Nož sa drškom od ružinog drveta [Tema: Kiš]

| August 26, 2015 | 0 Comments

 

nož i

Mirku Kovaču

Priča koja sledi, priča koja se rađa u sumnji i nedoumici, ima jedinu nesreću (neki to zovu srećom) što je istinita: ona je zapisana rukom časnih Ijudi i pouzdanih svedoka. Ali da bi bila istinita na način o kojem njen autor sanja, morala bi biti ispričana na rumunskom, mađarskom, ukrajinskom ili jidišu; ili, ponajpre, na mešavini svih. tih jezika. Tada bi, po logici slučaja i mutnih, dubokih i nesvesnih zbivanja, blesnula u svesti pripovedačevoj i po koja ruska reč, čas nežna kao teljatlna, čas tvrda kao kindžal. Kada bi, dakle, pripovedač mogao da dosegne nedostižni i stravični čas vavilonske pometnje, čule bi se ponizne molbe i užasna preklinjanja Hane Kšiževske, izgovorena na rumunskom, na poljskom, na ukrajinskom, naizmence (kao da je pitanje njene smrti samo posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma), da bi se u predsmrtnom grču i smirenju njeno buncanje pretvorilo u molitvu za mrtve, izgovorenu na hebrejskom, jeziku postanja i umiranja.

Pozitivan junak

Mikša (zovimo ga zasad tako) izašivao je dugme za manje od đeset sekundi. Upalite šibicu i držite je među prstima. Od trenutka kada ste je ukresali do onog časa kada vas oprlji po prstima, Mikša je već prišio dugme na oficirskom mundiru. Reb Mendel, kod koga je Mikša radio kao kalfa, ne može da poveruje svojim oČima. Pričvršćuje naočari, uzima šibicu, i kaže, na jidišu: »Dede, još jednom, her Miksat.« Mikša ponovo udeva iglu, reb Mendel se smeši zagledan u kalfu, zatim naglo baca šibicu kroz prozor i pljuje u prste. Mikša, koji je već prišio dugme na mundir her Antoneskua, trijumfalno kaže: »Reb Mendel, dovoljna je jedna jedina šibica da spali celokupna naftonosna polja Ploeštija.« Dok ovaj gleda u daleku budućnost osvetljenu ogromnim požarom, reb Mendel sa ona dva još vlažna prsta naglo poteže dugme na mundiru i zakovrće ga kao da zavrće vrat piletu. »Her Miksat«, kaže, »kad ne biste mislili tako glupo, mogli biste postati odličan majstor… Znate li da se petrolejski izvori u Ploeštiju procenjujn na nekoliko miliona galona sirove nafte?« — »To će biti divan plamen, reb Mendel«, kaže Mikša zagonetno.

Nadmudrivanje

Mikša nije postao majstor. Zašivao je dugmad još dve godine kod reb Mendela, slušajući njegova talmudijska mudrovanja, a onda je morao da ode, praćen prokletstvom. Jednoga dana, bilo je to s proleća značajne 1925. godine, reb Mendel se požalio da mu je nestala košinšinska kokoška.

»Reb Mendel«, odgovorio mu je Mikša, »potražite lopova među Židovima.« Reb Mendel je shvatio težinu uvrede i jedno vreme nije više pominjao svoju košinšinsku kokošku. Mikša je takođe ćutao; čekao je da reb Mendel savlada svoj ponos. Starac se borio sam sa sobom, stavljajuć na oltar svoje talmudijske oholosti svaki dan po jednu kokošku. Bdeo je sa štapom u ruci u kokošamiku, do zore, plašeći tvora lajanjem nalik na pseće. Predzoru bi zaspao, i iz kokošamika bi nestala još jedna kokoška. »Neka me kazni veliki pravednik koji je rekao da su svi živi stvorovi jednako vredni njegove pažnje i milosti«, kaže reb Mendel devetog dana. »Zar može jedna košinšinska kokoška koja vredi najmanje pet červonaca da bude ravna jednom tvoru koji uništava siromahe i još smrdi nadaleko?« — »Ne može, reb Mendel«, kaže Mikša, »ne može se ravnati kokoška koja vredi pet červonaca sa smrdljivim tvorom.« Ništa više ne kaže. Čeka da tvor uništi što uništiti može i da dokaže reb Mendelu da njegove talmudijske brbljarije o jeđnakosti svih božjih stvorenja ne vrede ništa sve dok se pravda ne ostvari na zemlji, sredstvima zemaljskim.

