Prvi disident – Aleksandar Aranđelović [Tema: Dribling]

| June 6, 2014 | 0 Comments

aleksandar arandjelovic

Piše: Božo Koprivica

Aleksandar Aranđelović (1920-1999)
Jugoslavija
Klubovi: Jedinstvo, Tim Prve armije (65 utakmica, nijedan poraz), Metalac, Student, Crvena Zvezda, Milan, Padova, Roma, Novara, Rasing (Pariz), Atletiko Madrid, Hungarija (mađarska reprezentacija u emigraciji, 85 utalmica, jedan poraz), Etan (američki klub kod Pariza), Kanitalija (Montreal), Tidents (Trozubac, tim ukrajinskih iseljenika u Torontu), Beograd (Adelaida), Konlon (Hongkong), Sajgon, Južna Australija (trener i igrač), Univerzitet Adelaide

 

Ovo su delovi nesređenog i neredigovanog razgovora  koji su Luisa Valensuela i moj drug iz studentskih dana Milosav Rajković vodili sa Aleksandrom Aranđelovićem u Sintri, ili u Aleksandrovcu ili u Rimu…

 

Moj otac je došao u Beograd 1919, sa Albanskom spomenicom i bez dana škole. Imao je zlatne ruke. On je zidao mnoge javne  zgrade, kao veliki građevinski preduzimač, poštu kod  Železničke stanice, Agrarnu banku, Hipotekarnu banku i neke palate na Terazijama..

..Sa 16 godina vozio sam bjuik (reg.broj 442) i bio prvi sportista koji je vozio automobil. Znalo se, do broja 100 su bili dvorski automobili, do 200 ministarski, od 200 do 400 visokih državnih činovnika, d 400 do 1.500 privatni automobili. Otac je imao dva automobila – kadilak ( reg, broj 442) i osmobil 98 (reg.br. 702).

Kad je otac video da ne mogu da živim bez fudbala, kupio je fudbalski tim Jedinstvo, napravio igralište, doveo nekoliko dobrih igrača (sa platom većom od oficirske). Doveo je i Baneta Sekulića, koji je bio igrač i trener. Sa 17 godina odigrao sam prvu prvoligašku utakmicu protiv Hajduka iz Splita.

Jedinstvo je bilo flit za favorite, za BSK i Jugoslaviju, pobedili su HAŠK u Zagrebu sa 5:1. Na toj utakmici dobio sam nadimak Autobus. Bio sam dobar tehničar, strahovito fizički jak….Svetislav Glišović, trener i igrač BSK-a a i komentator u listu Vreme, napisao je da ću posle mature otići u londonski Arsenal da pokažem Englezima kako se dribluje.Možda bih i otišao u London da nije izbio rat. Pošto sam se živ vratio sa Sremskog fronta, igrao sam u timu Prve Armije.

Bio sam najbolji igrač na prvoj utakmici između Partizana i Crvene Zvezde. Pobedila je Zvezda sa 4: 3:

Orijaški Aranđelović, kome je pogodovao raskvašen teren, drobio je po njemu kao mnogotonski šerman, čijim gusenicama je protivnik pregažen. Na njegovim kramponima se razvejala slava najboljeg evropskog halfa, Zlatka Čajkovskog.

Moj otac je bio delegat na trećem zasedanju Avnoja. Svi delegati Demokratske stranke, svih pet poslanika (Milan Grol, Rista Aranđelović, Dragan Joksimović, Savko Dukanac i Tripko Žugić) bili su većnici. Kad je trebalo glasati za ili protiv Tita, moj otac je trebalo prvi da se izjasni. Rekao je: Nisam „za“, nije upotrebio formulaciju: Ja sam protiv. Sat posle glasanja, vrata na našoj kući su bila zapečaćena. Ocu su uzeli kasu, mašinu i odveli ga negde na jedanaest dana. Tada je video šta će nas sve snaći.

Moj prvi pokušaj bekstva preko granice sa bokserom Milošem Lazarevićem završio se neuspešno. Veza nam je bio Dragan Aleksić, akrobata, i Lazarevića su uhapsili u Mariboru.

Prva prava prilika ukazala se 16. Marta 1947. Crvena Zvezda je igrala sa Poncijanom u Trstu. Naš trener Svetislav Glišović hteo je da formiramo reprezentaciju Jugoslavije u emigraciji. I kada smo kretali u Trst, dogovorili smo se da u Trstu ostanu Mitić, Stanković, Mile Petrović, Jovan Jezerkić i ja. Na kraju, svi su se predomislili. Jedini sam ja ostao. Ono što nismo učinili mi, učinili su Mađari. Za Hungariju su igrali Kubala, Žengeler, Tibor, Šaroši, Tot, golman Monsider iz Zagreba i ja. Za osam godina izgubili smo samo jednu utakmicu, i to zato što smo želeli da izgubimo. Odigrao sam za taj tim 85 mečeva. (Žengeler je jednom rekao: Da imam noge Ace Aranđelovića, bio bih najbogatiji čovek na svetu).

U Italiji sam se vrlo brzo snašao. Imao sam čvrst ugovor sa Romom za 50.000 dolara. Za taj novac moglo se kupiti 25 kadilaka. Bio sam ljubimac navijača. Dolazili su na moje utakmice Ugo Tonjaci, Viktor Kjari, Renato Rašel. Bio sam prijatelj sa Anom Manjani, Alidom Vali. Znao sam da iz Rima odem za Veronu, odslušam Aidu i sutradan se vratim na trening. Tosku sam slušao 155 puta, Boeme 100 puta. Mnoge opere znam napamet. Dok sam igrao u Novari, sprijateljio sam se sa Điljom Filjijem, čuvenim tenorom, sa prvakinjom Skale, Karlom Gavaci. Điljo je voleo fudbal. Bio sam njegov gost u Parizu, Rimu, Milanu.

