U predavanju održanom prilikom izbora za predsednika Vergilijevog društva 1944. godine, Tomas Stern Eliot je u svom eseju Šta je klasik izneo viđenje univerzalnog klasika. Jedini koji je sve uslove ovog pojma ispunio jeste Publije Vergilije Maron. U trenutku kada je prekodiranje uzimalo maha u teoriji književnosti i pojam kanon se, u izvesnom smislu, polako zamenjivao pojmom klasik, Eliot je iskoristio momenat da svoje viđenje univerzalnog, klasičnog, odnosno, kanonskog pisca ilustruje pomoću Vergilijevog primera. Tako, Eliot, služeći se metodom dedukcije, navodi tri ključna aspekta koja su važna za nastajanje jednog klasika: zrelost civilizacije, duha i jezika, u čemu je zrelost ključni pojam. Jedan od uslova jeste i sticaj srećnih okolnosti da jedan etnicitet, jedna nacionalna književnost zasluži i stekne jednog takvog genija. Dakle, univerzalni klasik jeste civilizacijski fenomen, ali ujedno i književna pojava unutar jednog jezika, odnosno, tradicije, što je bila Eliotova opsesivna tema, kroz čije koordinate i u odnosu na šta je izgrađivao svoju teorijsku zgradu. Prema Eliotu, potreban je specifičan istorijski trenutak, ali i istorijska svest koja je dovoljno sazrela kako bi iz njenog kulturnog tla iznikla vergilijevska književna veličina, a tada je to bila rimska imperija i latinski jezik. Ima se utisak da se, na neki način, genijalni pojedinac žrtvuje tradiciji u ime istorijske svesti, baš kao što se Eneja žrtvovao sudbini zarad jednog civilizacijskog višeg cilja. Da bi klasik nastao, navodi Eliot pri kraju svog eseja, mora postoji još jedna kultura, dovoljno srodna, dovoljno grandiozna, na koju se klasik tokom svog razvoja može ugledati i u kojoj može nalaziti književne uzore, kako bi izbegao vremenski provinzijalizam i postao temelj evropske i svetske civilizacije. Za Vergilija je to bila helenska kultura pre svega, ali i ranija rimska poezija, koja se oslanjala na helenističku, aleksandrijsku književnu tradiciju i epohu. Eliot nije bio jedini za koga je Vergilije jedini pravi univerzalni klasik. Slično je mislio još jedan romanista, briljantni Ernst Robert Kurcijus i pisao o tome u svom kapitalnom delu Evropska književnost i latinski srednji vek, rekavši da je Vergilije centralno mesto evropske civilizacije i onaj ko je imao presudan uticaj na latinski srednji vek, kao svest Rima i glas latinskog jezika. Nakon svega, Dante će ga uzeti za svog vodiča u Božanstvenoj komediji i pratiće ga kao blistavi vektor zajedničkog kretanja po krugovima svog imaginarijuma.

Vergilije je stvarao u vreme Avgustove vladavine, tačnije, Avgustove restauracije ili restitucije. Rođen je u selu Andes, blizu Mantove, ispod Anda, u severnoj Italiji 70. godine pre nove ere, u podneblju gde su se nalazila ilirska naselja. U Rimu je pohađao časove retorike i filozofije, pod uticajem epikurejske škole. U mladosti je pesničke uzore nalazio u aleksandrijskim pesnicima i neotericima i sledio njhove pesničke postulate o erudiciji, klasičnom antičkom obrazovanju i pesništvu kao umeću, veštini (techne ili ars), manje se oslanjajući na nadahnutost muzama. Zapravo, Vergilije postaje ideal aleksandrijskih polihistora – poeta doctus, kao i identitarni latinski pesnik (nalik Homeru, koji je to bio za helenski svet). Naime, kod Vergilija možemo naći pregršt intertekstualnih veza sa epohom helenizma i ranijim pesnicima helenske i helenističke književne tradicije, na koje se naslanja celokupna rimska kultura, sa svojim pandanskim panteonom bogova, kultovima, književnim žanrovima, versifikacionim modelima, odnosom prema retorici, filozofiji, itd. Ali, postoje i ogromne identitarne razlike između ovih kultura. Naime, menja se odnos prema zajednici. Rimski građanin je čovek kosmopolisa, a ne polisa više. Javlja se jedna dimenzija nadnacionalnog i nadetničkog, jedno univerzalističko poimanje rimske države kao svetske, univerzalne. U vreme Avgustove restauracije oblik vladavine više nije polisna, neposredna demokratija, već centralizovana, moćna Republika sa izuzetnim ideološkim i propagandnim aparatom, koja teži Carstvu, što će u vreme Principata i postati. Avgust teži tome da obnovi stare rimske običaje, religioznost i moral, italske, rimske bogove (etrurski uticaj kroz pismo, imena kraljeva, kultove i autohtona božanstva), da vrati vrednosti za koje se mislilo da su temelji kojima se duguje slava i izuzetnost Rima. U takvom kulturno-političkom ambijentu naći će se Vergilije. U vreme Vergilija stvaraju i elegičar Kornelije Gal, pesnik i istoričar Alfen Var, kojima je posvetio neke od svojih pesama. Vergilije postaje prijatelj i Mecene, pokrovitelja rimskih umetnika, potomka kraljevske etrurske loze, moćnog patricija koji ga uvodi u krug Avgustovih prijatelja, kojima pripada i liričar Horacije. Mecena će mu dodeliti imanje kako bi mirno mogao da stvara, a Avgust će mu obezbediti lagodan dvorski život, dok će Vergilije zauzvrat podržavati njegovu restituciju, u koju je i sam duboko verovao. Naime, Vergilije je bio povučen, stidljiv, tih i pacifista, u njegovim pesmama vidimo koliko priželjkuje mir Rimu i prestanak građanskih ratova koji su decenijama unazad pustošili zemlju. Tako, u Avgustu vidi idealnog vladara koji će najzad obnoviti rimsku kulturnu, političku i vojnu superiornost i doneti priželjkivan mir. Te tako, Vergilije pripada samom vrhuncu rimske književnosti, kada se redefiniše stvaralački proces, kada kosmopolitski identitet nadilazi sve granice prethodnih epoha, u vreme političkog, ali i estetičkog prevrata, kada stapanje uticaja helenske i helenističke književnosti sa rimskom doživljava svoj krajnji zamah, uzimajući za tematiku rimski predmet, kako je to predlagao Horacije u svojim uputstvima u Pismu Pizonima. Dakle, javlja se jedan temeljni preobražaj u motivskom i tematskom smislu, rimski pesnici daju primat nekim drugim književnim žanrovima i formama u odnosu na helenske uzore, koristeći neka tehnička rešenja i pesničke inovacije helenističkih, aleksandrijskih učenih pesnika, zauzumajući pomalo elitistički odnos prema recipijentima, jer se pesnik ne obraća celom polisu više, već zahteva učenog čitaoca (gledaoca). Na tragu toga, stoji i Vergilijeva učenost, sveznalaštvo, radoznalost, okrenutost prošlosti, erudicija i potreba za sinkrazijom, ali i talenat. Vergilije peva sa svešću o prethodnicima na koje se osvrće, ali ne samo da bi referisao na njih, već da bi znanje koje je stekao iskoristio za stvaranje svog autentičnog dela, koristeći se književnim postupcima na najinventivniji način. Sa tim ambicijama, Vergilije će se oprobati i ostvariti u tri žanra: pesmama, didaktičkoj poeziji i herojskom epu (spevu), odnosno, njegov glavni opus obuhvataju tri dela: Ekloge, Georgike i Eneida.

