Bankar anarhista (1)
Samo što smo završili večeru. Preda mnom je moj prijatelj bankar, čuveni trgovac i vrsni profiter, pušio sve u šesnaest. Аli, razgovor je zamro među nama. Pokušao sam da ga oživim. Okrenuh se k njemu, uz osmeh.
Je li istina da ste nekad, tako mi rekoše pre neki dan, bili anarhista?
Ne da sam bio. Bio sam i još uvek sam. Nisam se promenio što se toga tiče. Ja jesam anarhista.
Ovo je dobro! Vi anarhista! U čemu ste ni anarhista? Jedino ako toj reči ne pridajete neko drugo značenje…
Drugačije od uobičajenog? Ne, tu reč koristim u pravom smislu.
Hoćete da kažete, dakle, da ste isti onakav anarhista kakvi su oni iz radničkih organizacija? Znači da između vas i tih podmetača bombi i sindikata nema razlike?
Razlike, razlike ima… Sigurno da ima razlike. Аli, nije to što mislite. Vi sumnjate da su moje društvene teorije iste kao njihove?
А, shvatam. Vi ste anarhista kada je reč o teoriji, ali u praksi…
U praksi sam isti anarhista kao i u teoriji. I što se prakse tiče, veći sam, mnogo sam veći anarhista od tih koje ste citirali. Celi moj život to pokazuje.
Eh?!
Sav moj život to pokazuje, dragi moj. Nikada niste ozbiljno tome posvetili pažnju. Zato vam se čini da govorim gluposti ili da se poigravam s vama.
O, čoveče, ja ništa ne razumem… Osim ako… ako ne smatrate svoj život haotičnim i antidruštvenim, pa pridajete ovakav smisao anarhizmu…
Već sam vam rekao da ne. Dakle, rekao sam vam da pod anarhizmom podrazumevam ono što se o njemu uobičajeno misli.
U redu… I dalje mi nije jasno… O, čoveče, hoćete da kažete da nema razlike između vaših istinski anarhističkih teorija i vašeg života u praksi, ovakav kakav je on sada? Uveravate me da je vaš život potpuno isti kao život običnih anarhista?
Ne, nije to. Ono što hoću da kažem jeste da između mojih teorija i života koji živim nema nikakve razlike već daje to potpuno isto. Da živim drugačije od tih tipova iz sindikata i podmetača bombi – to je tačno. Аli, oni žive van granica anarhizma, ja ne. Što se mene tiče, kod mene – bankara, čuvenog trgovca, profitera, ako želite – teorija i praksa su jedno. Vi ste me uporedili sa tim sindikalcima i bombašima da biste mi pokazali da sam drugačiji od njih. I jesam, ali razlika je u ovome: oni (da, oni, a ne ja) jesu anarhisti samo u teoriji, a ja sam i u teoriji i u praksi. Oni su suludi anarhisti, ja sam pametni anarhista. To znači, stari moj, da sam ja pravi anarhista. ( Oni – sindikalci i bombaši (ja sam tamo već bio i izašao sam odatle baš zbog pravog ( anarhizma) – oni su otpad anarhizma, te zentare velike slobodarske doktrine.
E, pa ovo još ni đavo nije čuo! To je neverovatno! Аli, kako vi mirite vaš život – hoću da kažem, vaš bankarski i poslovni život – sa anarhističkim teorijama? Kako ga mirite ako kažete da pod anarhističkim teorijama podrazumevate isto ono što pod tim podrazumevaju i obični anarhisti? I vi mi čak kažete da ste drugačiji, jer ste veći anarhista od njih, je li to tačno?
Baš tako.
Ništa ne razumem.
Stvarno želite da znate?
Gorim od želje.
Izvadio je ugašenu cigaru iz usta i lagano je zapalio; zurio je u šibicu koja je dogorevala; stavio ju je pažljivo u pepeljaru; zatim je, podigavši glavu, na tren spuštenu, rekao:
Slušajte. Potekao sam iz naroda, iz radničke porodice iz grada. Nisam imao, kao što možete da pretpostavite, ni uslove niti su mi okolnosti išle na ruku. Jedino su mi zapali zdrav razum i čelična volja. Аli, to je dar prirode koji moje skromno poreklo nije moglo da mi uskrati. Bio sam radnik, radio sam, živeo oskudno. Bio sam, ukratko, ono što i većina u mom okruženju. Ne kažem da sam gladovao, ali sam bio na ivici. Ostalo bih mogao da preskočim, jer to ni u čemu ne bi promenilo ono što je došlo potom, ili što ću vam ispričati, ni to što je bio moj život, ni to što je on sada. Sve u svemu, bio sam običan radnik. Radio sam jer sam morao da radim, ali sam radio najmanje što sam morao. Bio sam, dakle, lukav. Kad god sam mogao, čitao sam, diskutovao i, pošto nisam glup, u meni su se stvorili ogromno nezadovoljstvo i snažan bunt protiv sopstvene sudbine i društvenih uslova koji su je učinili takvom. Već sam vam rekao da je, ruku na srce, moja sudbina mogla da bude mmogo gora nego što je bila, ali u to doba sam sebi ličio na nevoljnika na koga je usud svalio sve nepravde ovoga sveta, posluživši se društvenim zakonima da bi u tome uspeo. Imao sam tad dvadeset, dvadeset jednu najviše – tada sam postao anarhista.
