Odbrana i poslednji dani (8) – Davljenik je iz vode izvukao spasioca, što nije bilo otkako je sveta i veka [Tema: Pekić]

| February 10, 2015 | 0 Comments

apology

Naredbu o zabrani kupanja uručiše mi pre podne, a ovo je bilo oko tri posle ručka, ni kupače još nisam stigao da rasturim, kad dođoše dvojica.

Jedan sa cvikerima, drugi bez cvikera, sa brkovima ko u Hitlera. Mi iz opštine, kažu. Komisija.

Jebi ga gospodine, pomislim.

Šta ću, jednom se i to mora preko glave preturiti. Dosta je i trajalo. Pusti se niz vodu, kažem sebi. Ionako si rešio da sa plaže odeš. Ali drugo je kad se čovek od svoje volje službe mane, a drugo ako ga oteraju.

Jesi ti čuvar ovde? — pita cvikeraš.

Jesam, gospodine — spasavanje davljenika ne pominjem.

Kako ti je ime?

Andrija Gavrilović.

Koje ti je srednje slovo.

A, gospodine, od Andrija.

Ne rasipate se baš u imenima.

Vidim odmah, gagrica i zlica. Biće sa njim muke. E nećeš, mislim, nećeš me ti, ćoravi, zajebavati!

Tako vam je to kod sirotinje, gospodine — kažem.

E pa, Andrija A. Gavriloviću, od kada si na ovom kupatilu?

Oduvek.

Kako — oduvek?

Pa otkako je proradilo. Petnaest godina.

Dugo — veli Hitler sa brkovima.

Meni nije bilo dugo. Ako si na poslu savestan, uvek ima šta da se radi. Počisti ovo, popravi ono. Tamo zakuj, ovamo otkuj. Znate kako je. Voda je to — elemenat.

Pričam razgovetno, znam, ali šta govorim — pojma nemam. Stalo mi jedino da se spasavanja ne dohvatimo. Od svega ostalog, što se tiče održavanja, sanitarnih propisa i reda, ne zebem. Tu sam čist. O napuštanju službe više i ne mislim. Osećam da je sve ovo urok. Sam sebe urekoh kad sam reku psovao. Dok opasnik u cvikerima prebira po nekakvim formularima, ja se zaričem da, ako im sad kroz prste proteknem, nikad više o otkazu neću lanuti. Samo ako ih sad smutim. I penziju ću na ovoj plaži dočekati. Šta mi fali? Baš me briga za davljenike! Hoće li ih, ili ih neće biti! Kao da mi mrena sa očiju spala! Kakva li sam to ja budala bio? Umesto da se radujem što nemam posla, a platu primam, ja se sekiram. Kao da sam Švaba. Iznalazim odjednom da je i bolje ako davljenika nema. Ko će se u mojim godinama kvasiti, pogotovu što sam već i reumu uhvatio.

Ovde piše da si ti plaćen i kao spasilac davljenika — reče cvikeraš.

Gotov sam, pomislim poplavljen.

Jesam, gospodine. Imam i diplomu.

I u koliko si slučajeva intervenisao?

Misli li gospodin koliko sam čamaca zaletovao, kabina popravio?

Kakve kabine, na davljenike mislim!

Pa sad, znate — otežam — to vam je obezbeđeno kupatilo, ljudi vodi vični, policijski časovi i zabrane zbog leševa, radi se skraćeno, a i ja sam uvek tu da opomenem.

Koliko, dakle?

Nijednog! — opalim i zatvorim oči.

Kako?

Otvorim oči. Oni da veruju ne mogu.

Šta hoćeš time da kažeš?

Pa to da nijednog nisam izvukao.

Zašto, pobogu?

Nije bilo potrebe gospodine. Niko se nije davio.

Niko za petnaest godina?

Niko.

I za sve to vreme ti si vukao platu?

Kakva je to plata? Nikakva.

I najmanja je plata velika ako se prima nizašta — kaže onaj s cvikerima.

Hitler ćuti. Kanda ima veće razumevanje.

Šta ja mogu? — branim se. — Nisam ja kriv, gospodo. Takva voda. A i šumci bombe podmeću. Sad i ova jebena zaraza. Sve u vraga otišlo. Ali, ako dopuste kupanje, ja se nadam …

Čemu se ti to, kojeg boga, nadaš? — onaj s cvikerima baš se navrzo. — Da se svet davi?

