Anatomija Fenomena

1984 (16) – Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost [Tema: Orvel]

4 ili 5

2

Ležao je na nečemu što se činilo kao poljski krevet, samo što je bilo na većoj visini od tla i što je on bio privezan tako da se nije mogao micati. Na lice mu je padalo svetlo koje se činilo neuobičajeno jako. Uz njega je stajao O’Brajen i pažljivo ga posmatrao. S druge strane stajao je čovek u belom mantilu koji je držao špric za potkožne injekcije.

Čak i pošto su mu se oči otvorile, bio je u stanju da samo postepeno razaznaje svoju okolinu. Imao je utisak da je u ovu sobu izronio iz nekog sasvim drugog sveta, nekog podvodnog sveta duboko ispod nje. Koliko se nalazio u tom podvodnom svetu, nije znao. Od trenutka kad su ga uhapsili nije video ni tame ni dnevne svetlosti. Osim toga, sećanje mu više nije bilo neprekinuto. Bilo je trenutaka kad mu se svest, čak i ona vrsta svesti koja se ima u snu, zaustavljala i nastavljala se posle intermeca praznine. No da li su se ta intermeca merila danima ili mesecima, ili samo sekundima, nije mogao da dokuči.

Košmar je počeo s onim prvim udarcima u lakat. Kasnije je shvatio da je sve što se tada desilo samo uvod, uobičajeno ispitivanje kome se podvrgavaju skoro svi zatvorenici. Postojao je dugi niz zločina— špijunaža, sabotaža i slično— koje je po pravilu svako morao priznati. Priznanje je bilo formalnost, mada je mučenje bilo istinsko. Koliko je puta bio tučen, koliko su prebijanja trajala, nije se mogao setiti. Uvek je bilo pet ili šest ljudi u crnim uniformama koji su ga istovremeno tukli. Ponekad pesnicama, ponekad pendrecima, ponekad čeličnim šipkama, ponekad čizmama. Bilo je trenutaka kad se uvijao na podu, životinjski neposramljen, bacakajući se ovamo-onamo da izbegne udarce, čime se samo otkrivao za nove, sve nove i nove udarce, u rebra, u trbuh, u lakat, u cevanice, u preponu, u mošnice, u trtičnu kost. Bilo je trenutaka kad je mučenje trajalo u beskonačnost i kad mu se činilo da najsvirepije, najgadnije, najneoprostivije nije to što ga stražari tuku i dalje nego što se ne može na silu onesvestiti. Bilo je trenutaka kad su ga živci toliko izdavali da je počinjao kričati za milost još pre no što bi prebijanje počelo, kad je bilo dovoljno da samo vidi pesnicu stegnutu za udarac pa da počne priznavati stvarne i izmišljene zločine. Bilo je drugih trenutaka kad je polazio s odlukom da ne prizna ništa, kad su mu svaku reč morali izvlačiti na silu, kad bi za sekund prestao stenjati između dva udarca, i bilo je trenutaka kad je slabašno pokušavao da učini ustupak, kad je govorio sebi „Priznaću, ali još ne. Moram da izdržim sve dok bol ne postane nepodnošljiv. Još tri udarca, još dva udarca, a onda ću im reći šta hoće.” Ponekad su ga prebijali tako da se jedva držao na nogama, a zatim bacali na kameni pod ćelije kao vreću krompira, ostavljali nekoliko sati da dođe sebi, pa ga izvodili i ponovo prebijali. Bilo je takođe i dužih perioda oporavljanja. Sećao ih se nejasno, jer su mu većinom prolazili u snu ili omami. Sećao se ćelije s krevetom od dasaka, s nekom vrstom police na zidu i limenim umivaonikom, i obroka tople supe i hleba, a pokatkad i kafe. Sećao se mrgodnog berberina koji je dolazio da mu zgrebe bradu i potkreše kosu, i poslovnih bezosećajnih ljudi u belim mantilima koji su mu pipali puls, ispitivali reflekse, podizali očne kapke, prelazili po njemu grubim prstima tražeći slomijene kosti, i zabadali mu igle u ruku da ga uspavaju.