Jedanaestog dana, reb Mendel, umoran od uzaludnih bdenja, podnaduo i crvenih očiju, s kosom punom perja, staje pred Mikšu i počinje da se udara u grudi: »Her Miksat, pomozite!« — »U redu, reb Mendel«, kaže Mikša. »Iščetkajte kaftan i povadite perje iz kose. Stvar prepustite meni.«

Klopka

Klopka koju je Mikša sklepao bila je daleka kopija onih kakve je nekada pravio njegov deda u Bukovini: mutna i nostalgična uspomena. Izvan ovog značenja, to je bio jedan običan sanduk od tvrdih bukovih dasaka, sa poklopcem koji se otvara spolja ali ne i iznutra. Kao mamac, stavio je jedno jaje za koje je nedvosmisleno utvrdio da u njemu već trune, kao u kov’čegu, košinšinsko pile. Ujutro, čim je stupio u dvorište, Mikša je znao da se životinja uhvatila: smrad je dopirao sve do kapije. Reb Mendel se međutim nije pomaljao iz kuće. Skrhan dugim bdenjima, prepustio se snu i sudbini. Mikša pomilova svojom teškom seljačkom rukom još jedinu preostalu reb Mendelovu kokošku, koja se beše skamenila od straha, i pusti je u dvorište. Onda podiže poklopac sa zupcima od krivih eksera i, u trenutku kada se pomoli kroz napuklinu vlažna životinjska njuška, vrati ga snažnim udarcem šake. Ne manje spretno proturi zarđalu žicu kroz nozdrve tvora, veza mu šape i obesi životinju o dovratak. Smrad užasan. Prvo napravi jedan rez oko grla, kao grimizna ogrlica, zatim još dva druga u samom korenu šapa. Zagulivši kožu oko vrata, zaseče za prste još dva proreza, nalik na rupice za dugmad.

Probuđen stravičnom cikom životinje ili košmarnim snom, odjednom se stvori tu reb Mendel. Pritiskuje nos skutom zgužvanog kaftana i zakrvavljenim i užasnutim očima gleda u živo i krvavo klupko koje se, okačeno o žicu, grči na dovratku. Obrisavši nož o travu, Mikša se uspravlja i kaže: »Reb Mendel, oslobodio sam vas tvorova jednom zauvek.« Kada je najzad uspeo da progovori, glas reb Mendela zazvučao je promuklo i strašno, kao glas proroka: »Operite krv sa ruku i lica. I budite prokleti, her Miksat.«

Posledice

Mikša je uskoro shvatio na svojoj koži šta znači reb Mendelovo prokletstvo: u celoj antonovskoj oblasti majstori su tražili preporuke za kalfe niotkog drugog do od reb Mendela. A na pomen Mikšina imena, Jevrejin bi počinjao da bulazni na jidišu i hebrejskom, naizmence, udarajući se u grudi i čupajuči kosu kao da je reč o samom Dibuku. Nije hteo da ga primi na posao ni reb Jusef, najgori od svih majstora, ne samo među krojačima. Doznavši za reb Mendelovo prokletstvo, otpustio je Mikšu posle svega dva dana. Mikša je zauzvrat svečano obećao da će se jednog dana osvetiti za uvredu koju su mu naneli talmudisti.

