Gordi vjernik

Vi­đam tog gor­dog čo­vje­ka. Mno­ge ka­žu da je li­jep. Li­je­po se, valj­da, gor­di. Nos mu pa­ra nebo. No­ću oba­ra zvi­je­zde.
Sve na nje­mu je za po­ka­zi­va­nje. I zgod­na za­ma­ma­na nje­go­va­na že­na sa ovlaš pod­oč­nja­ci­ma i tan­kim no­zdr­va­ma, sa lju­ti­tim obr­va­ma, to je valj­da či­ni još po­želj­ni­jom. Kri­šom se okre­ću za njom dok je moj gor­di po­zna­nik vo­di za ru­ku. Po­sa­di je na­spram se­be i uži­va u po­žud­nim pogle­di­ma ka­fan­skih muž­ja­ka.
Gor­di se i svo­jom dje­com na­u­če­nom da cvr­ku­ću po na­red­bi, već sad svik­nu­ta na la­žno divljenje i la­ži­lju­bav ka­fan­skih pod­re­pa­ša.
Vo­li Gor­di da mu se di­ve. Vo­li i da ga po­taj­no mr­ze otro­va­ni za­vi­šću.
Po­ka­zu­je jav­no i svo­ju lju­bav­ni­cu. O, pa ta je tek li­je­pa! Va­tre­na crn­ka, car­ska er­ge­la, iz­lu­đu­je ka­fan­ce svo­jim gi­bom, svo­jim si­je­dom, svo­jim za­lju­lja­nim ku­ko­vi­ma. Svo­jim si­je­vom i mimikom. Po­ne­kad se ob­li­zu­je kao per­sij­ska mač­ki­ca dok ro­ni u du­bi­nu nje­go­vog po­gle­da.
Uži­va Gor­di u nji­ho­voj za­vi­sti. Zna da ih iz­lu­đu­je lje­po­tom. Sop­stve­nom. Svo­je že­ne. Svo­je dje­ce. Svo­je lju­bav­ni­ce. Pa­me­tan je Gor­di. Zna on do­bro ko­li­ko je loš i ko­li­ko je bo­lji od onih ko­ji mu za­vi­de. Od la­ži­pri­ja­te­lja i la­ži­lju­di. Od noć­nih hi­je­na i dnev­nih pa­ra­zi­ta…
Gor­di se gor­di i svo­jim pri­ja­te­lji­ma, po­slov­nim part­ne­ri­ma, či­nov­ni­ci­ma iz ra­znih ministarstava i agen­ci­ja. Bor­ci­ma za ne­za­vi­snu, sr­ben­da­ma. Sve­jed­no mu je. Va­žno mu je da ih po­kat­kad oku­pi oko svo­ga sto­la. Kao rat­ni pli­jen, kao or­de­nje, kao šlja­šte­ći ukras svo­joj gor­do­sti.
I ta po­vre­me­na oku­plja­nja su pra­ve ba­ha­na­li­je u na­šoj va­ro­ši. Ka­fan­ci­ma iz oči­ju ka­plje mu­ka, ko­no­ba­ri­ma se sr­ce ubr­za­va od na­mi­ri­sa­nog bak­ši­ša, po­ča­stvo­va­ni vla­snik snis­ho­dlji­vo tr­lja lo­pov­ske ru­či­ce i lič­no pri­po­ma­že u slu­že­nju elit­ne go­spo­de.
Oki­će­ni lju­bav­ni­ca­ma za­po­či­nju svoj pir uži­va­ju­ći u gor­do­sti svo­joj. Gor­di je u dru­štvu i jedne i dru­ge. Že­ne i lju­bav­ni­ce. Muž­jak i na ovaj na­čin po­ka­zu­je svo­ju do­mi­na­ci­ju. Dje­ca su na po­čet­ku iz­re­ci­to­va­la svoj re­per­to­ar i po­bra­la bu­ket di­vlje­nja i apla­u­za. Za­vr­ši­la su pjesmicom: Bio jed­nom je­dan lav, gle­da­ju­ći ta­ti­cu pra­vo u oči. On­da je po njih do­šla te­ta—gu­ver­nan­ta i od­ve­la ih u za­mak.