Sa ovakvim stvaralačkim konceptom i zahvatom, Vergilije predstavlja izuzetak u čitavoj antici, s obzirom da se kreće kroz više žanrovskih paradigmi (antički pesnici su uglavnom vezani za jedan žanr ili čak za jedan stihovni oblik, gde je primer Propercije koji piše samo u elegijskom distihu, ljubavne elegije). Tako, tragediografi i komediografi ostaju u granicama svog žanra i versifikacionog modela, ali obrađujući raznolike teme. Vergilije opravdava svoju učenost i poznavanje tradicije i uveren u snagu svoje jezičke imaginacije i izraza stvara jedinstven opus, opravdavajući reputaciju univerzalnog pesnika, koju će mu dodeliti kasniji proučavaoci književnosti. Ono što spaja ova tri Vergilijeva dela jeste versifikacioni model – heksametar (versus heroicus), s obzirom da je to stihovni oblik koji poseduje najveću širinu i pesničku fleksibilnost u čitavom antičkom književnom nasleđu. Ovde se mogu primetiti jasne intertekstualne veze: sa Homerom i kikličkim pesnicima s obzirom na herojski ep (Ilijada i Odiseja, kiklički mitovi o Troji i Tebi), sa Hesiodom s obzirom na didaktički ep (Poslovi/Dela i dani) ili sa Kalimahom i Teokritom s obzirom na epilije i idile. Gubljenje granica između književnih žanrova javilo se još u helenističkom periodu, te ih Vergilije ovde dodatno proširuje, primenjujući heksametar na idilu (Ekloge), čime dodatno rastegljuje registar ovog stihovnog oblika. Takođe, prepoznatljivo je i gubljenje oštrih granica retorike i poezije, te tako Vergilije inkorporira svoja retorička znanja u pesničko delo, za razliku od Platonovih dijaloga, Gorgije i Fedra, recimo, gde su odlike retorike i poezije precizne i konkretizovane. Fuzija retorike i poezije je značajna utoliko što se time pokazuje da retorički postupak umeća, veštine jeste nešto što se uči, što je deo zanatskog načina pisanja (poput pisanja beseda), a ne neposrednog uticaja muza sa helikonskih brda koje pevaču-pesniku (aedu) udahnjuju pesmu. Dakle, Vergilije pokazuje sada da u okviru poetskog načina izražavanja postoji onaj domen shvaćen kao techne ili ars, ono što se može naučiti, ono što može biti predmet učenja. Pesničko delo se može sastaviti kao što se i beseda može načiniti, ukoliko se književna i vanknjiževna građa i predmet dovoljno dobro poznaju i savladaju. Verovatno je da je Vergilije poznavao teoriju govornih stilova koja se nalazila i u delu Retorika posvećena Hereniju, najstarijem latinskom udžbeniku retorike, iz 1. veka pre nove ere, u kojoj se navodi pet čuvenih aspekata retoričke veštine: inventio, dispositio, elocutio, memoria i pronuntiatio.

Uostalom, raznovrsne govorne stilove mogao je pronaći i kod Sapfo, Stesihora ili pre svega, u Aristotelovoj Poetici. Vergilije, dakle, na neki način, pokazuje da granice retorike i poezije mogu biti maglovite, da se pristupi stvaranju pesničkog dela mogu približiti, da je patent aleksandrijskog književnog sinkretizma itekako značajno i opravdano kulturološko dostignuće. Ovde se može naći i razlika između Vergilijevog savremenika i prijatelja, Horacija i njega, s obzirom da osnovno pesničko načelo Horacijevo jeste načelo prikladnosti (decorum), gde ne treba odstupati od proverenih žanrovskih i tematskih modela, kao i tipoloških rešenja u vezi sa karakterima (likovima), Vergilije odlučuje da eksperimentiše, na neki način. Slično pesničko načelo, imperativ čak, ono što dolikuje (to prepon), možemo naći i kod Sapfo, gde uranski bogovi i muze ne smeju doći u kontakt sa smrću, što predstavlja kultnu zabranu. Vergilije kombinuje tri osnovna govorna stila koristeći se žanrovskom raznolikošću. Niski stil (genus humile) koristi Vergilije u svojim idilama (Ekloge), koji i zahteva ovaj žanr, gde su pripadnici nižih slojeva junaci, uglavnom pastiri, ribari, itd. Ovaj stil ima i svoj način izražavanja, te se njegovi likovi koriste jezičkim varijetetima, kolokvijalizmima, psovkama, uvredama, varvarizmima, uličnim govorom, provincijalizmima. Visoki stil (genus sublime/grande) koristi se u herojskom epu ili tragediji, te ga Vergilije upotrebljava u Eneidi, koristeći tuđice, arhaizme, neologizme, jedan očuđeni, oneobičeni jezik, bogat pesničkim slikama koje dopunjavaju glavni tok fabule, koja je najvažnija u epu. Ovde Vergilije odstupa od književne norme i naučnog jezika i uznosi jezik u višu sferu koja je karakteristična za mitološki sadržaj i heroje i bogove, koji se sreću u herojskom epu, koji progovaraju na nadsvakodnevni način i čija dela imaju civilizacijski, jedan uzvišen aspekt. Isto tako, recipijent ovakvog visokog stila treba da bude učen, te je potreban napor čitaoca da prodre u smisao i značenje dela koje konzumira. Još jedna stvar je važna za Vergilijevo delo, a to je da on spaja dve osnovne poetike antičkog svega – hedonističku i utilitarističku poetiku. Vergilije spava ove dve poetike kroz svoj opus, jer recipijentima donosi i zadovoljstvo, ushićenje, uzbuđenje, patnju i uvodi ga u razna afektivna stanja, ali i poučava, na korist je svojoj zajednici (državi), donosi izvesna saznanja, pouke, ima i estetsku i civilizatorsku svrhu (thelos odnosno finis). Idila je utoliko značajna što donosi jednu vrstu drugačijeg, uživanja, hedonizma (delactare) i dokolice u idealizovanom svetu idiličnog pejzaža. Srednji govorni stil (genus medium) prepoznaje se upravo u težnji Vergilijevoj da pouči rimske sugrađane, ima primese retorike, istoriografije i didaktike, poseduje jedan domen saznanja koji želi simbolično da prenese (tradere) zajednici, ali i jednu vrstu angažmana, u vezi sa ideološkom podrškom Oktavijanu Avgustu i vladajućoj aristokratiji toga vremena. Srednji stil se prepoznaje u didaktičkoj poeziji Georgike, pre svega. U ovome se vidi težnja Vergilijeva da predstavi totalitet postojeće književnosti, u skladu sa pesničkim normama i teorijama stila, koje je utkao u svoje delo na originalan način. Ta težnja ka sveobuhvatnošću biće jedan od glavnih razloga za epitet univerzalnog klasika koji su mu Kurcijus i Eliot namenili.

Dakle, tri glavna Vergilijeva dela koja čine suštinu njegovog poetskog univerzuma i književnog zaveštanja jesu: Ekloge, Georgike i Eneida.

Ekloge (Eclogae, Pesme izabrane) ili Pastirske pesme (Bucolica, deset pesama) jesu pesme suštinski vezane za fenomen idile, kao književno-istorijski pojam. Tema idilične poezije jeste pastirski život, u idiličnom pejzažu, te se idila u ovom smislu može povezati i sa pojmom pastorale. Ali, sinonimni pojam koji bi bliže objasnio smisao idile jeste antička bukolika, koja je i osnov ovog književog koncepta, koji se vremenom osamostaljuje kao poseban žanr, kako ga Vergilije i tretira. Suštinski stubovi idile na kojima je sagrađen njen poetski hram jesu misli (dianoia) i jezik (lexis). Ono što takođe načelno važi za ovu pesničku vrstu jeste dijaloški oblik ili monološki oblik komunikacije likova koji uglavnom ne delaju, već postoje, jer je fabula svedena na minimum, odnosno, čini se da se događaji odvijaju, ali oni jesu više prelazak iz jednog stanja bivstvovanja u drugo, što je više iluzija pravog delanja. Likovi nisu dinamični, ali jesu emotivno dobro portretisani i njihovo unutrašnje biće stavljeno je u prvi plan. To su uglavnom tzv. mali likovi, prepoznatljivi kao jedno od programskih načela helenističkih pesnika, koji sada na velika vrata uvode pojam malog (catalepton) u obradi teme, likova, motiva i forme. Često su to tipološoki likovi, kolokvijalnog govora, provincijalnog načina izražavanja, geografski udaljeni od metropole ili velikih gradova, koji obitavaju u jednom prirodnom, pastirskom, okruženju, u skladu sa prirodom. Još jedna odrednica simptomatična za idilu jeste antičko načelo panpoezije. Ovo se odnosi kako na vrstu praidiličnog irealnog prostora, koji se na trenutke može prepoznati u Platonovoj Državi, tako i na to da su stanovnici takve specifične zajednice čoveka sa prirodom upravo – pesnici (pevači-pesnici, odnosno, pastiri-aedi). Ovde vidimo uticaj Hesioda, ali onaj ko je presudno uticao na stvaranje idile kao osamostaljene i celovite pesničke vrste jeste Teokrit. Te će tako Vergilije, samim tim, dosta referisati namerno na Teokritove Idile, kao na začetnika žanra u ovom obliku u kojem ga Vergilije koristi, naravno, uz originalne modifikacije, saobražene sa sopstvenom pesničkom vizijom. Takođe, filozofija koja je esencijalno utkana u svet idile jeste epikujestvo i Epikurov koncept metasveta (svet unutar sveta), sa krajnjim ciljem da se dostigne sreća u ovome svetu, odnosno, izbegne bol. Sa takvom metapoetskom pozicijom Vergilije započinje svoju Prvu eklogu.

