Inteligencija životinja je nesporna činjenica. Ali šta čovek čini da bi poboljšao mentalno stanje tih svojih rezigniranih sugrađana? Nudi im osrednje, sporadično, nepotpuno obrazovanje, kakvo ni dete ne bi sebi poželelo – i bilo bi u pravu, drago malo stvorenje. To obrazovanje se pre svega sastoji iz razvijanja instinkta okrutnosti i poroka, atavistički prisutnih kod pojedinaca. U programima takvog obrazovanja nema ni govora o umetnosti, književnosti, prirodnim ili moralnim naukama ili drugim predmetima. Golubovi pismonoše nisu ni na koji način pripremljeni za svoju misiju poznavanjem geografije; ribe se drže podalje od proučavanja okeanografije; volovi, ovce, telad, ne znaju ništa o racionalnom uređenju moderne klanice, niti o svojoj hranljivoj ulozi u društvu koje je čovek stvorio za sebe.
Malo je životinja koje imaju koristi od ljudskog znanja. Pas, mazga, konj, magarac, papagaj, kos i nekolicina drugih, jedine su životinje koje dobijaju neki privid poduke. Opet, to je više puko vaspitavanje nego bilo šta drugo. Uporedite, molim vas, tu poduku s onom koju univerziteti daju nekom mladom ljudskom brucošu, i videćete da je ništavna i da ne može proširiti ili olakšati životinjama usvajanje znanja kroz njihov trud, ma koliko mukotrpan. A muzički! Konji su naučili da plešu; pauci su stajali pod klavirom tokom dugog koncerta, koji je za njih priredio ugledni majstor klavijature. Šta još? Ništa. Tu i tamo govori se o muzikalnosti čvorka, melodičnom pamćenju vrane, harmonijskoj domišljatosti sove, koja sebe prati lupkanjem po stomaku, što je čisto veštačko sredstvo i vrlo tanka polifonija.
Kada je reč o slavuju, koji se stalno ističe, njegovo muzičko znanje je takvo da i njegovi najneupućeniji slušaoci mogu samo da slegnu ramenima. Ne samo da mu glas nije izgrađen, nego ne zna ništa ni o ključevima, tonalitetu, modalitetu i taktu. Možda je nadaren? To je moguće; ili čak sigurno. Ali možemo reći da njegova umetnička kultura nije na visini njegovih prirodnih darova i da je taj glas, na koji je toliko ponosan, sam po sebi veoma inferioran i beskorisan instrument.
(Nastaviće se.)
Erik Sati
„L’Intelligence et la Musicalité chez les Animaux“ (Mémoires d’un amnésique: fragment), Revue
musicale S.I.M., X° année, n° 2, 1. II 1914, 69. Écrits, 23–24.
Muzika i životinje
Još jedno Satijevo predavanje o životinjama, iz 1919, iako izgleda napisano još 1916.
Za ljubitelje, možda i veća fešta od onog prethodnog. U maju 1920, pojavila se i engleska verzija, u časopisu Vanity Fair, u kojem će, narednih godina, izaći još nekoliko Satijevih priloga. Ta verzija se razlikuje od originalne u svega par novih rečenica, koje je verovatno dodao sam Sati (ovde označeno sa VF). Ornela Volta ne spominje verziju iz Vanity Fair, iako se ona može lako naći u arhivi tog časopisa i na drugim mestima; ali zato u napomenama uz ovaj tekst, iz Écrits, prilaže još nekoliko varijacija koje je pronašla u Satijevim rukopisima, što se može konsultovati, ali što ovde nismo prenosili. (AG)
Budući da nisam govornik, neću vam održati predavanje – čak ni neki neformalni govor.
Dopustiću sebi da vam pročitam jedno pismo – otvoreno pismo – koje sam uputio vama…
Pre nego što vam pročitam to pismo, izvestiću vas o tome šta sam – ranije – uradio za životinje…
Imao sam čast da u časopisu S. I. M. objavim članak pod naslovom „Inteligencija i muzikalnost kod životinja“.
