Sioranove melanholije (5) – Univerzum pretvoren u nedeljno popodne [Teme: Sioran; Melanholija]

| December 16, 2016 | 0 Comments

boredom

Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.

Piše: Konstantin Zaharija

(peti dio)

Opustošen dosadom, tim ciklonom u usporenom kretanju…
Sioran, Priznanja i anateme

Dosađivati se, to znači prežvakavati vreme.
Sioran, Silogizmi…

Ono što nam prvo pada u oči kada odlučimo da se pozabavimo pitanjem dosade kod pisca kao što je, na primer, Sioran, jeste odsustvo sredstava koja bi nam omogućila da proniknemo u nju na drugi način osim tako što ćemo je odbolovati.

Ubrzo ćemo postati svesni da, što više razmišljamo, to se više zaglibljujemo u pojmovnu maglu koja nam ne dozvoljava da krenemo dalje ka nekom smislu, ako ne pozitivnom, jer ga dosada ne može imati, a ono barem razumljivom. Ako pažljivo razmislimo, ubrzo uviđamo da tu nema ničega određenog: „Strast nas uništava utoliko više što je njen predmet rasplinutiji; moja je bila Dosada: podlegao sam njenoj neodređenosti.” Iz toga sledi dug niz mogućnosti ispoljavanja koja znače sumornost, mrzovolju, ravnodušnost i kao nekakav umor od bića. Dosada se zavlači svuda i za sobom povlači odsustvo događaja koje se graniči sa katastrofom: ona ubija svaku želju, i više od toga, predstavlja neku vrstu ekvivalenta Apokalipse; ali, nasuprot biblijskom Otkrivenju, ona propoveda kraj sveta kao Propast i dokolicu. Tako je zamišlja Sioran koji, kako bi je definisao, zabavljajući se, proširuje ideju neaktivnosti na kosmički nivo: „Univerzum pretvoren u nedeljno popodne…, jeste definicija dosade – i kraja univerzuma…”

Nema sumnje da je pogrešno zamišljati da bi bilo kakva delatnost ili nada u srećnu budućnost mogle da se suprotstave toj upornosti, i tako je odbaciti uz pomoć puke volje da se čovek oslobodi dosade. Uzaludna je nada i bolna iluzija verovati da bi je ovde i sada neki neočekivani događaj mogao naterati da uzmakne. U stvari, ona napada ono najdublje u biću, samu infrastrukturu postojanja.

Dosada neprestano potkopava, minira svaki ostatak vere u pojedincu, i pretvara ga u nekoga ko više ne veruje u svoje postojanje, ili ko se, smatrajući sebe za pokojnika, čudi što je uopšte živ. Razumemo zašto Sioran o njoj govori kao o temeljnoj bolesti. Ipak, uopšte ne bismo bili impresionirani deskriptivnom stranom njegovog diskursa, koji nam ne bi pomogao da previše brzo razlučimo konstante tog pogubnog osećanja; jer, ono što nas u njegovim rečima osvaja, to je upravo, i ponovo (čitalac se bez ikakve sumnje seća odlomka u kojem Sioran govori o dosadi kod Valerija, i o Sveskama koje su nastale kao njena posledica) odnos koji dosada ima prema diskontinuitetu, posledici razornog dejstva koje ona ima na duh:

„Dosada slabi duh, čini ga površnim, nepovezanim, minira ga iznutra i iščašuje ga. (…) Ne znam ni za jedan trenutak kada ona nije bila tu, kraj mene, u vazduhu, u mojim rečima i u tuđim, na mom licu i na svim licima. Ona je maska i supstanca, fasada i stvarnost. Ne bih mogao sebe da zamislim ni živog ni mrtvog bez nje.(…) Ništavilo bića koje mi je dopalo, stalno ga nagriza, a ako mi ostavlja mrvice, to je zato što mu je potreban materijal na kojem će raditi…Ništavilo na delu, pustoši mozgove i svodi ih na smesu razlomljenih pojmova. Nema te ideje koju ona neće sprečiti da se poveže sa nekom drugom, koju neće izolovati i neće smrviti, i tako aktivnost duha degradirati na niz diskontinuiranih trenutaka. Pojmovi, osećanja, oseti u dronjcima, takve posledice ostavlja njen prolazak. (…) To je boljka koja se širi dalje od prostora; morate da bežite od nje, inače ćete ubuduće praviti samo besmislene planove, kao što činim ja kada me pritera uza zid.“

