Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku [Tema: Ljosa]

| November 25, 2019 | 1 Comment

 

 

Predgovor za knjigu Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku

Izdavač: Službeni glasnik

Latinsku Ameriku sam otkrio tek šezdesetih godina u Parizu. Do tada sam bio mladi Peruanac koji je, osim pisaca svoje zemlje, čitao isključivo sevemoameričke i evropske pisce, a među njima u prvom redu francuske. Izuzev nekoliko slavnih imena, poput Pabla Nerude i Horhea Luisa Borhesa, jedva da sam pozivao još ponekog latino-američkog pisca, a samu Latinsku Ameriku nikada nisam posmatrao kao kulturnu celinu, nego sam je zamišljao više kao izvestan arhipelag zemalja među kojima su uzajamne veze više nego labave.

A da je sve to ipak kudikamo drukčije shvatio sam tek u Parizu, gradu koji je šezdesetih godina XX stoleća, po rečima Oktavija Pasa, postao prestonica latinoameričke književnosti. U suštini, najznačajniji pisci iz ovog dela sveta sjatili su se, živeli ili prolazili kroz Pariz, a i oni koje životni putevi nisu tamo naneli naposletku su, okreni-obrni, otkriveni, prevedeni i popularisani u Francuskoj, tako daje, zahvaljujući toj činjenici, Latinska Amerika upoznala i počela da čita svoje sopstvene pisce.

Šezdesete godine bile su ispunjene zanosima i ushićenjem. Latinska Amerika našla se u središtu opšte pažnje i aktuelnosti zahvaljujući prvenstveno kubanskoj revoluciji i geriljerosima kao i mitovima i legendama koji su se širili o njima. U tom trenutku mnogi Evropljani, Sevemoamerikanci, Afrikanci i Azijati gledali su kako se na kontinentu vojnih prevrata i kaudilja rađaju političke nade u korenite promene, renesansa socijalističke utopije i novi revolucionarni romantizam. Istovremeno, oni su otkrivali da u tom delu sveta postoji nova, bogata, bujna i snažna književnost koja, osim neobuzdanosti i maštovitosti, utire nove puteve pripovedanja i nastoji da skine prašinu sa jezika proze.

Moje otkriće Latinske Amerike tih godina snažno me podstaklo da čitam njene pesnike, istoričare i romanopisce, da se zainteresujem za njenu prošlost i sadašnjost, da proputujem sve njene zemlje, a da njene probleme i političke borbe doživljavam kao svoje sopstvene. Otada sam počeo da se osećam prvenstveno kao Latinoamerikanac. Svih narednih godina nastavio sam da to budem, što ću svakako biti i u godinama koje su mi preostale da proživim, premda sada bolje nego ranije razumem da biti Latinoamerikanac ne znači ništa drugo nego izraz univerzalnog i naročito zapadnjačkog; moje iluzije o jednoj slobodnoj, naprednoj Latinskoj Americi, prožetoj duhom i kulturom slobode, vrlo često su išle od optimizma do pesimizma, pa opet od optimizma ka pesimizmu, već prema tome da li se svet u kome sam se rodio zaputio demokratskim putem ili je ponovo srljao u totalitarizam i nasilje.

Sta znači osećati se Latinoamerikancem? Pre svega, to znači biti svestan da su sva ta teritorijalna razgraničenja koja razdvajahu naše zemlje u suštini samo veštačka, političkim ukazom arbitrarno nametnuta u kolonijalno doba, a kasnije su vođi oslobodilačke borbe i republikanske vlade, umesto da ih potru i obesnaže, ozakonili i osnažili te granice koje dele i izoluju društva čiji je zajednički imenilac dublji od pojedinačnih različitosti. Ta prisilna balkanizacija, za razliku od onoga što se dogodilo u Severnoj Americi, gde se trinaest kolonija udružilo u uniju iz koje su potom nastale Sjedinjene Države, predstavljala je jedan od najhitnijih uzročnika naše nerazvijenosti i raspirivala nacionalne ratove i sukobe u kojima su latinoameričke zemlje krvarile, uludo proćerdavsjući ogromna sredstva koja su mogla poslužiti za njihovu modernizaciju i napredak.

Jedino se u oblasti kulture ostvarila ta integracija koju su nametnuli uslovi života, iskustvo i nužnosti svi oni koji pišu, komponuju, slikaju ili su stvaraoci neke druge vrste otkrivaju da je ono što ih povezuje mnogo važnije od onoga što razdvaja Latinoamerikance dok su u političkoj, a naročito ekonomskoj oblasti sve pokušaje da se objedine delatnosti pojedinih vlada i stvori zajedničko tržište kočili nacionalistički refleksi, nažalost veoma žilavi i ukorenjeni na čitavom kontinentu, usled čega su sve organizacije stvorene sa ciljem da se čitav region objedini, počevši od »Andskog sporazuma“ do „Merkosura“, naposletku pretrpele neuspeh.

Nacionalne granice ne odražavaju stvarne razlike koje postoje u Latinskoj Americi, niti se s njima poklapaju. One su povučene posred svih zemalja i poprečno zasecaju u oblasti i grupe zemalja. Postoji jedna pozapadnjačena Latinska Amerika koja govori španski, portugalski i engleski (Karibi i Centralna Amerika), koja je katolička, protestantska, ateistička ili agnostička, kao što postoji i jedna indijanska Latinska Amerika koja u zemljama poput Meksika, Gvatemale, Ekvadora, Perua i Bolivije obuhvata milione ljudi, a koja još zadržava neke institucije, običaje i verovanja iz prekolumbovskog doba. Međutim, ni ta indijanska Amerika nije homogena, ona je sa svoje strane takođe svojevrstan arhipelag i nalazi se na različitim stepenima razvijenosti. Dok pojedini jezici i stari običaji imaju bogato nasleđe i uporište u širokim društvenim konglomeratima, kao što su kečua i ajmara, postoje i oni sasvim drugi kao što je slučaj sa amazonskim kulturama koji opstaju u malim zajednicama, a ponekad i kao šačica od nekoliko porodica.

Na svu sreću, ovo ukrštanje rasa uzelo je velikog maha. Ono premošćuje jazove i zbližava ta dva sveta. Tako je u pojedinim zemljama, kao što je Meksiko, ukrštanje rasa kulturno i rasno integrisalo većinu društva što predstavlja možda jedinu tekovinu meksičke revolucije svodeći ta dva etnička ekstrema na zanemarljive manjine. Istini za volju, ta integracija se odvija sporije u drugim krčevima, ali je svugde uzela maha i, dugoročno gledano, zahvatiće ćelu Latinsku Ameriku koja će tako dobiti prepoznatljiv lik meleskog kontinenta. Nadajmo se, ipak, da to neće dovesti do potpune jednoobraznosti i potiranja nijansi što ne izgleda ni mogućno, a ni po-željno u veku opšte globalizacije i međuzavisnosti pojedinih nacionalnosti. Neophodno je da, pre ili kasnije, zahvaljujući demokratiji spoju slobode i jednakosti svi Latinoamerikanci, bez obzira na rasu, jezik, religiju i kulturu, budu jednaki pred zakonom, da uživaju ista prava i imaju iste mogućnosti, da žive zajedno u raznolikosti, a da pri tom ne budu ni diskriminisani ni izopštavani. Latinska Amerika se nipošto ne može odreći te multikulturne raznolikosti zahvaljujući kojoj ona postaje jedan prototip sveta.

Ova knjiga je svedočanstvo o mom angažovanju za Latinsku Ameriku, koje sam započeo u Parizu pre skoro pola veka i kome ostajem veran do današnjeg dana. Doduše, ko god bude listao ove stranice, primetiće da su se tokom godina moji književni pogledi, politička gledišta, oduševljenja i kritike više puta menjali, svaki put kada je to od mene zahtevala burna i nestalna stvarnost. Međutim, sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom.

Jednu od najsnažnijih opsesija latinoameričke kulture predstavljala je težnja da ona definiše svoj identitet. Po mom mišljenju, u pitanju je uzaludna, pa i nemoguća težnja, s obzirom na to da je identitet nešto što pripada pojedincu, a što kolektiviteti gube onog časa kada prevaziđu plemenski način života. Međutim, baš kao i u drugim delovima sveta, usled te manije da se odredi istorijsko-društvena ili metafizička osobenost jedne skupine koja ima nagon krda, prolile su se reke mastila u Latinskoj Americi izazivajući beskrvne polemike i žučne rasprave. Najduža i najpoznatija od svih je svakako ona koja suprotstavlja ,,hispaniste“, koji smatraju da je prava istorija Latinske Amerike započela dolaskom Španaca i Portugalaca i povezivanjem kontinenta sa zapadnim svetom, i ,,indihenista“ po čijem se uverenju autentična i temeljna stvarnost Amerike sadrži u prehiŠpanskim civilizacijama i kod njihovih potomaka, indijanskih naroda, a ne kod savremenih naslednika nekadašnjih konkistadora koji ih još i danas marginalizuju i izrabljuju.