Imao sam sva potrebna ovlašćenja da napišem taj članak.
Volim životinje. I one mi uzvraćaju tu ljubav.
Životinje me poznaju – i prepoznaju. Naročito psi.
Da, volim životinje.
Volim piletinu, jagnjetinu, pačetinu, svežeg lososa, junetinu, ćuretinu s kestenjem… ili čak bez
kestenja – sa tartufima…
Da, volim životinje; zato što sam dobar prema njima – čak predobar.
Pratim ih od najranijeg uzrasta. Prisustvujem – kao prijatelj – njihovim veridbama, njihovim venčanjima…
Prijateljski intervenišem u njihovim sukobima – ako se usudim, naravno…
Dajem im savete – porodične savete – kao glava porodice…
Mnogo mi duguju: naime, sve to vreme koje sam proveo s njima koštalo me je pola mog bogatstva…
U dodiru s njima, snašle su me i neke tegobe: oćelavio sam – po glavi… Ali to nije ništa – a i ne vidi se mnogo…
Sad kad sam to rekao, pročitaću vam pismo koje sam vam uputio. To je otvoreno pismo, tako da sam dopustio sebi da ga otvorim pre nego što vam ga pročitam.
Molim vas, izvinite…
*
Moje dame,
gospođice,
gospodo
Mišle je jednom skromno rekao da su životinje „naša inferiorna braća“; što znači da je čovek superiorniji brat životinja…
Ne znamo kakav je stav samih životinja po tom pitanju.
Ono što znamo jeste da su one dobri građani Prirode; da imaju svoja prava i obaveze; i da su obdarene znatnom inteligencijom.
Neke od njih nazivaju se „domaćim“.
Zašto? Ne znam.
*
Mnogo je rečeno o inteligenciji životinja. Ali one su i više od toga: one su ljubazne.
Retko se dešava da životinja bude neljubazna prema čoveku. Čovek je taj koji je neljubazan prema životinji.
Primer: mačka drema na fotelji. Dolazi čovek i tera je.
Nikada nisam video suprotno: da mačka dolazi i tera čoveka sa fotelje.
*
Slikari i vajari često prikazuju životinje. U tom slučaju, takvi umetnici se nazivaju „animalistima“.
Životinje kao da propuštaju tu priliku. Još niko nije čuo za humanističke životinje. Nema reciprociteta. (VF)
Sa svoje strane, životinje izgleda ignorišu likovne umetnosti. To je očigledno…
U stvari, ne znamo ni za jednu sliku ili skulpturu čiji su autori životinje. Njihov ukus ih ne privlači ka te dve umetnosti.
S druge strane, privlače ih arhitektura i muzika.
Zec gradi jazbine [terriers], sebi i istoimenom „foksu“ [foks terijeru].
Ptica pravi gnezdo, čudo umetnosti i veštine, da bi u njemu živela sa svojom porodicom.
Čak se i kukavica pokazuje kao prilično dobar poznavalac arhitekture. (VF)
Takve primere mogli bismo da navodimo unedogled.
Toliko o arhitekturi…
*
Ne znam ni za jedno književno delo koje je napisala neka životinja – što je žalosno…
Da li su životinje nekada imale književnost?
To je moguće.
Sigurno je nestala u nekom velikom požaru… veoma, veoma velikom požaru…
*
Pređimo na muziku.
Nema nikakve sumnje da životinje vole i praktikuju muziku.
To je očigledno, ali njihov muzički sistem se izgleda razlikuje od našeg.
To je druga škola.
Morate ih čuti kako njište, zvižduću, mijauču, njaču, grakću, bleje, muču, kokodaču, guguću, krešte, urlaju, riču, predu, čavrljaju, cvile, da biste stekli predstavu o njihovom zvučnom umeću.
