Anatomija Fenomena

Čuvar stada I – Razmišljanje je neprijatno kao hodanje po kiši [Tema: Pesoa]

polje

I

Ja nikada nisam čuvao stada,
Ali, kao da jesam,
Moja je duša poput čobanina,
Poznaje vetar i sunce zna
I ide pod ruku s godišnjim dobima
Korača napred i gleda.
Svekoliki mit Prirode bez ljudskog prisustva
Dolazi da sedne kraj mene.
Ali ja sam tužan kao zalazak sunca
U našoj uobrazilji
Kao u dnu ravnice najedanput zahladni
I oseća se da je noć
Kao neki leptir ušla kroz prozor.

Ali moja je tuga spokojna
Zato što je prirodna i pravedna
A to je baš ono što i mora u duši da se nalazi
Kad ona misli da postoji
Dok ruke beru cveće bez razmišljanja.

Kao zvon praporaca
Iza okuke druma
Moje su misli zadovoljne.
Jedino mi je žao što znam da su zadovoljne,
Jer, kada to ne bih znao,
Umesto što su zadovoljne i tužne,
Bile bi vesele i zadovoljne.

Razmišljanje je neprijatno kao hodanje po kiši
Kad se vetar pojačava i čini se kao da pljušti sve jače.

Nemam ni ambicija ni želja.
Da budem pesnik nije mi ambicija.
To je moj način samovanja.
A ako ponekad poželim.
Tek radi maštanja, da budem jagnje
(Ili celo stado
Da bih se raštrkao po čitavoj padini
I bio mnoštvo srećnih stvari u isti mah),
To je samo zato što osećam ono što pišem pred sunčev zalazak,
Ili kad neki oblak zakloni rukom svetlost
I po travi se razlije tišina.

Kad sednem da stihove pišem
Ili kad, tumarajući puteljcima i kozijim stazama
Stihove pišem na hartiji koju nosim na mislima,
Osećam štap u svojim rukama
I vidim svoj lik ocrtan
Na vrhu nekog brežuljka
Kako nadgleda moje stado i moje ideje gleda,
Ili gleda moje ideje a vidi moje stado,
I smeška se neodređeno kao neko ko ne shvata o čemu se priča
A hoće da se pretvara kao da je shvatio.

Pozdravljam sve one koji će me čitati
I skidam im šešir širokim zamahom
Kada me spaze na pragu moje kuće
Čim se kočija na brdu ukaže.
Pozdravljam ih i želim im sunce,
I kišu, kad je kiša nasušna,
I da se u njihovim domovima
Ispred otvorenog prozora
Uvek nađe omiljena naslonjača
Gde mogu da sede čitajući moje stihove
I dok ih čitaju neka pomisle
Da sam i ja samo jedan deo prirode –
Na primer, ono staro drvo
U čiju bi hladovinu kao deca
Popadali premoreni od igranja
I brisali znoj s vrelog čela
Rukavom keceljice sa tufnama.

Alberto Kaeiro (Fernando Pesoa)

Ostavite komentar: