Anatomija Fenomena

Komedija nudi priznanje da se život ne da poreći i da je bolje uživati u njemu [Tema: Pozorište]

acharnians-scene

Ronald Harvud: Istorija pozorišta – peti dio

Sada dolazi moja komedija 1

Teško je reći zbog čega izvesna publika potčinjava sebe delovanju tragedije; iz tog pitanja proistekao je veliki broj knjiga kritičkih definicija i analiza. Kada je komedija u pitanju, takav problem ne postoji.

Komedija nas nagoni na smeh. Postoji jedna priča u Platonovoj Gozbi o doprinosu velikog komediografa Aristofana diskusiji o prirodi komedije. Po Platonovim rečima, Aristofan je zaspao. U tome dobu, kada su komičari i pisci komedija u mukama kako bi naglasili ozbiljan društveni sadržaj svog dela, čovek može samo da saoseća s njim jer je svako ko je želeo da preispita potrebu za smehom, morao da sluša zvuk Aristofanovog hrkanja. Čini se da je oduvek postojala potreba za komediografima i komičarima, a ono što znamo o istoriji komedije nagoveštava da su njene preokupacije udrevnim vremenima bile manjeviše iste kao i danas.

Priroda tragedije se promenila, ali priroda komedije nije. Savremeni dramski pisci od nas više ne traže da plačemo za svrgnutim kraljevima, ali oni i dalje izazivaju naš smeh kada govore o prevarenim muževima i hipokritima. Komični duh je večan, i nikada nije bio daleko od iskreno popularnih oblika pozorišnog iskustva. Iako on mora da ima ozbiljne implikacije ne samo zbog zlonamernosti koju smeh može da sadrži komedija se pre sagledava kao zabava. Sama reč izvedena je iz grčke reči komos, što znači pirovati, veseliti se, što nagoveštava da drama ima više od jednog načina da otelotvori raskalašnost i terevenčenje Dionisa.

Komedija nudi priznanje da se život ne da poreći i da je bolje uživati u njemu. U odnosu prema životu drevnog čoveka posebno, ove ideje su prisutne u ritualima koji ohrabruju žive stvorove da se razmnožavaju, i mole bogove da im u tome pomognu. Prve komedije instinktivno su priznavale ono od čega su kasniji vekovi uzmicali kao od opscenog i sladostrasnog, jer se ljudska seksualna energija takode shvatala kao deo plodnosti života tako da u mnogim ranim komedijama falus predstavlja uobičajen simbol. Komedija je slavlje života, i baš kao što je smrt junaka bila obavezna za tragediju, tako je srećan završetak bio dar komedije.

Po Aristotelu, jedan drugi važan element komosa, pirovanja, bio je taj što je prvobitno sadržavao pesme koje su optuživale nepopularne ljude. Društvo kao da je bilo spremno da dopusti satiru na račun onih koji ubijaju radost i vrše represiju, i na sopstveno ponašanje koje je delovalo protiv sila života. Čovek je otkrio da je jedan od najzdravijih načina razračunavanja s onim što je nepodnošljivo, bio da se ono ismeje. U tom pogledu da deluje kao psihološko oslobađanje, kao arena za pun izraz moćnih sila komedija se može uporediti s tragedijom. A da bismo pronašli korene komične tradicije, moramo se ponovo vratiti pozorišnim formama drevne Grčke.

Kao i grčka tragedija, komedija je koristila hor pod maskama, često maskama životinja. Margaret Biber navodi da je objašnjenje za to nevoljnost da neko bude prepoznat kad izriče kritiku i optužuje sugradane, mada bi se za gubitak sopstva, koji je maska stvarala, verovatno smatralo da podržava komičnu invenciju. Po Aristotelu, improvizacija je bila jedna od ranih osobina komedije: vođe falusnih ceremonija i recitatori falusnih pesama iskoračili bi kako bi izveli svoje spontane ovacije. Vremenom, vođa hora počeo je da predstavlja glas autora, obraćajući se direktno publici, kao što se i savremeni komičar izdvaja od ostalih glumaca i sam se obraća publici. Taj lik će kasnije postati Prolog,.koji odreduje raspoloženje pozorišnog komada, nagoveštava zaplet, i, uopšte, osvaja poverenje publike. Komedija je govorila o sebi, teatralno; svest o sebi bila je dopuštena. Sledeće redove napisao je Aristofan za Oblakinje čija je premijera bila u Atini 423. p.n.e.

Sada dolazi moja komedija baš kao što je Elektra u komadu, kada je pronašla uvojak kose svoga brata, znala da će biti spasena; Moj pozorišni komad je isti, moli se da nađe publiku koja će biti zahvalna kao i ona koju smo ranije imali! Ovo je pristojan komad, znajte! Za početak, neće vam tu biti glumci koji mašu onim đavolski velikim alatkama crvenog vrha da zasmeju decu, da zbijaju šale sa ćelavim starcima, niti će oni izvoditi prljave numere vrckanja zadnjicom! Nijedna momčina u ovoj komediji neće da igra na jeftine šale da bi tako prikrila mnogo jeftinih gegova! Neće tu biti spektakla osvetljenog bakljama, galame, pesme i igre; ovaj pozorišni komad oslanja se potpuno na sopstvene zasluge. Znate vi mene: Ja sam pesnik, ali ne jedan od onih dugokosih, pederskih tipova! Nisam ja od one vrste što će vam nešto ponavljati i izlagati kao nove ideje! Ne ja! Moje su originalne, one su uvek nove! I svako je pobednik!

