Džejms Džojs
5. jun 1920. Trst
Dragi Paunde, jutros sam otišao na stanicu da bih krenuo na put u 7.30. Kada sam stigao, rekoše mi da se putnički voz koji je otišao pre nekoliko časova sudario s nekim drugim vozom, a ishod se vidi iz priloženog novinskog isečka. Sva je sreća da nisam bio u njemu. Takođe su mi rekli da je ekspres Trst-Pariz u 7.30 otkazan zbog štrajka. Ima dva voza od T. do Desencana: jedan u 11.30, koji stiže tamo u sablasni čas oko ponoći. Drugi kreće u 5 i putuje (ili mili) cele noći i stiže oko 6 ujutro. Ovaj voz mi nikako ne odgovara.
Sada nameravam da tim putem krenem za Englesku i Irsku, ali mislim da nema svrhe da sada krenem. Pretpostavljam da ćete posle 12. jula otići za London. U tom slučaju ćemo se, nadam se, sresti. Vaš ljubazni poziv da dođem u Sirmione prihvatio sam samo zato da bih Vas video. Ali, to bi, ipak, bio veliki izdatak za vas. A i za mene, ako bih putovao drugom klasom. O stanju na ovdašnjoj železnici možete prosuditi iz drugog isečka.
Moji razlozi za putovanje na sever su sledeći. Potreban mi je jedan duži odmor (time ne mislim da prekinem rad na Uliksu, treba mi mira da ga dovršim) daleko odavde. Moja je situacija u proteklih sedam meseci bila veoma neprijatna, da ovaj grad i ne spominjem (de mortuis nil nisi bene). Živim u stanu sa još jedanaestoro ljudi i imao sam silnih muka da obezbedim dovoljno vremena i mira da napišem ona dva poglavlja. Drugi razlog je odeća. Niti je imam niti mogu da je kupim. Ostatak porodice još ima pristojnu odeću kupljenu u Švajcarskoj. Nosim sinovljeve čizme (dva broja veće) i njegovo staro odelo koje mi je preusko u ramenima; ostalo pripada ili je pripadalo mome bratu i zetu. Ovde ništa neću moći da kupim. Kažu mi da odelo košta 600 – 800 franaka. Košulja košta 35 franaka. S ovim što imam mogu tek da preživim. Pretpostavljam da nisam razmenio više od 100 reči s bilo kim otkako sam stigao ovamo. Najveći deo vremena provodim ispružen preko dva kreveta, okružen brdom zabeleški. Izlazim iz kuće u 12.22 i idem uvek istim ulicama, kupujem Daily Mail, koji čitaju moj brat i supruga, i vraćam se. Uveče isto. Jedanput su me odvukli u pozorište. Zvali su me jednom na neki banket kao profesora ovdašnje više škole, a sutradan sam od njih primio zahtev da priložim 20.000 ili 10.000, ili čak 5.000 lira za ratni zajam. Moram kupiti odeću, pa mislim da radi toga moram otići u Dablin.
Pored ovoga, moje dvoje dece nije spavalo u krevetu otkako smo stigli. Spavaju na tvrdim sofama, a sadašnja klima je od jula do septembra veoma neugodna.
Najzad, menja se devizni kurs. Dok je funta (engleska, ne američka)$^1$ bila na 100 ili 90, mogao sam izaći na kraj s ovdašnjim cenama jer sam imao englesku valutu. Danas je funta na 62 i moj zet (koji radi u ovdašnjoj banci) kaže da pada zbog izvesnih trgovinskih manipulacija, inače niko ne bi mogao kupovati po tako visokom kursu. Ako spadne na 50, neću moći opstati. Kada bih otišao u Švajcarsku, ne bih mogao izdržavati i sebe i porodicu; osim toga, ne volim da se vraćam. Cene su ovde 8 do 10 puta veće u odnosu na 1914.
Mogao bih ovde davati časove (mnogi su to očekivali od mene), ali neću. Imao posao u onoj školi koju je vlada sada unapredila u rang univerziteta. Moja plata je oko 3 šilinga po času za 6 časova nedeljno. Daću otkaz jer gubim vreme i živce.
Ovde ne mogu da nađem stan. Za to treba imati ček na 20.000 ili 30.000 lira kao zalog.
