SINOPSIS ZA INTERVENCIJU
1 – Ako se zadovoljimo da se vežemo za njegov lokalni ili nacionalni “mali kontekst”, nemoguće je stvarno proceniti delo Danila Kiša, doneti o njemu argumentovani vrednosni sud. Istinska konstelacija koja omogućava da to delo bude shvaćeno u njegovoj reljefnosti, u njegovoj ukupnoj nosivosti, morala bi da bude, inverso, označena sledećim imenima: Rable, Stern, Borhes, Broh, Šuš, Džojs, “novi roman” (naročito Klod Simon). Drugim rečima, u pitanju je kontekst umetnosti romana u najvećem vremenskom i prostornom rasponu.
2 – Kišov veliki paradoks: umeti da pomiriš obradu velikih istorijskih tema, i onih među najtraumatičnijim (pustošenja nacizma i staljinizma), i radikalno odsustvo patosa; umeti da takneš u tragediju veka, a da u tome nikada svoje pravo ne izgube humor i ironija. Otuda: umetnost u kojoj je Istorija rasredištena, podvrgnuta pogledu iskosa.
3 – U Kišovoj narativnoj umetnosti, igra odjeka na odstojanju, koincidencija, izranjanja. Ne samo načelo komponovanja (jedinstvo priča izdiže se iz tematskih sprega, a ne iz linearne dramske progresije), već i način sugerisanja da književnost (poput sveta) raspolaže suženim brojem tema, a beskrajnom mogućnošću variranja.
4 – Višesmislenost Kišove umetnosti: senzibilna napetost između volje da se “sve kaže” (naročito u “rekonstruktivnim” pričama) i izmicanja referenta, neodlučivosti istine. Otuda na primer, važnost brojnih sekvenci: istinsko obilje ili neproduktivno trošenje predstavljanja, u kome nam realnost izmiče ne time što nedostaje nego zato što je preterano prisutna. Kao da je književnost osuđena da teži (bilo tek aluzivno) vidokrugu apsolutnog znanja – i u istom kretanju od njega proizvodi zabunu, poruku ili karikaturu.
5 – Važnost – u velikom broju Kišovih priča – manipulacija, varki, upozorenja, klopki. To je mogućno analizirati po učincima njihovog čitanja: čitajući takve priče, možemo samo da budemo rascepljeni. S jedne strane, tu je zadovoljstvo prodiranja u naličje dekora, ovladavanje skrivenim kulisama ili licima Istorije (otuda onaj učinak istine: ono što određuje totalitarni svet jeste njegov u osnovi obmanjivački karakter). S druge strane, možemo jedino da budemo fascinirani (na prilično potresan način) uspehom tih varki, strategema. Nazad, u nekoj vrsti kontaminiranja pripovedanja fikcijom, okončavamo time što sumnju protežemo i na sam status onoga što čitamo; jer, ta umetnost brižljivog splitanja iluzija, preoblačenja obmane u istinu, vođenja privida do paroksizma, jeste pokazatelj (“u dubini”) same umetnosti romanopisca.
6 – Suštinska pristrasnost: mućenje granice između dokumenta i fikcije. Svakovrsne intervencije i imaginativna rekonstruisanja opremiti “jamstvima” s ciljem da ih prikažete kao autentične dokumente; simultano, oslanjati se na realne činjenice dovoljno neprikladne ili ekstravagantne da mogu da liče kao da potiču iz fiktivne konstrukcije. Indirektna “politička” pouka: ukazivanje na prolazni status onoga što smatramo za formirane, utvrđene istine, neime način sugerisanja da je svaki tekst koji pretenduje da je donosilac “istine” takođe, pre svega, priča, proizvod jezika, skup veština i postupaka.
7 – Postoji kod Kiša pluralnost stila: variranja tonova, registara, od reportažnog dijaloga do hiperdeskripcije, od postskog lirizma do hladnog “objektivnog” ispisivanja (kulminaciju toga otkrivamo u Peščaniku). Otuda neohodnost veoma minuciozne umetnosti komponovanja, jedne kadre da obezbedi koheziju pojednako heterogenom materijalu. Otuda i ovo: “realno” je neuhvatljivo u njegovoj sveukupnosti; ono pretpostavlja mnoštvo osvetljavanja i uglova pristupa. Romaneskni diskurs odjednom gubi sav karakter arogantnosti: u isti mah uklanja narcizam autora (kome je, tradicionalno, pripisivano da je “vlasnik svog stila”) i krutu čvrstinu predstavljanja. To se ovde dogodilo, i to je ideja po kojoj bi stil mogao da bude zasnovan po prirodi.
8 – Veliki barokni dispozitiv: dispozitiv pisanja u pisanju. U Kišovoj umetnosti on može da poprimi mnoge vidove: “pesnička umetnost” unesena u priču, bilo u aluzivnom ili metaforičkom obliku; pojavljivanje čitanja (u raznim modalitetima) kao eksplicitne tematike; ponorizacija, ili prisustvo celine u delu; evociranje imanarinih, utopijskih, posebno enciklopedijskih knjiga. Najvažnije: ova igra pisanja u pisanju je prilično diskretna, ili uvijena, u strepnji da ničim ne sputa predstavljačku moć priča.
9 – Za Kiša nije reč o tome da “istinu” otkrivenu putem književnosti suprotstavi svetu zvanične, institucionalizovane laži nego pre da prodre u srce mehanizma laži, da ih rasklopi, da ih otkloni, njihovu formu okrene protiv njihove funkcije. Tretman zla putem zla, koji isključuje svaku poziciju gospodarenja, interpretativne nadmenosti.
10 – Umetnost, dakle, koja teži ka istini, znajući pri tome da je ova neizbežno neuhvatljiva, skrivita i da može biti dosegnuta samo indirektno. Odatle sledi poslednji Kišov paradoks, koji ukazuje na poseban, izuzetan karakter njegovog dela: umeti zadužiti jednu veoma izraženu umetnost privida, dvosmislenosti, maglovitosti (što njegovim knjigama daje njihovu “baroknu” dimenziju), sa onom “funkcijom saznanja” kojom je Herman Broh kreditirao romaneskni žanr. I još: umeti spojiti promišljenu modernost pisanja (u smislu vođenja računa u “eri sumnje”, denaturalizacije narativnih tehnika i postupaka, eksplicitnog antiiluzionizma) sa ambicijom (uspešnom) da u svakoj knjizi bude pomalo prošireno naše poimanje sveta.
Gi Skarpeta
preveo Petar Berar
U Novom Sadu je 26. i 27. novembra 1996. održan međunarodni simpozijum ROMAN KAO PEŠČANIK – pripovedačka umetnost Danila Kiša. Skup je održan u organizaciji KPZ grada Novog Sada i KPZ Vojvodine, u SPC “Vojvodina”. Učestvovalo je preko dvadeset učesnika iz zemlje i inostranstva: Gi Skarpeta, Masimo Rikante, Katarina Volf Grishaber, Miodrag Radović, Jovan Delić, Mihajlo Pantić, Božo Koprivica, Vida Ognjenović, Radomir Ivanović, Svetislav Jovanov, Miroslav Egerić, Kajoko Jamasaki, Mark Tompson i drugi. Skup je otvorio akademik Miroslav Pantić, a koordinirao Jovan Zivlak.
