Anatomija Fenomena

1984 (19) – 2 + 2 = 5 [Tema: Orvel]

 

John Hurt as Winston Smith. His own personal sadness helped him in the 1984 film, "Nineteen Eighty Four", said to be the most topical film of the decade.

Sporim, krutim pokretima, Vinston se poče oblačiti, Do tada nije primećivao koliko je mršav i slab, U glavi mu se vrtela samo jedna misao: da se u zatvoru nalazi duže nego što mu se činilo, Zatim ga, dok je ponovo navlačio svoje bedne krpe, iznenada preplavi sažaljenje prema svom upropašćenom telu. Pre no što je postao svestan šta čini, on se skljoka na stoličicu koja je stajala pored kreveta i briznu u plač. Bio je svestan svoje ružnoće, svoje nespretnosti – svežanj kostiju u odvratno prljavom rublju koji sedi i plače pod grubim belim svetlom— ali se nije mogao zaustaviti. O’Brajen mu položi ruku na rame, gotovo ljubazno.

„Neće to večno trajati”, reče. „Možeš se spasti kad god zaželiš. Sve zavisi od tebe.”

„Vi ste to učinili!” zajeca Vinston. „Vi ste me doveli u ovo stanje.”

„Ne, Vinstone, ti si sam sebe doveo do njega. Ti si prihvatio kad si krenuo protiv Partije. Sve je to bilo sadržano u tvom prvom delu. Nije se desilo ništa što nisi i sam predvideo.”

On zastade, zatim produži:

„Potukli smo te, Vinstone. Slomili smo te. Video si kakvo ti je telo. Duh ti je u istom stanju. Ne mislim da ti je ostalo još mnogo ponosa. Tukli su te, batinali, vređali; vrištao si od bola, valjao si se na podu u sopstvenoj krvi i bljuvotini. Cvilio si za milost, izdao si sve i svakoga. Možeš li mi navesti ijedno poniženje kroz koje nisi prošao?”

Vinston beše prestao da plače, mada su mu se suze i dalje cedile iz očiju. Podiže pogled ka O’Brajenu.

„Nisam izdao Džuliju”, reče.

O’Brajen ga zamišljeno pogleda odozgo. „Ne”, reče on, „ne; to stoji. Nisi izdao Džuliju.”

Ono čudno poštovanje prema O’Brajenu, koje ništa nije moglo uništiti, ponovo zapljusnu Vinstonovo srce. Kako je inteligentan, pomisli on, kako je inteligentan! Nije se nikad desilo da O’Brajen ne shvati šta mu on kaže. Svako drugi bi mu smesta odvratio da je izdao Džuliju. Jer šta nisu iscedili iz njega pod mukama? Rekao im je sve što je znao o njoj, o njenim navikama, njenom karakteru, prošlosti; priznao je do najbeznačajnije sitnice sve što se dešavalo na njihovim sastancima, sve što je govorio njoj i ona njemu, priznao je gozbe namirnicama sa crne berze, blud, maglovite planove protiv Partije— sve. A ipak, u onom smislu koji je davao toj reči, ipak je nije izdao. Nije prestao da je voli; osećanja koja je imao prema njoj ostala su ista. O’Brajen je bez objašnjenja razumeo šta je on mislio.

„Recite mi”, upita ga Vinston, „hoće li me skoro streljati?”

„Dotle može potrajati još dugo”, reče O’Brajen. „Ti si težak slučaj. Ali ne gubi nadu. Mi izlečimo svakog, pre ili posle. Na kraju ćemo te streljati.”

Bilo mu je mnogo bolje. Popravljao se i jačao iz dana u dan, ako se moglo govoriti o danima.

Belo svetlo i zujanje ostali su nepromenjeni, ali ćelija je bila nešto udobnija nego ostale u kojima je bio. Na krevetu od dasaka bio je dušek i jastuk; imao je i stoličicu. Bili su ga okupali, a potom ga prilično često puštali da se pere u limenom lavoru. Čak su mu davali i tople vode za to. Dali su mu novo rublje i čist kombinezon, mazali su mu otečenu venu nekom mašću koja je ublažavala svrab. Izvadili su mu preostale zube i dali veštačku vilicu.

Prošlo je mnogo nedelja, ako ne i meseci. Da je bio imalo zainteresovan, mogao je da prati proticanje vremena, jer su ga hranili u razmacima koji su izgledali pravilni. Procenjivao je da mu daju tri obroka na dvadeset četiri časa; ponekad se maglovito pitao da li ga hrane noću ili danju. Hrana je začudo bila dobra, s mesom za svaki treći obrok. Jednom su mu dali čak i kutiju cigareta. Šibica nije imao, ali mu je večito ćutljivi stražar davao vatre. Prvi put kad je pokušao da puši beše mu pripala muka, ali nije popustio. Kutija mu je potrajala dugo: pušio je samo po pola cigarete posle svakog obroka.