Prešao sam iz Italije u Rasing iz Pariza jer je to bila neka vrsta prestiža. U Parizu sam se družio sa kraljem Petrom II, knezom Pavlom, Dragišom Cvetkovićem, Stanislavom Krakovim. Kralj je bio tek dve-tri godine mlađi od mene. Mnogo je voleo fudbal. Zajedno smo išli na utakmice. Igrali smo ševu u Bulonjskoj šumi. Kralj u plavom odelu stoji na golu. Sa nama je često bio i slikar Bata Mihajlović. Ja sam kralju sa velikim zadovoljstvom poklonio 15 odela u raznim prilikama. Kralj me je u Parizu upoznao sa groficom Fabiolom Imotom de Aragon. To poznanstvo te noći na Boemima pretvorilo se u nežno prijateljstvo. Još veći izazov od Rasinga bio je Atletiko Madrid. Atletiko je tada bio veći i slavniji klub od Reala. Iz Atletika sam otišao zbog Helenija Herere. On je bezdušno mučio ceo tim. Nisam u tim godinama hteo da trčim 25 krugova oko igrališta, da na treningu ne vidim loptu.

Put do Kanade platila mi je Katolička crkva. U Kanadi sam igrao u Kanitaliji. Iz Kanade otišao sam u Melburn na Olimpijske igre. U Melburnu sam upoznao Daun Frejzer, olimpijsku šampionku u plivanju. Igrao sam u klubu srpskih iseljenika. Pravio sam česte izlete i do Hongkonga i Sajgona.

Živeo sam godinu dana među Aboridžanima. Platio sam dozvolu za kopanje opala pet funti i dobio komad zemlje pedeset puta pedeset. Koper Didu (na aboridžanskom – grad pod zemljom) duboko je u srcu australijskog kopna. U taj posao ne može ući neko ko nema novca, jer se hrana doprema avionom. Morate imati dva vozila, plaćati benzin, dinamit. Ja sam se bio uortačio sa dvojicom Srba, spojili smo naše parcele u ćirilično slovo G. To je zaista mučan i neizvestan posao. Kopači opala su svakog dana pod zemljom, kad naiđu na žicu, rade danonoćno.

Viđali smo se samo nedeljom kad igramo fudbal. Nemci protiv Mađara, Grci protiv Italijana..Srbi su nedavno u Koper Diduu pod zemljom i crkvu sagradili. Radio sam devet meseci kao lud, ali su me ortaci na kraju izigrali. Dotle sam bio gospodin, u Koper Diduu sam konačno propao. Morao sam da odem četiri hiljade kilometara dalje na severozapad, da za jednu američku firmu prevozim gvozdenu rudu ajron, od koje se dobija kvalitetan čelik.

Vratio sam se u Jugoslaviju kad je proglašena opšta amnestija 1963. Fudbal sam prestao da igram u 46. godini posle jedne teške povrede, i tako sam postao maser, radio sam u hotelu Jugoslavija. Govorim tečno pet evropskih jezika i bivše krilo Crvene Zvezde Bane Vukosavljević zaposlio me da radim u Centroturistu kao turistički vodič. Vodio sam 550 grupa u 53 zemlje sveta.

Na kraju svih tih putovanja, olimpijada, galerija, utakmica, muzeja, shvatio sam – sad pri kraju, da čovek putuje po svetu tražeći ono što mu treba i vraća se kući da to nađe.

P.S.

Sedeo sam ponekad u Galeriji u Delijskoj ulici sa Aleksandrom Aranđelovićem. Taj veseli, žovijalni, nezlobivi čovek bio je užasno usamljen. I videlo se da on tu usamljenost neguje. Kao da proba, ispituje samu suštinu usamljenosti. Na jednoj privatnoj sedeljci u ulici cara Lazara, ili Carice Milice, broj 17, pevao je čuveni tenor Benjamino Đili. Pevao je neke partije iz Aide. Đili je došao u Beograd tajno, samo da bi video Aleksandra Aranđelovića. Jedan prijatelj Aleksandra Aranđelovića piše: Nije mi žao što nisam upoznao ljude, žao mi je što ljudi nisu upoznali mene.

Sledeće godine izaći će roman Luise Valensuele Erotikon. Taj roman je rađen prema dnevničkim zapisima Aleksandra Aranđelovića. On je prema njegovoj urednoj evidenciji spavao sa dve ipo hiljade dama.

U Rimu je održana velika penal revija. Takmičenje u izvođenju penala. Aleksandar Aranđelović pobedio je ljubimca Rima Kolousija. Mladog Sivorija koji je za tu noć bio doputovao iz Buenos Ajresa, i dva Šveđanina Grena i Lindholma. Aleksandar Aranđelović i Dragoslav Šekularac šutirali su slobodne udarce Vladimiru Beari. Udaljenost je bila 25 metara. Pobedio je Aca Aranđelović sa 7:4, on je tada imao 44 godine, a Šekularac 26.

 

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Prvi disident – Aleksandar Aranđelović [Tema: Dribling]

by admin time to read: 6 min
0