Nipošto, gospodine, nisam skot. Nadam se samo da ću u slučaju potrebe umeti da se pokažem. Al kad je u pitanju reka, čovek nikad ne zna.

Razumete li?

Razumemo — reče Hitler, kao, nezgodno čoveku — sve mi razumemo.

Nego, da i ti nas razumeš. Nemoj misliti da mi ne cenimo tvoju revnost, trud, i uopšte stručnost. I tvoje upadljive pronalazačke sposobnosti. — Bio sam im čakiju pokazao. — Gledaj što pre da patentiraš da te ne pokradu, kazao je cvikeraš. Nesumnjivo je da bi bio na visini situacije, ako bi se ukazala potreba. Ali i sam želiš da se potreba ne ukazuje. Plaža je obezbeđena, voda mirna. Sad je i kupanje zabranjeno. Ko zna koliko će to trajati. A sredstava nema. Svaku paru valja štedeti. Vidiš u kakvom se vremenu živi.

Je l’ vi to mene otpuštate?

Jeste, brate! — odbrusi cvikeraš. — Čemu uvijanje! Nema za tebe budžeta.

Sve nam izedoše izbeglice — objašnjava onaj sa brkovima.

Tonem. Pitam: A ko će vam inventar održavati?

Čuvar sa Severne može se starati i o Južnoj — veli brkonja. — Žao nam je.

Ništa ne mari — kažem, a u duši se davim. — Imam ja diplomu. Za mene će uvek biti hleba.

A ne mislim tako. Znam da je sve gotovo.

U tome se oglasi klepalo. Sve odzvanja. Kao da mi se ruga. Ajde, Andrija, na posao Andrija, život je u pitanju! Ne mičem se, znam da nije. U pitanju je Zemba. Ako i nije lično, ne sme dripac od Komisije, drugoga je poslao.

Šta je to, pita Komisija.

Ništa — velim. — Zemba zajebava.

Ama, to se neko davi! — zagalame, pa napolje.

Toga ovde nema. — Mirno krenem za njima, ničemu se ne nadam. — Ova vam voda ni kamen ne bi primila.

Ali čim iziđoh, preseče me preko grudi. O klepalo je udarao Andraš.

Udarao i vikao:

Dete u voda! Dete u voda!

Je 1′ moguće? Ima, dakle, boga!

Šta čekaš, mamlaze? — viče Komisija. — Udavi ti se dete!

A ja ni makac. Kao da sam se oduzeo. Trupac. U pameti mi moj Andrija, a dete kraj mene. Toliko sam se prepao da ga nisam ni video. Crvena magla me obavila, sav gorim. U glavi mi prazno kao u grobu pred sahranu. Samo vrućina i varnice. Jedva sebi dođem. Utrčim u hangar, zgrabim hitnu pomoć, istrčim, pa stanem. Utrčim, dovatim dvostruku čakiju, i opet se u trk dam. Skidam se trčeći prema strandu. Prokleta dugmad, govorio sam ja! Kidam ih. O motku se saplićem. Ne mogu vam reći jesam li i padao, ne sećam se. Znam da motor u čamcu nije odmah hteo da proradi. Konop ko usijana žica, motor krklja, neće. Komisija se izbezumila. Više se i ne dere, samo usta otvara. Andrija trči da pomogne, i rukom na vodu pokazuje. Ne vidim ništa, toliko sam se prepao. To je bio moj prvi slučaj. Lepo vas molim da me razumete. I to još pred Komisijom. Ko da sam na ispitu. Odmah mi jasno. Ako dete izvadim živo, otkaza nema. Niko neće imati srca da otpusti jednog spasioca. A ako bi me ipak otpustili — država ponekad nema dušu — imao sam osnovu za žalbu višim vlastima.

Motor, srećom, upali. Utoliko i slučaj spazim. Mali Kole, jedan od dečaka koje sam podučavao u plivanju. Dobar plivač, mislim, otkud on? Valjda ga uhvatio grč, struja zanela. Začas se kraj njega nađem. Voda ga prema meni nosi. Sve se podesilo da ne može bolje. Ko poručeno.

I tada se desilo. Sto godina da živim, zaboraviti neću. Taman da omču nabacim — Kole svestan, čudom i ruke digao — kad mi se jebena žica oko nogu smota. Jeste. Žica od čakije mi se oko nogu umota, te sam u vodu naglavce pao. I što se strmeknuo ni po jada, sa obale je moglo izgledati da intervenišem, nego čelom u jebeni čamac udario. Obeznanio se i nemam više ni o čemu pojma.

Posle mi rekoše, da nije bilo Koleta, udavio bih se. On me izvukao.

Davljenik je iz vode izvukao spasioca, što nije bilo otkako je sveta i veka.

Bar sam, eto, u nečemu bio prvi. Tako sam oteran. Nisam imao zašta da se uhvatim. U pismenu je stajalo: zbog pogibeljne neumešnosti na radnom mestu!

Pustili me, istina, da u hangaru stanujem. Zbog deteta. Pošteno. Da si, vele, žrtvu izvadio, bila bi druga stvar. Ovako žalimo. Nisam smeo čakiju da upotrebim dok je ne usavršim. Nipošto nisam. Ali, hoće čovek da se pred državom pokaže. Lepo sam se pokazao.

Moram još reči kako se Zemba, od mog otpuštanja, prema meni iz fundamentuma izmenio. Da l’ mu je bilo žao, nije čovek mislio da će stvar dotle biti doterana, da l’ se osećao kriv, ne znam, tek govorio je da se sa iseljenjem, što se njega tiče, ne moramo žuriti. Možemo ostati dokle nas opština drži. Ja mislim da on u duši nije bio rđav, samo nesmajan, i da pola od onoga što je pričao nije mislio.

Ja kukam, a on će:

Saberi se, Andrija, brate. Nisi ti kriv. Čakija ti ko bog, nego se usrana gospoda nikad u svom veku nisu sa davljenicima vatala, pa ne znaju kakva je to neopisiva bagra.

Nemoj tako, Zemba! Nesrećnici su to.

Do moga što su nesrećnici! Iscedili bi i rosu iz drenovine, a ne dušu iz spasioca. Samo gledaju gde da te zgrabe i potope. Posle ti, kao, zahvaljuju. A neki ti i ne zahvaljuju. Čim do malo vazduha dođu, mrze te kao da si lično izmudreo vodu u kojoj su se davili.

Sramota ljude što si se zbog njih izlagao.

More, jebe se njima za mene! Ni za ime me ne pitaju. A kad ih sretnem, leđa mi okreću kao da sam zarazan. Do grla su mi!

A meni se, vidiš, čini da bi se sa svakim zbratimio. Mislim da ga ni posle sa oka ne bih ispuštao. Život je u pitanju. Veže čoveka nešto.

Lepa priča — kaže Andraš — kao u crkva.

Da ne bi da ih još i izdržavam? Nasledstvo da im ostavim?

Ne znam — kažem — nisam imao slučaj, ne mogu da kategorišem šta bih uradio. Neku bih brigu sigurno poveo.

Imao ti slučaj — veli Andraš — nego nemao sreće.

Hvala ti i na tome. Hteo si da učiniš, ali baksuzu ne vredi.

Ništa ja tebe ne učinio — odbija Andraš.

Onda mu ispričam da sam od Koleta čuo kako se on i nije odistinski davio, gde bi onakav plivač, već ga Andraš, kad je za Komisiju čuo, nagovorio da se pravi, ne bi li me izvukli na suvo. Ali ni to ne beše istina.

Nju mi je Andraš ispričao kad je Zemba otišao. Nije pred njim smeo jer ovaj zabranio. Bila je to Zembina misao, a Andraš i Kole je samo izveli. Eto, kakav smo mi narod.

Tako je bilo.

Ja onda naumim da se preselim na selo. Julijana i sama videla da se ovde više ne može živeti. Počesmo da se spremamo za selidbu. Sezona se primicala, za zimu nemam šta da vam pričam, zabranu kupanja skinuše, još malo pa će i prvi kupači. Nisam imao obraza da im na oči iziđem razuniformisan, sveden na ništa. A bojao sam se da je i bruka već pukla. Koga su godinama imali za spasioca! Na obrazima se osećalo kako juži, vode se zagrevale i razigravale, šljunak se na plaži mlačio, a dani dužali. Sve je ispuštalo mirise. Dolazilo leto, ali ne za mene.

A onda se, najedared, sve tumbe izokrenu. O tome ću sada da pišem izjavu. Jer u tome je preokretu onaj podvodni koren moje nesreće i moje kolaboracije.

Borislav Pekić

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Odbrana i poslednji dani (8) – Davljenik je iz vode izvukao spasioca, što nije bilo otkako je sveta i veka [Tema: Pekić]

by admin time to read: 8 min
0