Vrijeme kada je Vučko ujedinio Jugu

| February 1, 2014 | 0 Comments

Piše: Dragoljub Petrović

Na otvaranju XIV Zimskih olimpijskih igara 1984. u Sarajevu bilo je preko 45.000 ljudi na stadionu Koševo. Gde ste vi bili na taj dan? “Ja bio na platou ispred Skenderije, lopatao” – seća se Tarik Bektić, jedan od onih koji je 8. februara pre tri decenije čistio jednometarski sneg koji se noć uoči otvaranja ZOI sručio na glavni grad Bosne. Dan ranije svi su se hvatali za glavu jer ne beše ni pahuljice.

“Bila sam u slovu S. Nezaboravno iskustvo!” – seća se Sanda Knežević Crkvenjaš, koja je na stadionu izvodila slet tokom svečanog otvaranja i zadesila se u prvom slovu “živog” natpisa Sarajevo. Sve ovo se dešava na Fejsbuk stranici “Moja olimpijska sećanja”, pokrenutoj u povodu obeležavanja 30 godina od najvećeg sportskog događaja organizovanog na prostorima bivše Jugoslavije.

Nostalgiju za Olimpijadom, preciznije Jugoslavijom, nemaju samo Sarajlije – ovih dana jedan tviteraš iz Beograda setio se svog iskustva: “Olimpijada u Sarajevu. Mi u kafani na Zelenom vencu. Ovo je jednom u 100 godina, kaže Miki. Prebrojimo pare. Okrenemo par drugara, voz, Sarajevo!”

Drugi Beograđanin piše: “Dok je u Sarajevu trajala Olimpijada, mi smo na likovnom pokušavali da crtamo Vučka. Cela Jugoslavija je živela za nju. Bože, kako smo bili ponosni.”

Gordan Brkić, Hercegovac uposlen u Danasu, seća se da je njegova majka pre odlaska u penziju zatekla “rupu” u stažu od 1980. do 1984. Objasnili su joj razlog – sve pare iz penzionog i socijalnog fonda “be-i-ha” za te četiri godine otišle na Olimpijadu. Seća se da je i njegov rodni Stolac, kao i druga mesta po Bosni ustupio tokom te dve nedelje Sarajevu lokalne autobuse, skupa sa vozačima. Šofer iz Stoca posle je godinama nosio jaknu sa ušivenom olimpijskom pahuljom, simbolom sarajevske ZOI.

I dan-danas po Bosni možete zateći te stilizovane pahulje, ali je od borilišta ZOI malo šta u “voznom stanju” – bob staza na Trebeviću, skakaonice i ski-staze na Igmanu odavno se ne koriste za sport – tokom rata neki od “olimpijskih” objekata bili su idealan artiljerijski zaklon. Sad po njima umetnici crtaju grafite. Hala Zetra je srušena granatama, pa posle rata obnovljena. Čak je i baklja za koju se pretpostavljalo da je 1984. godine putovala 5.289 kilometara od Atine do Sarajeva, gde je zapaljen olimpijski plamen, umesto u muzeju, završila na internet aukciji, na sajtu eBay. Prodavao je baklju i neki taksista iz Kragujevca, tvrdeći da je pronašao tokom rata u Vukovaru, ali se ispostavilo da tih baklji ima na hiljade. Štancovane su kao suveniri. Originalne, pak, nema ni u sarajevskom Olimpijskom muzeju – tamo se čuva fenjer u kojem je donesen plamen, bela uniforma sa crvenim olimpijskim žigom koju je nosila hrvatska klizačica Sanda Dubravčić, koja je zapalila plamen, ali baklja ne postoji. Legenda kaže da je u privatnoj kolekciji čuva neki bosanski biznismen.

Da se danas ponovo organizuje Olimpijada u Sarajevu prvo bi se morali dogovoriti u kojem Sarajevu, a potom pronaći tri olimpijske baklje. U ono vreme bilo je ideja da u Sarajevo stigne devet baklji – svaka za po jednu od šest republika i dve pokrajine, plus ona “grčka”. A bilo je ideja među komunističkim “glavešinama” po SFRJ republikama da se Sarajevu nekako oduzme Olimpijada i prebaci u drugu republiku, čak i posle zvanične odluke MOK-a, kada je glavni grad Bosne u drugom krugu glasanja pobedio japanski Saporo s jednostavnim konceptom: da se u poluprečniku od 24 kilometra realizuju sve sportske discipline i igre u celini. U konkurenciji je bio i Geteborg, ali su nudili sportska borilišta razbacana po celoj Švedskoj, dok je Saporo već jedanput bio domaćin OI.

“Zašto lenji Bosanci pored nadarenih Slovenaca?” – pitali su se mnogi po samoupravnim sednicima i partijskim “cekijama”. Važnu ulogu imao je Branko Mikulić, “najdarovitiji hrvatski političar u istoriji BiH”, “otac moderne Bosne”, koji je dve godine posle OI izabran za predsednika jugoslovenske vlade. Mikulić je želeo da izmeni Bosnu koja je predstavljala “prokletu avliju” jugoslovenske federacije. Najzaostalijoj među republikama ponudio je program – hiljadu biblioteka, hiljadu škola, asfalt u svako selo, a tu je nenadano “uletela” i Olimpijada. Kako je 1991. napisao Predrag Matvejević: “Branko Mikulić, Hamdija Pozderac i cijela grupa koja je došla iza Džeme Bijedića – u stvari su oslobodili Bosnu od jedne vrste kolonijalizma koji je dolazio i iz Beograda i iz Zagreba i iz Ljubljane.”

Profesor Mile Lasić, koji je bio Mikulićev saradnik, ali i saradnik našeg lista, pisao je pre nekoliko godina: “Svaka čast svakomu, ali bez Branka Mikulića XIV Zimske olimpijske igre ne bi bile ono što su bile. A bile su veličanstvena smotra mladosti i ljepote, perfektno organizirana sportska i medijska manifestacija prvog reda, milenijumski iskorak Bosne i Hercegovine, koji je, nažalost, neće spasiti nesreće samo osam godina poslije. Međutim, da nije na čelu Igara bio Branko Mikulić, takvi kakvi smo bili i tada, a danas smo još puno gori, nikad ne bismo postigli to što smo tada postigli. Branko Mikulić je, naime, sa svakim u Jugoslaviji, uključivo i protivnike, mogao razgovarati ravnopravno. Na isti način je komunicirao i sa strancima.

Bez takve ličnosti i njegovog danonoćnog angažmana bi na Igrama došao do izražaja naš notorni javašluk, a s njim na čelu Igara je svatko dao najbolje što je mogao… U iščezlo Brankovo vrijeme, BiH je bila nedjeljiva. Povezana i autocestama i školama, novim sveučilištima, industrijskim organskim svezama.

Sve ostalo je potom tužna i dobro poznata povijest. Povijest zaborava i ljudi i vlastitih civilizacijskih uzleta u nebo, kakva je bila i sarajevska Olimpijada, od koje je prošlo samo četvrt vijeka, a kao da je bila u antičkom dobu.”

Drug Tito je bio mrtav već četiri godine, svi su kukali – zašto baš usred štednje u Sarajevo uložiti 131 milion dolara – ali je Olimpijada ipak održana definitivno promenila ovaj grad. Sređena je infrastruktura, izgrađeno je stotine novih objekata, među njima jedan od najluksuznijih hotela u SFRJ, „Holidej In“, sa čijeg krova je počela prva pucnjava rata u Bosni .Te 1984. odvijalo se finale hladnog rata, vreme kada je olimpijski duh stajao u senci ubistva izraelskih sportista na OI u Minhenu, američkog bojkota Olimpijade u Moskvi i sovjetskog bojkota Olimpijade u Los Anđelesu. Na čelo MOK-a dolazi Frankov sekretar za sport i bivši ambasador Španije u SSSR Huan Antonio Samaran. Za svoju prvu Olimpijadu zaigrao je na Sarajevo. Grad sa tri religije i jednom ideologijom, ispostavilo se, povratio je svetu olimpijski duh. Na listi sponzora našli su se, pored ostalih, rame uz rame Fabrika trikotaže iz Čakovca i “Koka-Kola” iz Atlante, bio je to čudan spoj liberalnog socijalizma i liberalnog kapitalizma.

Ceo grad je – svedoče Sarajlije – izgledao kao na teferiču. Pevalo se dan i noć – grupa Makadam i Miladin Šobić svirali su na Mojmilu, Neda Ukraden i Zdravko Čolić pevali ispred Skenderije, beogradska Skadarlija imala je veče u hotelu “Evropa”, Novi fosili, KUD “Slobodan Princip Seljo” i Indeksi nastupali su u dvorani RU „Đuro Đaković“, a manifestaciju “Dubrovnik u Sarajevu” obeležili su Frano Lasić i Ibrica Jusić.

Goran Bregović se seća u dokumentarcu “Robna kuća” da su stranci lutali sluđeno po gradu jer su ih svi vukli u svoje domove da piju s njima kafu. Sarajlije su non-stop vikale “nema problema” iliti na brzinu naučenom engleskom: “Nou problems”.

– Onda se neki sarajevski mangup sjeti i baš koga će da zajebe – Kirka Daglasa – sećao se Bregović. Holivudskom superstaru jedan kafedžija u ćevabdžinici “Dalas” naplatio je 100 dolara za nekoliko porcija ćevapčića. Posle su svi u gradu želeli da ga “ubiju”. Zatvorili su mu restoran jer niko nije hteo tu da sedi, pošto ih je obrukao pred gostima.

Jugoslovenski skijaš Bojan Križaj, koji je u ime svih sportista polagao olimpijsku zakletvu na otvaranju prenošenom za dve milijarde ljudi širom planete, zaboravio je pola teksta, ali je uz pomoć aplauza punog “Koševa” ipak nekako završio. Olimpijski plamen tačno u 15:44 upalila je Sanda Dubravčić. Igre je otvorio Mika Špiljak, predsednik Predsedništva SFRJ.

Zastavu Jugoslavije na otvaranju i zatvaranju igara nosio je Jure Franko, jedini osvajač medalje za “plave”. Iako se najviše očekivalo od Križaja, Borisa Strela i ski-skakača Primoža Ulage, koga su iz milošte zvali Đulaga, jer je leteo kao đule, Franko je u veleslalomu “uzeo” srebro. Navijači su ga bodrili s transparentom: “Volimo Jureka više od bureka”. A zna se koliko je u Bosni teško voleti nešto više od bureka. Za nagradu od države dobio je video-rekorder marke “hitači” koji je kao poseban luksuz bio obećan svim “domaćim” osvajačima medalja. Možda su Jugosloveni tada imali i sportske sreće – na OI nisu učestvovali najbolji “smučari” tog vremena – Ingemar Stenmark i Mark Đirardeli jer su bili profesionalci, a tada je olimpijac mogao biti samo amaterski sportista.

Jugoslovenski hokejaši na ledu doživeli su debakl – od Sovjeta, za koje je tada igrala možda najbolja petorka ovog sporta svih vremena: Fetisov, Kasatonov, Krutov, Larionov, Makarov – izgubili su 9:1, ali su zato pobedili Italijane 5:1, što je na ulicama Sarajeva proslavljeno kao da su postali šampioni.

Na OI u Sarajevu učestvovao je i čuveni Endi Vorhol. Pozvan da sarađuje u seriji postera vodećih internacionalnih umetnika pod nazivom “Umetnost i sport”, ikona pop art pokreta nacrtao je takmičara u brzom klizanju slaganjem superpozicije dve fotografije, kako bi izrazio kretanje. Tako je nastao fenomenalni plakat za ovu disciplinu na sarajevskoj ZOI. Danas kultna supa “Campbell’s Soup”, od koje je Vorhol napravio jedan od najprepoznatljivih umetničkih radova u istoriji suvremene umjetnosti, bila je “zvanična juha” Olimpijade u Sarajevu. Zanimljivo – maskotu Vučka, koja je i 30 godina kasnije jedan od najpopularnijih suvenira na Baščaršiji, nacrtao je Slovenac, ilustrator Jozef Trobec iz Kranja.

Poster za ZOI u Sarajevu – Endi Vorhol

Profit koji je ostao domaćinima od ZOI 84. bio je 12 miliona dolara. Od toga je dva miliona pojela inflacija. Slike po fasadama iscrtanih olimpijskih pahulja sa rupama od granata obišle su svet desetak godina kasnije. Na zatvaranju Igara u Sarajevu Huan Antonio Samaran je rekao „Doviđenija, drago Sarajevo“. Deset godina kasnije stigao je u isti grad u oklopnom transporteru i suznih očiju gledao spaljenu halu Zetra.

U opkoljenom Sarajevu 1994. preminuo je Branko Mikulić, predsednik Organizacionog komiteta Sarajevske olimpijade. Par dana ranije doputovao je američkim bombarderom sa lečenja iz Lozane, jer je, smrtno bolestan, želeo da umre u svom gradu. Na sahranu je, uprkos snajperima i artiljerijskim napadima sa okolnih olimpijskih planina, došlo 2.000 ljudi. U ratnom magazinu “BH Dani”, broj 251 iz 1994. godine, pod naslovom “Odlazak velikog Bosanca” pisalo je: “Ni jecaj nije ranjavao tišinu. Nije zujala ni TV kamera. Nije je ni bilo. Samo ljudi i toplina očiju, uspomene i nadanja, samo pianissimo pjesme o vječnoj tišini, i nadgrobna ploča: Branko Mikulić 1928-1994”. Posleratne sarajevske vlasti po njemu su nazvali ulicu koja se nalazi – kako ironično kažu Sarajlije – “negdje iza aerodroma”.

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/vreme_kada_je_vucko_ujedinio_jugu.26.html?news_id=275496

 

 

 

 

Tags: , , , , , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Vrijeme kada je Vučko ujedinio Jugu

by admin time to read: 8 min
0