Ajmike

Iste godine Mikša upoznaje nekog Ajmikea, E. V. Ajmike, koji se predstavljao kao student prava. Taj je Ajmike do skora radio kod firme Digtarjev u svojstvu nadzornika stovarišta, ali je bio otpušten, bar tako je tvrdio, zbog ilegalne delatnosti. Mikša i Ajmike, zbliženi istom mržnjom, pokušavaju da zarade nešto za život učestvujući u hajkama koje grof Bagrjan organizuje u okolini i gde antonovski lumpen-proletarijat služi samo kao zamena za pse u kružnim lovovima bukovičke i zakarpatske gospode. Sedeći u teškom hladu brestovih šuma, dok u daljini odjekuju Iovački rogovi i čuje se nervozno lajanje kerova, Ajmike govori Mikši o budućnosti bez kerova, gospode i lovačkih rogova. Kada odjekne hajali, Mikša jedva uspeva da dotrči do mesta gde se proliva krv divljeg vepra i gde gospoda, uz pakleno štektanje doga, nazdravljaju jedan drugom iz krivih, srebrom optočenih rogova-pehara koji se ispijaju na dušak.

Taj isti Ajmika (koji se posle dva meseca ponovo zapošljava u stovarištu firme Digtarjev), na jednom tajnom sastanku u podrumu neke kuće u predgrađu Antonovke prima Mikšu u organizaciju. Istovremeno zahteva od njega da se ponovo zaposli, kako ne bi u njemu otupela revolucionarna oštrica.

Slučaj ide Mikši na ruku. Jednog avgustovskog popodneva, dok leži na ivici jarka kraj poštanskog druma na izlazu iz Antonovke, prolazi u čezama her Baltesku. »Je li istina«, pita, »da si odrao živa tvora i prevmuo mu kožu kao rukavicu?« — »Istina je«, odgovara Mikša, »mada vas se to ništa ne tiče, her Baltesku.« — »Od sutra možeš da radiš kod mene«, kaže her Baltesku, nimalo uvređen Mikšinom drskošču. »Samo da znaš, dovikuje mu, jagnjad su aštrahanska.« — »Ko zna da odere živa tvora, taj zna da prevrne i astrahansku kožu, ne praveći rez za palce«, viče za njim Mikša, samouvereno.

Zadatak

Krajem septembra, Mikša se vraća biciklom sa dobra her Balteskua, antonovskog trgovca krznom. Iznad šuma diže se crven oblak koji naVfeštava jesenje vetrove. Usput mu se priključuje na svom sjajnom biciklu Ajmike i vozi neko vreme uporedo s njim, bez reči. Zatim mu zakazuje sastanak za sutradan uveče i na raskršću naglo skreće u sporednu ulicu. Mikša dolazi tačno u zakazano vreme i daje ugovoreni znak. Ajmike mu otvara vrata, ne paleći svetlo. »Biću kratak«, kaže Ajmike. »Svakom sam od članova zakazao sastanak na drugom mestu i u drugo vreine. Žbiri su se pojavili samo na jednom od tih mesta.« (Pauza). »U Vodenici Bagrjanovih«, kaže najzad. Mikša i dalje ćuti. Čeka da se izgovori izdajnikovo ime. »Ne pitaš«, kaže Ajmike, »kome sam zakazao sastanak u Vodenici Bagrjanovih?« — »Ko je da je«, kaže Mikša lakonski, »ne bih voleo da budem u njegovoj koži.«

Ajmike mu nije te večeri rekao ime izdajnika. Nije mu ga rekao nikad. Kao da nije želeo da preko njegovih usana pređe to obeščašćeno ime. Samo mu je rekao da veruje u njegovu (Mikšinu) odanost i mržnju. I rekao mu je: »Videćeš lice izdajnika. Samo pazi da te privid ne prevari: lice izdajnika može poprimiti izgled najveće pravednosti.«

Mikša provodi jednu besanu noć. Pokušava da navuče smrtonosnu masku izdajnika na lice svojih saboraca, ali ona prileže uz crte svakog od njih, i nikome ne pristaje sasvim. Opasan gumenom keceljom, krvav do lakata, ceo sutrašnji dan provodi u klanju i prepariranju jagnjadi na imanju her Balteskua. Uveče se umiva na pojilu, oblači svečano odelo, stavlja crveni karanfil u obod šešira i dolazi biciklom do šume. Put do vodenice nastavlja peške kroz jesenju šumu, gazeći po gustom lišću koje ugušuje strašnu odlučnost njegovih koraka.