Odista, dosada deluje na pojedinca na podmukao način: ona remeti jedinstvo htenja i delanja, rastavlja identitet na proste činioce odnosa, koje potom koristi kako bi ih „nagrizala” pojedinačno, neprestano, dobro pazeći da sačuva mrvice. Duh onoga ko se dosađuje nužno je sveden na entropijske “dronjke“ bića, i odnos prema svetu može da uspostavi samo preko „smese razbijenih pojmova”; njegova misao biva isto tako suštinski razbijena. Sada shvatamo zašto Sioran tvrdi kako je „svoju misao pretvorio u prah“ : ne zato „da bi nadmašio moraliste“, koji su ga naučili samo da ga „razbija u paramparčad“, što je tek ponos autora koji drži do toga da mu priznaju njegovu originalnost; nego zato što ga je snašla dublja boljka koja ga prati celog života i koja ga onemogućava u bilo kakvoj koherentnoj delatnosti. Dosada onemogućava koheziju ideja, utiče na sposobnost pojedinca da se poveže, ima razornu moć nad sintaksom.

„Ništavilo na delu“ već je izraz koji priziva razliku koju je Sioran pravio između ništavila i praznine. Podsetimo još i na to da su praznina i dosada često zajedno prisutne u Sioranovom pismu i da se, uglavnom, jedna ispoljava kroz drugu: „Ne strahujemo više od sutrašnjice, čim naučimo da punim rukama grabimo iz Praznine. Dosada čini čuda: prazninu pretvara u supstancu, ona sama je praznina hraniteljka.” Ili još: „U neodređenosti duše, dosada teži supstanci. I dopire do nje: supstance praznine.“

Ta gotovo ekvivalentnost uopšte nam ne bi smetala, pošto smo ionako tvrdili da obe potiču iz polimorfne strukture melanholije. Savršeno nam je jasno da je, kada je reč o negativnim osećanjima, ono što postaje odista važno u Sioranovom diskursu manje naziv koji on upotrebljava da označi takvo stanje duše, a više afektivni fenomen kao takav, sa svim pojedinostima i specifičnostima, čija složenost se ne bi mogla preneti jednom rečju. Zato nas neće iznenaditi kada vidimo da Sioran u jednom te istom odlomku govori o dosadi i melanholiji najpre kao o iskustvima koja treba prihvatiti i iz kojih se može izvući metafizička korist, upravo zato da bi biće izbeglo da potone u „psihologiju“:

„Čak i naše neodređene boljke, naše maglovite nemire koji se svode na fiziologiju, važno je vratiti unazad, vratiti ih na zahvate inteligencije. A kada bismo Dosadu – tautološko opažanje sveta, turobno talasanje trajanja – uzdigli do dostojanstva deduktivne elegije, kada bismo je doveli pred iskušenje uzvišene jalovosti? Ne pribegavajući nekom višem poretku duše, ona tone u telo – i fiziologija postaje poslednja reč naših filozofskih zaglupelosti. (…) Duh po sebi može biti samo površan, pošto se po prirodi brine samo za uređivanje pojmovnih događaja, a ne za posledice koje oni ostavljaju u sferama koje označavaju. Naša stanja zanimaju ga samo u meri u kojoj se mogu premeštati. Tako melanholija proističe iz naše utrobe i spaja se sa kosmičkom prazninom; ali duh je prihvata samo kada se očisti od svega onoga što je vezuje za krhkost smislova; ona je tumači; istančana, ona postaje stanovište – kategorijalna melanholija. Teorija vreba i hvata naše otrove; ona ih čini manje štetnim.”

Susedstvo dosade i melanholije u ovom tekstu mnogo govori o njihovom analognom položaju u Sioranovom diskursu. Ali, povodom ovog odlomka treba primetiti da se dosada i melanholija nalaze na istom egzistencijalnom planu: to su “boljke” koje treba prihvatiti na neki način kako bi se podstakao rad duha.

Osim toga, njihov štetni uticaj može se umanjiti ako im se nametne drugačiji, recimo, metafizički tok; ako se pred njima utre taj drugi put, ne samo što bi bilo moguće zaobići opasnost od „potonuća u telo“, nego bi se i rad inteligencije mogao uzdići i tako bi se za njih pronašlo novo dostojanstvo, oni bi postali predmet filozofske refleksije. Tako bi se u isti mah i oplemenilo ono što je u njima bitno negativno.