Stao je za trenutak. Nagnuo se prema meni. Produžio je, približivši mi se još malo.
Uvek sam bio pronicljiv. Obuzeo me je gnev. Želeo sam da razjasnim taj duševni bunt u sebi. Postao sam anarhista pri punoj svesti i volji. Promućurni i ubeđeni anarhista koji sam i do dan-danas ostao.
A teorija koju danas zastupate ista je kao ona koju ste tada branili?
Ista. Anarhistička, istinita teorija je samo jedna. Uvek sam verovao u nju, kao što i danas verujem, videćete već… Dakle, rekao sam vam da, pošto sam po prirodi vispren, postadoh anarhista pri čistoj svesti. A ko je to anarhista? To je onaj koji negoduje zbog nepravde što se rađamo društveno nejednaki – u suštini je to. Odatle potiče, kao što se vidi, bunt protiv društvenih pravila koja tu nejednakost omogućavaju. Ono na šta vam sada ukazujem jeste psihološki put koji vodi ka tome da čovek postane anarhista, a posle ću preći na teorijski deo. Za sada, možete da razumete tu pobunu inteligentnog čoveka u mojim uslovima. Kako on vidi ovaj svet? Neko se rodi kao milionerov sin, koga od kolevke štite od tih nedaća, a nije ih malo, koje se parama mogu zaobići ili ublažiti. Drugi se rodi kao bednik, još jedna usta više da se nahrane, tamo gde usta ne fale. Onaj se rodi kao vojvoda ili markiz i zato ga uvažavaju bez obzira na to šta radi. Neko se rodi kao ja, pa treba da bude čvrst ko koplje da bi ga, u najmanju ruku, smatrali čovekom. Neki se rode u uslovima da mogu da uče, putuju, da se obrazuju, da postanu, da kažemo, pametniji od onih koji su prirodno još inteligentniji. I tako dalje, i tako u svemu. Nepravde majke prirode, ne možemo da ih izbegnemo. Ali, nepravde društva i nepravde zbog društvenih pravila – zašto ih ne bismo izbegli? Prihvatam, nema druog leka, da je neki čovek nadmoćniji od mene jer mu je priroda dala dar, snagu, energiju; ne prihvatam da je on bolji od mene zbog neprirodnih kvaliteta, s kojima nije izašao iz majčine utrobe već ih je dobio na lepe oči čim se pojavio, kao što su bogatstvo, društveni položaj, lagodan život i tako dalje. Bilo je to, dakle, iz protesta protiv shvatanja koja vam upravo opisujem, iz kog je rođen moj anarhizam koji me, već sam vam rekao, drži i danas.
Opet je zastao za trenutak, kao da je mislio kako da nastavi. Pušio je i terao dim polako, na suprotnu stranu od mene. Okrenuo se i hteo da produži. Ja sam ga, ipak, preduhitrio.
Jedno pitanje, iz radoznalosti. Zašto ste postali baš anarhista? Mogli ste da postanete socijalista ili nešto drugo naprednije što ne bi bila takva krajnost. Sve je to nastalo iz vašeg revolta… Mislim da sve što ste rekli o anarhizmu (i smatram da ta definicija anarhizma stoji) podrazumeva pobunu protiv svih društvenih obrazaca i konvencija, želju i napor da se one ukinu.
Baš tako.
Zašto ste odabrali tako isključiv obrazac i niste se opredelili za neki drugi… blaži?
Evo zašto. O svemu sam razmišljao. Naravno da sam u biltenima koje sam čitao video sve te teorije. Odabrao sam anarhističku teoriju – krajnost, kako dobro rekoste – iz razloga koje ću vam navesti u par reči.
Za tren je bio odsutan. Onda se okrenuo prema meni.