I uvi­jek je­dan za­dri­gli mi­ni­star pr­vi po­klek­ne. I uvi­jek se, na kra­ju, za­da­vi do­boš–tor­tom i poči­nje da blju­je. Svu­da una­o­ko­lo, po ko­no­ba­ri­ma, po vla­sni­ku, po oni­ma do se­be, naj­vi­še po se­bi. Van­red­no sta­nje se br­zo za­vr­ši. Une­re­đe­nog mi­ni­stra dvo­ji­ca bil­me­za iz­no­se iz lo­ka­la uz po­spr­dan po­gled go­spo­di­na Gor­dog ko­ji uži­va u svo­joj do­mi­na­ci­ji.
I jed­nu i dru­gu na­mi­ru­je br­zim po­ljup­ci­ma. I jed­noj i dru­goj ne­što ša­pu­će. I jed­na i dru­ga izlaze. A on­da do­la­zi tre­ća. Da mu na­zdra­vi fran­cu­skim ko­nja­kom.
Tre­ća je, ka­ko sam čuo od ka­fa­na­ca, go­spo­đa mi­ni­star­ka. Ras­ko­šna že­na u naj­bo­ljim godinama. Neo­do­volj­no uda­ta za onog mi­ni­stra ko­ji pr­vi po­klek­ne i ko­jeg su kao pra­se na ražnju malo­čas iz­ni­je­li iz ka­fa­ne.
Na go­spo­đu mi­ni­star­ku Gor­di ima po­se­ban pik. Ona mu je okre­plju­ju­ći di­že­stiv, uver­ti­ra i kraj po­noć­nog tran­sa. Ka­fan­ci otva­ra­ju za­ba­la­vlje­na usta i po­sti­đe­no za­gle­da­ju je­dan dru­go­ga. Sva nji­ho­va bi­je­da je sa­da ta­ko oči­gled­na. Iako je svje­tlost u na­šem va­ro­škom ba­ru pri­gu­še­na.
Pa­me­tan je Gor­di. Zna taj ras­pu­snik da bez pu­bli­ke ne­ma ve­li­kih pred­sta­va. Uži­va u vatrometu ba­ha­to­sti.
Pred zo­ru sve se po­mi­je­ša. I že­ne i no­ge i pje­sme. Kli­če se i srp­skim voj­vo­da­ma i maj­skoj zori. Psu­ju se na­red­bo­dav­ci i hva­le du­šma­ni. Ta­ko vam je to kad fran­cu­ski ko­njak čud­nom varo­škom igrom iz­gu­bi svo­ja svoj­stva i pre­tvo­ri se u do­bru do­ma­ću ra­ki­je­šti­nu ko­ja se gu­ta ha­la­plji­vo bez le­da i re­da.
Je­di­no Gor­di ću­ti. Iro­nič­ni za­le­đe­ni smi­je­šak je uvre­da i ogle­da­lo ugled­ni­ka za nje­go­vim stolom. Po­ne­kad im po­ne­što na­tuk­ne, a on­da im na­red­bo­dav­no su­ge­ri­še da sve za­bo­ra­ve. Tako za­pli­će nji­ho­ve ži­vo­te, nji­ho­va cri­je­va. Zna Gor­di da je in­tri­ga i pod­va­la srp i če­kić milo­vre­me­na. Zna ko­li­ko se bo­je i od ko­ga se bo­je. Zna i da je loš. Zna­ju to nje­go­va pokajnička stra­šna bu­đe­nja. Ali zna da su oni mno­go go­ri. I mr­zi ih stra­sno. I to ga uža­sa­va…
Ne­dje­ljom ode u cr­kvu. Sve­šten­stvo se us­tr­či da do­če­ka ple­me­ni­tog do­na­to­ra. Za­pa­li svi­je­ću. Za­mi­sli se bez mo­li­tve.