Aristofan je bio briljantno inventivan dramatičar i voleo je da bude skaredan i uvredljiv, pa ipak je njegova komedija imala važnu ulogu. Bio je oštar satiričar koji je napadao i ismevao političare, vojnike, filozofe, pesnike, svakoga za koga bi mu se učinilo da deluje protiv interesa naroda. Izmedu ostalih, Perikle, Demosten, Nikija i Euripid pojavljuju se kao likovi u njegovim komadima. I Sokrat je parodiran u Oblakinjama, a priča se da je on ustao za vreme jedne predstave kako bi publika mogla da potvrdi vernost portreta. Nisu sve žrtve dramskog pisca bile toliko sigurne u sebe. Aristofan nije dobio nikakvu počasnu statuu, kakve su dobijali pisci tragedija. Aristofan je vrlo ozbiljno shvatao politiku. Rođen oko 450. p. n. e. bio je mladić kada je izbio Peloponeski rat, sukob izmedu Atine i Sparte, koji je trajao više od četvrt veka i obuhvatio bolji deo zrelih godina ovog dramskog pisca. Aristofan se suprotstavljao tom ratu i ratobornim atinskim državnicima, od Perikla do Kleofonta, koji su ga podržavali. Jedan takav voda, demagog Kleon, bio je njegova meta u Vaviloncima; Aristofan je bio izveden pred sud zbog toga, ali je dobro prošao. Sebe je nazivao „pesnikom koji je rizikovao svoj život da bi Atini rekao istinu”.

Čak i u dvadesetom veku, rizikovao je da ga smatraju onim koji nije ni postojao: kada su pukovnici uzeli vlast u Grčkoj, zabranili su njegove komade. Umro je u svojim ranim šezdesetim godinama, pošto je napisao četrdesetak komada, od kojih je jedanaest sačuvano. Grčka komedija oslanjala se na rituale i pirove drevne prošlosti kako bi proslavila radanje i kontinuitet. Jedan drugi, iako neverovatan, doprinos komičnoj tradiciji dao je filozof Teofrast Aristotelov učenik, rođen oko 372. p. n. e., čije se najtrajnije delo Karakteri, sastojalo od trideset kratkih i snažnih slika koje identifiku ju moralne tipove. Da bi se osetio njegov stil i način razmišljanja, evo njegove definicije Zvekana:

Zvekan je onaj tip koji, kada sretne žene, podigne svoju odeću i pokaže intimne delove; koji aplaudira u pozorištu pošto su svi drugi prestali i sikće na glumce u čijoj glumi ostatak publike uživa, a kada možete da čujete kako je pala igla, on podigne glavu i podrigne tako da se svi okrenu. Kada se nađe u društvu, on potpune neznance zove po imenu kao da su mu prijatelji čitavog života. Ako vidi nekoga da nekud žuri, on dovikne „Stani malo!” Kada mu se majka vrati iz posete nekoj gatari, on se potrudi da upotrebi zloslutne reči. Ako hoće da pljune, on to učini preko stola, na roba koji poslužuje vino.

Pozorište je brzo apsorbovalo mogućnosti ove vrste skiciranja likova, i ono će razviti pojam „večitih tipova” kao koristan način posmatranja i eventualno prepoznavanja nečijih bližnjih. Ako su klišei istine koje vredi ponavljati, onda su ovi stereotipi, snažni i dobro definisani, usadeni u prepoznatljivo okruženje. Oni su skloni i da se podele u dva suprotstavljena tabora: na one koji pomažu u uživanju u životu i one koji to remete. Napetost između ta dva tabora često izaziva smeh. Ljubavnik, kurtizana, rob, strogi otac, škrtica, na novac pohlepni podvodač smejemo se sa onima koji su zaštitnici života, i smejemo se onima koji to nisu.