Drugi argument u prilog odnosa ekvivalentnosti koji dosadu povezuje sa melanholijom počiva na „nerazumnoj” reakciji koju je Sioran zamislio kada se našao pred destrukturišućim dejstvom dosade:

„Tada sanjam o gorkoj misli koja bi iskrsla u stvarima kako bi ih dezorganizovala, izbušila, proburazila, u knjizi čiji bi slogovi, nasrćući na hartiju, ukinuli književnost i čitaoce, o knjizi karnevalu i Apokalipsi Književnosti, ultimatumu upućenom kugi Reči.“

Jedini lek protiv mrvljenja duha i sveta jeste diskurs čija bi razorna moć istovremeno mogla nadoknaditi monotoniju nekim inače rastačućim prizorom: onaj ko dosadom „priteran uza zid“ pravi „besmislen plan“ da ukine književnost i čitaoce, u stvari hoće da se osveti za zlo koje je pretrpeo time što će ga naneti celom čovečanstvu, pošto bi svet bez knjige i bez čitalaca bio upravo svet u kojem se umire od dosade… Nema nikakve sumnje da se ta žestoka mržnja zove melanholija. I da ona dolazi kada dosada prevrši svaku meru, što sve dovoljno govori o istovetnosti dosade i crne žuči. Ali, iz čega se tačno sastoji iskustvo dosade? Sve do sada, iznosili smo neke njene osobenosti, onako kako ih Sioran opisuje u svojim knjigama, ne insistirajući na onome što je specifično za nju. Moramo pošteno priznati da smo namerno odlagali trenutak kada ćemo pristupiti tom pitanju. To što smo sve do sada ostavljali po strani taj poseban odnos koji povezuje iskustvo dosade sa Vremenom i čini da pod njenim uticajem ovo drugo više ne protiče, nismo radili ni zato da bismo zloupotrebili čitaočevu dobronamernost, niti zato da bismo podstakli njegovu radoznalost. Ako smo se možda previše zadržali na premisama, to je upravo zato što se kroz taj specifičan odnos dosada smešta, ovoga puta na suštinski način, u horizont melanholije. Ipak, krenimo redom. Većina filozofa, psihologa, pisaca, psihijatara, itd., koji su se bavili pitanjem dosade, često pominju koliko je osobama koje bolno muči ta boljka teško da shvate proticanje vremena. Za Jankeleviča, koji navodi bareem četiri uzroka koji je izazivaju (Neaktivnost, Samoća, Monotonija i Umor), stvari su sasvim jasne: „Metafizičko načelo dosade jeste Vreme.” Ta tvrdnja odnosu kojim se bavimo daje filozofsko dostojanstvo koje ga postavlja iznad svakog psihološkog, sociološkog ili nekog drugog objašnjenja. Osim ako i ta druga objašnjenja ne potvrđuju povlašćeno mesto vremena kao „metafizičkog načela”: „Istovremeno skorašnja i prvobitna, zar se dosada ne objašnjava kroz odnos vremena lrema temporalnosti? Teoretičar zabave dobro poznaje relativnost doživljenog trajanja; dr Minkovski i Gabrijel Marsel, sa svoje strane, uviđaju vezu koja postoji između problema dosade i problema vremena.”

Rastezanje vremena u večnu sadašnjost zato je veoma dobro poznata pojava, na koju se, uostalom, ukazuje i u jednoj od najlepših Sioranovih knjiga, i to na najeksplicitniji način:

„Kad rešim da se uhvatim za trenutak, trenuci mi izmiču: nema nijednog koji nije neprijateljski raspoložen prema meni, nema nijednog koji me ne odbija, koji mi ne pokazuje kako ne želi da bude u mom društvu. Svaki je nepristupačan, i jedan za drugim razglašava moju izolovanost i moj poraz. Ne možemo da delamo ukoliko ne osećamo da nas oni nose i štite. Kada nas napuste, ostajemo bez opruge koja nam je neophodna kako bismo izveli neki čin, bilo da je presudan, ili makar kakav. Ostavljeni na cedilu, bez ikakvog oslonca, tada smo suočeni sa izvanrednom nesrećom: nesrećom da nemamo pravo na vreme.“