Uistinu, svaki napor da se utvrdi jedinstven identitet Latinske Amerike ima tu manu da se zapravo svodi na diskriminativan hirurški rez koji isključuje i ukida milione Latinoamerikanaca, kao i mnoge vidove ili pojave njihove bujne kulturne raznolikosti.

Bogatstvo Latinske Amerike je u tome što je ona mnogo toga istovremeno, pa zbog toga i jeste jedan mikrokosmos u kome zajedno prebivaju gotovo sve rase i kulture sveta. Pet vekova posle dolaska Evropljana na njene obale, u prašume i planine, Latinoamerikanci španskog, portugalskog, italijanskog, nemačkog, kineskog ili japanskog porekla jednako su starosedeoci kontinenta kao i oni čiji su preci bili stari Asteci, Tolteci, Maje, Kečua, Ajmare ili Karibi. Isto tako, pečat koji su Afrikanci ostavili na kontinentu gde žive već pet vekova vidljiv je na svakom koraku u tipu ljudi, govoru ili muzici, ali i u načinu ishrane, pa čak i u pojedinim verskim obredima. Nije preterano reći da ne postoji tradicija, kultura, jezik ili rasa koji nisu ponešto stavili u taj kipeći lonac u kome se mešaju i spravljaju svi vidovi života Latinske Amerike. Taj amalgam predstavlja njeno bogatstvo. U tome se sastoji bogatstvo jednog kontinenta koji nema identitet jer ima sve identitete.

Mada se nje do sada nismo izričito dotakli, jedna tema stalno provejava kroz ovaj rečnik. upadljiva i paradoksalna protivrečnost koja u Latinskoj Americi postoji između društvene i političke stvarnosti, i umetničkog i književnog stvaralaštva. Isti kontinent koji sa astronomskim razlikama u prihodima između bogatih i siroma-šnih, procentom nezaposlenosti i siromaštva, korupcijom koja podriva institucije, sa diktatorima i populističkim vladama, stopom nepismenosti i školovanosti, visokim stepenom kriminaliteta i trgovine drogom, kao i odlivom stanovništva predstavlja oličenje nerazvijenosti, dakle taj isti kontinent istovremeno ima vrlo visok koeficijenat umetničke i književne originalnosti. Kada je posredi kultura, o nerazvijenosti Latinske Amerike može se govoriti jedino sa sociološke strane: skučenost kulturnog tržišta, mali broj čitalaca, suženo polje za umetničku delatnost. Međutim, što se tiče samog stvaralaštva, za pisce, filmske stvaraoce, slikare ni muzičare ne bi se nipošto moglo reći da su „nerazvijeni“ niti da dolaze iz nerazvijenog dela sveta. Najbolji predstavnici latinoameričke književnosti i umetnosti već odavno su napustili sve ono što je folklorno i živopisno, uzdigavši se na viši stepen umetničkog oblikovanja i originalnosti, što im jemči univerzalni značaj.

Kako je mogućno objasniti taj paradoks? Velikim kontrastom u stvarnosti Latinske Amerike u kojoj postoje ne samo sve vrste tla, etničke grupe, religije i običaji, nego isto tako i sve istorijske epohe, kao što je to pokazao Aleho Karpentijer u delu Izgubljeni koraci. Dok se kulturne elite modernizuju, otvaraju prema svetu i obnavljaju zahvaljujući stalnim sučeljavanjima sa velikim centrima savremene misli i kulturnog stvaralaštva, dotle je politički život, izuzev retkih izuzetaka, ukotvljen u jednu autoritarnu prošlost sa kaudiljosima i dvorskim kamarilama koje sprovode despotiju, pljačkaju javna dobra i privredni život drže zaleđen u feudalizmu i merkantilizmu. Tako dolazi do čudovišnog razlaza: dok mala ukloništa kulturnog života mali prostori slobode koje politička vlast, uglavnom neobrazovana i puna prezira prema kulturi, prepušta njihovoj sudbini dolaze u dodir sa modernošću i uzdižu pisce i umetnike na visok stepen, dotle ostatak društva ostaje, da tako kažemo, skamenjen u anahronizmu koji samog sebe uništava. Istini za volju, stvari su u poslednje vreme donekle krenule nabolje, s obzirom na to da su vlade u Latinskoj Americi sada većinom demokratske. Ali neke među njima posrću i posustaju, nagrizane korupcijom i nemoćne da zadovolje društvene zahteve. Osim toga, nemojmo gubiti iz vida činjenicu da kontinent ima najstariju diktaturu na svetu: Fidel Kastro je četrdeset šest godina na vlasti. Kakav divan spomen na diktaturu koju je svrgnuo!

Ova knjiga je na svoj način višestruka mešavina, mada u mikroskopskom obimu, svega onoga što verujem da jeste Latinska Amerika. Ona se sastoji od tekstova pisanih odmah pošto sam u mladosti shvatio da sam Latinoamerikanac, pa sve do dana današnjeg i obrađuje najraznovrsnije teme revoluciju, fotografiju, svakojake kalambure narodnog govora, film, diktature, pejzaže, pisce, istoriju, humor, fudbal, putovanje, slikarstvo. U njoj se prepliću razni žanrovi, počev od novinske reportaže do uvodnika, od sećanja do izveštaja, od nekrološke beleške do hronike. Pošto su pisani u različitim razdobljima, među njima se uočavaju neusklađenosti i protivrečnosti; ne bi bilo pošteno nastojati da se one naknadno zaglade i prikriju. Izvesno jedinstvo dzye im to što svi tekstovi, iz različitih uglova i sa raznim povodima, nastoje da u pisanom obliku uhvate jedan trenutak, jednu sliku tog neprekidnog vrdoženja kakvu predstavlja Latinska Amerika.

Ova knjiga ne teži za tim da bude objektivna i nepristrasna. Naprotiv, ona vrvi od subjektivnosti. Većina tekstova pisana je u prvom licu jednine i izražava moja iskustva i reagovanja na određene pojave u latinoameričkoj stvarnosti. Isto tako, donekle slučajno, ova knjiga je stoga nešto poput naličja autobiografije.

Čovek ne može razumeti Latinsku Ameriku ukoliko ne izađe iz nje i posmatra je sa odstojanja, uzimajući pri tom u obzir mitove i stereotipe koji su o njoj stvoreni u inostranstvu. Ta mitska dimenzija, u stvari, neodvojiva je od istorijske stvarnosti jedne zajednice, a mnoge te mitove i stereotipe Latinska Amerika je već usvojila i asimilovala trudeći se da bude ono što su mnogi Evropljani i Severnoamerikanci govorili da ona jeste i hteli da takva jeste, počev od kolonijalnog hroničara Leona Pinela koji je „dokazao“ da se zemaljski raj nalazi u Amazoniji. Zbog toga se na ovim stranicama pojavljuju mnogi mislioci i pisci koji su izvršili znatan uticaj na njen politički i kulturni život, mada nisu bili Latinoamerikanci, a možda zaslužuju, umesto nagrade ili kazne, da to budu.

Među tim uticajima na dobar deo latinoameričke istorije posebno se ističe francuska kultura. Od sricanja nezavisnosti, kada su ideje enciklopedista i doktrinara Francuske revolucije snažno prožele ideale oslobodilaca, preko pozitivizma koji je obeležio intelektualni i građanski život s kraja na kraj kontinenta, naročito u Brazilu i Meksiku, može se reći da su sve donedavno estetski modeli, ideologije, filozofske vrednosti, teme i prioriteti u intelektualnim rasprama Latinske Amerike bili posve u skladu sa onim što se dešava u Francuskoj. Ono što je do nas stizalo iz drugih kultura uglavnom je išlo posredstvom francuskih prevoda, mode i tumačenja. Sa grana-njem kulturnih centara i uklanjanjem granica to se u današnje vreme promenilo, ali barem do moje generacije kulturni i umetnički život Latinske Amerike ne bi se mogao zamisliti bez francuskog oplođavanja. Zato je Francuska tako prisutna u ovoj knjizi: osim što odražava piščevu ličnu ljubav i naklonost, to prisustvo je, po mom shvatanju, savršeno u skladu sa istorijskom istinom.

Ovaj Rečnik nikada ne bi nastao bez plemenite pomoći mog prevodioca i prijatelja Albera Bensuana, koji mi je neumorno sugerisao izbor tekstova, doterivao strukturu knjige i dopisivao beleške sa objašnjenjima, kao i bez pomoći saradnice i prijateljice Rosario Munjos-Nahar de Bedoja koja je, prekopavajući silne arhive, biblioteke i kartoteke, uspela da pronađe pojedine tekstove za koje sam verovao da su nepovratno izgubljeni. Velika im hvala!

London, jun 2005.

Mario Vargas Ljosa

Prevod: Milan Komnenić

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Comments (1)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Alex says:

    Fantastican tekst. Prosla sam pola sveta uz svoj posao i smatram da su tamo ljudi jako slicni nama, mentalitetom i stavom.

Leave a Reply

Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku [Tema: Ljosa]

by admin time to read: 11 min
1