Tako je to u ovoj zemlji, na ovoj planeti, u ovom vremenu, u svemiru (Dvanaesta priča)

| July 2, 2014 | 0 Comments

Podgorica_city_by_psdlights

2. Jul 2009. godine
20:30
Stadion Pod Goricom, Podgorica
Referee: Ioannis Stavridis (Greece) 

Budućnost (Crna Gora) – Polonia (Poljska)
               0                                            2
                                                                             Kozioł  54′
                                                             Jodłowiec  65′        

Uvijek je stadion pod Goricom ispunjen do poslednjeg mjesta kada dolazi neka evropska ekipa i tako je i ovog puta – rekao je komentator državnog dnevnika u trenutku kada se Goran Čabarkapa obratio ćerki:
– Imaš još tri minuta.
– Gotova sam – rekla je djevojčica i nasmiješila se.
Državni tužilac je pogledao ženu i ćerku i zaključio da su spremni.
Žena mu je rekla:
– Možda ipak da neko iz obezbjeđenja ide sa nama…
– Ne. Ovo je moja zemlja i moj grad i neću da ljudi pomisle da se plašim.
– Ja se plašim – prošaputala je žena.
– Biće sve u redu –  rekao je tužilac.
Otvorio je vrata, nasmiješio se i pružio ruku djevojčici.
– Idemo – rekao je.

Miroslav Kotri je stajao ispred zapadne tribine stadiona i nije mogao da vjeruje kada je vidio državnog tužioca kako, kao da je neko obično biće, prilazi kapijama sa ženom i ćerkom. I Miroslav Kotri je vidio da nije usamljen u svojoj začuđenosti. Vidio je i druga zapanjena lica koja su se okretala i gledala i šaputala – je li moguće da je državni tužilac nakon svih stvari koje je pokrenuo protiv najvećih moćnika i mafije, izašao na utakmicu, u gomilu, bez obezbjeđenja. I nije Miroslav Kotri razmišljao kada je ustao i krenuo ka njima. Ne. To je uradio toliko instinktivno da se nijesu ni uznemirili kada im je sa osmjehom prišao i pružio ruku.
– Izuzetno cijenim to što radite! Dok ima ljudi kao što ste vi ima nade i za ovu zemlju i za ovaj narod. Hvala vam.
Tužilac se osmjehnuo, i žena se osmjehnula, i djevojčica.
– Hvala vama – rekao je tužilac. I samo to što ste prišli znači mnogo.
Miroslav Kotri je bio ponosan kada je vidio da i drugi prilaze, da muškarci i žene pružaju ruku tužiocu koji se odvažio da iza rešetaka stavi neke od najmoćnijih ljudi u zemlji, koji je, napokon, bar donekle, donio osjećaj da jednakost postoji.

Vlatka Lakićević je odahnula kada su sjeli i kada je utakmica počela. Cijelo vrijeme je pokušavala da izgleda mirna i pitala je muža:
– Da li se primijetilo koliko sam bila uznemirena?
– Ne, draga, bila si sasvim opuštena…
I dok je utakmica trajala uopšte nije pratila dešavanja na terenu. Više je to radila njena ćerka koja je pozdravljala svaki potez i domaće i gostujuće ekipe što je zasmijavalo ljude pored njih.
I kada se utakmica završila nije bila razočarana što je njihov tim izgubio. Ali dok su prilazili automobilu zadrhtala je kada je iz mraka prišao čovjek i rekao:
– Lijepa vam je djevojčica.
– Šta hoćete – pitao je njen muž.
Koraknula je unazad, uhvatila ga je za ruku i rekla:
– Hajdemo.
– Ne, sačekaj – rekao je tužilac i obratio se čovjeku:
– Reci šta imaš da kažeš.
– Htio sam da pitam pošto je djevojčica, koliko košta.  Simpatična je. Zar ti nijesi rekao da je u ovoj zemlji sve na prodaju.
– Potpuno si pogrešno shvatio, prijatelju, ono što sam rekao. Potpuno pogrešno.
– Izvinjavam se onda. I vama gospođo izvinjenje – rekao je čovjek, okrenuo se i otišao.
– Nevjerovatno – rekao je njen muž – navijačka pjesma se još čuje, iako smo izgubili.

Ljeto je vrelo u Podgorici, bar to znam ako ništa drugo. Nekada je opasno misliti svojom glavom, ne opraštaju. Jedan je pisac napisao: Lovi ribu, Ahmete Šabo. I lovim ribu. U Morači, u Zeti, odem do primorja, lovim ribu, lovim, sve moleći da je ne ulovim. I oni ribolovci koji vraćaju ribu u vodu. Znaju li šta udica napravi u ribljim ustima? Ili ne razmišljaju. Misle, vratili smo je, živjeće i dalje, humani smo. O čemu razmišljaju? Licemjeri? Neznalice? Glupaci? Ili, možda je to i, ako hoćete, i približno istini, znaju, znaju sve, sve znaju, ali neće, neće, neće da kažu ni sebi ni drugima, neće da kvare, sve je u redu, humanost na djelu. Neće da kažu, a vide. Tako je to u ovoj zemlji, na ovoj planeti, u ovom vremenu, u svemiru. Taj tužilac i njegova uplašena žena, i ćerka koja još uvijek ne razumije, te noći imaće različite snove. Svaki će se obistiniti. Djevojčica će jedino lijep san sanjati.

Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu

 

 

Tags: , , , ,

Category: Art

Slobodan Šabeljić

About the Author ()

Slobodan Šabeljić rođen je u Nikšiću. U vrijeme istorije, žestokih tuča i demonstracija u Beogradu završio Filološki fakultet, te godine nijesu pojeli skakavci. Nikada nije pisao za djecu i odrasle. Piše za one koji čitaju. Knjigu pripovijedne proze „Heroji“ objavio je 2009. godine. Knjiga „Priče o Silviji“ objavljena 2010. godine bila je predložena za regionalnu nagradu Meša Selimović. Knjigu priča "52 kratke priče o evropskom fudbalu" objavio je 2012. godine. Roman pod nazivom "Ovo nije roman" objavljen je 2013. godine. Izdavačka kuća Rende iz Beograda 2014. godine je objavila novo izdanje knjige "Priče o Silviji". Knjigu "Barselona jedna priča" objavio je 2015. godine a zbirku priča "Berač pamuka" 2016. godine. U međuvremenu, piše i diše. Punim plućima.

Leave a Reply

Art

Tako je to u ovoj zemlji, na ovoj planeti, u ovom vremenu, u svemiru (Dvanaesta priča)

by Slobodan Šabeljić time to read: 3 min
0