Godine 1860, pred putovanje Sredozemnim morem, stazom Garibaldijeve ekspedicije na Siciliju, Aleksandar Dima Otac zaustavio se u Marseju i posetio je zamak If, u kom je njegov junak Edmon Dantes, pre nego što je postao grof Monte Kristo, bio zatvoren četrnaest godina, i gde ga je u ćeliji mučio takođe zatvorenik, opat Farija.29 Dok je Dima bio tamo, otkrio je da se posetiocima redovno pokazuje „prava” ćelija Monte Krista, i da vodiči stalno govore o Dantesu, Fariji i drugim likovima romana kao da su zaista postojali.30 Nasuprot tome, ti vodiči nisu nikad pominjali da su u zamku If bile zatvorene neke važne istorijske ličnosti, kao što je Onore Mirabo.
Tako Dima u svojim memoarima komentariše: „Privilegija je romanopisaca da stvaraju likove koji ubijaju likove istoričara. Razlog je u tome što istoričari oživljavaju čiste duhove, dok romanopisci stvaraju ljude od krvi i mesa.”31
Jednom me je jedan prijatelj nagovarao da organizujem simpozijum o sledećoj temi: Ako znamo da je Ana Karenjina fikcionalni lik koji ne postoji u stvarnom životu, zašto plačemo nad njenom sudbinom, ili zašto smo duboko ganuti njenom nesrećom?
Verovatno ima mnogo visokoobrazovanih čitalaca koji ne rone suze nad sudbinom Skarlet O’Hare, ali ih svejedno šokira sudbina Ane Karenjine. Štaviše, video sam prefinjene intelektualce kako iskreno plaču na kraju Sirana de Beržeraka – što je činjenica koja ne bi trebalo da začudi nikoga, jer kada dramska strategija ima za cilj da navede publiku da plače, ona ostvaruje svoju nameru bez obzira na kulturni nivo gledalaca. Ovo nije estetski problem: velika umetnička dela ne moraju izazvati emocionalni odgovor, dok mnogi loši filmovi i petparački romani u tome uspevaju.32 Podsetimo se da je gospođa Bovari, lik za kojim su mnogi čitaoci plakali, često plakala nad ljubavnim pričama koje je čitala.
Odlučno sam rekao prijatelju da ova pojava nema ni ontološki ni logički značaj, i da bi mogla biti zanimljiva samo psiholozima. Mi možemo da se poistovetimo sa fikcionalnim likovima i s njihovim podvizima zato što, prema narativnom sporazumu, počinjemo da živimo u mogućem svetu njihove priče kao da je u pitanju naš stvarni svet. To se, međutim, ne dešava samo kada čitamo prozu.
Mnogi od nas su ponekad razmišljali o mogućoj smrti drage osobe i bili duboko pogođeni, ako ne ganuti do suza, iako smo znali da je taj događaj zamišljen a ne stvaran. Takve pojave poistovećivanja i projekcije apsolutno su normalne i (ponavljam) tema su za psihologe. Ako postoje optičke iluzije, u kojima dati oblik vidimo kao veći od drugoga, iako znamo da su potpuno iste veličine, zašto onda ne bi postojale i emocionalne iluzije?33
Isto tako sam pokušao da pokažem prijatelju da sposobnost fikcionalnog lika da natera ljude na plač zavisi ne samo od njegovih osobina nego i od kulturnih navika čitalaca, ili od odnosa između njihovih kulturnih očekivanja i narativne strategije.
Sredinom 19. veka ljudi su plakali, ridali čak, nad sudbinom Flerde-Mari Ežena Sija, dok nas danas nedaće te jadne devojke ostavljaju cinično ravnodušnim. Nasuprot tome, pre više decenija mnogi su bili dirnuti sudbinom Dženi u Ljubavnoj priči Erika Segala, kako u romanu tako i u filmu.
Na kraju sam shvatio da ne mogu tako lako da odbacim ovo pitanje. Morao sam da priznam da postoji razlika između plača zbog fikcionalne smrti drage osobe i plača nad sudbinom Ane Karenjine. Tačno je da u oba slučaja uzimamo zdravo za gotovo ono što se dešava u mogućem svetu: u svetu naše mašte, u prvom slučaju, i u svetu koji je stvorio Tolstoj, u drugom. Međutim, ako nas kasnije neko upita da li je naša voljena osoba stvarno umrla, s velikim olakšanjem možemo da kažemo da nije – da nam je lakše kada se probudimo iz noćne more. A ako nas pitaju da li je umrla Ana Karenjina, uvek moramo da odgovorimo da jeste, s obzirom na to da je činjenica da je Ana izvršila samoubistvo tačna u svim mogućim svetovima.
Štaviše, kada je reč o nekoj romantičnoj ljubavi, patimo kada zamislimo da nas napuštaju voljene osobe, a neki ljudi koji su stvarno napušteni odlučuju se na samoubistvo. Međutim, ne patimo previše ako naše prijatelje napuste njihovi voljeni. Naravno da se saosećamo s njima, ali nisam nikad čuo da je neko izvršio samoubistvo zato što je neko od njegovih prijatelja ostavljen. Zato deluje čudno da su, kada je Gete objavio Jade mladog Vertera, gde glavni junak, Verter, izvrši samoubistvo zbog zlosrećne ljubavi, mnogi romantični čitaoci uradili isto. Ovaj fenomen je postao poznat kao „Verterov efekat”. Šta znači kada su ljudi tek malo uznemireni zbog smrti od gladi miliona pojedinaca – uključujući i mnogo dece – a osećaju veliki bol zbog smrti Ane Karenjine? Šta znači kada duboko delimo žalost sa osobom za koju znamo da nije nikad postojala?
Umberto Eko
28 Umberto Eco, Foucaults Pendulum, trans. William Weaver, Harcourt, New York, 1989, ch. 57. [Umberto Eko, Fukoovo klatno, prev. Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi, Narodna knjiga, Beograd, 2002, str. 392.]
29 Uzgred da kažem, stvarni Farija je postojao i Dima je bio inspirisan ovim zanimljivim portugalskim sveštenikom. Međutim, stvarni Farija se interesovao za hipnozu i nije imao veze s mentorom Monte Krista. Dima jeste uzimao likove iz istorije (kao što je uradio u slučaju Dartanjana), ali se od njegovih čitalaca nije očekivalo da budu zainteresovani za atribute tih likova iz stvarnog života.
30 Pre više godina posetio sam ovu tvrđavu i video sam ne samo „ćeliju” Monte Krista nego i tunel koji je navodno prokopao opat Farija.
31 Alexandre Dumas, Viva Garibaldi! Une odyssee en 1860, Fayard, Paris, 2002, ch. 4.
32 Jedan moj dobri i osetljivi prijatelj znao je da kaže: „Svaki put kad u filmu vidim da se vijori zastava, ja zaplačem – bez obzira na to čija je.” Bilo kako bilo, činjenica da ljudska bića budu ganuta fikcionalnim likovima dovela je do stvaranja obimne literature, kako psihološke tako i naratološke.
33 Videti: Gregory Currie, Image and Mind, Cambridge University Press, Cambridge, 1995. Katarza, kako je definiše Aristotel, predstavlja jednu vrstu emocionalne iluzije: ona zavisi od naše identifikacije s junacima tragične drame, tako da osećamo sažaljenje i strah kada prisustvujemo onome što im se događa.