Dramski pisac Menandar, više no iko drugi, stvoriće komičnu tradiciju oslanjajući se na galeriju večnih tipova, koja opstaje i u našem vremenu, i jednako podstiče dugovečnošću svojih likova. Jedan drevni kritičar upitao se povodom njegovog dela: „O Menandre, o Zivote, ko tu koga imitira?” U vreme kada je Menandar bio roden, 342. p. n. e., Atina je bila oslabljena ratom i u opadanju. Komedija se više nije bavila javnim poslovima, ne zato što je bila nezainteresovana već zato što se politička situacija radikalno izmenila. Atina više nije bila nezavisan grad-država, već provincija pod vladavinom Makedonije. Sloboda govora, koja je podsticala Aristofana, više nije postojala, a sama Atina bila je potisnuta iz centra zbivanja. Kao univerzitetski grad, ona je zadržala nešto od svojih starih filozofskih i naučnih odličja, ali je po svemu drugom sada to bilo provincijsko mesto. Satira više nije bila moguća: ne samo da je postala politički opasna, već su i društvu nedostajali ona samouverenost i energija koji su potrebni da bi se preduzela nemilosrdna preispitivanja sopstvenih nedostataka. Menandar i drugi okrenuli su, prema tome, svoju pažnju događajima iz svakodnevnog života, seksualnim intrigama, preljubi, novcu večnim temama. Znamo da je Menandar bio pod uticajem velikih tragičara, naročito Euripida, i da je prisustvovao predavanjima Teofrastovim. Takode je bio prijatelj svoga savremenika Epikura, čija je filozofija uticala na njegova dela. To nas podseća na rastojanje koje je pozorište prešlo od svojih obrednih početaka, i na to da je već moglo da nade prostora za intelektualne unakrsne struje svoga vremena, kako je komedija običaja to oduvek činila. Kod Menandra to je vrlo uočljivo zato što njegovo epikurejstvo nije predstavljalo onu hedonističku doktrinu njegove docnije reputacije, propovedanje zadovoljstva ili sreće kao glavnog dobra: Epikurov ideal bio je oslobađanje od bola i nenarušiv mir i spokoj u patnji. Menandrov ton umeo je da bude oštar i moralan zločin se nikada ne isplati, pohlepa je uvek ružna; jezik mu je bio jasan i jednostavan.

Njegovi likovi mogu da upravljaju dramskom radnjom, ili da bar ostanu verni sopstvenoj individualnosti, ali uvek kao pioni slučaja. Oni nisu ni karikature niti likovi isečeni od kartona, već su slobodni da iznesu raznolike stavove, u stanju da pogreše, često slabi. Menandar, tako, pokazuje saosećajnost prema ženama dok ismeva muškarce, koje ipak prihvata zajedno s njihovim nedostacima kao i s njihovim vrlinama. Uglavnom je tolerantan, ali on ne krije svoje simpatije za one koji su ljubazni i puni razumevanja, kao što ne guši svoj prezir prema pohlepnim, pompeznim, lažnim ili skučenim na primer starijim generacijama koje nemaju razumevanja za mlade. Vekovima je Menandar bio poznat potomstvu samo posredno, kroz fragmente svojih dela koje su citirali njegovi savremenici ili docniji pisci, i preko imitacija i ugleda. Ali 1905. godine otkriven je jedan papirus, koji se sada nalazi u Kairu a koji sadrži znatne delove četiri drame, i daje uvid u stil i sadržaj njegovog rada. Jedan kompletan pozorišni komad, Namćor, otkriven je tek 1957. u Kairu, jedan od sto ili više koliko se misli da ih je napisao. Malo se zna o njegovom privatnom životu: pretpostavlja se da se udavio dok je plivao u Pireju, atinskoj luci. Na osnovu onog malog što je spaseno, znamo da je ljubav bila stalna Menandrova tema. Bio je prvi dramski pisac koji je predstavio obične situacije uzete iz života, naročito iz života bogate atinske srednje klase. Omiljen motiv bila je ljubav bogatog mladića prema siromašnoj devojci koja je napuštena još kao beba (to je jedna pozajmica iz tragedije) ali koja je ostala pristojna devojka; na kraju komada ona se ponovo sastaje sa svojim davno izgubljenim roditeljima i udaje se za voljenog mladića. Treba imati na umu da je napuštanje beba u drevnoj Grčkoj bilo dopušteno, tako da u tom zapletu nije bilo ničeg šokantnog. Osobenu karakteristiku predstavlja način na koji je sudbina koja likovima u tragediji upravlja zamenjena u Menandrovim komedijama sudbinom, slučajem i koincidencijom, tj. veštačkim konvencijama za pokretanje zapleta. Menandrova razboritost vidi se u njegovim kratkim filozofskim izrekama, zbog kojih je bio posebno cenjen. Neke od njih nam nisu nepoznate:

Onaj koga bogovi vole, umire mlad.

Ne živimo kako želimo, već kako možemo.

Loše opštenje kvari dobro ponašanje.

Ako ćemo istinu, brak je zlo, ali neophodno zlo.

Nemoguće je naći ikoga ko u svom životu nema problema.

Ima jedan pasus koji naročito izražava njegov stav prema životu i otkriva razum, živahan, elegantan i civilizovan:

Ja to smatram srećom,
Pre nego što odemo brzo onamo odakle smo došli
Posmatrati neucveljen ove divote,
Sunce na sve strane, zvezde, vodu i oblake, i vatru.
Zivi, Parmeno, stotinu leta Ili nekoliko meseci, njih ćeš uvek videti
I nikad, nikad, nikakve veće stvari.
Gledaj na ovaj život kao na svetkovinu
Ili posetu nekom stranom gradu, punom buke,
Kupovine i prodaje, krađa, štandova za kockanje i parkova zadovoljstva.
Ako to rano napustiš, prijatelju,
Pa, pomisli kako si otišao da nađeš bolju krčmu:
Platio si za svoje jelo i piće: samo ne ostavljaj neprijatelje.

Ronald Harvud

Nastaviće se

Ostavite komentar: