“Oblici i
mogućnosti proznog izraza“ –Opredeljenja – Oblici i mogućnosti
proznog izraza – Anketa, „Savremenik“, Beograd, knj. 33, 4,
1971.
Pripremajući aprilski broj časopisa
uredništvo”Savremenika” uputilo je sledeća pitanja većem broju
srpskih romansijera i pripovedača:
1. Kako ocenjujete
posleratni razvitak srpske proze? Vidite li kontinuitet u proteklim
godinama?
Za šta vezujete vlastito delo u okviru
posleratne književne evolucije?
2. Šta vas najviše
zaokuplja na planu stvaralačkih interesovanja u ovom času? Šta
želite da izrazite u delima koja upravo pišete ili nameravate da
pišete?
Kakav stav zauzimate prema problemima
(ideološkim, ekonomskim, filozofskim, moralnim) sveta u kome
živimo?
Verujete li da književna reč poseduje autonomno
estetsko značenje, ili mislite da ona i jednu delotvorniju,
neposredniju, društvenu moć?
3. Kako definišete status
pisca pisca u društvenoj društvenoj stvarnosti? Kkav je njegov
odnos prema vrhovima političke strukture? Treba li da bude
ravnodušan prema odlukama političkih foruma koje se tiču
sudbinskih pitanja naroda i zemlje, zadovoljavajući se pri tom
svojom čisto estetskom slobodom, ili pak treba da se angažuje na
širem društvenom i političkom planu?
Ako smatrate da je
angažman potreban i neizbežan, šta pod tom pojmom
podrazumevate?
4. U ostvarenjima mlađih autora jače
preovlađuje kritička tendencija u slikanju stvarnosti. Slažete li
se sa ocenom da je kritička funkcija proze danas najaktuelnija i
najznačajnija u našim književnim relacijama?
Vaše prvo
i četvrto pitanje osećam kao jedno, pa ću, ako ništa drugo,
pokušati da ovlašno ocrtam jedan budući odgovor na oba.
Bez
obzira na uočljiv, uostalom, i sasvim prirodan napredak posleratne
prze, mislim da je on ispod stvarnih mogućnosti srpske književnosti.
Naročito ako se ima u vidu ratno, revolucionarno i
postrevolucionarno vreme, iz koga su teme uzimane.
Vrednost
jedne literature može se meriti njenom ulogom u sopstvenom društvu
i stepenom njenog učešća u opštem razvitku književnosti. I u
jednom i u drugom pravcu ispoljeni su nesumnjivi rezultati, ali, na
žalost, nikad, ili veoma retko, oni su bili simultani.
Naša
posleratna književnost dala je, svakako, bar desetak zanačajnih i
izvanrednih romana („Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“,
„Prokleta avlija“, „Seobe“, „Crveni petao leti prema nebu“,
„Vuk i zvono“, „Deobe“, „Derviš i smrt“, „Lelejska
gora“, „Kad su cvetale tikve“, „Bašta pepeo“, „Izlazak“,
itd.), ali ni u jednom nije potpuno i istovremeno iscrpljena i
društvena i estetička funkcija književnosti; Dela koja su bitno
unapređivala književnost kao umetnostnisu imala gotovo nikakvu
društvenu ulogu; ona, opet, koja su nešto od te delotvornosti
postigla, umetnosti u istoj proporciji nisu doprinela.
Osim
vrlo retkih izuzetaka, naravno. Vreme prirodne sinteze ovih funkcija
tek dolazi. Nadam se.
Verovatno bi merodavni ispitivač
književnosti u njenom posleratnom razvoju pronašao neki
kontinuitet; ja lično ga ne vidim, niti osećam. Ne osećam ni
naročitu potrebu za njim.
Naprotiv, čini mi se da se
jedan prirodan kontinuitet u umetnosti ostvaruje kao permanentna
negacija kontinuiteta, kao kreativan otpor prema svemu što bi da se
nametne kao duhovni standard, kao literarni, i ne samo literarni,
uzrok i uzor.
Što se mene tiče, ono što pišem ne mogu
staviti ni u kakvu vezu sa bilo kakvim tendencijama posleratne
književne evolucije, i bio bih iskreno iznenađen ako bi ta veza
bila ustanovljena.
Moje knjige su, ako se teško ne varam,
u prvom redu rezultat moje sopstvene duhovne, moralne i socijalne
evolucije, i duhovne, moralne i socijalne evolucije društva, kako je
ja doživljavam. Sasvim drugo je pitanje zanata. On se uči. Celog
života.
Kritička tendencija
je imanentna književnosti. Pišući vi gradite jedan svet samo da
biste ga razorili. Ima u tome nečeg magijskog.
Pisac
podseća na vračaru, koja, po porudžbini osvetoljubivog klijenta,
izrađuje veran model neke omražene ličnosti samo da bi ga, odmah,
zatim, bodenjem i kidanjem uništila, i to sve u dubokom ubeđenju da
će se i ureknuta osoba istog trena raspasti.
Ne čini li
to i pisac? On gradi veran model stvarnosti samo stoga da bi ga
razorio, i to u nadi da će sam taj mađijski čin razoriti, ili bar
dobro uzdrmati omraženu stvarnost.Svako opisivanje je istovremeno i
razaranje. I komntar je razaranje.
Nema nijednog tehničkog
postupka u pripovedačkoj umetnosti koji nema destruktivan karakter.
Dubuinska analiza neke aktuelne svesti nimalo nije naivnija od
dinamita. Za pisca nema drugog odnosa prema stvarnosti do
negativnog.
Međutim, iza tog rušilačkog postupka,
gotovo u svim književnim slučajevima vrednim pažnje, stoji jedan
idealistički, moralizirajući, u stvari dozlaboga puritanski duh.
Srećom, naravno.
Čak i kod takvih pisaca koji su,
blagodareći udruženim naporima komercijalizovane svesti i ljudske
gluposti, stekli slavu intelektualno-seksualnih nemani (Henri Miler),
vidljivo je prisutan asketski duh.
Bulatović je, recimo,
izrazit moralistički pisac. U drugom, stvarnom sloju svoje
literature, on je čedan. Rušilački bes potiče od izneverene
čednosti, od izdatog poverenja, od propalih nada, od slomljenih
iluzija.
Oni koji nam budu otkrivali najmračnije ponore
naše stvarnosti, bez obzira koliko mi ostali u njoj oduševljeno
uživali, najviše će zbog nje patiti. Ne kao pisci. Kao ljudi, a
bojim se, možda i kao građani.
Književnost je kao
usedelica, da uživa bi, ali i nevinost da sačuva. Zagriženo, i s
pravom, naravno, brani svoju autonomnost, a sanja da je neposrednim
uticajem, snagom društvene moći reči drugima oduzme. Želi da
prljavštinu sa stvarnosti spere, ali i kroz tu prljavu stvarnost
čista da prođe.
Hoće da je proročka, pa i ratnička, a
žalosnu sudbinu proroka i ratnika neće da deli. Ona napada, ali
napadnuta namah proglašava neprikosnovesnost i
neutralnost.
Međutim, baš ove dve protivrečne
komponente, dok su u blagotvornoj ravnoteži, i jedna ne prevagne, te
se u književnost ne pretvori, ili samo u oruđe, ili samo u gradivo,
onemogućuju da najveća dela sačuvaju estetsku autonomnost i da
budu ljudski delotvorna.
Pisac se prema bilo kome i bilo
kakvom društvu pojavvljuje isključivo kao građanin, i sav njegov
odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku
stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog građanskog
statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri
tome privilegije, ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti.
Samo
političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade,
imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Status pisca,
dakle, ne postoji. Osim u nekom prilično zapuštenom
administrativnom smislu, naravno.
Postoji samo status
čoveka i građanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i
socijalni izbor. Tom izboru trebalo bi biti dosledan. Sam čin
pisanja, međutim, pretpostavlja jednu sasvim drugu, skoro
neprečišćenu vrstu angažmana.
I kao što mera slobode
koju ispoljavam u svojim knjigama ne stoji ni u kakvoj vezi sa nivoom
slobode u društvu (jer meru slobode u svojim knjigama određujem
sam), tako i mera slobode koju ispoljavam u svojoj građanskoj
delatnosti ne stoji ni u kakvoj vezi sa nivoom slobode izražene u
mojim knjigama (jer meru slobode u mojim građanskim delatnostima
određuje društvo).
Nekorisno je, stoga, zamenjivati ova
dva angažmana, ali je isto tako licemerno i nepošteno kao pisac
ispoljavati angažman koji se životom ne potvrđuje, a kao građanin
propovedati angažman koji se književnim delom ne verifikuje.
http://www.borislavpekic.com/2008/05/vreme-rei-xxib-deo.html