Lice Izdajnika

Naslonjena na zarđalu ogradu vodojaže, zagledana u mutne virove, čeka ga Hana Kšiževska. Tu kraj islužene i trule vodenice Bagrjanovih, gledajući kako voda odnosi žuto lišće, mora da je razmišljala o sumomoj prolaznosti godišnjih doba. Imala je pege na licu (sada, u polumraku jesenje večeri jedva vidljive), ali to nije morao biti pečat izdajstva, te sunčane mrlje; možda pečat rase i prokletstva, ali ne i pečat izdaje. Došla je pre nekih mesec dana u Antonovku, pobegavši iz Poljske gde ju je policija tražila. Pre nego što se domogla granice, preležala je pet sati u ledenoj vodi rezervoara lokomotive, krepeći svoj duh stihovima Bronjevskog. Drugovi su joj izradili lažne papire, pošto su prethodno proverili njenu prošlost: ona je bila besprekorna u svojoj shematičnosti (osim male mrlje građanskog porekla). U Munkačevu je davala privatne časove iz nemačkog (sa jakim jidiš uticajem), služila je kao veza između munkačevske i antonovske ćelije, čitala je Klaru Cetkin i Lafarga.

Izvršenje zadatka

Držeći se načina na koji je postupio i Ajmike, Mikša nije progovorio ni reči. Na to je, istinu govoreći, imao više prava nego i sam Ajmike, tim pre što je on viđeo Lice Izdajnika. Da li mu se u tom trenutku učinilo da uz lice Hane Kšiževske, lice posuto sunčanim mrljama kao peskom, prileže obrazina izdajnika kao zlatna posmrtna maska? Dokumenta kojima se služimo govore strašnim jezikom činjenica i u njima reč duša ima prizvuk bogohuljenja. Ono što se s pouzdanošću može utvrditi jeste sledeće: u ulozi izvršioca pravde, Mikša je stavio, bez reči, svoje kratke prste oko devojčinog vrata i stezao ih je sve dok telo Hane Kšiževske nije klonulo. Onaj koji je izvršio svoj zadatak, tada je na trenutak zastao. Trebalo je, kako to zahtevaju strašna pravila zločina, ukloniti leš. Nagnuvši se nad devojku, osvmuo se oko sebe (naokolo samo preteće senke drveća), zatim ju je uhvatio za noge i dovukao do reke. Ono što se dalje zbilo, od časa kada je gumuo telo u vodu, liči na neku starinsku priču u kojoj se, kako bi pobeda pravde bila zagarantovana, smrt služi raznim lukavstvima da bi izbegla žrtvovanje dece i devica: u središtu koncentričnih krugova, Mikša ugleda telo utopljenice i začu njene bezumne vapaje. To nije bio privid, niti utvara koja se pojavljuje nečistoj savesti ubica. To bejaše telo Hane Kšiževske koja je presecala ledenu vodu paničnim i sigumim pokretima, oslobađajući se teškog gunja od jagnjeće kože sa dvama crvenim Ijiljanima prišivenim u visini struka. Ubica (koga još ne bismo smeH zvati tim imenom) gleda skamenjeno kako devojka odmiče ka drugoj obali i kako se kožna bukovička dolama spušta niz brzi rečni tok. Nedoumica traje samo tren. Pojurivši nizvodno, Mikša se domognu železničkog mosta i stiže na suprotnu obalu u istom času kada se iza njegovih leđa začu dug jauk Iokomotive voza koji je svoj dolazak naveštavao još izdaleka kroz zvučno vibriranje šina. Devojka leži u priobalnom mulju između kvrgavih stabljika vodenih vrba. Teško dišući, pokušava da se ispravi, ne više i da pobegne. Dok joj zariva u grudi svoj kratki bukovički nož sa drškom od ružinog drveta, i sam znojav i zadihan, Mikša jedva može da razabere po koju reč iz drhtave, mutne, grcave navale slogova koji dopiru kroz blato, krv I jauke. Udarce zadaje hitro, sad već s nekom pravednom mržnjom koja daje zamah njegovoj ruci. Kroz kloparanje točkova voza i potmulu tutnjavu železne mostovne konstrukcije, devojka počinje da govori, da ropće, na rumunskom, na poljskom, na jidišu, na ukrajinskom, naizmence, kao da je pitanje njene smrti samo posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma čiji je daleki koren u vavilonskoj pometnji jezika.