Zato nameravam da provedem tri meseca u Irskoj da bih napisao Kirku i završetak knjige. Vratio bih se ovamo s porodicom u oktobru (ako nam neko u međuvremenu nađe stan) ili, ukoliko ne, sam, da bih je završio.
Moja finansijska situacija je sledeća: 25. juna ću primati 62 funte i 10 šilinga$^2$, a ukoliko mi moj njujorški izdavač pošalje predujam od 25 funti, nadam se da kada tih 87 funti potrošim, 25. septembar, kada ću dobiti još 62 funte i 10 šilinga, neće biti daleko. Moja žena i deca mogli bi boraviti u Golveju. Mogao bih i ja, ili možda u Dablinu. Naravno, nemiri u Irskoj ne idu u prilog odlasku tamo. Možda postoje i drugi razlozi. Ali, ne bih mogao otići u neko mesto na moru u Engleskoj, jer bi to bilo preskupo. Ako mi to uspe i ako se Vi zateknete u Londonu krajem juna, pretpostavljam da ima nekoliko stvari koje bih mogao učiniti, na primer, da se nađem sa svojim zastupnikom. Šta Vi o tome mislite? Moram knjigu završiti na miru, pa makar rasprodao nameštaj koji ovde imam.
Nadam se da su Vam Heliosova goveda bezbedno stigla, a poslao sam i u London i Njujork. Jutros sam bio poneo još jedan primerak. Najgore je, bojim se, što se Linati može naljutiti na Vas. Juče sam mu pisao preporučenom pošiljkom da ću večeras biti u Sirmionu i spomenuo sam Vaš predlog da se sretnemo!
Jeste li videli Poesia-u ili da Vam ja pošaljem?
Nadam se da je gospođa Paund i dalje dobro. Šteta je što sada nema načina da dođem, ali možda je i bolje; u slučaju da se ono drugo putovanje ostvari, susrećemo se u pogodnijim uslovima.
Javite mi što pre da li je poglavlje bezbedno stiglo.
Uz veliko žaljenje i mnogo pozdrava, iskreno Vaš,
Džejms Džojs
P.S. Ovo je veoma poetsko pismo. Nemojte pomisliti da je to prefinjeno sročena molba za staru odeću. Treba ga čitati uveče kada jezerski talasi ritmično zapljuskuju obalu.
T. S. ELIOTU
1. januar 1932. Pariz
Dragi Eliote, ne zamerite ako je bilo zastoja u mom radu i prepisci. Proživeo sam teške dane telefonirajući i šaljući telegrame u Dablin zbog oca. Na moju veliku žalost, umro je u utorak. Bio mi je veoma privržen, a to što toliko godina nisam bio u Dablinu da ga obiđem, samo uvećava moj bol i kajanje. Stalno sam ga zavaravao da ću doći i neprestano sam se dopisivao s njim, ali neka slutnja, u koju sam verovao sprečavala me je da odem tamo ma koliko da sam to želeo. Dablinci su tamo zabranjeni 1912. po svetu jedne osobe koja me je tada uveravala u svoje veliko prijateljstvo. Kada su, protiv moje volje, moja žena i deca otišli tamo 1922, bili su primorani da beže da bi sačuvali glavu ležeći na podu vagona, dok su suparničke stranke pucale jedna na drugu iznad njihovih glava, a u skorije vreme sam doživeo zlobu i izdaju ljudi prema kojima sam se sasvim prijateljski poneo. Osećao sam da tamo ne bih bio bezbedan, a i žena i sin su se protivili mome odlasku.
Poslednjih dana sam veoma utučen i osećam da više nema sirogog srca koje mi je bilo odano i iskreno.
Pripremiću kraj prvog dela posle odmora od nekoliko dana.
Čuo sam za Vaše naimenovanje na Harvardu. Šaljem Vam svoje čestitke, ukoliko Vam je taj posao ugodan, i nadam se da će gospođu Eliot i Vas pratiti sreća ove godine. Iskreno Vaš,
Džejms Džojs
Napomene:
1 Igra reči, aluzija na Paundovo prezime (prim. prev.).
2 Od Harijete Viver.
3 Džojsova pesma “A Memory of the Placers in a Mirror at Midnight” objavljena je u časopisu Poesia aprila 1920. u Milanu.
Prevod s engleskog:
Novica Petrović
Preuzeto iz POLjA, br. 297-298, 1983.