Prebijanja se prorediše i postadoše ponajviše pretnja, užas u koji su ga svakog trenutka mogli vratiti kad njegovi odgovori nisu zadovoljavali. Sad ga više nisu ispitivali grubijani u crnoj uniformi nego partijski intelektualci, omaleni okrugli ljudi hitrih pokreta i bleštavih naočara, koji su ga obrađivali na smenu po deset ili dvanaest časova uzastopce. Ti drugi islednici uvek su udešavali da on stalno trpi neki slabiji bol, ali njegov bol im nije bio glavni oslonac.

Udarali su mu šamare, vukli ga za uši, primoravali ga da stoji na jednoj nozi, nisu mu dopuštali da mokri, upravljali mu bleštave sijalice u oči dok mu ne bi pošle suze; no cilj svega toga je bio da ga ponize i unište mu sposobnost prepiranja i rasuđivanja. Njihovo pravo oružje bilo je stalno saslušavanje koje se protezalo sat za satom; saplitali su ga, pripremali mu zamke, izvrtali sve što bi rekao, ubeđivali ga u svakom trenutku da laže i protivreči samom sebi dok na kraju ne bi počeo da plače, od stida koliko i od nervnog umora. Ponekad bi tokom jedne seanse zaplakao po pet-šest puta. Najčešće su se izdirali na njega, vređajući ga i preteći, kad god bi oklevao da odgovori na neko pitanje, da će ga ponovo baciti stražarima; no ponekad bi iznenada promenili ton, nazivali ga drugom, zaklinjali ga u ime englsoca i Velikog Brata, i pitali tužnim glasom da li još uvek nema u srcu dovoljno odanosti Partiji da bi poželeo da popravi greške koje je počinio. Posle sati saslušavanja, kad su mu živci bili iscepkani, čak je i to zaklinjanje bilo dovoljno da ga natera u razjadan plač. Na kraju su ga uporni glasovi slomili potpunije nego stražarske pesnice i čizme. Sveo se samo na usta koja su govorila, i ruku koja je potpisivala sve što se od njega tražilo.

Jedina mu je briga bila da otkrije šta se od njega traži da prizna, a zatim da to hitro prizna, pre nego što ga ponovo počnu zastrašivati. Priznao je da je ubio ugledne članove Partije, rasturao subverzivne pamflete, proneveravao društveni novac, prodavao vojne tajne, vršio sabotažu svake vrste. Priznao je da je još od 1968. godine bio istazijski špijun. Priznao je da veruje u boga, da obožava kapitalizam i da je seksualno nenormalan. Priznao je da je ubio svoju ženu iako je znao, iako su i njegovi islednici morali znati, da mu je žena živa. Priznao je da je godinama u ličnom dodiru s Goldštajnom i da je bio član ilegalne organizacije u kojoj su se nalazili skoro svi ljudi koje je poznavao. Priznati sve i okriviti svakoga bilo je lakše. Osim toga, u celoj stvari je i bilo neke istine. Bilo je istina da je on neprijatelj Partije, a u očima Partije nije bilo razlike između misli i dela.

Bilo je i drugačijih sećanja, koja su mu u svesti stajala nepovezana, kao slike okružene sa svih strana crnilom.

Nalazio se u ćeliji koja je bila ili mračna ili osvetljena, jer nije video ništa do nečije oči. Negde u blizini, sporo i ravnomerno, tiktakao je neki instrument. Oči su postajale sve veće i sjajnije. On najednom uzlete s mesta gde je sedeo, zaroni u te oči i nestade ga.