Dali su mu tablicu za čiji je jedan ugao bila privezana križulja. Iz početka ih nije upotrebljavao. Čak i budan, bio je u potpunoj apatiji. Često bi između dva obroka odležao gotovo ne pokrećući se, čas spavajući a čas se budeći u nejasne fantazije u kojima je bilo previše i otvoriti oči. Još odavno je bio navikao da spava s jakim svetlom na licu. Nije mu smetalo; jedina je razlika bila u tome što su mu snovi bili povezaniji. Celo to vreme sanjao je mnogo, i uvek lepe snove. Bio je u Zlatnom kraju, ili sedeo među veličanstvenim ruševinama osvetljenim suncem, s majkom, sa Džulijom, s O’Brajenom— nije radio ništa, prosto je sedeo na suncu i razgovarao s njima o mirnim stvarima. Misli koje je imao na javi uglavnom su bile o tim snovima. Sad kad je podsticaj koji je davao bol bio uklonjen, činilo se da je izgubio moć intelektualnog naprezanja. Nije mu bilo dosadno, nije imao želje za razgovorom ili razonodom. Prosto biti sam, ne biti tučen ni saslušavan, biti sit i sav čist, savršeno ga je zadovoljavalo.

Postepeno je počeo da provodi sve manje vremena u snu, ali još uvek ga ništa nije gonilo da ustaje. Želeo je jedino da mirno leži i oseća kako mu se u telu skuplja snaga. Opipavao bi se ovde-onde, nastojeći da se uveri da to nije iluzija, da mu se mišići zaista debljaju a koža zateže. Najzad se uspostavi van svake sumnje da se popravio; noge su mu u butinama bile neporecivo deblje nego u kolenima. Posle toga, iz početka s oklevanjem, poče redovno izvoditi vežbe. Uskoro je bio u stanju da pređe tri kilometra, mereći ih koracima po ćeliji, i ugnuta ramena mu se počeše ispravljati. Onda pokuša da radi komplikovanije vežbe; tu se zaprepasti i oseti ponižen otkrivši šta sve nije sposoban da uradi. Nije mogao da se kreće brže no hodom, nije mogao da drži stoličicu u ispruženoj ruci, nije mogao da stoji na jednoj nozi a da ne izgubi ravnotežu. Čučnuvši, otkri da se može uspraviti na jedvite jade, s užasnim bolovima u butinama i listovima. Leže potrbuške i pokuša da se podigne rukama. Nije vredelo: nije mogao da se pomakne ni za santimetar. No posle nekoliko dana— posle nekoliko obroka— čak i taj poduhvat mu pođe za rukom. Dođe vreme kad je bio u stanju da se tako podigne šest puta uzastopce. Poče čak da se ponosi svojim telom i da gaji povremeno verovanje da mu se i lice vraća u pređašnje normalno stanje. Jedino kad bi slučajno stavio ruku na ćelavo teme setio bi se izboranog, ruševnog lica koje ga je onog dana pogledalo iz ogledala.

Duh mu postade aktivniji. On sede na krevet od dasaka navalivši se leđima na zid, s tablicom na kolenima, i smišljeno se dade na posao da se prevaspita. Bilo je sasvim jasno da je kapitulirao. Sad vide da je u stvari počeo da kapitulira još davno pre no što je doneo tu odluku. Od trenutka kad se našao u zgradi Ministarstva ljubavi— da, čak i tokom onih minuta kad su on i Džulija stajali bespomoćni dok im je gvozdeni glas govorio šta da rade— shvatio je svu lakoumnost, svu površnost svog pokušaja da se usprotivi moći Partije. Sad je znao da ga je svih tih sedam godina Policija misli posmatrala kao insekta pod lupom. Nije bilo nijednog fizičkog čina, nijedne izgovorene reči, koje nisu primetili, nijednog misaonog procesa koji nisu bili u stanju da pogode. Čak su i ono beličasto zrnce prašine na koricama dnevnika uvek pažljivo vraćali na mesto. Puštali su mu magnetofonske snimke, pokazivali fotografije. Na nekima su bili on i Džulija zajedno. Da, čak i… Više se nije mogao boriti protiv Partije. Osim toga, Partija je bila u pravu. Tako je moralo biti: kako bi besmrtni, kolektivni mozak mogao da pogreši? Kojim se spoljnim merilom mogu proveravati njegovi zaključci? Duševno zdravlje je stvar statistike. U pitanju je samo to da se nauči misliti onako kako oni misle. Samo što…!

