2
Vinston se probijao putem kroz šaru svetlosti i senki, gazeći po baricama zlaćanog svetla gde god su se grane razdvajale. Levo od njega, ispod drveća, zemlju je pokrivalo bezbroj zvončića. Vazduh kao da je ljubio po koži. Bio je drugi maj.
Odnekud dublje iz šume dopiralo je gukanje divljih golubova. Bio je stigao malo rano. Put mu je prošao bez teškoća; devojka je tako očigledno imala iskustva da ga je bilo manje strah nego inače. Sva je prilika bila da se na nju moglo osloniti da će naći kakvo sigurno mesto. Uopšte uzev, u okolini nije bilo mnogo sigurnije nego u samom Londonu. Razume se, telekrana nije bilo, no uvek je postojala opasnost da su naokolo sakriveni mikrofoni tako da se čovekov glas mogao uhvatiti i prepoznati; sem toga, nije bilo lako putovati sam a da čovek ne skrene pažnju na sebe. za rastojanja do stotinu kilometara nije bilo potrebno overavati pasoš, ali ponekad su se po železničkim stanicama motale patrole koje su proveravale dokumenta svakog člana Partije na koga naiđu i postavljale neugodna pitanja. Međutim, patrola ovom prilikom nije bilo, a na putu od stanice bio je proverio, oprezno bacajući poglede unatrag, da ga niko ne prati. Voz je bio pun prola, u prazničnom raspoloženju zbog lepog vremena. Drveni vagon u kome je putovao ispunjavala je i prepunjavala jedna jedina porodica, od bezube prababe do jednomesečne bebe, koja je išla da provede popodne u „tazbini” i, kako su otvoreno objasnili Vinstonu, da nabave malo butera ispod ruke.
Put se proširi; još minut, i on stiže do puteljka koji mu je pomenula, obične stočne staze koja je ronila u žbunje. Sata nije imao, ali petnaest časova sigurno još nije bilo. Zvončići su bili tako gusti da ih je bilo nemoguće ne gaziti. On kleče i poče da ih bere, delom da mu prođe vreme, ali delom i zbog nejasne želje da devojci da buket cveća kad dođe. Bio je nakupio veliki buket i udisao slabi, pomalo otužni miris, kad ga jedan zvuk otpozadi ukoči: nesumnjivo krckanje grančica pod nogom, On nastavi da bere zvončiće. To je bilo najbolje što je mogao da čini. Možda su koraci bili devojčini, a možda ga je neko ipak pratio.
Okrenuti se značilo bi pokazati osećanje krivice. On ubra još jedan, i još jedan.
Neka ruka mu lako dodirnu rame.
Podiže pogled. Bila je devojka. Ona odmahnu glavom, očigledno upozoravajući ga da ćuti, zatim razdvoji žbunje i hitro pode ispred njega uzanim puteljkom u šumu. Očigledno je tim putem već prolazila, jer je močvarna mesta obilazila kao po navici. Vinston je išao za njom, još uvek stežući buket zvončića. Prvo što je osetio bilo je olakšanje, no dok je posmatrao čvrsto vitko telo kako se kreće pred njim, sa skerletnom ešarpom zategnutom taman toliko da istakne oblinu bokova, pritisnu ga teško osećanje niže vrednosti. Čak i sad mu se činilo da će se devojka, kad se okrene i pogleda ga, predomisliti i otići. Blagost vazduha i zelenilo lišća zastrašivali su ga. Još na putu od stanice, pod majskim suncem osetio se prljav i ubledeo, biće zatvorenog prostora, sa londonskom čadi u porama. Pade mu na pamet da ga ona verovatno nikad nije ni videla u punoj dnevnoj svetlosti na otvorenom prostoru. Dođoše do oborenog drveta koje mu je bila, pomenula. Devojka preskoči i rastavi žbunje u kome na izgled nije bilo prolaza.
Pošavši za njom, Vinston vide. da su se našli na prirodnoj čistini, maloj travnatoj uzvišici okruženoj visokim mladim drvećem koje ju je potpuno skrivalo. Devojka stade i okrete se.
„Evo nas”, reče.
Posmatrao ju je sa razdaljine od nekoliko koraka. Još uvek se nije usuđivao da joj priđe bliže.
„Nisam ti smela ništa reći na onom putu”, produži; ona, „za slučaj da ima mikrofona. Ne verujem da ima, ali ko zna. A uvek može da se desi da ti neko od onih svinja pozna glas. Ovde smo sigurni.”
Još uvek nije imao hrabrosti da joj se približi. „Ovde smo sigurni?” glupo ponovi on.
„Jesmo. Pogledaj drveće.” To su bili tanki jasenovi, koji su nekad bili posečeni pa ponovo izrasli u šumu mladica od kojih nijedna nije bila deblja od zgloba na ruci. „Tu nigde nema mesta da se sakrije mikrofon. Sem toga, ovde sam već bila.”
Govorili su tek da nešto kažu. On beše uspeo da joj priđe malo bliže. Ona je stajala pred njim vrlo uspravno, s osmehom koji je izgledao blago ironičan, kao da se čudila zašto je tako spor da pređe na delo. Zvončići behu popadali na zemlju. Izgledalo je kao da su pali sami. On je uze za ruku.
„Da li mi veruješ”, reče, „da do ovog trenutka nisam znao kave su ti boje oči?”
Smeđe su; primeti on, prilično svetla nijansa smeđeg, sa crnim trepavicama. „A sad kad si videla na šta stvarno ličim, možeš li i dalje podneti da me gledaš?”
„Mogu vrlo lako.”
„Imam trideset godina. Imam ženu koje se ne mogu osloboditi. Imam otečene vene. Imam pet lažnih zuba.”
„To mi je savršeno svejedno”, reče devojka.
Sledećeg trenutka, neznano čijim delom, ona mu se nađe u zagrljaju. U početku nije osećao ništa do čiste neverice. Mlado telo je bilo pripijeno uz njegovo, masa crne kose padala mu je po licu— da! bila je zaista podigla lice i on je ljubio puna crvena usta. Bila mu je stegla ruke oko vrata, nazivala ga dragim, milim, voljenim. Bio ju je povukao na tlo, ona se ni najmanje nije opirala, mogao je s njom raditi šta hoće. No uistinu nije imao nikakvog fizičkog osećaja, sem golog dodira. Osećao je samo nevericu i ponos. Bilo mu je drago što je do ovoga došlo, ali nije osećao nikakvu fizičku želju. Sve je došlo prebrzo, njena mladost i lepota behu ga poplašili, bio je previše navikao da živi bez žena— nije znao šta je bilo razlog. Devojka se podiže i izvadi zvončić iz kose. Sede uz njega i zagrli ga oko struka.
„Ne brini, dragi. Ne moramo da žurimo. Imamo celo popodne. Zar nije ovo divno skrovište? Pronašla sam ga jedanput kad sam se izgubila na kolektivnom maršu. Ko god da dođe, čuo bi se na sto metara.”
„Kako se zoveš?” upita Vinston.
„Džulija. A ja znam kako se ti zoveš. Vinston— Vinston Smit.”
„Otkud znaš?”
„Izgleda, dragi, da ja bolje saznajem nego ti. Reci mi, šta si mislio o meni pre nego što sam ti dala onu cedulju?”
On ne oseti nikakvo iskušenje da je slaže. Reći odmah ono najgore činilo se čak kao neka ljubavna žrtva.
„Nisam mogao očima da te vidim”, reče. „Hteo sam da te silujem a posle ubijem. Pre dve nedelje ozbiljno sam razmišljao da ti razbijem glavu kamenom. Ako baš hoćeš da znaš, mislio sam da imaš veze sa Policijom misli.”
Devojka se oduševljeno nasmeja, očigledno shvatajući ovo kao priznanje svojoj izvrsnoj sposobnosti pretvaranja.
„Zar baš sa Policijom misli? Nisi valjda ozbiljno?”
„Pa dobro, možda ne baš sasvim; ali znaš— tako si izgledala— tako mlada, sveža, zdrava… razumeš— mislio sam da si verovatno…”
„Mislio si da sam dobra članica Partije. Čista na reči i delu. Zastavice, parade, parole, igre, kolektivni marševi— sve te budalaštine. A ti šta? mislio si: da joj se samo pruži prilika, izdala bi me kao zlomislitelja pa bi me ubili?”
„Tako nešto. Znaš, mnogo je takvih devojaka.”
„To sve zbog ovog sranja”, reče ona, strže skerletnu ešarpu Omladinske lige protiv seksa i prebaci je preko grane. Zatim, kao da se nečega setila kad se dotakla struka, gurnu ruku u džep i izvadi pločicu čokolade. Prelomi je na dva dela i dade jedan Vinstonu. Još pre nego što ga Je uzeo, Vinston oseti po mirisu da je to veoma neobična čokolada. Bila je tamna i sjajna, i uvijena u staniol.
Čokolada je obično bila mrtve tamno-mrke boje, lako se krunila, i imala ukus koji je, ukoliko se uopšte dao opisati, podsećao na dim zapaljeno đubreta. Ali čokoladu sličnu ovoj koju je dobio od Džulije već je okusio, nekad u prošlosti. Prvi dašak njenog mirisa beše pokrenuo neko sećanje koje nije mogao odrediti u vremenu, no koje je bilo snažno i uznemiravalo ga.
„Odakle ti ovo?” upita on.
„Crna berza”, ravnodušno reče ona. „U stvari i jesam takva, na izgled. Ističem se u igrama. U Špijunima sam bila komandir odreda. Tri večeri nedeljno dobrovoljno radim za Omladinsku ligu protiv seksa. Sate i sate sam ja izgubila lepeći one njihove blesave plakate po celom Londonu. U paradama uvek držim jedan kraj zastave. Uvek izgledam dobro raspoložena i nikad ništa ne izbegavam. Sta drugi, to i ti, to je moja deviza. Jedino se tako može biti siguran.”
Vinstonu se prvi komadić čokolade već beše istopio na jeziku. Ukus je bio predivan. Ali ono sećanje nije odlazilo; kružilo mu je po samoj ivici svesti, duboko i snažno, ali neodredivo, kao kakav predmet viđen samo krajičkom oka. On ga odbaci od sebe, svestan samo da je to sećanje na neko delo kojeg bi se rado odrekao kad bi mogao.
„Ti si vrlo mlada”, reče on. „Od mene si mlada sigurno deset-petnaest godina. Šta si to mogla naći privlačno na čoveku kao što sam ja?”
„Nešto na tvom licu. To me je navelo da reskiram. Umem da primetim ko nije njihov. Čim sam te videla, znala sam da si protiv onih”.
Oni je značilo Partija, pre svega Uža partija, o kojoj je govorila s otvorenom zajedljivom mržnjom zbog čega se Vinston osećao nelagodno, iako je znao da su, ako igde mogu biti bezbedni, bezbedni baš tu. Nešto gaje na njoj bilo zaprepastilo: njen vulgarni rečnik. Članovi Partije nisu smeli da psuju; Vinston je i sam retko psovao, ili bar retko naglas. Džulija, međutim, nije mogla da pomene Partiju, naročito Užu partiju, a da se ne posluži rečima koje se obično viđaju ispisane po zidovima klozeta.To ga nije ljutilo. Bio je prosto jedan od simptoma njenog revolta protiv Partije i svega što je ona propisivala, nešto što je na izvestan način bilo prirodno i zdravo, kao što konj kija kad naiđe na trulo seno.
Bili su napustili čistinu i ponovo počeli lutati kroz šarenilo svetlosti i senke, zagrljeni oko struka kad god je staza bila dovoljno široka da idu uporedo.
On primeti kako joj je struk daleko mekši sad kad na njemu nije bilo ešarpe.
Govorili su šapatom. Izvan čistine, po Džulijinim rečima, najbolje je bilo ići tiho. Ubrzo stigoše do ivice šumarka. Ona ga zaustavi.
„Ne izlazi na otvoreno. Možda neko posmatra. Dok smo iza granja, sigurni smo.”
Stajali su u senci leskovog žbunja. Sunce koje se cedilo kroz bezbroj no lišće bilo im je još uvek toplo na licu. Vinston pogleda livadu na koju je šumarak izlazio i oseti čudan, spori šok prepoznavanja. Poznavao ju je iz vida. Stara, popasena utrina po kojoj je vijugala stazica a ovde-onde videli su se krtičnjaci. U nazubljenoj živici na suprotnom kraju, brestove grane su se jedva primetno povijale na povetarcu, a lišće im se blago komešalo u gustim masama, kao ženska kosa. Mora biti da negde blizu, ali van vidnog polja, teče potok sa zelenim plićacima u kojima se igraju ribice!
„Nije li ovde negde u blizini potok?” prošaputa.
„Jeste, na ivici one druge livade. Ima i riba, velikih. Možeš lepo da ih gledaš kako leže u plićacima ti vrbaku i mašu repom.”
„Pa to je skoro kao u Zlatnom kraju,” promrmlja on.
„Šta?”
„Ništa. To je jedan predeo koji sam ponekad video u snu.”
„Gledaj!” prošaputa Džulija.
Na jednu granu, ni pet metara od njih i skoro u visini njihovih lica, beše sleteo drozd. Možda ih nije ni video. On je bio na suncu, oni u hladu. Raširi krila, ponovo ih pažljivo sklopi, za trenutak saže glavu kao da odaje počast suncu, a onda mu se iz grla izli bujica pesme. U popodnevnoj tišini pesma je odjekivala neobično glasno. Vinston i Džulija su stajali pribijeni jedno uz drugo, začarani. Muzika je tekla dalje, minut za minutom, sa začuđujućim varijacijama, ne ponavljajući se ni jedan jedini put, kao da je ptica namerno isticala svoju virtuoznost. Ponekad bi prekinula pesmu na nekoliko sekundi, raširila i ponovo sklopila krila; zatim bi isturila svoje šarene grudi i ponovo zapevala punim grlom. Vinston ju je posmatrao s nekim nejasnim osećanjem poštovanja. Za koga, za šta peva ta ptica? Ne posmatra je ni njen par, ni njen suparnik. Šta je navodi da sedi na ivici samotnog šumarka i toči svoju muziku u ništavilo? On se upita da u blizini ipak nije sakriven kakav mikrofon. On i Džulija su govorili samo tihim šapatom; mikrofon ne bi uhvatio njih, ne.go drozda. Možda na drugom kraju žice sedi kakav sitan čovek nalik na bubašvabu i pažljivo sluša — sluša to. Ali poplava muzike mu postepeno izbaci sve misaone kombinacije iz glave. Drozdova pesma kao da je bila tečnost koja se izlivala na njega i mešala sa suncem koje se probijalo kroz lišće. On prestade misliti i samo je osećao.
Devojčin struk koji je njegova ruka obuhvatala bio je topao i mek. On je okrete sebi, tako da su stajali grudi uz grudi; njeno telo kao da se ulivalo u njegovo. Kuda god polazio rukama, bilo je podatno kao voda. Usta im se sljubiše; to je sad bilo nešto sasvim različito od malopređašnjih oštrih poljubaca. Kad su odmakli lica jedno od drugog, oboje uzdahnuše duboko. Ptica se poplaši i odlete lepećući krilima.
Vinston prisloni usne na njeno uvo. „Sad”, šapnu on.
„Nemoj ovde”, odšaputa ona. „Hajdemo natrag u skrovište. Tamo je sigurnije.”
Žurno, lomeći ovde-onde po koju grančicu, oni se uputiše krivudavim puteljkom do proplanka. Kad se nađoše u krugu mladih izdanaka, ona se okrete i sučeli se s njim. Oboje su disali burno, ali njoj se u uglovima usana ponovo beše pojavio osmeh. Jedan trenutak je stajala i posmatrala ga, a zatim se ne gledajući maši patent-zatvarača na svom kombinezonu. I— da! sve se desi skoro isto onako kao u njegovom snu. Gotovo isto onako brzo kako je zamišljao, ona strže svoju odeću; a kad ju je odbacila u stranu, uradila je to onim istim veličanstvenim pokretom koji kao da briše celu jednu civilizaciju. Telo joj je na suncu sjajilo belinom. Ali u prvom trenutku on joj nije gledao telo; pogled mu je bio prikovan za njeno pegavo lice i jedva primetni, smeli osmeh. Kleče pred nju i uze je za ruke.
„Jesi li ovo već nekad radila?”
„Razume se. Stotine puta… pa dobro, desetine puta.”
„Sa članovima Partije.”
„Da, uvek s njima.”
„Sa članovima Uže partije?”
„To ne, s tim svinjama ne. Ali ima ih puno koji bi hteli samo da imaju priliku. Nisu oni toliki sveci kakvi se prave.”
Srce mu poskoči. Ona je to radila desetine puta: želeo je da su u pitanju stotine — hiljade puta. Sve što je nagoveštavalo porok uvek ga je ispunjavalo bezumnom nadom. Ko zna, možda je Partija ispod površine odista trula, možda je njen kult požrtvovanja i odricanja samo laž pod kojom se skriva iskvarenost. Kad bi mogao sve da ih zarazi gubom, ili sifilisom! Bilo šta da uradi što kvari, što slabi, što ruši! On je povuče naniže; sad su klečali lice u lice.
„Slušaj. Što si više muškaraca imala, to te više volim Razumeš li to?”
„Da, sasvim.”
„Mrzim čistotu, mrzim dobrotu! Želim da nestanu sve vrline. Želim da ceo svet bude poročan do srži kostiju.”
„Dragi, onda bi trebalo da ti savršeno odgovaram. Ja sam upravo poročna do srži kostiju.”
„Voliš li ti ovo? Mislim, ne samo sa mnom; da li uopšte voliš da se…?”
„Obožavam.”
To je bilo ono što je iznad svega želeo da čuje. Ne samo ljubav prema jednoj jedinki, nego životinjski nagon, prosta neizdiferencirana želja, to je bila sila koja će Partiju razbiti u komade. On je pritisnu na travu, među popadale zvončiće. Ovog puta nije bilo teškoća. Ubrzo im se dizanje i spuštanje grudi vrati na normalnu brzinu; s nekom prijatnom bespomoćnošću, oni se razdvojiše.
Sunce kao da je peklo jače. Oboma se spavalo. On se maši odbačenog kombinezona i upola je pokri njime. Gotovo smesta zaspaše i spavali su oko pola sata.
Vinston se probudi prvi. Probudivši se, sede i zagleda se u pegavo lice koje je i dalje mirno spavalo na podmetnutom dlanu kao na jastuku. Ako se izuzmu usta, nije se moglo reći da je lepa. Kad bi se pogledalo izbliza, videla bi se i pokoja borica oko očiju. Kratka crna kosa bila je izvanredno gusta i meka. Pade mu na pamet da još uvek ne zna ni njeno prezime ni adresu.
Mlado, zdravo telo, sada bespomoćno u snu, probudi u njemu osećanje sažaljenja, želju da je štiti. No ona nežnost bez misli, koju je osećao pod leskom dok je pevao drozd, ne vrati mu se do kraja. On skloni kombinezon i zagleda se u gladak beli bok. U prošlosti, pomisli on, muškarac bi ‚posmatrao žensko telo, našao da je ono poželjno’ i tu je priči bio kraj. No danas nije moglo biti ni čiste ljubavi ni čiste želje. Ni jedno osećanje nije čisto, jer je sve pomešano sa strahom i mržnjom. Njihov zagrljaj bio je bitka, njihov orgazam pobeda. Ono što su učinili bilo je udar na Partiju. Bilo je politički akt.
Džordž Orvel
nastaviće se