U Prvoj eklogi javlja se dihotomija načina postojanja dvojice pastira – Melibeja i Titira. Njih dvojica kroz dijalog tkaju pesmu, jedan u idiličnom pejzažu, drugi koji iskoračuje u tzv. velike prostore, koji su konkretizovani (provincija Britanija, Međurečje (dolina reke Tigar), Krit, itd.). Prvi stih jeste programski stih (nalik Kalimahovim proemijima u prolozima), kao književno rešenje aleksandrijskih učenih pesnika, koji vode računa o formi. Melibej se obraća Titiru koji uživa pod bukvom, svira na fruli i snuje poeziju (muzu), dok on, Melibej, mora da napusti idealni krajolik u kojem je živeo do sada. Ovde se vidi osnova idiličnog fikcionalnog, odnosno, fantazijskog sveta, a to je uživanje u prirodnom okruženju, dokolica i stvaralaštvo, odnosno, poezija. Ovo su dva osnovna vida idiličnog egzistencijalnog modela. Melibej, osuđen da napusti prostor idile, nastavlja da opisuje Titirov način života. Vergilije ovde dosta koristi skrivena značenja, što je jedna od odlika njegovog postupka, jer zahteva hermeneutički trud koji čitalac treba da uloži. Eufoničnost asonanci i aliteracija doprinosi slatkoći života koja vlada u idiličnom krajoliku. Muze u Vergilijevim idilama menjaju značenje, prestaju da budu bića iz domena onostranog i postaju alegorijske i simboličke figure, kroz stilsku figuru metonimije. U to vreme muze su često predstavljane kroz likovnu ili skulpturalnu umetnost kao ideal lepog, širom rimske države. Prvi stihovi su izuzetno višeznačni, usled polifonije glagolskih oblika, imenica i prideva koji se koriste za dočaravanje pesničke slike. Melibej govori da Titir podučava šume da odzvanjaju dolinom, u u čemu se prepoznaje Demokritov koncept o mimetičnosti prirode (ptice oponašaju pesmu dobrog pevača, a poezija nastaje oponašanjem ptičjeg pevušenja, itd.). Ovde se primećuje da priroda saučestvuje i da je komunikacija između čoveka i prirode dvosmerna i emotivno obojena. To je razlika u odnosu na Teokritove idile. Vergilije rekonfiguriše lirski postupak Sapfo i Anakreonta, u kojem pevač daje subjektivni iskaz o sebi, a priroda reaguje na to. Ovde je utkan i orfejski mit, koji govori o suptilnom prožimanju poezije i prirode u predelu idile, o međuuticaju pesnika-pevača i prirodnog okruženja sa svojom florom i faunom koja mu se na izvestan način privremeno potčinjava, dok je pevač podučava i menja okolinu svojom pesmom, često uz pomoć nekog prigodnog instrumenta (najčešće lire). Vergilije ovde spaja arhajsku i orfejsku paradigmu lirike, jer je ovog puta aktivan učesnik komunikacije, često na jedan recipročan način. Rim se pojavljuje u pesmi kada Titir ugleda lepog mladića i opisuje ga kao boga, jer smatra da će svet idile opstati zaslugom lepog mladića, odnosno, njegovom božanskom intervencijom (što će se kasnije ispostaviti da se nije dogodilo). Titir mladića iz Rima proglašava za boga, poput Lukrecija koji Epikura tako proglašava za božanstvo u spevu O prirodi stvari (što je zanimljivo, s obzirom da epikurejstvo ne dopušta metaforičko obogotvorenje). Takođe, ovde se javlja i predstava idealnog vladara prvi put, kao jedan od oblika idealnog vođe, odnosno, u svet idile uvodi se i politička, društvena stvarnost, te se tako i dugogodišnji građanski rat pominje. Ovo će Avgust iskoristiti za svoj imperijalistički program i oslanjanje na tradiciju obogotvoravanja vladara (euhemerizam) s obzirom na izuzetnost tokom vršenja svoje vladarske funkcije, te će postati divinizovan, poput Aleksandra Velikog. Kada Vergilije uvodi urbani prostor Rima u idilu, to čini tako što ga poredi sa kiparisom (čempresom) koji nadvisuje sve ostalo drveće (gradove ili prostore). Kroz simboliku drveta koje stremi nebesima, ali daje i zaštitu, Vergilije Rim vidi kao simbolički toranj koji će se videti iz svih krajeva imperije kojoj teži Oktavijan u svojoj univerzalističkoj viziji koja je usaglašena sa Vergilijevom (što će biti predmet obrade u Eneidi). Ovde se javlja još jedan značajan poetski aspekt u Vergilijevom opusu, o čemu će Kurcijus pisati kasnije, a to je topos – locus amoenus (divno mesto, samo jezgro idile). Nasuprot ovom idiličnom epicentru stoji konkretizovan topos velikog sveta (Britanija, Afrika, Mesopotamija, Krit, Skitija, itd.).Kontrast idiličnog vrta i pastirskog fantazma i prepoznatljivih gradova koji su deo domena realnog i svakodnevnog nagovestiće Vergilijev konstrukt idealne zemlje – Arkadije, koja će od metafore antičkog latinskog sveta dobiti ustaljeno značenje i tako postati jedan od najčuvenijih simbola u istoriji književnosti. Kraj Prve ekloge otvoren je i ambivalentan utoliko što je Melibej pozvan kod Titira da odloži izgnanstvo na kratko, ali koje je ipak neizbežno. Kraj ove ekloge korespondira sa Devetom eklogom u kojoj se predočava da do spasenja idiličnog pejzaža nije došlo uprkos nagoveštenoj zaštiti mladića iz Rima. Tako će u Devetoj eklogi lomljenje bukve simbolično značiti i gubljenje pesničke moći aeda koji zaboravlja svoju pesmu i gde je nezaštićenost idiličnog prostora očigledna. Kaže se da su pesme nemoćne pred Marsovim kopljima kao Didonine golubice pred orlom (golubice koje su imale proročku moć s obzirom na najstarije antičko proročište, Didonino), čime se pesnik poistovećuje sa prorokom (vates, lat. – prorok, pesnik).