Repertoar i njegova izvedba prenose se s oca na sina – prostim oponašanjem.
Nekom nadarenijem učeniku ne treba mnogo da bi dostigao maestra…
*
Nisu nam poznata njihova didaktička dela… Možda ih i nemaju.
Fizički izgled pojedinih tipova ukazuje na posebnu sklonost: ptice njihov kljun približava klarinetu ili flažoletu…
S druge strane, ima životinja s nekom opštom karakteristikom koja ih sprečava da započnu muzičku karijeru: ribe, na primer…
Ta sirota stvorenja i ne razmišljaju o tome…
*
Ali ništa nas ne sprečava da većinu životinja smatramo sposobnim za vežbanje umetnosti, za šta ih je Priroda tako pažljivo pripremila…
To je razlog zašto i muzičari iz ljudske vrste imaju pravo da pokažu interesovanje za pokušaje svojih dragih kolega iz Životinjskog carstva…
Najzad, to su uvek i radili, u najboljoj nameri.
*
To je sve što sam imao da vam kažem.
Želim da vam se zahvalim na vašoj ljubaznoj pažnji.
Činim to sa zadovoljstvom.
Verujte, moje dame,
gospođice
i gospodo
svom vernom slugi i primite, molim vas, moje najsrdačnije pozdrave.
Erik Sati
„La Musique & les Animaux“, 1919, Écrits, 73–77, napomene 267–269. Prvi engleski prevod, „A Learned Lecture on Music and Animals“, Vanity Fair, New York, maj 1920, str. 64.
Pohvala kritičara
Nije me slučaj naveo da izaberem ovu temu. Bila je to uvažavanje, budući da sam uviđavan isto koliko i uvažen.
Prošle godine održao sam nekoliko predavanja na temu „Inteligencija i muzikalnost kod životinja“.
Danas ću vam govoriti o „Inteligenciji i muzikalnosti među kritičarima“. To je manje-više ista tema, uz neke modifikacije, naravno.
Prijatelji mi rekoše da je to nezahvalna tema. Zašto nezahvalna? Nema tu nikakve nezahvalnosti; ili je makar ja nigde ne vidim; i zato mirno nastavljam sa svojom pohvalom kritičara.
O kritičarima se ne zna dovoljno; šta su uradili, šta su sve u stanju da urade. Ukratko, o njima se zna isto onoliko malo kao i o životinjama, iako, kao i životinje, imaju svoju svrhu. Da.
Oni nisu samo tvorci kritičarske umetnosti, te umetnosti nad umetnostima, oni su prvi mislioci sveta, svetovni slobodni mislioci, ako mogu tako da kažem.
Štaviše, kritičar je bio taj koji je pozirao za Rodenovog „Mislioca“. To sam saznao od jednog kritičara, pre dve nedelje, najviše tri. Bilo mi je drago zbog toga, zaista drago. Roden je pokazivao slabost prema kritičarima, veliku slabost…
Njihovi saveti bili su mu dragi, veoma dragi, predragi, neprocenjivi.
Kritičari se mogu podeliti na tri vrste: one važne; one manje važne; i one koji uopšte nisu važni. Poslednje dve vrste ne postoje: svi kritičari su važni…
*
Fizički, kritičar je osoba ozbiljnog izgleda, tip u rangu kontrafagota. On je sam po sebi centar, centar gravitacije. Ako se osmehuje, osmehuje se samo jednim okom, bilo dobrim ili lošim. Uvek je prijateljski raspoložen prema damama, dok gospodu tiho drži na distanci. Ukratko, prilično je zastrašujući, iako veoma prijatan za videti. On je ozbiljan čovek, ozbiljan kao Buda (Bouddha), prava crna krvavica (boudin noir), očigledno. Osrednjost i nesposobnost ne mogu se sresti među kritičarima. Osrednji i nesposobni kritičar bio bi predmet podsmeha među kolegama; ne bi mogao da se bavi svojom profesijom, svojim svešteničkim pozivom, da tako kažem, jer bi morao da napusti zemlju; sva vrata bila bi mu zatvorena; njegov život bio bi samo mučenje, užasno monotono.