Pravo zlo, jedino zlo jesu društvena pravila i fikcije koje se nameću prirodnom poretku – sve od porodice do novca, od veroispovesti do države. Čovek se rađa kao muško ili žensko, hoću da kažem, rađa se da bi kao odrastao bio muškarac ili žena; ne rađa se, po pravdi prirode, da bi bio muž, bogat ili siromašan, niti da bi bio katolik ili protestant, Portugalac ili Englez. A sve te stvari su u službi društvenih fikcija. Zašto su te društvene fikcije loše? Jer su ustanovljene i nisu prirodne. Novac je isto toliko loš kao država, a ustrojstvo porodice kao verska učenja. Kada bi postojale druge religije, a ne ove, bile bi istovetno loše, jer bi i one bile ustanovljene, nametale bi se i ometale prirodne zakone. Mada je svaki sistem koji nije čist anarhistički sistem i koji zahteva ukidanje svih utvrđenih pravila i njihovo potpuno nestajanje – takođe nerealan. Uposliti svu našu žudnju, sav naš napor, svu pamet da bismo uspostavili ili doprineli da se začne društvena fikcija umesto neke druge, ista je takva besmislica, ako ne i zločin, jer bi to bilo stvaranje društvenog previranja s ciljem da sve ostane po starom. Ako društvene fikcije smatramo nepravičnim, jer suzbijaju i guše ono prirodno u čoveku, zašto bismo se upinjali da ih zamenjujemo drugim fikcijama, ako tu snagu možemo da upotrebimo da ih potpuno ukinemo? Ovo izgleda ubedljivo. Ali, pretpostavimo da nam zameraju kako to jeste izvodljivo, ali da anarhistički sistem nije ostvarljiv u praksi. Da ispitamo ovaj deo problema. Zašto anarhistički sistem ne bi bio ostvarljiv? Svi mi napredni polazimo od principa da je – iako je današnji sistem nepravičan – moguće da se on zameni drugim pravičnijim sistemom, jer pravda ipak postoji. Kada ne bismo tako razmišljali, ne bismo bili napredni nego malograđani. A odakle dolazi to merilo pravde? Iz prirodnog i istinitog, kao suprotnost društvenim fikcijama i lažnim konvencijama. Jer, ono što je prirodno, to je prirodno u celini, nije samo jedna njegova polovina, četvrtina ili osmina. Eto. Ukratko, ili je ono što je prirodno društveno moguće ili nije moguće. Drugim rečima, ili društvo može da bude prirodno, ili je, u suštini, fikcija koja ne može da bude prirodna ni u kom slučaju. Ako društvo može da bude prirodno, onda bi trebalo da bude anarhističko, odnosno slobodno, jer je to društvo potpuno prirodno. Ako društvo ne može da bude slobodno, ako (iz nekog razloga koji nije bitan) mora da bude izmišljeno, onda od dva zla biramo manje: učinićemo ga unutar te neizbežne fikcije što je moguće prirodnijim, da bi ono bilo pravičnije. Koja je fikcija najprirodnija? Nijedna sama po sebi, jer je izmišljena. Najprirodnija bi, u našem slučaju, bila ona koja najviše liči na prirodnu, koja se oseća kao najprirodnija. A koja najviše liči na prirodnu ili koju osećamo kao najprirodniju? To je ona na koju smo navikli. (Pod prirodnim podrazumevamo ono što je instinktivno; ono što nije instinktivno već u svemu podseća na to – jeste navika. Pušenje nije prirodno, nije instinktivna potreba, ali ako se naviknemo da pušimo, to nam postaje prirodno i počinjemo da ga osećamo kao deo instinkta). Dakle, koja društvena laža i paralaža čini našu naviku? Sadašnji građanski sistem. Zdravorazumski gledano, ili nalazimo da je prirodno društvo moguće i zato zastupamo anarhizam, ili ga smatramo nemogućim i branimo građanski režim. Nema sredine. Razumete?
Da, izgleda ubedljivo.
Još ne u potpunosti. Ima još nešto slično da se razjasni… Složićete se da je anarhistički sistem moguć, ali ne i da je iznebuha ostvarljiv, odnosno da se iz građanskog pređe u slobodno društvo, bez dva-tri međustanja ili vlasti. Ko tako gleda, prihvata anarhističko društvo kao moguće, ali uviđa da je nužno neko stanje prelaska iz građanskog društva u anarhizam. Dakle, pretpostavimo da je tako. Kakvo je to međustanje? Naš cilj je anarhističko, odnosno slobodno društvo. To posredničko stanje jedino bi moglo da bude takvo da pripremi čovečanstvo za slobodno društvo. Priprema je ili materijalna ili, jednostavno, mentalna; ona zahteva niz materijalnih ili društvenih poduhvata koji bi doprineli da se čovečanstvo prilagodi slobodnom društvu; ili je to pak propaganda čiji uticaj postepeno raste i koja bi trebalo da pripremi društvo da je mentalno poželi i prihvati. Da razmotrimo prvi slučaj, postepeno materijalno prilagođavanje čovečanstva slobodnom društvu. Nemoguće je. I više od toga – apsurdno je. Nema materijane adaptacije ukoliko ta stvar već ne postoji. Niko od nas ne može materijalno da se prilagodi društvenom miljeu dvadeset trećeg veka, čak i kada zna da će on doći; a ne može materijalno da se prilagodi, jer dvadeset treći vek i njegov društveni milje još uvek materijalno ne postoje. Na osnovu toga zaključujemo da je na prelasku iz građanskog u slobodno društvo jedino što bi moglo da se prilagodi, razvije ili promeni bilo ono mentalno u njemu – postepena adaptacija duha idejama slobodnog društva. Mada, na pol,u materijalnog prilagođavanja, postoji još jedna mogućnost…
Pa koliko ima tih mogućnosti!
Dragi moj, pametan čovek treba da otkloni sve moguće sumnje u razmišljanju i da ih pobije, pre nego što zasnuje sopstveno učenje. Sve u svemu, ovo je odgovor na ono što ste me pitali…
Dobro.
Fernando Pesoa
Nastaviće se