Nesreća da „nemamo pravo na vreme“ jeste najveće iskušenje osobe koja trpi muke koje izaziva taj razorni „ciklon u usporenom kretanju” kakav je dosada. Ali, to nije sve. Tako doživljena katastrofa nije trenutna, ona teži da postane stalna i za sobom povlači krajnju patnju o kojoj u Sioranovom diskursu svedoči već i intenzitet slika:

„Živeti, to znači podnositi magiju mogućeg; ali kada već u samom mogućem primetimo svršenu budućnost, tada sve postaje potencijalna prošlost, i više nema ni sadašnjosti ni budućnosti. Ono što razlikujem u svakom trenutku jeste njegovo dahtanje i njegov ropac, a ne prelaz ka sledećem trenutku. Razrađujem mrtvo vreme, valjam se u zagušljivoj budućnosti.“

Sva gorčina melanholika, celo njegovo shvatanje sveta kao mračne iluzije, njegov umor i očaj dolaze od te nemogućnosti da se veže za vreme, da poput svih ostalih ceo učestvuje u obmanama društvenog života, da veruje u sve himere.

Sioranova metafizika zasniva se na tom razornom iskustvu dosade; to je, nesumnjivo, metafizika naročite vrste, jer tvrdi da je pad iz raja za čoveka značio pad u vreme i da ono predstavlla okvir u kojem se odvija istorija. Ali, preti mu drugi pad, jednako težak i totalan kao i prvi:

„Pošto je upropastio istinsku večnost, čovek je pao u vreme, gde je uspeo, ako ne da uznapreduje, a ono barem da živi: u svakom slučaju, prilagodio mu se. Proces tog pada i tog prilagođavanja zove se Istorija. Ali, sada mu preti drugi pad, čiju ogromnost još teško može da proceni. Ovoga puta on više neće pasti iz večnosti, nego iz vremena; a pasti iz vremena, to za njega znači da će ispasti iz istorije, to znači da će ostati da lebdi, da će upasti u nepomičnu i sumornu, apsolutnu stagnaciju, gde se zaglibljuje i sama reč, pošto ne može da se uzdigne iznad svetogrđa ili preklinjanja. Bilo da mu neposredno preti ili ne, taj pad je moguć, dakle, neizbežan. Kada to bude značilo da je čovek podeljen, prestaće da bude istorijska životinja. I tada, kada izgubi čak i sećanje na istinsku večnost, na svoju prvobitnu sreću, skrenuće pogled ka nečemu drugom, ka temporalnom univerzumu, ka drugom raju, iz kojeg je prognan.”

Čovek je na sebe navukao pretnju da će izgubiti vreme, što ne znači povratak u rajsku sreću, nego drugu propast, pad u nekakvu podvečnost bez putokaza, u kojem postojanje koje se dosađuje pada u očajanje zbog sopstvene samoće. To znači da se čovek još više udaljava od svog božanskog porekla, i da će taj pad za njega biti bez povratka, odatle više neće moći da se izvuče. Jasno vidimo da Sioran čovečanstvu predviđa melanholičnu sudbinu, jer, šta je drugo taj „pad iz vremena“ , koji se u njegovim tekstovima tiče svakoga, ako ne projekcija lične propasti na celo čovečanstvo? Ako pisanje za Siorana ima terapeutski značaj, sada možemo naslutiti na čiji račun namerava da istera iz sebe melanholiju… Ipak, uprkos toj nepravdi i surovosti, postoji neka korist koju čitalac može izvući za sebe iz te Sioranove istančane agresivnosti: i pored sitnih pobeda i mnoštva briga u svakodnevnom životu, i pored porodice, prijateljstva, profesije, moći će da bude svestan svoje suštinske samoće, ako ne i istinske dimenzije neuspeha koji ga vreba na samom kraju polja.

Poput Demokrita, Sioran se smeje ludilu sveta, i kažnjava ga svojom mudrošću, mudrošću koja nije ništa manje luda…

Stvarna korist od onoga ko oseti da ga se tiču Sioranove reči jeste u tome što saznaje istinu o sebi prisvajajući tuđu melanholiju.

Prevela sa francuskog

Aleksandra Mančić

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Sioranove melanholije (5) – Univerzum pretvoren u nedeljno popodne [Teme: Sioran; Melanholija]

by admin time to read: 11 min
0