Umetnik je, u najkraćem, samo sanjar; s druge strane, kritičar ima svest o stvarnosti, i to pre svega o sopstvenoj stvarnosti. Umetnik se može oponašati; kritičar je neponovljiv i neprocenjiv.
Kako bi neko mogao da imitira kritičara, pitam se? Pored toga, interesovanje bi bilo malo, vrlo malo. Imamo original, to nam je dovoljno. Ko kaže da je kritika lak posao, nije rekao ništa naročito značajno. Čak je i sramota da kaže tako nešto: trebalo bi ga goniti zbog toga, makar kilometar-dva.
Da li bi osoba koja se usudila da napiše ovako nešto mogla zažaliti zbog svojih opaski? To je moguće, treba se nadati, to je sigurno.
*
Kritičarev mozak je prodavnica, prava robna kuća.
Tu možete pronaći sve: ortopediju, nauke, posteljinu, umetnost, putnu ćebad, veliki izbor nameštaja, francuski i strani papir za pisanje, pribor za pušače, rukavice, kišobrane, vunene stvari, kape, sportsku opremu, štapove za hodanje, optiku, parfimeriju, itd. Kritičar sve zna, sve vidi, o svemu govori, sve čuje, sve dotiče, sve meša, sve jede, sve umućuje, i nastavlja da misli punom parom! Kakav čovek! Treba to reći! Svi naši artikli su na sigurnom! I po najvećoj vrućini, roba je unutra! Unutar kritičara! Pogledajte! Primite k znanju, ali ne pipajte! To je jedinstveno.
Neverovatno.
Kritičar je i osmatračnica, a i bova, moglo bi se dodati. On ukazuje na grebene koji se graniče s obalama ljudskog duha. Nadomak tih obala, tih lažnih obala, kritičar osmatra, nenadmašan u svojoj dalekovidovisti, pomalo nalik na granični direk, ali simpatičan, inteligentan direk.
Kako je dospeo na tako visoku poziciju, da bude bova, granični direk?
Svojom zaslugom, svojom agrikulturnom i ličnom zaslugom. Kažem „agrikulturnom“, zato što kritičar uzgaja ljubav prema Pravednom i Lepom. Tako dolazimo do jedne vrlo delikatne tačke. Kritičari se regrutuju na osnovu pažljivog izbora, kao takozvani probrani, vrhunski, prvoklasni proizvodi.
Glavni i odgovorni urednik novina, časopisa ili bilo koje druge publikacije, jeste taj koji otkriva kritičara neophodnog za dobar sastav njegove redakcije. Tu ne pomaže nikakva preporuka. On ga otkriva nakon ozbiljnog i savesnog ispitivanja. To ispitivanje je veoma dug i bolan proces, kako za kritičara tako i za glavnog urednika. Jedan zapitkuje; drugi je oprezan. To je mučna borba, puna neočekivanih obrta. Na obe strane koriste se svi trikovi. Na kraju, glavni urednik biva poražen. To se obično dešava ako je kritičar dobrog vaspitanja i ako je njegova obuka pažljivo osmišljena. Kritičar apsorbuje i preživa glavnog i odgovornog urednika. Retko se dešava da se glavni urednik izvuče.
*
Pravi smisao za kritiku ne sastoji se u kritikovanju sebe već u kritikovanju drugih: a balvan u kritičarevom oku nimalo ga ne sprečava da vidi trun u oku bližnjeg; u tom slučaju, balvan postaje teleskop, veoma dugačak, koji uveličava trun van svih proporcija.