U Drugoj eklogi Vergilije donosi ljubavnu tematiku, te tako ovo možemo shvatiti i kao ljubavnu pesmu. Intertekstualna veza ove pesme najbliža bi bila sa Teokritovom Jedanaestom idilom, gde Vergilije postupkom kontaminacije (još jedna helenistička, aleksandrijska tekovina) spaja različite prototektsualne slojeve u novum. Teokrit je takođe imao veliki broj prototekstova sa kojima je književno komunicirao u svojim idilama. Hesiodova mitologema o zlatnom veku je najpoznatiji primer koji se poput lutajućeg motiva prenosi u naredne epohe. Takođe, prepoznaje se i uticaj Sapfo, Anakreonta, Euripida, Filetasa, Kalimaha, Katula i Lukrecija na Vergilijevu drugu pesmu u okviru Ekloga, kao i Platon, Epikur i Empedokle, Demokrit i stoici (stoička kosmogonija), od filozofa. U ovoj pesmi značajne su dve metafore koje Vergilije koristi – metafora tela (soma, gr. ili corpus, lat.) i metafora tkanja,koje su vezane za doživljavanje književnog dela. Metafora tela bi značila nešto živo, a metafora tkanja književno delo već smatra neživim entitetom, predmetom. Vergilije se namerno osvrće na Teokrita kao na uzora ovde, ali na jedan latentno agonalni, takmičarski način jer iskoračuje izvan žanra postepeno. Glavni lik pesme jeste Koridon, nesrećno zaljubljen u mladića Aleksida. Direktna paralela ovoj pesničkoj slici nalazi se u Teokritovoj Jedanaestoj idili u kojoj se kiklop Polifem nesrećno zaljubljuje u nimfu Galateju (s tim što se kod Teokrita vidi i dijalog sa Homerom, kroz scenu susreta Odiseja i Polifema). Polifem, nakazni, dlakavi kiklop, hibridno, antropofagijsko stvorenje koje izaziva jezu i strah zaljubljuje se u Galateju, koja ne pripada njegovom ontološkom statusu, niti deli životni prostor sa njim. Polifem je kod Euripida bio predmet poruge, jampske invektive, nije imao ničeg čudovišnog, prikazan je kao blag, pitom, priglup, a čudovišan je samo njegov izgled. Kod Teokrita se vidi jedan drugačiji pristup prema Posejdonovom sinu, koji prikazuje dve strane njegovog bića i time odstupa od helenskog fenomena kalokagatije (fizička ružnoća poistovećivana je sa bezvrednošću karaktera, bića). Teokrit prikazuje Polifema kao blagog kiklopa ugroženog snagom i surovošću erosa. Polifem fantazira o zajednici sa Galatejom i proživljava je u mislima, uživljava se i verbalizuje život sa njom ne shvatajući nemogućnost erotskog odnosa sa njom usled drugačijeg ontološkog i elementarnog statusa. Dok je kod Vergilija prepreka sociološka, Kupidon je zaljubljen u Aleksida, gospodarevog ljubavnika. Kod Vergilija realni, empirijski odnosi ulaze u svet idile (kao što u Devetu eklogu ulaze istorijske ličnosti, poput Cezara). Za razliku od Polifemove i Galatejine ljubavi, ova ljubav nije potpuno neostvariva. Sliku o Aleksidu Koridon takođe gradi u mislima, Aleksidov odnos prema Koridonu postoji samo kroz Koridonovu projekciju o njemu. Koridon Aleksida vidi kao biće grada, što je jedna od glavnih prepreka, između ostalog. Idilično kao spoj divljeg i pastirskog donekle se dodiruje sa ruralnim, ali sa urbanim prostorom egzistencije ne. Ovde se može videti da idilični svet ne poznaje helenski institut oikosa (porodice, braka, doma) i da je sasvim odeljen od urbanog modusa življenja, samim tim. Živi se teže nego u ruralnim predelima, stočarskim načinom života. Porodica i dom odsustvuju iz idile, a osnovni emotivni odnosi jesu: ljubav, prijateljstvo i agon. Aleksid u očima Koridona personifikuje gradski život, koji gaji neku vrstu prezira prema pastirskom načinu života. Koridon povremeno vidi sebe kao Anfiona i Dafnisa, pesnika-pevača koji pevanjem može dosegnuti dokle želi. Usled Aleksidove odsutnosti Koridon razgovara sa sobom, odnosno obraća se Aleksidu kroz solilokvij. On želi Aleksida da pouči poeziji i da se sjedine u prirodi, ali u tome neće uspeti. Ovde vidimo hesiodovsku tezu sna o zlanom dobu gde je vreme poništeno, kada se opisuje cveće i voće u korpi, plodovi koji pripadaju različitim godišnjim dobima, koji sazrevaju u različito vreme. U ovome se može prepoznati veza sa Homerom i dvorom kralja Alkinoja gde se različite faze vegetativnog ciklusa spojene u jednu. Vergilije poseže za ahronijom ovde, kao i Homer, nekom vrstom idealizovane bezvremenosti. Hesiod je smatrao da je postojalo doba kada je zemlja bila blagodatna i darežljiva bezuslovno, kada je zemlja stalno rađala i davala plodove (vreme zlatnog doba). Teokrit govori da je Polifem pronašao lek od ljubavi i otreznio se. Kao i Polifem, Koridon u jednom trenutku dolazi do samooscešćivanja, iz neke vrste ludila ili deluzije. Koridonova metanoja dovodi do toga da više ništa ne zahteva od Aleksida, već od sebe, jer je do sada bio rastrojen usled delovanja erosa, a sada napokon shvata kako stoje stvari i to da Aleksid ne želi njegovu korpu sa darovima, jer je on, Koridon, prost, rusticus. Govori da će drugog Aleksida naći i odustaje od ljubljenika, odnosno, privremeno odustaje od želje za zaposedanjem, opsesivnim posedovanjem drugoga, koje je glavna odlika erosa, koja i dovodi do rastrojenosti bića, ludila, pa i samoubistva (ritualno skakanje sa stene u more ili probadanje mačem, kao kod Didone). Dakle, u idiličnom pejzažu može se naći i tema privremenog gubitka uma, rastrojstva čula i razuma usled hipnotišućeg delovanja moćnog erosa, čime se može implicirati da je ljubav bezuman čin pod dejstvom čudovišnog erosa koji može uništiti biće.

Četvrta ekloga počinje pesničkom objavom sa epitetima koji su vezani za Siciliju (sicilijanski), pa se i muze tako nazivaju sicilijanskim muzama. Ona je i prelaz ka tzv. velikim temama. Ovde se direktno referiše na Teokritovo mesto rođenja i stvaranja, ali sa namerom da se prevaziđe teokritska poetika idile i stvori sopstveni idilični model. Ovo se demonstrira stihovima: malim opevajmo veće, čime se pokazuje zadatak Ekloga, da se nadraste teokritovski model idile koji je bio vezan za malu temu isključivo. Vergilije Četvrtom, Petom, Šestom i Desetom eklogom uvodi velike teme za razliku od protoidila Teokritovih i time ostaje dosledan svom cilju ka originalnošću i harmonizacijom fragmentarnih motiva u organsku celinu. Osnovni pripovedni tok nastaje na osnovu pseudoproročke pesme, gde se kroz termin vates, pesnik i prorok poistivećuju u velikoj meri. Ovo implicira to da je pesma ujedno i neka vrsta proročanstva, pseudoproročanstvo. Javlja se još jedan značajan motiv, a to je Pesma kumska, što je naziv za kumske, Sibilinske knjige, što predstavlja rimsko kulturno nasleđe, opskurnog karaktera, tekstove koje je kolegijum sveštenika čitao i tumačio (u sferi kulta). Avgust je na osnovu sibilinskih tekstova želeo da uspostavi novo doba, što je i učinio 17. godine pre nove ere. Vergilije se kroz ovu eklogu oslanja na toj novouspostavljeni poredak, dakle, ova ekloga je direktno vezana za istorijski trenutak. Pesma zapravo govori o rađanju božanskog dečaka, koji će promeniti svet i doneti povratak zlatnog doba. Rast i razvoj dečaka dosegnuće vrhunac blagostanja sveta, što će biti i vrhunac zlatnog doba, gde će nestati svaka agresija, nevolja, nesreća, a nastupiće blagostanje i harmonija. Ovime se stvara koncept idealnog vladara koji će doneti novo, zlatno doba čovečanstvu. U ovome se može naći paralela sa hesiodovskim konceptom zlatnog doba u kojem nema oskudice, bolesti, nesreče, niti je potreban ikakav rad i napor, umire se padanjem u san, doba bez starosti i ratova. Hesiod tu ljude vidi kao smrtnike, koji posle smrti postaju dobri duhovi (agato daimones). Ali, Hesiod zato navodi i degradaciju zlatnog doba, od zlatnog se ide ka srebrnom, bronzanog, herojskom i gvozdenom (koje je doba profanih, današnjih ljudi). Gvozdeno doba, u kojem živi narator iz Hesiodovog teksta, jeste doba bolesti, oskudice i sveopšte nesreće, gde više ne postoji fertilitet zemlje kakav je postojao u zlatnom dobu. Arat, autor Fenomena govori o stadijumima degradacije i o devici Parthenas (Virgo kod Vergilija), boginji pravde i pravdi samoj, koja je u zlatno doba živela među ljudima i gde je vladala pravednost. U srebrno doba boginja se povukla u brda, povremeno se objavljuje na agori, ali nestaje u nebesima kao sazvežđe Device. Pravednost je prisutna sve dok je devica Parthenas bila među ljudima. Vergilije vidi Aratovu devicu kako se ponovo vraća, tj. kako se pravda ponovo uspostavlja, a sve to kroz metaforu rađanja božanskog dečaka koji će postati idealni vladar, koji donosi pravdu u svet. Zlatno doba se time izmešta u budućnost u optimističnom tonu. Pesnik-prorok, zamišlja idealnu pesmu koja će nastati tada i ovde se prvi put javlja Arkadija u svom punom obličju, kao krucijalni Vergilijev književnoumetnički patent, konstrukt koji označava idealnu zemlju poezije, hibridnog karaktera.

Šesta ekloga okreće se prošlosti i komplementarna je sa Četvrtom. Razbija se načelo malih stvari i bavi se svetom kao kosmogonijom. Ovde je značajan motiv avgustovskog izvinjenja (resucatio Augusta), gde se pesnici izvinjavaju Avgustu što nisu sposobni da naprave veliki ep, već ostaju u domenu malog narativa i tematike. Ova ekloga ima dve epifanije, prva je epifanija boga poezije i Sunca, Apolona, a druga prikazivanje Silena, koji je karakterističan gost idila, šumsko stvorenje nižeg ranga koje obitava u idiličnom krajoliku. Silen, Dionisov pratilac i vaspitač, demon plodnosti, zaspao je pijan, a dva dečaka (verovatno dva fauna) govore da će ga odvezati ako im otpeva pesmu silensku. U pesmi će se spomenuti Persifaja, koja je bila zaljubljena u belog bika i koja aludira na Drugu eklogu, na Koridona, jer je nju, kao i njega, obuzelo bezumlje. Pesma započinje prizorima kosmogonije, a završava veličanjem Kornelija Gala, koji dobija apoteozu od muza i drugih mitskih pesnika (ali je u stvarnosti bio osuđen za izdajstvo i brisanje iz pomena – damnatio memoriae).