Križulja mu se među prstima činila debela i nezgrapna. On poče da zapisuje misli koje su mu dolazile u glavu. Prvo napisa krupnim, nespretnim štampanim slovima:

SLOBODA JE ROPSTVO

Zatim gotovo bez predaha ispisa ispod toga:

DVA I DVA SU PET

Ali tu se pojavi neka prepreka. Kao da je uzmicao pred nečim, duh mu se nije mogao usredsrediti. Znao je da zna šta je na redu, ali za trenutak nije mogao da se seti.

Uspe da se seti samo svesnim naporom; misao mu nije došla sama od sebe. On napisa:

BOG JE MOĆ

Prihvatao je sve. Prošlost je izmenljiva. Prošlost se nikad nije menjala.

Okeanija je u ratu s Istazijom, Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Džons, Aronson i Raterford su krivi za sve čime ih je optužba teretila. On nikad nije video fotografiju koja je pobijala njihovu krivicu. Ona uopšte nije ni postojala; on ju je izmislio. Setio se da se sećao protivrečnih stvari, no to su bile lažne uspomene, proizvodi samozavaravanja. Kako je sve to bilo lako! Treba se samo predati; sve ostalo dolazi samo po sebi. To je kao kad čovek pliva uz struju koja ga gura natrag ma koliko se naprezao, a zatim najednom reši da se okrene i pođe niza struju umesto protiv nje. Ništa se nije menjalo sem plivačevog položaja: ono predodređeno je u svakom slučaju čekalo na kraju. Sve je bilo lako sem…!

Sve može biti istina. Takozvani prirodni zakoni su koještarija. Zemljina teža je besmislica. „Ja bih mogao”, rekao mu je O’Brajen, „uzleteti s ovog poda kao mehur sapunice, kad bih hteo.” Vinston to razradi. „Ako on misli da je uzleteo s poda, i ako ja u isto vreme mislim da ga vidim kako uzleće, onda se to zaista dešava.” Odjednom, kao potopljena olupina koja se najednom probija na površinu vode, u glavu mu se probi misao: „Ne dešava se. Mi samo zamišljamo da se dešava.

To je halucinacija.” On je smesta odgurnu u stranu. Greška je bila očigledna. Podrazumevalo se da postoji „stvarni” svet gde su se odvijala „stvarna” zbivanja.

Ali kako takav svet može postojati? Šta znamo o bilo čemu, sem onoga što saznajemo preko svog duha? Sve što se događa, događa se u duhu. Šta god se dešava u duhu, odista se dešava.

Nije imao teškoća da ukloni tu grešku; nije bio ni u opasnosti da joj podlegne.

On ipak shvati da ta misao nije ni trebalo da mu dođe u pamet. Duh treba da stvori sebi neku slepu mrlju kad god se ukaže kakva opasna misao. Taj proces bi trebalo da bude automatski, instinktivan. U novogovoru se zvao zloustavljanje.

On se dade na vežbanje u zloustavljanju. Predstavi sebi tvrdnje „Partija kaže da je zemlja pljosnata”, „Partija kaže da je led teži od vode”— i izvežba se da ne primećuje ili da ne shvata argumente koji su tome protivrečili. Nije bilo lako. Bila je potrebna velika moć rezonovanja i improvizacije. Na primer, aritmetički problemi koji su proizlazili iz tvrdnje „dva i dva su pet” bili su van njegovih intelektualnih moći. Bila je takođe potrebna i izvesna duhovna gimnastika, sposobnost da se u jednom trenutku primenjuje najsuptilnija logika, a u drugom previđaju i najgrublje logičke greške. Glupost je bila isto toliko potrebna koliko i inteligencija, i isto toliko teško dostižna.

Celo to vreme pitao se jednim delom svesti kad će ga streljati. „Sve zavisi od tebe” beše mu rekao O’Brajen; no znao je da ne postoji nikakav svesni čin kojim bi mogao približiti trenutak streljanja. Taj trenutak može doći za deset minuta, ili za deset godina. Mogu ga godinama držati u samici, mogu ga poslati u logor za prinudni rad, mogu ga neko vreme i pustiti na slobodu kao što katkad rade. Bilo je savršeno moguće da će se, pre nego što bude streljan, cela drama hapšenja i saslušavanja ponovo odigrati. Jedno je bilo sigurno: smrt nikad ne dolazi u očekivanom trenutku. Po tradiciji— neizrečenoj tradiciji: to se nekako uduvek znalo mada se nikad nije čulo izgovoreno— pucali su s leđa, bez upozorenja, dok žrtva ide hodnikom od jedne ćelije do druge.

Džordž Orvel

Nastaviće se

Ostavite komentar: