ćutale i dok su topovi grmeli. Umetnošću su se borili ne samo protiv kolonijalnih aspiracija nego i protiv propadanja i nestajanja.”

Arkanova kolekcija

Pre deset godina, otkriveno je da estradna zvezda Svetlana Ražnatović poseduje kolekciju ratnih slikara čije je radove njen pokojni suprug Željko Ražnatović Arkan revnosno nabavljao, o čemu je “Vreme” pisalo u broju 641. Tim povodom je istoričar umetnosti Nikola Kusovac, koji je bio u prilici da vidi umetničke slike u Arkanovom vlasništvu, izjavio da je najvažnije da su ti radovi sakupljeni, pa time i sačuvani: “Jer, ako je neko delo u nečijem posedu, znači da je spaseno od eventualne propasti i da će kad-tad dospeti u muzej ako mu je tamo mesto.” Nikola Kusovac bio je u Arkanovoj kući po pozivu da stručno proceni njegovu kolekciju neposredno nakon njegove ženidbe: “Dobio je dosta slika na poklon, a pozvao me je zato što je posumnjao u originalnost jedne od njih. Uveo me je u salon. Tu je bilo petnaestak slika tematski vezanih za Prvi svetski rat. Slikar Prve armije Vasa Eškićević bio je omiljeni Arkanov slikar. Eškićević je uradio mnogo slika, pratio je vojsku i skicom zabeležio svaki položaj, svaki događaj, a nakon rata je te beleške pretvarao u slike. Pored Eškićevića, tada sam video Miodraga Petrovića, Dragomira Glišića, Miloša Golubovića, Mihaila Milovanovića i manje poznatog Lazara Katića. Slika u koju je Arkan sumnjao bila je falsifikat dela Vase Eškićevića, i on je bio ponosan što je prepoznao da nije original.”

Sve do Arkana, rekao je tada Kusovac, ta vrsta slikarstva je bila potcenjena. “Arkan je Vasu Eškićevića vratio u život. Ne znam kako se zainteresovao za njega, nisam ga to pitao, nije on bio čovek za takve teme. Na pitanje da li je predložio Arkanu da svoj patriotizam iskaže darovanjem neke umetničke slike muzeju, Nikola Kusovac je odgovorio: “Ja nikad ne propustim priliku da prikukam da neko kupi nešto za muzej, ne samo Narodni, u kome sam donedavno bio kustos, već za bilo koji muzej. Dakle, naravno da jesam to predložio i Arkanu. I naravno da me je odbio. Kažem vam, nije on bio nikakav ljubitelj umetničkih dela, njega je samo zanimala tema – epopeja srpske vojske.”

Autorka izložbe u Narodnom muzeju Ljubica Miljković kaže da Narodni muzej nije dobio dela iz Arkanove kolekcije: “Kako se priča i piše, Arkanovu kolekciju su pretežno činili radovi nastali dvadesetih godina prošlog veka, izvedeni po ratnim skicama, koji nisu u skladu sa koncepcijom Narodnog muzeja. Pretpostavljam da bi bili zanimljivi za Vojni ili Istorijski muzej Srbije. Bitno je da ti radovi budu registrovani i da se, po potrebi, pozajme za izložbe. Muzeji ne bi smeli da postanu skladište nasumce formiranih kolekcija. Oni vrlo osmišljeno uobličavaju svoje zbirke i prihvataju vrhunske domete koji odgovaraju njihovim profilima.”

http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1218782

 

 

Ostavite komentar: