Rekli su mi:
U ovom salonu treba da sediš blizu šanka, levo, nedaleko od kase; uzmi neko vino, nemoj da tražiš ništa jače jer nije primereno ženama, nemoj da piješ pivo, jer te pivo tera da piškiš, a to nije za dame, poznat je slučaj jednog momka iz ovog kraja koji je ostavio devojku kad je video da izlazi iz toaleta: ja sam mislio da je ona sama duhovnost, vila, objasnio je, valjda, momak. Devojka je ostala da oblači svece, u ovom kraju taj izraz još uvek označava samoću i usedelištvo, na šta se vrlo ružno gleda. Među ženama, naravno. Tako su mi rekli.
Ja sam sama i tokom nedelje mi nije važno, ali subotom volim da budem sa nekim i da me neko čvrsto pritegne.
Zato igram tango.
Naučila sam, s velikom predanošću i trudom, u cipelama sa visokom potpeticom i u uskoj suknji sa prorezom. Sad čak u tašni nosim klasične elastične navlake, što bi bilo isto kao da sam teniserka pa da stalno nosim sa sobom reket, samo što one nisu toliko glomazne. Nosim navlake u tašni, i ponekad kad moram da čekam u redu u banci ili ispred nekog šaltera, ja ih mahinalno, bez razmišljanja pomilujem i možda se, ne znam, tešim pri pomisli da bih u tom trenutku mogla da igram tango umesto što čekam da se neki bezobzirni sitni službenik udostoji da me usluži.
Znam da negde u gradu, bez obzira na to koliko je sati, ima neki salon gde se u polumraku igra. Tamo se ne može znati da li je noć ili dan, nikom nije ni važno da li je noć ili dan, i navlake služe da oko risa stegnu obične cipele, deformisane od toliko šipčenja u potrazi za poslom.
Subotom uveče je potrebno bilo šta sem posla. I, kao što su me posavetovali, sedim za stolom blizu šanka i čekam.
U tom salonu šank je ključno mesto, naglasili su mi, tako mogu da te ošacuju muškarci koji idu u toalet. Oni stvarno sebi mogu da dozvole taj luksuz. Odgurnu iz sve snage vrata bez kvake, zapahne nas rafal amonijaka, pa ponovo izađu olakšani i spremni da opet zaigraju.
Sad već znam kada treba da igram s nekim od njih. I sa kim. Uočavam onaj vrlo lagani pokret glavom koji mi govori da sam izabrana, prepoznajem poziv, i kada želim da ga prihvatim, vrlo mirno se osmehnem. Znači – prihvatam i ne mrdnem; on će doći po mene, pružiće mi ruku, staćemo jedno spram drugog na ivicu podijuma i pustićemo da se zategne nit, da bandoneon odjekne sve jače, sve dok ne dođemo do ruba eksplozije i onda, u nekom neočekivanom akordu, on će mi staviti ruke oko struka i isplovićemo.
Pod punim jedrima, zaveslamo potpomognuti vetrom ako je milonga, a ako je tango, podupiremo se. A noge nam se ne zapliću jer mi on mudro ukazuje na manevre lupkajući me po leđima. Bude poneki nov korak, neka figura koju ne znam, pa improvizujem, ponekad osvetlam sebi obraz. Pustim jednu nogu da klizi, oduprem se o desni bok, ne širim noge više nego što je preko potrebno, on otmeno gazi, a ja ga pratim. Ponekad se zaustavim kad mi srednjim prstom lagano pritisne leđa. Stavljam ženu u mrtvu tačku, govorio mi je učitelj, i tad treba da se zalediš usred koraka kako bi on mogao da izvede svoje figure.
Stvarno sam naučila, skroz sam ga upila, što bi rekli. Kod muškarca, reč je o čitavoj strategiji koja nagoveštava nešto drugo. To je tango. I tako je lepo na kraju prihvatiti ga.
Zovem se Sandra, ali na ovim mestima volim da me zovu Sonja, tako sam nekako duže izvan jave. U svakom slučaju, malo ko ovde pita za ime, ili kaže kako se zove, malo ko uopšte progovara. Neki se, istina, smeškaju sami za sebe slušajući tu unutrašnju muziku po kojoj igraju i koja nije uvek satkana od nostalgije. I mi žene se smejemo, osmehujemo se. Ja se smejem kad me uzastopno biraju (i ćutimo, ponekad se smeškamo nasred podijuma, čekajući sledeću stvar), smejem se zato što ta muzika, tango, curi kroz pod, cedi nam se kroz stopala, podrhtavamo od nje i nosi nas.
Volim ga. Tango. A utoliko i onoga ko mi prstima prenosi osnove pokreta i igra me. Nije mi teško da, vraćajući se kući, pešačim više od trideset ćoškova. Ponekad subotom potrošim na milongu pare za autobus, ali baš me briga. Ponekad subotom zvuk truba, gotovo nebeskih, nadjača bandoneone pa počnem da lebdim. Letim. Ponekad subotom igram u svojim cipelama, bez navlaka, iz čistog hira. Vredi. Ostatak nedelje protiče banalno i slušam idiotske ulične komplimente, te direktne fraze, toliko jadne kad se uporede sa indirektnošću tanga. I onda se ja, evo ovde i sada, skoro zalepljena za šank da imam pregled situacije, pažljivo zagledam u nekog starijeg kavaljera i osmehnem mu se. Oni najbolje igraju. Da vidimo koji će da se reši. Glavom mi klima onaj levo, malo skriven iza stuba. To je tako delikatan pokret, kao da jedva, lagano, spušta uho na sopstveno rame i sluša ga. Sviđa mi se. Čovek mi se sviđa. Otvoreno mu se osmehujem i on tek sada ustaje i prilazi. Ne može se tražiti preterana smelost. Niko se od ovde prisutnih ne bi odvažio na odbijanje licem u lice, niko nije spreman da se vrati na svoje mesto odbijen, praćen podrugljivim osmesima ostalih. Ovaj zna da me ima, pa mi prilazi dugim koracima i izbliza mi se više toliko ne sviđa, ima prilično godina i neko neprijatno držanje.
Ovdašnja pravila mi ne dopuštaju da se napravim luda. Ustajem, on me vodi na malo zabačen deo podijuma i tamo – počinje da priča! Ne kao onaj što je pre izvesnog vremena prozborio samo da se izvinjava što mi neće uputiti ni reči, jer ja ovamo dolazim da igram a ne da držim predavanje, rekao mi je, a to je bio poslednji put da je otvorio usta. Ovaj mi priča onako uopšte, dirljiv je. Kaže: jeste li videli, gospođo, kakva je kriza, a ja kažem da jesam, videla sam, fala bogu da sam videla, mada ne kažem tim rečima, pravim se fina, kao Sonja: Da, gospodine, užas jedan, ali on me ne pušta da proširim temu, već me čvrsto grli i na sledeći takt vodi me da igramo. Ovaj me neće pustiti da se mučim, tešim se, prepuštena i zanemela. Tango postaje čista koncentracija, kosmičko razumevanje. Uspevam da zabacujem nogu kao ona u heklanoj haljini, ona debela što toliko uživa, što tako dobro zabacuje svoje zaobljene listove da čovek zaboravi na ostatak njene izdašne građe. Igram misleći na debelu, na njenu zelenu heklanu haljinu – kažu da je to boja nade – na njeno zadovoljstvo dok igra, ono je replika, a možda i odraz zadovoljstva koje sigurno oseća dok hekla, široka haljina za njeno široko telo i sreća dok zamišlja trenutak kad će je pokazati tokom igre. Ja niti heklam niti igram tako dobro kao debela, iako sada jeste tako jer se desilo čudo.
Kad se stvar završila i moj pratilac mi opet priča o krizi, ja ga ganuto slušam, ne odgovaram, dajem mu prostora da doda:
– Jeste li videli kako su skočile cene hotela? Ja sam udovac i živim sa dvoje dece. Ranije sam dami mogao da platim restoran i da je posle odvedem u hotel. Sad samo mogu da pitam damu da li ima stan i da li je u centru. Jer za jedno piće pa i flašu vina imam.
Sećam se onih nogu – mojih – što su letele kao filigranske.
Mislim na debelu koja je tako srećna sa svojim srećnim čovekom, čak mi se budi iskren poriv da heklam.
– Stan nemam – objašnjavam – ali imam sobu, i to čistu, u jednom pansionu na vrlo dobrom mestu. Imam i tanjire, pribor za jelo i dve zelene, kristalne čaše, one visoke.
– Zelene? One su za belo vino.
– Da, za belo.
– Žao mi je, ali ja belo vino ne mogu ni da taknem.
I ne napravivši više nijedan krug, rastajemo se.
Luisa Valensuela
Iz knjige Milonga strasnih senki
https://laguna.rs/proizvodi/knjige/milonga-strasnih-senki-i-to-je-tango
