Povratak iz Italije [Tema: Crnjanski]

| September 5, 2014 | 0 Comments

Miloš Crnjanski

Prema običaju u austrijskoj vojsci, oficir, pri povratku iz ratne zone, dobija nekoliko nedelja odmora, kao „rekonvalescent“. Ja se smeštam u jednu bolnicu u Opatiji, koja je u stvari hotel. Oficiri u hotelu kašlju, ćopaju, sunčaju se, a ima ih i kojima su žene došle u Opatiju, i čekaju.

Ja nisam više suv kao kurjak, kao u Segedinu, niti me rat više zanima, kao u Galiciji. Vratio sam se iz San Vita, umoran.

Rat traje isuviše dugo.

Prekodan hodam, putem kraj mora, koji dobro znam, u Iku i Lovran, a uveče skupljam svoje pesme u jednu zbirku. U zbirku Itaka, pored političkih pesama, ulaze, sad, i ovakve.

Iako je proleće u punom jeku, katkad, kad je dan hladniji, ja imam onaj čudan osećaj, da je jesen.

Preko mora vidim Rijeku i Sušak, sa kućama gde sam pre tri godine živeo. Opet sam se dakle vratio. Zašto?

To nema baš nikakvog smisla.

I poznanici, i poznanice, kažu mi da sam se mnogo promenio.

Sestre Cernjajski sad rade u odelu bolničarki, lepe su, i snažne kao atleti, ali ne igraju više veselo. Ne igra više veselo ni Romilda Morpurgo. Sestra Zubranićeva ne čita mi više Kardučija i Leopardija, nego kaže da je veliki pesnik Danuncio.

U jednoj knjižari, u Opatiji, u izlogu vidim pesme pomenute mađarske pesnikinje. Za decu.

Ja se na to smejem. Prošlost i sadašnjost trče tako kao dva klovna, paralelno, ali se više nikad sastati neće. Ne mogu.

U svom prtljagu, sem svakojakih stihova, nosim i Dnevnik o Čarnojeviću, koji je narastao. Kao kupusara. Šta sve nema u njemu!

Urednik Savremenika primio je neku moju prozu i piše mi da mu šaljem i prozu. Sasvim sigurno, da treba da pišem i prozu.

Ja se onda spremam da noću, u hotelu, pišem i prozu.

Međutim, kroz tri nedelje, kao naručen, u Opatiju dolazi car Karlo, pa one koji nemaju medalje za hrabrost, navrat nanos, izbacuju. Mene šalju u Komoran, u dvadeset i devetu.

Zamišljam kako će car hvatati one koji budu bili na raportu za dugme, ili medalju, pa kako će ih pitati, glupavo, ponovo: „Gde ste to dobili? Jeste li učestvovali u bitkama?“

Pa mi je milo da odem i ne gledam to.

U početku jula, ja sam opet u Komoranu.

Ađutant puka više nije major Taš, nego jedan major iz Osijeka, Srbin, koji ima veliku zlatnu medalju za hrabrost, najviše odličje koje se može dobiti za učešće u ratu. On pregleda moja dokumenta i smeje se mom izletu u Italiju. Razmešta me u jednu četu, kojom komanduje jedan moj drug iz Temišvara, sa kojim smo se igrali u detinjstvu (Rajter Šandor).

Ulazim, dakle, kod tog kapetana i predstavljam se, urličući, a on se kikoće i kaže da sam porastao. Pruža mi ruku. Deset me godina nije bio video. Veli, ne bi me poznao. Ali sam dobro došao. On će na Pijavu, idućeg meseca, pa, ako treba da poginemo, zajedno ćemo.

Iako ja stojim, pred njim, u stavu mirno, čini nam se kao da smo se vratili u detinjstvo i da se, vojnika, igramo. Podseća me kako sam ga jednom odalamio. A ja njega kako me je jednom, bosonogog, kad sam donosio hleb od pekara, sačekao bičem i terao da skačem kao čigra.

Njegov je otac bio arhitekt i zidao je kuće u Jelisavetinom predgrađu, u Temišvaru. Mi smo sa tih građevina, i sa trećeg sprata, skakali u pesak. Jednom sam se, na jednoj dasci, na zarđao ekser nabo i on mi je ranu isisao. Kako to rade Indijanci, iz plemena Sijuks. Imao je dve vrlo lepe sestre, čuvene po lepoti, u Temišvaru, mnogo starije od nas. Kad bi se one presvlačile da idu u šetnju, gledao je kroz ključaonicu.

Od ovih naših vršnjaka, samo je meni dozvolio da i ja gledam kroz ključaonicu.

Prema običaju u austrijskoj vojsci, oficiru se pre ponovnog izlaska na ratište davala lakša služba.

Meni prvo daju oko ruke železničarsku traku i dužnost da sa četiri vojnika pregledam vozove između Pešte i Beča, na stanici u Komoranu. Imamo mnogo dezertera, pa čak i oficira, koji idu u Beč sa papirima koji nisu u redu. Ma koliko da je to smešno, i mada su Austrija i Mađarska jedno, zabranjen je unos mesa, masti, brašna, u Austriju, to jest iznos iz Mađarske. Naređenje za pregled, i oficirskog prtljaga, koje sam dobio, vrlo je strogo. A moj narednik, sa četiri vojnika, kad uđe u vagon, uzima oružje na gotovs.

Otvaram, dakle, vrata svih kupea i pregledam papire svih oficira, kad hoću (do ranga pukovnika). Predstavljam se urličući, ali tražim papire, strogo. Moje ime zvuči srpski, ili češki, ili poljski, pa, katkad, poneki oficir predaje papire sav pozeleneo. Katkad, noću, u mraku, kad ima dezertera, oni iskaču, glavačke, kroz prozor u nužnik. Pucnji odjekuju.

Naročito su smešne, i dirljive, žene oficira, koje iskorišćuju priliku da, iz Mađarske, prenesu u Beč jestivo.

Kad im moj narednik otvara prtljag, one me gledaju tužno i molećivo. Ja onda mislim da tu hranu možda čak iz Srbije vuku i puštam narednika da vrši svoj posao. Sve im se oduzima.

Katkad, međutim, ponašam se ne baš moralno i mi se brzo razumemo. One guraju pod sedište korpu, a ja kažem naredniku: „Već sam pregledao!“

Pratimo katkad voz do stanice u Beč, gde skidam traku i postajem, kao toliki drugi, anonimni oficir u Beču. Kažem da idem ujaku a da ću idući voz pregledati sutra, pri povratku. One mi se onda zahvaljuju, već u kolima, i nude da svratim malo.

Rat je tih dana, na Balkanu, postao krvavi ep, dok se u Beču pretvarao u farsu.

Pored te službe, pregleda vozova, koja je katkad i vrlo tužna – jer se sve više bolničkih vozova vraća iz Italije, noću, da ih ne vidi stanovništvo – imam i službu prisustvovanja pogrebu. Naime, u Austriji ni jedan vojnik nije smeo biti sahranjen a da na njegovom pogrebu ne bude prisutan i jedan oficir, koji predstavlja ožalošćeno veličanstvo. Onog što hvata za dugme.

Tu dosadnu službu niko nije voleo.

Međutim, koji je oficir na redu, saznavalo se pri večeri, kad nam donesu pukovske zapovesti, na šapirografu. Obično su najmlađe oficire određivali za to.

Komoran je, inače, dosadna palanka, ali ima park usred varoši, gde je oficirska kasina i gde, uz muziku, večeramo.

Dobijam, dakle, ovde, i ja tu zapovest, često.

Odlazim, sutradan, uštogljen, u rukavicama, u bolnicu i koračam posle, kruto, od bolnice do groblja, uz zvuke pogrebnog marša od Šopena, po taktu.

Gledam kako sujeverne domaćice u Komoranu istrčavaju na kapiju, i prosipaju iz lavora vodu u kojoj je mrtvac oprao noge. Poneku sirotu ženu ti neprekidni pogrebi toliko uzbuđuju, da nam dovikuje ružno i da nas proklinje glasno. Psuje i njegovo veličanstvo – a ja koračam uštogljeno. Nisam čuo.

Stiskam, nervozno, oficirski, bajonet o bedro (sablja se više nije nosila) i koračam po taktu. Napred muzika, zatim jedan poluvod pešadije, pa mrtvac, čiji je sanduk pokriven crno žutom zastavom Habsburga, a za sandukom na lafetu, ja, kao predstavnik ožalošćenog veličanstva. (Bolnice su pune i mrtvaca je mnogo, a porodice često ne mogu na vreme da stignu, pa predstavljam, katkad, i ožalošćenu porodicu. Oca, ili majku, ili decu.)

Na groblju moj narednik okreće poluvod paradno, a zatim, poluvod, plotunom, odaje poslednju počast, mrtvacu. Zatim primam raport, salutiram, i vraćam se, za idućeg, u bolnicu.

A pošto u bolnici, kad umru, sve vojnike seciraju, često, dok za sandukom koračam, vidim kako iz sanduka polako krv i voda kaplju u prašinu.

U literaturi se pre, na ovakvom mestu, podsećao čitalac na onog koga su raspeli, na Golgoti.

*

Početkom septembra, godine 1918, opet sam dodeljen u bataljon koji odlazi u Italiju. U četu koju vodi moj drug iz detinjstva, koga sam malo pre pomenuo.

Farbaju na nama, u sivo, sve što bi moglo da blesne na suncu.

Pretvaramo se u sivu, plavu gomilu, kao u prašinu.

Zatim se bliži dan polaska na bojište i bataljon priređuje banket, u kafani, kod mosta na Dunavu, na koji pozivaju i kasirku.

Bitke su jako krvave u Italiji i zna se da se mnogi među nama neće vratiti. Pevamo sentimentalno. A kasirku su pozvali jer je, zaista, verno služila svima u bataljonu.

Dolazi, zatim, do tuče u javnoj kući i komandant mesta naređuje istragu. Mene zovu u ađutanturu.

Tamo mi kažu da se spremim, hitno. Idem u Beč, na tromesečno odsustvo, radi polaganja ispita, na Univerzitetu. Ja uzimam stav mirno, i mislim da sam poludeo. Međutim, sve je u najlepšem redu. Nekome je, u Beču, u Ministarstvu, sinulo da nije pravo da zabušanti svršavaju škole i prave karijeru, dok se nesvršeni studenti tuku u ratu, i ginu, i zaostaju. Avgusta te godine Austrija se dakle rešava da svi studenti koji su prekinuli studije i bili u ratu dobiju tromesečno odsustvo, da ispite polažu.

Bataljon, dakle, kroz tri dana odlazi u Italiju bez mene.

Ja stojim pred kafanom, kod mosta na Dunavu, i posmatram kako mlade žene trče za svojim muževima i deca plaču. Dvadeset i devetu bili su premestili iz Bečkereka u Komoran, da bude što dalje od svojih, a što dalje i od zelenog kadra, dezertera u kukuruzu.

Sirote žene i roditelji ipak su dolazili da vide svoje poslednji put, u Komoranu. Pošto je dezertera bilo i pri vagoniranju, bataljon maršira na stanicu, opkoljen stražom, koja je uzela nož na pušku.

Ja stojim uštogljen i salutiram kad prolazi četa u kojoj sam i ja do juče bio, i koja odlazi, bez mene, u vatru.

Pred njom, na konju koji poigrava, moj drug iz detinjstva.

On mi dovikuje, smešeći se, nešto.

Odlazi preko mosta.

Nikad ga više nisam video.

Miloš Crnjanski

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Povratak iz Italije [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 7 min
0