Ne možemo se dovoljno nadiviti hrabrosti prvog kritičara koji se pojavio na svetu. Grubi narod Stare Noći Vremena morao ga je dočekati žestokim udarcima u stomak, budući da u njemu nije video preteču dostojnu poštovanja. On je, na svoj način, bio heroj.
Drugi, treći, četvrti i peti kritičar sigurno nisu bili dočekani ništa bolje… ali pomogli su nastanku presedana: kritička umetnost je rodila samu sebe. Bio je to njen prvi novogodišnji dan. Mnogo kasnije, ti Dobrotvori čovečanstva naučili su kako da se bolje organizuju: osnovali su Udruženja kritičara u svim većim prestonicama. Kritičari su tako postali značajne ličnosti, što dokazuje da se vrlina uvek nagrađuje. Umetnici su onda konačno zauzdani, pripitomljeni kao tigraste mačke.
Ispravno je da kritičari vode umetnike. Nikada nisam mogao da razumem preosetljivost umetnika na primedbe kritičara. Verujem da je to iz ponosa, pogrešnog ponosa, što nije nimalo prijatno.
Umetnici bi imali koristi od većeg uvažavanja kritičara; kada bi ih s poštovanjem slušali; čak i voleli; i često pozivali za porodičnu trpezu, na mesto između ujaka i dede. Neka slede moj primer, moj dobar primer: mene prisustvo kritičara zaslepljuje, njegov sjaj je takav da trepćem više od sat vremena; ljubim trag njegovih pantofli; ispijam njegove reči iz velike čaše s drškom, iz učtivosti.
Mnogo sam proučavao navike životinja. Avaj, one nemaju kritiku. Ta umetnost im je strana; u najmanju ruku, ne znam ni za jedan rad te vrste u arhivi mojih životinja. Možda moji prijatelji kritičari znaju za neki ili više njih. Neka budu ljubazni da mi to jave, što pre to bolje. Da, životinje nemaju kritičare. Vuk ovcu ne kritikuje: on je jede; ne zato što prezire ovčiju umetnost, već zato što se divi mesu, čak i kostima vunaste životinje, tako dobrom, tako ukusnom u raguu. Potrebna nam je gvozdena disciplina, ili bilo kog drugog metala. Samo nam je kritičari mogu nametnuti i nadzirati nas sa strane. Oni samo nastoje da nam usade odlična načela poslušnosti. Neposlušnog treba sažaljevati, neposlušnost je veoma žalosna. Ali ne smemo se pokoravati svojim niskim strastima, čak i ako nam one same to nalažu. Kako znamo da su strasti niske, niske kao šuga? Da, kako?
Po uživanju koje osećamo kada im se prepustimo, kada im se predamo, i po tome što se to ne sviđa kritičarima.
Kritičari nemaju niske strasti. Kako bi ih ti plemeniti ljudi mogli imati? Oni nemaju nikakve strasti, nijednu. Uvek smireni, oni misle samo na svoju dužnost, da isprave greške sirotog sveta i uberu pristojan prihod od toga, da imaju za duvan, sasvim prosto.
To njihova misija. To je zadatak koji pada na pleća tih ljudi punih dobrih saveta; imaju ih oni na hiljade, za svakoga, za svaki savet, za regionalni savet…
*
Zahvalimo im za sve žrtve koje svakodnevno podnose za naše dobro, samo za naše dobro; zamolimo Proviđenje da ih zaštiti od boleština svih vrsta; da ih sačuva od svih nedaća; da im podari mnogo svakojake dece, koja će produžiti njihovu lozu. Te želje ne mogu im doneti ni dobro ni zlo. U svakom slučaju, ne mogu im dati nikakav povod za… pisanje.
Erik Sati
„Éloge des Critiques“, rukopis od 4. II 1918, kao predavanje prvi put održano u Théâtre du Vieux Colombier, 5. II 1918. Écrits, 77–80.
Anarhistička biblioteka
