Šta reći o smrti kada pojma o tome nemamo (Četrdeset prva priča)

| April 5, 2015 | 0 Comments

12_1280

30. Jul 2009. godine
20:45
Partizan Stadium, Belgrade
Referee: Martin Ingvarsson (Sweden)

Sevojno (Srbija) – Lil (Francuska)
               0                             2
                                                 Vittek  34′

Hazard  39′


Aleksandar Demirović
je živio sam i tako mu je odgovaralo. Nije volio da se druži, pivo u sumrak na klupi ispred zgrade, ogovaranja i priče ko se sa kim tajno viđa, sjećanja, eh, kako je onda bilo bolje. Sada, kada je ostario, družio se samo sa jednom komšinicom, ako bi se druženjem moglo nazvati sjedenje ispred zgrade na klupi u ljetnje predvečerje i posmatranje mladih kako odlaze u grad. Aleksandar Demirović im nije zavidio ni malo i volio je da ih gleda. Da ga je neko pitao da li bi se vratio u mladost sa gnušanjem bi odmahnuo glavom.
Jednom je komšinica pokušala da ga pita o njegovom ranijem životu, izbjegao je odgovor sa nekoliko uopštenih fraza. Komšinica je zaćutala.
Aleksandar Demirović je čuo kucanje, prišao vratima, pogledao kroz špijunku i vidio nju.
Otvorio je vrata.
–          Utakmica počinje a meni ne radi televizor – rekla je komšinica.
–          Da li mogu…kod vas da gledam?
–          Uđite, uđite.. – rekao je Aleksandar Demirović i pokazao rukom ka dnevnoj sobi.

Lidija Lomić je pozvonila a srce joj je tuklo kao u šiparice. Kakva glupa utakmica, odmah će sve shvatiti – mislila je. Otvorio je vrata, ozbiljan kao i uvijek.
–          Imam sok i pivo – rekao je.
–          Može pivo – rekla je.
Gledali su utakmicu ćutke. Na kraju prvog poluvremena Francuzi su vodili sa dva nula.
Dok su na TV-u emitovali reklame upitao je:
–          Vi baš želite da gledate fudbal?
–          Ne naročito, utakmica je baš dosadna, ionako gubimo.
–          Igrate li šah?
–          Igram – rekla je Lidija Lomić.
TV je ostao uključen, ali njih dvoje, zagledani u figure i bijela i crna polja na tabli nijesu ni čuli kada je komentator označio da je utakmica završena.

Sedric Faurgavue, jedan od pomoćnih trenera Lila je uzdahnuo, pogledao u paket i pomislio još jednom da je sigurno lud kada prihvata takve stvari. Voliš pare – tako bi mu rekla žena, pomislio je. Za novac bi sve uradio.
–          Odnijeću paket. Ipak. Odlučio sam.
–          Možda je opasno tako sam putovati po nepoznatoj zemlji. I mi smo učestvovali u bombardovanju, zapamti… – rekao mu je drugi trener.
–          Ma idem sa nekim iz ovog njihovog kluba, zna gdje je taj grad, oko dvjesta kilometara od Beograda.
–          Što jednostavno ne ostaviš njima, pa neka mu predaju.
–          Ma obećao sam lično da ću da predam. Ovaj prijatelj mi je rekao da moram vidjeti reakciju tog tipa.
Sedric Faurgavue nije rekao da je za svoj zadatak dobio pet hiljada eura i digitalni fotoaparat da snimi čovjeka nakon što otvori paket.
–          Nemam pojma zašto sam ovo prihvatio – rekao je Sedric.
–          Znaš li šta je paketu?
–          Ne znam.
Sedric Faurgavue je dobio određene instrukcije i pridržavao ih se.
–          U sobi moramo biti samo vi i ja kada otvorite paket – rekao je.
Starac je razumio francuski, nasmiješio se i rekao ženi koja je začuđeno gledala da ode kući.
I dok je otvarao paket obratio se Sedricu na francuskom:
–          Mislim da znam šta je u paketu.
Nakon pet minuta Sedric Faurgavue je žurno izašao iz stana i sišao niz stepenice dok je u dnevnoj sobi pored uključenog televizora na kome se emitovao skraćeni snimak utakmice Sevojno-Lil, ležalo beživotno starčevo tijelo. Usne su mu bile modre, pogled ukočen, i da je ovo film, kamera bi se približila toliko do njegovih zenica da bi se u njima mogao nazreti televizor i igrači koji trče po terenu i proslavljaju gol.

Šta reći o smrti kada pojma o tome nemamo. Šta reći o prošlosti koja može da se  pojavi tako iznenada da umremo od samog pogleda na nju. A možemo i da je očekujemo tako sigurni da će doći, iznenađeni zašto ne dolazi. I onog dana kada se pojavi mi se samo nasmiješimo jer znamo da put ne može biti toliko loš koliko ostanak. I te noći zvijezde su gasnule nad Srbijom, i iako je bilo ljeto, bilo mi je prohladno dok sam išao kroz šumu, uzbrdo, sve do jednog vidikovca sa koga ću posmatrati, miran, i svjetla neba i svjetla sela i gradova, iste sudbine i iste zvijezde i dolje i gore, na kraju sve se izjednači. O tom čovjeku čije su usne pomodrele, o njegovom životu, strašnim stvarima koje je davno, učinio, mogao bih da pričam toliko dugo, sve dok se i zadnja zvijezda i gore i dolje, zauvijek ne ugasi. 

Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu

Tags: , , , , ,

Category: Art

Slobodan Šabeljić

About the Author ()

Slobodan Šabeljić rođen je u Nikšiću. U vrijeme istorije, žestokih tuča i demonstracija u Beogradu završio Filološki fakultet, te godine nijesu pojeli skakavci. Nikada nije pisao za djecu i odrasle. Piše za one koji čitaju. Knjigu pripovijedne proze „Heroji“ objavio je 2009. godine. Knjiga „Priče o Silviji“ objavljena 2010. godine bila je predložena za regionalnu nagradu Meša Selimović. Knjigu priča "52 kratke priče o evropskom fudbalu" objavio je 2012. godine. Roman pod nazivom "Ovo nije roman" objavljen je 2013. godine. Izdavačka kuća Rende iz Beograda 2014. godine je objavila novo izdanje knjige "Priče o Silviji". Knjigu "Barselona jedna priča" objavio je 2015. godine a zbirku priča "Berač pamuka" 2016. godine. U međuvremenu, piše i diše. Punim plućima.

Leave a Reply

Art

Šta reći o smrti kada pojma o tome nemamo (Četrdeset prva priča)

by Slobodan Šabeljić time to read: 3 min
0