Onaj koji je video kako vaskrsava mrtvac, s tim se privid neće poigrati. Mikša izvadi utrobu iz leša, kako ne bi telo isplivalo, zatim ga gumu u vodu.

Neidentifikovan leš

Oglas što ga je češka policija objavila u listu Hlasatel policejni i u kojem je dat opis jedne utopljenice od osamnaest do dvađeset godina, zdravih zuba i riđe kose, nije imao nikakvog odziva. Telo je pronađeno posle nedelju dana, nekih sedam milja nizvodno od mesta gde je izvršen zločin. Identitet žrtve međutim nije utvrđen, uprkos zainteresovanosti policija triju susednih zemalja da reše zagonetku. Kako je to bilo nesigurno vreme uzajamnih sumnjičenja i špijuniranja, shvatljiva je ta briga. Za razliku od dnevnih listova, koji su takođe objavili vest o utopljenici, pomenuti je policijski glasnik dao detaljan opis rana koje su dovele do smrti. Pošto je naveo sve povrede u predelu grudi, vrata i leđa, nabrojeno je dvadeset i sedam udaraca nanetih »oštrim predmetom, po svoj prilici nožem«. Jedan od članaka govori o načinu na koji je Ieš oslobođen trbušnih organa i pri tom se pominje mogućnost da je izvršilac zločina neko lice koje raspolaže »nesumnjivim poznavanjem anatomije«. Slučaj je, uprkos izvesnim sumnjama, navodio na pomisao o zločinu iz strasti i kao takav, posle šestomesečne uzaludne istrage, stavljen ad acta.

Zagonetne veze

Krajem novembra 1934. antonovska policija hapsi izvesnog Ajmikea, E. V. Ajmike, pod sumnjom da je podmetnuo požar u stovarištu firme Digtarjev. Taj je događaj pokrenuo čitav lanac zagonetnih i tajanstvenih veza. Ajmike se u času izbijanja požara sklanja u obližnju seosku krčmu, gde jasne osmice krivudavih tragova guma njegovog bicikla u gustom jesenjem blatu dovode policiju kao po Arijadninom koncu. Policajci odvode preplaŠenog Ajmikea; iza toga sledi fantastično i neočekivano priznanje: on je bio taj koji je obaveštavao vlasti o tajnim političkim sastancima u podrumu kuće u ulici Jefimovska 5. Uz masu konfuznih i protivurečnih razloga koji su ga naveli na taj postupak, navodi svoje simpatije prema anarhistima. Nisu mu poverovali. Izdržavši još nekoliko dana u samici i pritešnjen unakrsnim ispitivanjem, Ajmike je pomenuo slučaj ubijene devojke. To je trebalo da bude ključni dokaz u njegovu korist: kako su članovi ćelije imali nesumnjive razloge da posumnjaju da ih neko potkazuje, morao je da žrtvuje nekog od članova. Hana Kšiževska, koja je pristupila organizaciji tek odskora, bila je najpogodnija, iz više razloga, da bude proglašena izdajnikom. Naveo je pri tom detaljan opis devojke, mesto i način njenog pogubljenja, kao i ime izvršioca.

Priznanje

Kada je Čehoslovačka zaključila sa Sovjetskim Savezom pakt o međusobnoj pomoći, i time bar za određeno vreme odložila uvek osetljivo pitanje granica, policiji obeju zemalja otkrili su se široki horizonti međusobne saradnje. Češka je policija dostavila Sovjetima imena nekoliko Sudetskih Nemaca, dokazanih špijuna Rajha, a Sovjeti su im za uzvrat dali podatke o nekim bivšim češkim građanima, uglavnom bez većeg značaja za sovjetsku obaveštajnu službu ili o onima koji svoje bekstvo u Sovjetski Savez nisu mogli da objasne jasnim ideološkim razlozima.

Među ovima je bilo i ime izvesnog Miksata Hanteskua, zvanog Mikša. Kako su u njemu češke vlasti videle samo ubicu, jer im nije bilo teško povezati slučaj ubijene devojke sa nestankom Hanteskua i sa Ajmikeovom izjavom, zatražile su njegovo izručenje. Sovjetski organi tek su tada obratili pažnju na građanina M. L. Hantešija koji je radio u sovhozu Krasnaja Svoboda. Bio je vredan radnik u klanici, dvostruki udarnik. Uhapšen je novembra 1936. Posle devet meseci samice i užasnih mučenja, u kojima su mu izbijeni gotovo svi zubi i slomljena ključna kost, Mikša je zatražio da mu dovedu islednika. Dali su mu stolicu, list loše hartije i olovku. Rekli su mu: »Piši i ne izvoljevaj!« Mikša je priznao, crno na belo, da je pre nešto više od godinu dana ubio, po partijskoj dužnosti, izdajnika i provokatora imenom Hana Kšiževska, ali je odlučno poricao da ju je silovao. Dok je svojim tvrdim seljačkim rukopisom pisao priznanje, sa zida skromne islednikove kancelarije posmatrao ga je portret onoga kome se moralo verovati. Pogledao je Mikša u taj portret, u to đobroćudno lice sa osmehom, dobro lice mudrog starca, tako nalik na njegovog dedu, pogledao ga je molećivo i sa strahopoštovanjem. Posle meseci gladovanja, batinanja i mučenja, ovo je bio jedini svetli trenutak u Mikšinom životu, ova topla i prijatna islednikova kancelarija gde pucketa stara ruska peć, kao nekad davno u kući Mikšinih u Bukovini, ovaj mir gde ne dopiru urlici zatvorenika i potmuli udarci, ovaj portret što mu se očinski smeši sa zida. U naglom zanosu vere, Mikša napisa svoje priznanje: da je bio agent gestapoa, da je radio na podrivanju sovjetske vlasti. Tom prihkom je naveo još dvanaest saučesnika velike zavere. Evo njihovih imena: I. V. Torbukov, inženjer, I. K. Goldman, šef pogona hemijske fabrike u Kamerovu, A. K. Berlicki, geodeta, partijski sekretar sovhoza, M. V. Korelin, sudija pokrajinskog sada, F. M. Oljševska, predsednik kolhoza Krasnojarsk, S. I. Solovjeva, istoričarka, E. V. Kvapilova, profesor, M. M. Nehavkim, sveštenik, D. M. Dogatkin, fizičar, J. K. Maresku, slovoslagač, E. M. Mendel, majstor krojač, M. L. Jusef, krojač.

Svi su đobili po dvadeset godina. Onaj koji je imenovan vođom i organizatorom zavere, A. K. Berlicki, streljan je, uz huku upaljenih traktorskih motora, u zoru osamnaestog maja 1938, u dvorištu zatvora Butirka, zajeđno sa dvadeset i devet članova jedne druge zavereničke grupe.

Mihail Hantesku umro je od pelagre u logoru Izvestkovo, uoči nove godine 1941.

Danilo Kiš

Iz zbirke Grobnica za Borisa Davidoviča

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Nož sa drškom od ružinog drveta [Tema: Kiš]

by admin time to read: 14 min
0