III
Prošlo je nekoliko meseci. Došlo je proleće.
S proleća su došli i vedri, svetli dani, kada život nije mrzak i dosadan i kad zemlja prekrasno izgleda … S mora i polja duvaju topli vetrovi… Zemlju prekriva sveža trava, na drveću se zeleni novo lišće. Priroda je uskrsnula i pojavila se u novom ruhu.
Čini se da bi i u čoveku trebalo da bujaju nove nade i nove želje kad je u prirodi sve obnovleno, mlado, sveže. Ali čoveka je teško preporoditi.
Groholjski je još živeo u istoj onoj vili. Njegove nade i želje, male, bez mnogo zahteva, još su bile koncentrisane na Lizu, samo na nju i ni na šta drugo! On, kao i pre, nije oka odvajao od nje i sladio se mišlju: „Kako sam srećan?” Jadnik je, u stvari, i imao osećanje da je silno srećan. Liza je, kao i ranije, sedela na terasi i s dosadom, bez razumevanja gledala u vilu preko puta i drveće oko nje, kroz koje se videlo plavo more. Ona je, kao i pre, sve više ćutala, često plakala i pokatkad stavljala obloge od slačice Groholjskom. Uostalom, možemo joj čestitati na nečem novom. U nju se usadio crv tuge. Ona je mnogo tugovala, tugovala za sinom, tugovala za pređašnjim životom, za veselošću. Raniji život nije bio baš naročito veseo, ali ipak veseliji od sadašnjeg… Dok je živela s mužem, katkad je išla u pozorište, u klub, kod poznanika. A ovde s Groholjskim? Ovde je pusto, tiho … Pored nje je samo jedan čovek, a i taj, sa svojim bolestima i sladunjavim poljupcima, svakog časa liči na starog, mirnog dedicu koji večno plače od radosti. Dosadno! Ovde nema Miheja Sergejiča, koji je voleo da s njom igra mazurku, nema ni Spiridona Nikolajiča, sina glavnog urednika „Gubernijskih novosti!” Spiridon Nikolajič divno peva i čita stihove. Nema stola sa zapuskom ni gostiju, nema Gerasimove, dadilje koja je stalno frčala na nju što je jela mnogo slatkog . . . Nikoga nema! Prosto da umreš od tuge. Groholjski se radovao svojoj usamljenosti, ali… zalud se radovao. Pre vremena je platno za svoj egoizam. Početnom maja kad je izgledalo da je i sam vazduh u nešto zaljubljen i da zamire od sreće, Groholjski je izgubio sve: i voljenu ženu, i…
Bugrov je i ove godine doputovao na Krim. Nije iznajmio vilu preko puta, već se s Mišutkom potucao po krimskim gradovima. U gradovima je jeo, pio, spavao i igrao karte. Na ribolov, lov, na Francuskinje, koje su ga, među nama budi rečeno, opljačkale, on je sasvim izgubio volju. Smršao je, prestao da blista i da se široko osmehuje, obukao se u debelo grubo platno. Ivan Petrovič je s vremena na vreme posećivao i vilu Groholjskog. Donosio je Lizi slatko, bombone, voće i kao da se trudno da joj razbije dosadu. Groholjskog te pesete nisu uznemiravale, tim pre što su bile retke, kratke i, po svoj prilici, više zbog Mišutke, koji se ni zbog čega i ni zbog koga nije mogao lišiti prava da se viđa s majkom. Bugrov je(dolazio, predavav poklone i pošto bi rekao nekoliko reči, odlazio. I tih nekoliko reči on nije govorio Lizi nego Groholjskom. Lizi se nije obraćao. I Groholjski je bio spokojan.. . Ali postoji ruska poslovica koju Groholjski ne bi trebalo da smetne s uma „Ne boj se psa koji laje, nego onog koju ćuti …” Poslovica pakosna, ali u praktičnom životu ponekad veoma neophodna.
Jednom, šetajući po vrtu, Groholjski je čuo dva glasa. Jedan je bio muški, drugi ženski. Prvi je bio Bugrovljev, drugi Lizin. Groholjski je prisluškivao i, pobledevši kao smrt, zakoračio prema sagovornicima. Zastao je iza žbuna jorgovana i stao da posmatra i sluša. I ruke i noge su mu se ohladile. Po čelu mu izbio hladan znoj. Da ne zatetura ili ne padne, uhvatio se rukama za grane jorgovana. Sve je svršeno!
Bugrov je držao Lizu oko struka i govorio joj:
— Mila moja! Šta možemo? Tako je, znači, bog hteo. Podlac sam ja … Prodao sam te. Polakomio sam se na Irodovo bogatstvo, pusto mu ostalo … A šta imam od tog bogatstva? Samo nemir i razmetanje! Ni mira, ni sreće, ni položaja.. . Sediš kao đuturum na jednom mestu i ni korak napred… Čula si? Andrujška Markuzin je unapređen za šefa odseka. . . Andrjuška, ona budala! A ja sedim.. . Gospode, gospode! Tebe sam se lišio, sreće se lišio. Ja sam podlac! Gad! Misliš li da će mi lepo biti na strašnom sudu?
— Otidimo odavde, Vanja! — zaplaka Liza. — Dosadno mi je … Umirem od tuge.
— Nemoguće . . . novac je uzet.
— Pa vrati ga!
— Rado bih ga dao, ali nemam. Sve sam proćerdao! Treba se pokoriti, rođena … To nas kažnjava bog. Mene zbog koristoljublja, a tebe zbog lakomislenosti. Šta ćemo? Kidaćemo se… Na onom svetu biće lakše.
I pod najezdom religioznik osećanja Bugrov diže oči prema nebu.
— Ali ja ovde ne mogu da živim! Dosadno mi je!
— Šta da radimo? A meni nije dosadno? Zar mi je bez tebe veselo? Sav sam iznuren, iscrpljen! I grudi su počele da me bole!… Ti si mi zakonita žena, telo moga tela, jedno telo… Živi, trpi! A ja, a ja ću putovati, posećivaću te.
I nagnuvši se prema Lizi Bugrov prošaputa, ali ipak tako glasno da se čulo na nekoliko koraka.
— Ja ću k tebi Lizanjka i noću doći… Ne brini … Ja sam u Fedosiji, blizu … Živeću ovde pored tebe dok sve ne profućkam… A profućkaću uskoro sve do kopejke! Eeeh! I kakav mi je ovo život? Dosada, sav sam bolestan… i grudi me bole i stomak boli …
Bugrov ućuta. Došao je red na Lizu… Bože moj, kako je ta žena surova! Počela je da plače, da se žali, da nabraja sve mane svoga ljubavnika, svoje muke… Groholjski se, slušajući je, osećao kao razbojnik, zlikovac, upropastitelj . . .
— On me je izmučio! — završi Liza. Poljubivši se na rastanku s Lizom i izlaziće kroz vratanca, Bugrov nalete na Groholjskog, koji je stajao pored vrata i čekao njega.
— Ivane Petroviču! — reče Groholjski tonom samrtnika. — Sve sam čuo i video … To je nečasno s vaše strane, ali ja vas ne krivim… I vi je volite… Ali shvatite da je ona moja! Moja! Ja ne mogu da živim bez nje! Kako vi to ne razumete? Pa, recimo, vi je volite, patite, ali zar vam ja nisam platio bar delimično za vaše patnje? Otputujte, kumim vas bogom! Otputujte odavde zauvek. Preklinjem vas. Inače ćete me ubiti.
— Nemam kuda da otputujem — muklo izgovori Bugrov.
— Hm. Vi ste već sve potrošili … Vi ste čovek koji se lako zanese … Pa, dobro … Putujte na moje imanje u černigovsku guberniju … Hoćete? Poklanjam vam to imanje ,.. Ono je malo, ali lepo. Časna reč, lepo je!
Bugrov se široko osmehnu. Odjednom oseti kao da je na sedmom nebu.
— Ja vam poklanjam… Danas ću pisati upravniku imanja i poslaću mu punomoć za prenos tapije. Svuda pričajte da ste ga kupili… Idite! Preklinjem vas.
— Dobro… Otputovaću… Ja shvatam.
— Hajdemo kod beležnika… Odmah — reče sad već veselo Groholjski i pođe da naredi da se upregnu konji.
Sutradan uveče kad je Liza sedela na klupi na kojoj je obično imala randevu s Ivanom Petrovičem, tiho joj priđe Groholjski. On sede pored nje i uze je za ruku.
— Dosadno ti je, Lizo? — poče posle kraćeg ćutanja. — Dosađuješ se? Zašto ne odemo nekud? Zbog čega stalno sedimo kod kuće? Treba putovati, veseliti se, stvarati poznanstva . . .Treba, treba?
— Meni ništa ne treba — reče Liza i, bleda, mršava, pogleda put staze kojom joj je obično dolazio Bugrov.
Groholjski se zamisli. On je znao koga ona čeka i ko joj je potreban.
— Hajdemo kući, Lizo, — reče on. — Ovde je vlažno…
— Idi… ja ću sada doći. Groholjski se opet zamisli.
— Ti čekaš njega? — upita je i napravi grimasu kao da mu je neko usijanim gvozdenim kleštima ščepao srce.
— Da… Htela bih da pošaljem Miši čarapice.
— On neće doći.
— Kako znaš?
— Otputovao je… Liza razrogači oči.
— Otputovao je… Otputovao u černigovsku guberniju. Ja sam mu poklonno svoje imanje…
Liza strašno poblede i, da ne bi pala, uhvati se za rame Groholjskog.
— Ja sam ga ispratio na brod… U tri sata… Liza se odjednom uhvati za glavu, zaljulja se, pade na klupu i poče sva da se trese.
— Vanja! — poče da doziva. — Vanja! Idem i ja, Vanja! .. . Mili moj! I dobi histeričan iapad . ..
I od te večeri sve do jula, u vrtu po kome su šetali stanovnici vila mogle su se videti dve senke. Senke su se šetale od jutra do mraka i kvarile raspoloženje stanovnicima vila. Za Lizinom senkom neprekidno je koračala senka Groholjskog. Ja ih nazivam senkama zato što su oboje izgubili svoj pređašnji lik.
Oboje su smršali, pobledeli, zgrčili se i više podsećali na senke nego na žive ljude … Oboje su se sušili kao buva u klasičnom vicu o Jevrejinu koji je prodavao prašak protiv buva.
Početkom jula Liza je pobegla od Groholjskog, ostavivši mu cedulju u kojoj je napisala da ide kod „sina” na izvesno vreme. Na izvesno vreme! Pobegla je noću dok je Groholjski spavao.
Pošto je pročitao njeno pismo, Groholjski se cela nedelje muvao oko vile kao lud, nije jeo ni spavao. U avgustu je preboleo povratni tifus, a u septembru otputovao u inostranstvo. U inostranstvu se propio. Mislio je da će naći smirenje u vinu i razvratu… Proćerdao je sav imetak, ali mu jadniku nije uspelo da iz glave izbaci lik voljene žene s mačjom njuškicom. Od sreće se ne umire, ne umire se ni od nesreće. Groholjski je posedeo, ali nije umro. I do sada je živ. Iz inostranstva je krenuo da „jednim okom” pogleda Lizu. Bugrov ga je dočekao raširenih ruku i zadržao ga u gostima na neodređeno vreme. On sve do sada gostuje kod Bugrova.
Ove godine sam morao da prođem kroz Grohovljevku, imanje Bugrova. Domaćine sam zatekao za večerom. Ivan Petrovič mi se strašno obradovao i navalio da me služi. Ugojio se i nešto malo omlitavio. Lice mu je kao i ranije sito, masno i ružičasto. Još nije oćelavio. I Liza se ugojila. Gojaznost joj u licu nije dobro stajala. Njeno lice je počelo da gubi mačji izraz i da se, avaj, približava izrazu foke. Obrazi joj se goje i gore i napgred i levo i desno. Bugrovi žive izvrsno. Svega imaju mnogo. Puna kuća posluge i namirnica.
Kad smo večerali, poveo se razgovor. Zaboravivši da Liza ne svira, zamolio sam je da nešto odsvira na klaviru.
— Ona ne svira! — reče Bugrov. — Ona mi nije sviračica … Ej! Koje to? Ivane! Pozovi ovamo Grigorija Vasiljeviča! Šta on tamo radi? — I obrativši se meni, Bugrov dodade: — Sad će doći svirač…Svira na gitari. A klavir držimo zbog Mišutke, on uči . . .
Posle otprilike pet minuta u sobu uđe Groholjski, poslan, neočešljan, neobrijan …On uđe, pokloni mi se i sede po strani.
— Ama, ko tako rano leže da spava? — obrati mu se Bugrov. — Kakav si ti, bratac! Samo spavaš, samo spavaš.. . Spavalica. Hajde, odsviraj nam nešto veselo…
Groholjski naštimova gitaru, udari po žicama i zapeva:
„Juče sam čekala druga . ..”
Ja sam slušao pesmu, gledao situ Bugrovljevu njušku i mislio: „Gadna njuška”. Plakalo mi se.
Kad je završio pevanje, Groholjski nam se pokloni pa izađe.
— I šta da radim s njim? — obrati mi se, po njegovom odlasku, Bugrov. — Muka živa mi je s njim! Danju samo razmišlja…a noću ječi…Spava, a ječi i jauče …To je neka bolest… Nisam nametan šta da radim s njim! Ne da nam spavati. .. Bojim se da ne pomeri pameću. Pomisliće se da loše živi kod mene… A zašto loše? I jede s nama, i pije s nama…Samo mu novac ne dajemo. Propiće ili će razbacati. Još jedna beda na moju glavu! Gospode, oprosti meni grešniku.
Zadržali su me da prenoćim. Kad sam se sutradan ujutro probudio, u susednoj sobi Bugrov je ne-kome držao pridiku.
— Reci budali da se bogu moli, a on će i čelo razlupati! Ama, ko vesla boji zelenom bojom?! Promisli, luda glavo! Razmisli! Što ćutiš.
— Ja… ja … pogrešio sam — prav dao se promukli tenor.
Taj tenor je pripadao Groholjskom. Na stanicu me je pratio Groholjski.
— On je despot, tiranin — šaputao mi je celim putem. — On je plemenit čovek, ali je tiranin! Kod njega ni srce ni mozak nisu razvijeni… Muči me! Da nije ove plemenite žene, ja bih davno otišao od njega. Žao mi je da je ostavim. Udvoje se nekako lakše trpi.
Groholjski uzdahnu, pa nastavi:
— Ona je trudna. — Videli ste? To je, u stvari, moje dete …Moje …Ona je vrlo brzo shvatila svoju grešku i dala se meni. Ona njega ne podnosi…
— Mlakonja ste vi! — nisam mogao da se uzdržim i da ne kažem Groholjskom.
— Da, ja sam slabić . . . Sve je to tačno. Takav sam se rodio. Znate kako je došlo do mog rođenja? Moj pokojni otac je mnogo zlostavljao jednog sitnog činovnika. Strahovito ga je zlostavljao! Život mu je trovao! A pokojna majčica je bila bolećiva srca, bila je iz naroda, građanka…Iz sažaljenja lepo uzme, pa se s njim zbliži. Tako, gospodine…I rodih se ja… Od zlostavljanja… Pa otkud tu može biti karaktera. Otkuda? Drugo zvono zvoni…Zbogom! Navratite opet k nama, ali nemojte reći Ivanu Petroviču ovo što sam vam o njemu govorio.
Ja se rukovah s Groholjskim i uskočih u vagon. On se pokloni mom vagonu i pođe prema bačvi sa vodom. Pripilo mu se izgleda.
Anton Pavlovič Čehov
Kraj
