Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, kao što me
je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokrete. Kasnije, naprotiv,
život mi je protumačio knjige.
Ali sve one lažu, čak i one najiskrenije, navešstije, i u nedostatku reči i rečenica
kojima bi život obuhvatile, daju plitku i siromašnu predstavu o njemu; druge, kao
Lukanove, otežavaju tu predstavu i opterećuju je svečanim tonom koji on nema.
Drugi, naprotiv, kao Petronije, olakšavaju život, prave od njega šuplju i
skakutavu loptu, koju je lako uhvatiti i hitnuti u svet bez težine.
Pesnici nas prenose u svet, prostraniji ili lepši, vatreniji ili smireniji od
onog koji nam je dat, te samim tim drugačiji i, u stvari, nemoguć za život.
Filozofi, da bi stvarnost mogli da proučavaju čistu, podvrgavaju je približno
onim promenama koje na telima proizvode vatra ili tuča: ništa ne moze da
ostane, reklo bi se, od bića ili stvari kakve smo ih upoznali u tim kristalima
ili u tom pepelu.
Istoričari nam predlažu prošlost u suviše potpunim sistemima, nizovima uzroka i
posledica, suviše tačnim i suviše jasnim da bi bili potpuno istiniti; oni doteruju
tu poslušnu mrtvu materiju, znam da će čak i Plutarhu uvek izmaći pravi
Aleksandar. Pripovedači, autori milezijskih priča, kao kasapi samo vešaju po
tezgi male komade mesa koje jedino muhe cene.
Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer
ne moze cela u njih da stane.
Margeret Jursenar – Hadrijanovi memoari