Peta ekloga sadrži dve pesme u pesmi. I ovde će se Vergilije osvrtati ne Teokritovo nasleđe idiličnog. Peta ekloga u sadejstvu je sa Prvom idilom Teokritovom, s obzirom da je junak obe idile Dafnis. Dafnis je paradigmatski bukolos, stalni deo idile kao žanra, inventar njenog pejzaža. Dafnis se povezuje sa mesopotamskim božanstvima Dumuzijem (sumersko-akadski) i Tamuzom (vavilonski). Uglavnom, ono što spaja i mesopotamskog i helenskog i helenističkog Dafnisa jeste posebna veza sa svetom idile, odnosno, sa prirodom. On simbolizuje fertilnu snagu prirode, demon koji umire i rađa se u skladu sa prirodnim ciklusom. Dok Teokrit govori u umiranju Dafnisa, on je kod Vergilija već mrtav i to predstavlja prvi deo Pete ekloge. Naime, dva bukolosa dolaze do pećine, gde će jedan ispevati pesmu koju je sastavio na kori drveta. Vergilije i ovde menja žanr idile, jer je idilični krajolik pre svega mesto gde pismo ne postoji, gde je usmeno stvaranje pesme dominantno, odnosno, njome vlada načelo atechne, tj. ljudske veštine nisu dobrodošle u tom svetu, niti su potrebne. Čovek je u idili spojen sa prirodm bez civilizacijskih i tehničkih dostignuća. S obzirom da je Dafnis umro, priroda gubi svoju fertilnu sposobnost i postaje sterilna, tuguje za njim, prestaje da cveta i da rađa. Dafnis ovde postaje ovaploćenje lepote (formosus, lat. – lep), odnosno, emanacija uobličenosti. Drugi deo ove pesme govori o Danfisovoj apoteozi, obogotvorenju i njegovom uspinjanju u na Olimp, u nebeske sfere, dok kult njegov postoji na zemlji. Sve ovo prati sveopšta radost prirode, koja je u empatijskoj vezi sa Dafnisom kao njenim autohtonim stanovnikom, stvorom šuma i polja.

Deseta ekloga, kojom se ovaj pesnički ciklus završava, ima pesimističan ton, za razliku od Pete ekloge u kojoj pesnici u pesničkoj zajednici se raduju pesmi onog drugog, dakle, izopšten je pesnički agon, vlada međusobna ljubav, panfilia, koja je odlika Arkadije, kao idealne zemlje poezije. Glavni junak ove ekloge jeste Kornelije Gal, pesnik koji je rodonačelnik rimske ljubavne elegije. Ova ekloga ima metapoetski nivo, s obzirom da istorijska ličnost ulazi u fikcionalni svet idile, što je karakteristično za gotovo sve ekloge Vergilijeve. Stvar je u tome što Gal nije deo Arkadije, ne pripada joj suštinski i to je jedan od razloga zašto neće uspeti da preboli nesreću ljubav, zbog koje umire. Vergilije prikazuje ljubavnu agoniju Galovu i njegovo umiranje, erotopatiju za Koridom, koja je sada sa nekim drugim. Ovde se nalazi čuveni stih ljubav savladava sve, ali njegovo preciznije značenje i bliži smisao jeste da Amor, ljubav, uništava sve, zapravo. Uprkos tome, Gal se prepušta ljubavi, odnosno, uništenju i smrti. Ovde je važan još jedan toponim, a to je Aretuza, čiji se tok opisuje, kao izvor sa Peloponeza, koji tone u Jonsko more, nadomak Sicilije, u Origiju, koja je jezgro Sirakuze. Aretuza je simbol spajanja helenskog i latinskog sveta. Narator Desete ekloge daje reč povremeno i Korneliju Galu. Gal vidi sebe kao nekog ko umire zbog ljubavi, ali usled nemogućnosti da bude deo Arkadije. Ova pesma završava se sfragidom, pečatom, potpisom autora koji progovara o sebi, ali u 3. licu jednine, vrlo svedeno, u formi invokacije, obraćanju muzama. Vergilije ovde priziva homerovski glagol tkanja, ali i autopoetički motiv korpe (kotarice), koja više nije napunjena plodovima arkadijskim, kao u Drugoj eklogi. Ovime se završava ciklus Ekloga.

Georgike će Vergilije najaviti već u Desetoj eklogi, u završnim stihovima, u formi sfragide, postupkom kojim pesnik stavlja pečat na svoje delo (ili na deo svog dela). Piramidalnu strukturu Ekloga Vergilije će završiti izgradnjom novog pesničkog temelja, sada unekoliko drugačijeg i formom i tematikom, praveći svet Georgika. Vergilije je uspeo da rekonstruiše žanr idile, a sa tom namerom pristupio je i stvaranju didaktičke poezije u Georgikama, Ove Zemljoradničke pesme referisaće na hesiodovski model didaktičkog epa Poslovi/Dela i dani, koji je bio ujedno i prvi spev o zemljoradnji i prvo didaktičko delo antike. Zemljoradnja je imala poseban status u antici, smatrana je primordijalnom, najstarijom veštinom, umećem i vrlo je poštovana, kao i boginja zemljoradnje, Demetra, zajedno sa Dionisom. Međutim, najplodnija epoha u stvaranju didaktičke književnosti jeste bila helenistička epoha učenih pesnika. Didaktička književnost je imala raznovrsne oblike u vreme helenističkog perioda, poznavala je različite izražajne forme. Moglo bi se reći da je jedan od uzora Vergiliju bio spis Fenomeni (Nebeske pojave) kao i Lukrecijev spis O prirodi stvari, ali i mnogi drugi. Svrha didaktičke književnosti jeste da pouči (docere, lat. – poučiti), ali Vergilije ovaj žanr rekonstruiše i redefiniše, tako što unekoliko menja žanrovski thelos, preobražava ga, jer Georgike jesu tu da pouče, ali poseduju i značajnu umetničku vrednost. Ovde možemo videti aristotelovsko-horacijevsku tezu o funkciji književnosti – da koristi, pre svega, ali i da zabavi. Dakle, Georgike imaju snažnu utilitarnu, ali i estetsku i hedonostičku dimenziju. Stvar je sa Georgikama tim zanimljivija što Vergilije ovde simbolički komunicira i sa Platonom, dajući svoj model idealne države, zajednice koja podseća na ljudsku i koja nije puki misaoni konstrukt, već ima postojanu strukturu – Državu pčela. Georgike čine četiri knjige, odnosno, četiri pevanja, napisana u heksametru, takođe. Prvo pevanje jeste o obrađivanju zemlje, drugo o gajenju biljaka, treće o gajenju životinja i četvrto o uzgoju pčela. Ono što je ovde očigledno na prvi pogled jesu invokacije, obraćanje Avgustu i Meceni, a zatim i dedikacije, posvećivanje stihova u svakom od pevanja. Oktavijan je ovde predstavljen kao poludivinizovan vladar, imperator koji čeka svoje obogotvorenje uskoro. Prizivanjem Mecene i Avgusta, Vergilije ritualno pokušava da podstakne razvoj zemljoradnje širom Italije, te je ovo, na neki način, ne samo posveta vladaru već i himna zemljoradnji, u jednom uzvišenom registru punom poleta i optimizma. Vergilije pritom ovde misli na čitavu italsku zemlju, ne samo na područje Rima, te se ovde možda po prvi put gradi jedan novi topos – Italije (ne isključivo Rima). Italija u Georgikama ima status Arkadije u Eklogama, u nekoj meri, s obzirom da su obe deo Vergilijeve imaginacije u jednom pogledu, dok u drugom predstavljaju, realne, ovostrane topološke amalgame. Ali, s druge strane, suštinska razlika jeste i ta što je noseća ideja idiličnog prostora bila dokolica (otium, lat. – dokoličarenje, aktivno lenčarenje) u sadejstvu sa stvaralaštvom u vidu poezije i muzike, a osnovna ideja u Georgikama jeste ideal rada. Dakle, u pitanju je nova vizija egzistencije, gotovo suprotna onoj u Eklogama. Sada se govori da je rad temelj novog sveta, da je delatan odnos čoveka prema prirodi i u odnosu na prirodu ono čemu treba težiti ka stvaranju novog poretka. Ovde princip umeća, veštine dolazi u prvi plan, čovekova sposobnost i konstruktivna volja da se privređuje, da se stvori nova vrednost kroz rad. Kroz prizmu ritualnog, u pitanju je kretanje od Saturnovog doba ka Jupiterovom dobu, koji je pandan Zevsu, odnosno, jemac je uređenog poretka i kosmosa, pobednik nad haosom, nosilac očinske figure. Smatralo se da je Jupiter zemlju učinio negostoljubivom i neplodnom da bi se čovek naučio različitim veštinama neophodnim za opstanak, da bi stremio napretku čitave zajednice i da bi se razvio i kao individua, utičući na prirodu oko sebe. Vergilije daje jedan koncept homo fabera ovde, za razliku od epikurejskog pastira-pesnika u prostoru idiličnog pejzaža. U drugom pevanju govori se o uzgajanju biljaka kroz simbolički i alegorijski prikaz, priziva se Dionis, odnosno, Bahus kao božanstvo. U trećem pevanju govori se o gajenju životinja kroz prikaz ljubavi među njima i kroz sliku pomora od kuge. Ovde Vergilije daje viziju univerzalne ljubavi i erotopatije, kroz jednu autorefleksiju. Dakle, ovde je rad sredstvo, jedini alat kojim se savladava svaka prepreka i koji čoveka održava zdravim, a čime podstiče i sveukupni fertilitet prirode i plodnost zemlje.Četvrto pevanje bavi se Državom pčela, kao svojevrsnom utopijom. Pčelinje uređenje zajednice i strukturu košnice Vergilije vidi kao metaforu idealno uređenog društva sa podelom rada, s tom razlikom što u tom društvu vlada kralj (iako danas znamo da je matica ta koja gospodari košnicom). U pitanju je ideja polisa ugrađena u idealnu državu pripisanu pčelama. Kroz metaforu Vergilije ovde pokazuje smrtnost i ograničeno trajanje pojedinca i besmrtnost kolektiva, pre svega misli na Rim. Rod pčela uzdiže se do boga (u jednini !), u pitanju je kolektivno predavanje dobru zajednice, Rimskom plemenu (gens Romana), opštem dobru kroz požrtvovani rad. Ovde Vergilije inkorporira još jedan izuzetno značajan, tada gotovo zaboravljen mitološki refleks, mit o Orfejevom silasku u Had za Euridikom, odnosno, orfičku katabazu. Vergilije, dakle, daje prvi celovit prikaz narativa o Orfejevoj potrazi za Euridikom u Hadu, razvijajući drevni mit i uzimajući još jednom figuru aeda Orfeja, superiornog pesnika, Argonauta, u obzir, kao dijalog sa prethodnim delom, jer je ostao skriven u Eklogama. Vergilije je ovde dao etiološki narativ, koji su kasnije preuzeli rimski pesnici, i pridodao mu sakralni karakter. Protej, bog koji menja oblik, daje iskaz o Orfeju i govori da je kriv što je Euridika umrla. Ovde se Persefona navodi kao boginja podzemnog sveta, a ne Had, boginja koja nosi epitet neumoljive (adamantina) i koja dozvoljava Orfeju da izvede Euridiku, jer je uspeo da je umilostivi svojom lirom. Zanimljivo je da Vergilije ne opisuje pesmu, već samo njen efekat na Persefonu, dok Ovidije u Metamorfozama daje detaljan opis pesme. U Orfejevoj katabazi još jednom Vergilije daje erotopatski motiv i vidimo kako, osvrnuvši se, Orfej gubi Euridiku zauvek i kako mu nije dato da preživi njen gubitak, iako privremeno izlazi iz Hada u svet živih. Sveprožimajuće, detronizujuće dejstvo Erosa/Amora provlači Vergilije sve vreme kroz svoja dela, poput opsesivnog lutajućeg motiva. U Georgikama će se tako kroz afirmaciju ljudskog aktiviteta, suštinskog značaja ljudskog rada u procesu opstanka i napretka zajednice, pre svega, a najviše kroz viziju Italije kao celovitog prostora, najaviti stvaranje Eneide.

Eneida jeste herojski ep (spev) pomoću kojeg je Vergilije latinsku književnost pokušao da stavi u istu ravan sa helenskom, vodeći direktan intertekstualni dijalog sa Homerovim epovima. Eneida je, naime, nedovršeno delo, pisano u heksametru, kao i ostala Vergilijeva dela. Navodno je Vergilije testamentarnom voljom zatražio od Avgusta i prijatelja da ep bude spaljen. Avgust se oglušio o Vergilijevu poslednju volju, a Varije i Puka su dobili zadatak da ep dopišu, da ga završe. Vergilije je svoj ep nazvao nečistom pesmom (carmen inpurum) u odnosu na Kalimahov i helenistički ideal da se ide čistim putem, da se pije sa čistog izvora, gde pojam čistote (estetske čistoće) ima metapoetsku funkciju koja teži originalnosti i što je moguće većom autentičnošću. Troja, odnosno, Frigija, imala je poseban status u rimskom društvu, bila je mesto koje su Rimljani turistički posećivali smatrajući je za punktnu istorijsku tačku u sopstvenoj predistoriji, s obzirom da je legenda o trojanskom poreklu Rimljana starija od Vergilijevog epa i postojala je kao deo usmene tradicije. Vergilije je hteo temeljito da preradi tekst o Eneji, a imao je i nalog Oktavijanov da stvori pandan homerskom epu i time se izjenači sa Helenima u kulturološlom smislu, ili je čak i nadiđe. Postoji anegdota da je Vergilije čitao tri pevanja iz Eneide Avgustu u njegovoj palati na Palatinu, drugo, četvrto i šesto pevanje, kao najdovršenije delove teksta. To je bio deo ustaljene prakse javnog čitanja pesničkog ili proznog teksta na Avgustovom dvoru, gde su se okupljali patriciji i krug pesnika oko Mecene. Eneida je model herojskog epa, ali sa izrazitim istoriografskim i filozofskim elementima, jer daje uvid u jedno herojsko-istorijsko doba (prema Hesiodu, to bi bilo doba između bronzanog i gvozdenog). Kao u homerskim epovima, i kod Vergilije se u načinu pripovedanja može videti korišćenje prolepse, u ovom slučaju izlaza iz sakralnog, herojskog doba u profano, istorijsko. I ovde Vergilije na neki način odstupa od aleksandrijske pesničke matrice koja teži modernom (primer neoterika, Kalimahovog pesničkog kruga) jer se Eneidom vraća herojskom epu, priziva homersko doba. Eneida time dobija još jednu dimenziju, funkciju, to je i etiološki ep, jer govori o poreklu Rima i Rimljana. Kroz glavnog lika, Eneju, koji je dominantan u epu, Vergilije daje rimske vrednosti. Budući događaji biće dati kao oni koji se ponavljaju i već su opisani u Ilijadi, te se Eneja ovde javlja u dvostrukoj ulozi – i kao Eneja iz Ilijade i Eneja iz Eneide, odnosno, Vergilijev ep ima donekle i formu pesme u pesmi, helenističku formalnu slojevitost. Vergilijeve epske celine su, sa druge strane, drugačije od Homerovih jer poseduju čitave nivoe višeznačja, što je odlika Vergilijeve poetike još u Eklogama, gde daje čitava skrivena i višestruka značenja pesničkih slika (koje zamenjuju pravu događajnost u smislu fabule). Prvi stih u epu jeste autopoetički i već se vidi razlika u odnosu na Ilijadu, u kojoj se prizivaju muze, besmrtna bića koja nadahnjuju aeda, dok je ovde pevač smrtnik, Eneja (ja pevam). Jedan od osnovnih epiteta Eneje jeste da je on čovek sudbinske volje, kojoj je potčinjen (fato profundus, lat. – sudbinom gonjen), što je stoička koncepcija. Tako se ovde vidi prelaz poetičko-filozofskog transfera iz Ekloga do Eneide, odnosno, prelaska od epikurejstva ka stoicizmu, koja se temelji na pojmu dužnosti prema kolektivu, zajednici, otadžbini, sve što Vergilije u svom epu obrađuje. Dakle, ključni pojam stoičke filozofije jeste sudbinska predodređenost, ali ne koja je vladala u homerskom svetu u smislu potpune sudbinske predodređenosti (heimarmene), srećnog slučaja (tihe), udela u toku stvari (moire, u vidu tri Moire koje seku nit života), već u čovekovom sudelovanju, aktivnom učestvovanju u spletu događaja. Već u Georgikama se vidi najava ovoga, kao najava logosa, stoičkog boga, jedna optimistična vizija gde je sve delo univerzalnog razuma u svetu u kojem se ni bogovi ne pitaju kao krajnja instanca, već celokupnim sklopom dešavanja vlada sudbina, kojoj su svi podređeni i čiji naum niko ne poznaje. Logos se ovde javlja takođe i kao celokupnost bića, za razliku od homerskog sveta u koje se odvaja telo (soma, gr. – corpus, lat.) od duše ili uma (psihe).Jedna od osnovnih tema kojom se Vergilijev herojski ep bavi jeste i nužnost pada Troje kako bi se stvorio novi svet koji otelovljuje Rim (Rim kao nova Troja). Troja postaje i simbol svih stradanja, jer se njen pad opisuje kao užas stradanja, gde rat kao takav dobija univerzalni karakter, te se uz pad Troje vezuje strašnja patnja. Patnja i užas dakle jesu suštinski elementi kada Vergilije govori o sudbini Troje i Eneje, kao junaka koji trpi i pokorava se sudbini, jednom višem, civilizatorskom cilju, koji ne razume najbolje, ali oseća ga, u nagoveštajima. Osnivanje Rima dobija uzvišeni status u ontološkom smislu, koji će opravdati svu patnju pada Troje, koje postaje razumljivo i donekle opravdano, jer će nastati jedan novi svet. Angažovanost teksta vidi se i u težnji julijevskog roda da legitimiše svoje poreklo kroz Eneju i dokaže da njen patricijski rod seže sve do trojanskih predaka. Ovo je bila još Cezarova težnja da lažnom etimologijom legitimiše svoje ne tako visoko poreklo, kao potomke Eneje i trojanskih junaka. Avgust je radikalizovao ovu težnju i preko modeliranja reči Ilij (stari naziv za Troju) i reči Jul (koja označava julijevsku dinastiju) dao je i na taj način istorijsko pravo sebi i svom pretku Gaju Juliju. Zbog toga je Avgust i želeo jedan takav ep koji će parirati Homerovim epovima, koji su konstituisali helensku književnu tradiciju i evropsku kulturu. Glavni junak epa, Eneja, čovek lične patnje, bola i melanholije, u nekim trenucima podseća na Gilgameša ( za Gilgameša se u epu kaže da je čovek bola i radosti), u nekim na Odiseja, u svom lutanju ka Rimu. Eneja, poput Odiseja, oseća vrstu dužnosti prema porodici, domu i braku (oikosu), ali još veću dužnost prema društvu i zajednici, koje stavlja u prvi plan. To ne znači da povremeno Eneja zaboravlja i na ličnu sreću. Ali, akcenat je na posvećivanju događajima koji će poslužiti za ostvarivanje civilizatorskog cilja. Otuda Vergilijeva angažovanost i lična i pomoću glavnog lika. Eneja je simbol čoveka uopšte, sa svim svojim ograničenjima, ali i sa svim potencijalima u vidu snalažljivosti i mudrosti u ključnim trenucima. Eneja mnoge stvari ne razume, ali naslućuje da su deo šireg saznajnog plana. Ovde Jupitera, pandana Zevsu, nadvladava jedino sudbina, koja je izvan i moći bogova. Tako i Rim, za razliku od propadljive i osvojive Troje, teži jednom idealu ontološki drugačijem, višem u odnosu na ostale gradove, nepropadljivom prostoru koje će oko svog jezgra okupiti čitav italski nacion. Eneji se obećava apoteoza, a Rimu večiti mir (pax Romana) odnosno hesiodovska maksima zlatnog doba (zlatnog veka) i kulturološki kontinuitet od helenstva preko helenizma do latinske stare tradicije i vojne nadmoći koja sledi. Odnos Eneje i Venere donekle odgovara odnosu Ahileja i Tetide i tu vidimo vergilijevsku himnu Veneri (poput one homerske himne Afroditi), kroz odnos sina smrtnika i boginje-majke, ali isto tako i otuđenje od majčinske figure. Enejin otac, Anhiz, na neki način ima inferiornu funkciju, poput Peleja kod Homera, takođe poseduje telesnu osakaćenost, usled udara groma. Ovde je takođe, dakle, prisutna izvesna superiornost ženskog principa u genealogiji glavnoj junaka, kroz hijerogamijski odnos (odnos božanskog i smrtnog bića). Od značaja je, isto tako, i lik Didone, kartaginske kraljice u koju je donekle inkorporiran lik Penelope, ali isto tako i Kalipso i Kirke. Kartagina, iako arhineprijatelj Rima, Vergilije prikazuje kao idealan grad, velelepan grad, grad čudesa (mirabils urbis), kao pomorski, trgovački i arhitektonski Kolos Sredozemlja. Tako je u epu dominantno ono herojsko, mitsko, ali trasira se i put ka istorijskom realitetu kroz iskorake u budućnost (prolepse), kroz proročanstva. Vergilije se na nelinearan način poigrava fantazijskim svetom (autonoman poetsko-herojski svet) i mimetičkim svetom (predstavljeni, preslikani svet spoljašnje stvarnosti). Eneja, poput Odiseja, ima dovoljno mudrosti i snalažljivosti da se otrgne od Didone i nastavi svojim putem, kao čovek sa zadatkom i čovek sudbine. Didonina gozba takođe ima odjek iz Odiseje, kada kralj Alkinoj pravi gozbu na svom dvoru, gde Odisej prepričava svoje dogodovštine i gde se odvija jedno od prepoznavanja kada mu pesma izazove emocije i haljinom pokuša da sakrije suze. Motiv plamena takođe je značajan jer anticipira buduću moć Rima i česti je motiv u Ilijadi (plamen na glavi Diomedovoj, Ahilejevoj, koji označava njihovu aristiju solarnih heroja). Kod Homera pojedinac pokazuje izuzetnost, dok Vergilije želi da prikaže aristiju zajednice, kolektiva, kao posebnost kroz koju se dostiže večna slava i večno ime (što je važilo za pojedince, u helenskom svetu). I bogovi imaju drugačiji status nego kod Homera. Ovde bogovi jesu činioci koji ostvaruju sudbinu i vladaju kosmosom, ali suštinski stvari ne zavise od njih, već po nalogu sudbine, koja ostaje izvan njihovih saznajnih moći. Jedna od najupečatljivijih scena u epu jeste Enejin izlazak iz Troje u drugom pevanju, kada Anhiza nosi na leđima, sina drži za ruku, ženu Kruzu je izgubio u celokupnom metežu, te postaje očajan, a očaj ga prati tokom većeg dela speva. Enejina i Didonina ljubav prikazana je kao posledica spletke bogova, a tu se može videti sličnost sa trećim pevanjem Apolonijeve Argonautike, u kojoj bogovi prave pakt kako bi Eros pomogao Jasonu, pogađajući strelom Medeju (ranjavanje ljubavnom strelom onoga ko treba da se zaljubi). U Eneidi Venera šalje Amora (pandan Erosu) da uzme na sebe osobine Askanija (dečačića), koji negativno utiče na Didonu, tačnije, pogubno, s obzirom da je u pitanju epifanija božanstva u lažnom liku nevinog deteta. Ovde se dobro prepoznaje ambivalentni karakter ljubavi, odnosno, Erosa/Amora. Amor je pogubni bog i fenomen, koji donosi ljubavnu patnju, ali i smrt. Didona čitavo dešavanje oko Askanija i Eneje ne vidi na pravi način, ne može da pojmi prave identitete i namere, usled psihagogije (zavođenja duše) koju su bogovi odlučili da pošalju. Dakle, u okviru epa odigrava se neka vrsta tragedije, gde na skriven način Vergilije tka tragične elemente u herojski ep i time pokazuje svoju pesničku, a pre svega, pripovednu veštinu, jer je osnov epa epski narativ, odnosno, fabula, sa svim elementima koje zahteva da bi bila celovita i kompleksna. Tako, sveznajući pripovedač dominira tekstom, ali neke događaje ne zna ni on, već samo čitalac. Didona vidi Eneju kao aretičkog heroja, homerskog, ali on to suštinski nije, već je fatumski heroj, pokoran višim načelima sudbine. Didoni se Eneja čini takvim jer spolja deluje kao tipičan epski heroj, lepog izgleda, rečit, visokog roda, junačkog držanja, ali sudbina ga vidi drugačije. Njega odlikuje i emotivna otuđenost od drugog bića, Didone, ali i Venere, što sasvim odgovara njegovom zadatku koji treba da ispuni. Enejina emotivna investiranost vidljiva je samo u zajedničkoj gradnji Kartagine sa Didonom, gde se oboje vide kao idealni vladari u zajedničkom poduhvatu, graditeljskom, ali i erotskom. Tu se vidi Enejina sposobnost za predanošću nekom zadatku, ali i drugoj osobi, te se njegova distanciranost od drugog bića relativizuje, radi i lične sreće. Vergiliju su važna oba filozofska pola, i stoičko osećanje dužnosti, ali i epikurejsko prepuštanje čulima, i time Eneja dobija na svojoj celovitosti kao jedinstven epski junak. Enejina nesreća počeće nakon besede boga Merkura (pandan Hermesu), koji Eneju podseća na sudbinski zadatak i optužuje ga da je postao rob žene. U ovome se vidi sličnost Odiseje i Eneide, jer bog Merkur dolazi da se obrati Eneji (nakon spletke bogova na Olimpu) kao što se Hermes obraćao nimfi Kalipso na ostrvu Ogigija (da joj kaže da je skupština bogova odlučila da Odisej ode sa njenog ostrva). Jedini trenutak sreće kod Eneje jeste zajednički graditeljski i vladarski napor sa Didonom, što mu Merkur i zamera. Eneja potom odlučuje da ode, ne govoreći mnogo Didoni, jer ni sam ne razume najbolje svoju predodređenost. Tako će Didonin ljubljeni, objekat erosa otići i odvesti je u patnju, jer ona kao boginja ono što ne razume ne može da prihvati. Ovde se dobro očitava superiornost sudbine nad božanstvima. Tragički pathos se može prepoznati u Didoninom osećajnom svetu nakon Enejine odluke da ode od nje, te ona pada u neku vrstu apatije, trpljenje ljubavnog bola. Eneja je taj kojim vlada razumski deo, ima podršku i bogova u tome, a i sudbinsku predodređenost, te je njegov emotivni odnos prema ljubljenici sveden na minimum, ali emotivni odnos prema celokupnom sklopu događaja i pogledu na svet jeste izrazito dubok, otud i Enejino toliko očajanje. Didona usled ljubavne patnje izvršava samoubistvo probadanjem mačem (poput Ajanta), u čemu se vidi onaj destruktivni, tanatosni aspekt erosa, kao sile koja razara i oslabljuje udove i rastrojava celokupnost bića (što vidimo u Sapfinoj ljubavnoj poeziji). Didonina priviđenja i njena psihološka dezorijentisanost i agonija podsećaju na Ajantovo ludilo, ali Vergilije daje relaciju sa Bahantkinjama (Penteja proganjaju Furije, Menade) i Orestijom (Oresta proganjaju Erinije). Na osnovu svega, Vergilije implicitno i poručuje kako treba posmatrati Eneidu, prvi deo kao Odiseju, drugi kao Ilijadu (naročito kada Sibila proriče da će drugi Ahilej doći, da će brak biti izvor nesreće, itd.).

Osim ova tri glavna dela koja čine srž opusa, postoji i zbirka pesama koja se naziva Vergilijev dodatak (Appendix Vergiliana). Naime, ne zna se da li su se u antici ove pesme izdavale u jednoj zbirci, kao celina, niti se sa sigurnošću može reći da li je Vergilije autor svih. Srednjevekovni komentatori su prihvatili Vergilija kao autora svih pesama, kada su i okupljene u jednu zbirku, čiji naslov je tada dao humanista Skaliger, a tradicionalno su se dodavale kasnije na kraju navođenja pesnikovog opusa. U pitanju je niz različitih pesama, te tako Sitnice (Catalepton) jeste zbirka kratkih pesama, u kojoj ima autobiografskih crta ponegde. U jednoj od njih se Vergilije oprašta od poezije i retorike da bi se posvetio filozofiji, kod učitelja Sirona. Ove pesme načelno podsećaju na Katulovu poeziju (sa elementima ironije, parodije, kozerije). Neke od njih koje su slobodne sadržine pisane su u prijapskom stihu (priapea) i bile su parodične. Takođe, postoji epilij Komarac (Culex) gde se u kroz parodičan ton govori o epskom stilu u pripovedanju, uz dosta detalja prilikom deskripcije pastirskog okruženja. Ovom pesmom se slavi pastirski način života, ali događa se obrt i borba pastira sa zmijom u snu, kada ga budi komarac. Ali, pastir ubija komarca, koju mu dolazi u san u obliku seni i optužuje ga jer se on žrtvovao da mu spase život. Evocira se mitološki opis podzemnog sveta Tartara, kao i lik Kerbera ili Harona. Navodi se da Sizif, Medeja ispaštaju za svoja nedela, a u Eliziju se nalaze junaci poput Ahileja, Ajanta i Scipiona. Pesma je o nagrađivanju i kažnjavanju na onom svetu. Kraj pesme završava se tako što komarac odlazi, a pastir mu podiže grobnicu sa epigramom. Tako, i pesma mitološke tematike takođe jeste i epilij Kiris (Ciris), ljubavna priča o Skili i Minoju, nedozvoljenoj ljubavi i izdaji. Pesma se završava metamorfozom Skile u morsku pticu kiris, koja je čest motiv aleksandrijskih, potom i rimskih pesnika. Pesma u heksametru, Kletve (Dirae) govori o nepoznatom pesniku koji proklinje ratnog veterana kome je dodeljeno njegovo imanje tokom građanskog rata, dok on mora da ode u izgnanstvo. U pesmi Lidija, pesnik tuguje za voljenom osobom. Pesma Krčmarica (Copa) govori o hedonizmu, epikurejskom načinu života, u kojoj krčmarica poput nimfe mami goste pesmom u svoju krčmu. U pesmi Ajvar (Moretum), koja se navodi kao idila, ime je dobila po salati sličnoj ajvaru, koju siromašni seljak sprema pred odlazak na njivu. Još jedna pesma pripada ovoj zbirci, Etna (Aetna), u kojoj se govori o pojavama u vulkanima. Didaktičkog karaktera, ima u sebi arhaizme i kovanice, karakteristične za prethodnu epohu na koju su se rimski pesnici ugledali.

Vergilije je bio slavan već tokom života. Njegov uticaj na potonju književnost jeste nemerljiv, od retora, gramatičara i crkvenih otaca kroz srednji vek, preko italijanske renesanse (Danteov doprinos pre svega), renesansnih filologa, mistika, komentatora, sve do kasnijih pesnika (Miltona, Kamoensa, Ivana Gundulića, Sime Milutinovića Sarajlije ili Njegoša) i do modernog doba, te vodećih istoričara i teoretičara književnosti, poput spomenutog T.S. Eliota i mnogih drugih. Tako, Vergilije ostaje u samom temelju evropske i svetske književnosti, kao univerzalni klasik i neizostavni deo svakog književnog kanona, koji, sa Homerom, stoji kao jedan od kolosa antičke književne tradicije.

Milan Todorović

LITERATURA

Knjige:

Budimir, M. i Flašar M, Pregled rimske književnosti (De auctoribus romanis), Naučna knjiga, Beograd, 1986.

Pilipović, J, Vrt od slova, Službeni glasnik, Beograd, 2020.

Pilipović, J, Orfejev vek, Filološki fakultet i Mali Nemo, Beograd, Pančevo, 2005.

Publije Vergilije M, Eneida, reizdanje: Fedon, Beograd, 2014.

Kvint Horacije F, Gaj Valerije K, Albije T, Sekst P, Publije Vergilije M, Publije Ovidije N, Rimska lirika, izbor pesama i prevod Atanasijević M, Prosveta, Beograd, 1966.

Članak preuzet sa internet sajta:

Tomas Sterns E, Šta je klasik, https://www.scribd.com/doc/298129131/%C5%A0ta-Je-Klasik-Tomas-Sterns-Eliot

(pristupljeno 10.05.2024.)

Kratka biografija:

Milan Todorović rođen 1993. u Smederevu. Po struci dipl. pravnik. Objavio dve zbirke priča Sve one neispisane stranice i Međuprostor i međuvreme i dve zbirke pesama Moderato kantabile i Bluz na Dunavu. Dobitnik pesničke nagrade Smederevski Orfej 2015. godine. Trenutno student na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Smederevu. U Fenomenima objavio tekstove – Bog Susanoo i Gilgameš – motiv borbe sa čudovištem i Ogled o fikcionalnom dokumentarizmu.