Bio je privezan za stolicu okruženu brojčanicima, pod sijalicama zaslepljujućeg sjaja. Neki čovek u belom mantilu posmatrao je brojčanike. Spolja se začu bat teških čizama. Vrata se otvoriše s treskom. Umaršira oficir voštana lica, za kojim su išla dva stražara.

„Soba sto jedan”, reče oficir.

Čovek u belom mantilu se ne okrete. Nije gledao ni Vinstona; posmatrao je samo brojčanike.

Kotrljao se niz ogroman hodnik, kilometar širok, pun veličansvene, zlatne svetlosti, smejući se na sav glas i izvikujući priznanja iz punog grla. Priznavao je sve, čak i ono što je uspeo da zadrži pod mučenjem. Pričao je istoriju svog života publici kojoj je ona već bila poznata. S njim su bili stražari, oni drugi islednici, ljudi u belim mantilima, O’Brajen, Džulija, Čerington; svi su se zajedno kotrljali niz hodnik i smejali se na sav glas. Nešto stravično što je ležalo u budućnosti bilo je nekako preskočeno te se nije desilo. Sve je bilo u redu, bola više nije bilo, poslednji detalj njegovog života bio je otkriven, shvaćen, oprošten.

Bio je pošao da ustane s kreveta od dasaka, upola siguran da je čuo O’Brajenov glas. Tokom svih saslušanja, mada ga nikad nije video, Vinston je imao utisak da je O’Brajen pored njega, iza same ivice vidnog polja. O’Brajen je bio taj koji je svim upravljao. On je bio taj koji je pujdao stražare na njega i koji ih je sprečio da ga ubiju. On je bio taj koji je odlučivao kad će Vinston urlikati od bola, kad će se odmoriti, kad će mu se dati da jede, kad će spavati, kad će mu se u ruku pumpati droge. On je bio taj koji je postavljao pitanja i predlagao odgovore. On je bio mučitelj, on je bio zaštitnik, on je bio inkvizitor, on je bio prijatelj. A jednom — Vinston nije bio siguran da li je to bilo u snu pod dejstvom droge, ili u normalnom snu, ili čak u nekom trenutku jave— jednom mu je u uvo zašaputao neki glas: „Ne brini, Vinstone; ja bdim nad tobom. Sedam godina sam te posmatrao. Sad je došao trenutak preokreta. Spašću te, učiniću te savršenim.” Nije bio siguran da li je glas bio O’Brajenov; no to je bio isti onaj glas koji mu je rekao „Srešćemo se tamo gde nema mraka”, u onom drugom snu, pre sedam godina. Nije se sećao da se saslušanje završilo. Bio je naišao intermeco tame, a zatim se ćelija, ili soba, u kojoj je sada bio počela polako uobličavati oko njega. Ležao je skoro sasvim ravno na leđima; nije se mogao micati. Svi ključni delovi tela bili su mu vezani. Čak je i potiljak bio na neki način stegnut. O’Brajen ga je posmatrao odozgo, ozbiljno i pomalo tužno. Viđeno odozdo, lice mu je izgledalo ogrubelo i istrošeno, s kesicama pod očima i crtama umora od nosa do brade. Bio je stariji no što je Vinston mislio; mogao je imati četrdeset pet— pedeset godina. Jedna ruka mu je bila iznad nekog brojčanika iz čijeg je gornjeg kraja virila polužica.

„Rekao sam ti”, reče O’Brajen „da ćemo se, ako se opet sretnemo, sresti ovde.” „Da”, reče Vinston.

Bez ikakvog upozorenja sem malog pokreta O’Brajenove ruke, talas bola mu preplavi telo. Bol je uterivao strah u kosti jer mu se nije moglo odrediti poreklo; Vinston je imao utisak da mu je nanesena smrtonosna povreda. Nije znao da li se to stvarno dešava ili se samo takav utisak stvara električnim putem, ali osećao je da mu neka sila krivi telo i polagano raskida zglobove. Iako mu je bol naterao znoj na čelo, najgori je od svega bio strah da će mu kičma za koji trenutak pući. On steže zube i poče tegobno disati na nos, pokušavajući da ostane nem što duže može.

„Ti se bojiš”, reče O’Brajen posmatrajući mu lice, „da će se sledećeg trenutka nešto prebiti. Posebno se plašiš da će to biti kičma. Pred očima imaš jasnu sliku pršljenova kako prskaju i kičmene moždine kako se cedi iz njih. Je li tako, Vinstone?”

Vinston ne odgovori. O’Brajen vrati polužicu u prvobitni položaj. Talas bola se povuče skoro istom onom brzinom kojom je i naišao.

„Ovo je bilo na četrdeset”, reče O’Brajen. „Možeš videti da ovaj brojčanik ide do sto. Molim te da imaš u vidu, tokom celog našeg razgovora, da je u mojoj moći da ti nanesem bol u koje vreme hoću i do kog stepena hoću. Ako me budeš lagao, ili pokušavao da vrdaš na bilo koji način, ili čak pao ispod svog uobičajenog nivoa inteligencije, onog ćeš trenutka kriknuti od bola. Je li ti to jasno?”

„Jeste”, reče Vinston.

O’Brajen postade manje strog. Zamišljeno popravi naočare i pođe korak-dva po ćeliji. Kad je progovorio, glas mu je bio blag i strpljiv. Izgledao je kao doktor, nastavnik, čak sveštenik, kome je pre stalo da objasni nego da kažnjava.

„Ja se oko tebe trudim, Vinstone”, reče, „jer ti vrediš truda. Ti savršeno dobro znaš šta je s tobom. To znaš već godinama, iako si se borio protiv tog saznanja. Ti si duhovno rastrojen. Patiš od lošeg pamćenja. Nisi u stanju da se setiš događaja koji su se istinski odigrali, a ubeđuješ sebe da se sećaš događaja koji se nisu zbili. Na sreću, ta bolest je izlečiva. Ti se od nje nisi sam izlečio zato što nisi hteo. Nisi bio spreman da učiniš jedan mali napor volje. Ti se još uvek— ja to vrlo dobro znam— grčevito držiš svoje bolesti misleći da je ona vrlina. Sad ćemo uzeti jedan primer. S kojom silom je Okeanija ovog trenutka u ratu?”

„Kad su me uhapsili, Okeanija je bila u ratu s Istazijom.”

„S Istazijom. Dobro. I Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom, zar ne?”

Vinston udahnu, otvori usta da progovori, ali ne reče ništa. Nije skidao očiju s brojčanika.

„Istinu, Vinstone, molim te istinu. Tvoju istinu. Reci mi čega se po svom mišljenju sećaš.”

„Sećam se da svega nedelju dana pre mog hapšenja uopšte nismo bili u ratu s Istazijom. S njom smo bili u savezništvu. Rat se vodio protiv Evroazije. Trajao je četiri godine. A pre toga…”

O’Brajen ga zaustavi pokretom ruke.

„Još jedan primer”, reče on. „Pre nekoliko godina imao si ozbiljnu halucinaciju. Verovao si da trojica ljudi, tri bivša člana Partije po imenu Džons, Aronson i Raterford— ljudi koji su bili pogubljeni zbog izdaje i sabotaže pošto su sve svoje zločine priznali u potpunosti— nisu krivi za zločine za koje su optuženi. Verovao si da si video neoboriv dokumentarni dokaz da su njihova priznanja lažna. Postojala je izvesna fotografija u pogledu koje si imao halucinacije. Verovao si da si je odista držao u ruci. U pitanju je bila otprilike ovakva fotografija.”

Između O’Brajenovih prstiju pojavi se pravougaoni komadić papira. On se nekih pet sekundi nađe u Vinstonovom vidnom polju. To je bila fotografija, fotografija oko koje nije moglo biti sumnje. Ona fotografija. Jedna od kopija one fotografije koja je prikazivala Džonsa, Aronsona i Raterforda na kongresu Partije uNjujorku, koja mu je slučajno došla u ruke pre jedanaest godina i koju je smesta uništio. Pred očima mu je bila samo trenutak, a zatim ponovo nestala.

Ali video ju je, nema sumnje da ju je video! On učini očajnički, neizdržljivo bolan napor da oslobodi gornju polovinu tela. No nije se mogao pomeriti ni za santimetar. Za trenutak beše zaboravio na brojčanik. Hteo je jedino da ponovo podrži fotografiju u ruci, ili bar da je vidi.

„Ona postoji!” uzviknu.

„Ne”, reče O’Brajen.

On ode do drugog kraja sobe. Na zidu s te strane nalazila se rupa za pamćenje.

O’Brajen podiže poklopac. Neviđen, slabašni komad papira odleteo na talasu vrelog tazduha; nestajao je u blesku plamena. O’Brajen se okrete od zida.

„Pepeo”, reče. „Pepeo koji se čak ne može ni prepoznati. Prah. Ne postoji. Nije uopšte ni postojala.”

„Ali ona je postojala! Ona postoji! Postoji u sećanju. Ja je se sećam. Vi je se sećate.”

„Ja je se ne sećam”, reče O’Brajen.

Vinston se ohladi. To je bila dvomisao. Oseti se smrtno bespomoćan. Da je mogao biti siguran da O’Brajen laže, stvar ne bi imala značaja. No bilo je savršeno moguće da je O’Brajen zaista zaboravio fotografiju. Ako je tako, onda je već zaboravio i da je porekao da je se seća, zatim zaboravio i sam čin zaboravljanja.

Kako biti siguran da to nije jednostavno podvala? Možda je to ludačko iščašenje svesti zaista moguće; to je bila misao koja ga je poražavala.

O’Brajen ga je zamišljeno posmatrao odozgo. Više nego ikad izgledao je kao učitelj koji se trudi oko deteta koje je zastranilo, ali koje ipak mnogo obećava.

„Postoji jedna partijska parola koja se odnosi na prošlost”, reče. „Molim te ponovi je.”

„‚Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost’”, poslušno ponovi Vinston.

„‚Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost’”, reče O’Brajen klimajući glavom, sporo i s odobravanjem. „Da li ti, Vinstone, smatraš da prošlost realno postoji?”

Vinstona opet obuze osećanje bespomoćnosti. Oči mu poleteše brojčaniku. Ne samo da nije znao da li će ga od bola spasti „da” ili „ne”; nije znao čak ni za koji on sam veruje da je tačan.

O’Brajen se blago nasmeši. „Vinstone, u metafizici nisi jak,” reče. „Do ovog trenutka nisi ni razmišljao šta znači postojanje. Formulisaću preciznije. Da li prošlost postoji konkretno, u prostoru? Da li negde postoji neko mesto, neki svet čvrstih predmeta, gde se prošlost još uvek odvija?”

„Ne”.

„Gde onda postoji prošlost, ako uopšte postoji?”

„U dokumentima. Zapisana.”

„U dokumentima. I…?”

„U svesti. U ljudskom pamćenju.”

„U pamćenju. Vrlo dobro. Mi, Partija, kontrolišemo sva dokumenta i sve pamćenje. Mi dakle kontrolišemo i prošlost, zar ne?”

„Ali kako možete sprečiti ljude da pamte?” uzviknu Vinston, ponovo za trenutak zaboravivši na brojčanik. „Pamćenje je nevoljno. Ono je van čoveka. Kako možete kontrolisati pamćenje? Moje niste stavili pod kontrolu!”

O’Brajen se ponovno namrgodi i položi ruku na brojčanik.

„Naprotiv”, reče, „ti ga nisi stavio pod kontrolu. To te je i dovelo ovde. Ti si dospeo ovamo zato što nisi uspeo u poniznosti, u samodisciplini. Nisi hteo da izvršiš onaj čin pokoravanja koji je cena normalnosti. Više si voleo da budeš lud, da budeš manjina koja se sastoji samo od jednog čoveka. Vinstone, samo disciplinovan duh može opažati stvarnost. Ti veruješ da je stvarnost nešto objektivno, spoljno, što postoji za sebe. Ti isto tako veruješ da je priroda stvarnosti sama po sebi očigledna. Kad zavaravaš sebe misleći da nešto vidiš, ti pretpostavljaš da svi ostali vide isto što i ti. Ali ja ti velim, Vinstone, da stvarnost nije spoljna. Stvarnost postoji u ljudskoj svesti i nigde više. I to ne u svesti pojedinca, koja može grešiti i koja, bilo kako bilo, brzo umire; samo u partijskoj svesti, koja je kolektivna i besmrtna. Istina je ono za šta Partija kaže da je istina. Stvarnost se može opažati samo kroz oči Partije. To je činjenica koju moraš ponovo naučiti, Vinstone. Za to je potreban čin samouništenja, napor volje. Pre nego što ćeš postati normalan, moraš se poniziti.”

On zastade nekoliko trenutaka, kao da bi sagovorniku dao vremena da njegove reči shvati do kraja.

„Da li se sećaš”, nastavi on, „da si zapisao u svoj dnevnik ‚Sloboda, to je sloboda reći da su dva i dva četiri’?”

„Da”, reče Vinston.

O’Brajen podiže levu ruku, nadlanicom prema Vinstonu, sakrivši palac i raširivši preostala četiri prsta.

„Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?”

„Četiri.”

„A ako Partija kaže da nije četiri nego pet— koliko onda?”

„Četiri.”

Reč mu se završi u prigušenom jauku. Kazaljka na brojčaniku beše uzletela na šezdeset pet. Po celom telu mu izbi znoj. Vazduh mu je prodirao u pluća i izlazio s dubokim stenjanjem koje nije mogao zaustaviti čak ni kad je stegao zube. O’Brajen ga je posmatrao, držeći i dalje četiri prsta raširena. Zatim povuče polužicu. Ovog puta se bol samo malo ublaži.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Četiri.”

Kazaljka se pope na šezdeset.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Četiri! Četiri! Šta drugo da kažem? Četiri!”

Kazaljka se mora biti popela još više, ali on je nije pratio. Vid su mu ispunjavali krupno, strogo lice i četiri prsta. Prsti su mu stajali pred očima kao stubovi, ogromni, zamagljenih obrisa, pomalo zatreseni; ali bilo ih je bez pogovora četiri.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Četiri! Prekinite, prekinite! Kako možete dalje? Četiri! Četiri!”

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Pet! Pet! Pet!”

„Ne, Vinstone, to ti neće vredeti. Lažeš me. Ti još uvek misliš da ih je četiri. Koliko prstiju, molim?”

„Četiri! Pet! Četiri! Koliko hoćete. Samo prekinite, prekinite ovaj bol!”

Odjednom se nađe kako sedi, s O’Brajenovom rukom oko ramena. Bio je bez svesti nekoliko sekundi. Spone koje su mu stezale telo bile su olabavljene. Bilo mu je veoma hladno, zubi su mu cvokotali, niz obraze su mu tekle suze. Za trenutak se pripi uz O’Brajena kao dete, osećajući čudno smirenje od njegove teške ruke na svojim ramenima. Imao je osećanje da je O’Brajen njegov zaštitnik, da je bol nešto što dolazi spolja, i da je O’Brajen taj koji će ga od njega spasti.

„Sporo učiš, Vinstone”, blago reče O’Brajen.

„Pa šta mogu?” zacmolji on. „Kako mogu da ne vidim šta mi je pred očima. Dva i dva su četiri.”

„Ponekad, Vinstone. Ponekad su pet. Ponekad su tri. Ponekad sve troje istovremeno. Moraš se više truditi. Nije lako postati normalan.”

On položi Vinstona na krevet. Veze na udovima se ponovo stegoše, ali bol beše iščileo a drhtavica prestala; sad je samo osećao slabost i hladnoću. O’Brajen mahnu glavom čoveku u belom mantilu, koji je celo to vreme stajao nepomično.

Ovaj se saže i zagleda se izbliza u Vinstonove oči, opipa mu puls, položi uvo na grudi, kucnu ovde-onde; zatim klimnu prema O’Brajenu.

„Ponovo”, reče O’Brajen.

Bol preplavi Vinstonovo telo. Kazaljkaje morala biti na sedamdeset-sedamdeset pet. On ovog puta zatvori oči. Znao je da su prsti još tu, i da ih je četiri. Bilo je važno jedino ostati u životu dok ne prođe grč. Više nije primećivao da li jauče ili ne. Bol se ponovo ublaži. On otvori oči. O’Brajen beše povukao polužicu natrag.

„Koliko prstiju, Vinstone?”

„Četiri. Pretpostavljam da ih je četiri. Da mogu, video bih pet. Pokušavam da vidim pet.”

„Šta želiš: da me ubediš kako vidiš pet, ili da ih zaista vidiš?”

„Da ih zaista vidim.”

„Ponovo”, reče O’Brajen.

Kazaljka se pope na osamdeset— možda i devedeset. Vinston se samo povremeno sećao zašto mu se zadaje bol. Iza čvrsto stisnutih kapaka izgledalo mu je da se prsti— čitava šuma prstiju— pokreću kao u kakvoj igri, prepliću i raspliću, nestaju jedni iza drugih i ponovo se pojavljuju”. Pokušavao je da ih izbroji, nije se više sećao zašto. Znao je samo da je nemoguće izbrojati ih, i da je to na neki način posledica tajanstvene istovetnosti između pet i četiri. Bol se ponovo utiša. Kad je otvorio oči, vide isti prizor. Bezbroj prstiju, nalik na drveće u pokretu, i dalje je prolazilo u oba pravca, ukrštajući se i ponovo se razdvajajući.

On ponovo zažmuri.

„Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?”

„Ne znam. Ne znam. Ubićete me ako nastavite. Četiri, pet, šest— najiskrenije vam kažem da ne znam.”

„To je već bolje”, reče O’Brajen.

U Vinstonovu ruku zabode se igla. Gotovo u istom trenu po celom telu mu se raširi blažena, lekovita toplota. Bol je već bio dopola zaboravljen. On otvori oči i zahvalno pogleda naviše, prema O’Brajenu. Na prizor krupnog, izboranog lica, tako ružnog a tako inteligentnog, srce mu se steže. Da se mogao pomaći, ispružio bi ruku i stavio je O’Brajenu na rame. Nikad ga nije voleo dublje no tog trenutka, i to ne samo zato što mu je O’Brajen zaustavio bol. Bilo mu se vratilo staro osećanje da u osnovi nije važno je li O’Brajen prijatelj ili neprijatelj. O’Brajen je bio čovek s kojim se moglo razgovarati. Možda čoveku i nije toliko potrebno da bude voljen koliko da bude shvaćeno O’Brajen ga je mučenjem doterao do ivice ludila, a za neko vreme će ga poslati i u smrt. To ništa nije smetalo. U izvesnom smislu dubljem od prijateljstva, njih dvojica su bili intimni; mada to nijedan od njih nije iskazao rečima, postojalo je neko mesto gde se mogu sresti i razgovarati. O’Brajen ga je odozgo posmatrao s izrazom lica koji je nagoveštavao da i on sam misli tu misao. Kad je progovorio, ton mu je bio lak i neusiljen.

Džordž Orvel

Nastaviće se

Ostavite komentar: