Imao sam privilegiju da vojni rok služim pod komandom čak dva
ratna zločinca, ime im se ne spominjalo. Svakog sa po jedne strane
šanca, treba li reći… Kasarna “Maršal Tito”, Zagreb, sredina
osamdesetih. Nije bilo baš neko zezanje, te šatro eltne kasarne su
služile za pravljenje oficirskih karijera, a to se, prirodno, lupalo
o glave nesrećnih regruta. Ali krpili smo se nekako.
Pomagali
smo se na razne načine, a najvažniju ulogu u tome je odigrao moj
plavi Sonijev vokmen koga smo čuvali kao suvo zlato i štekovali po
torbama sa užinom, sanducima sa vojnom opremom, a najčešće u
poteškim rančevima u kojima smo po brdima teglili radio-stanice,
tačnije Prenosne uređaje veze, u uvrnutom svetu vojnih akronima
poznatijih kao PUV-1 i PUV-2. I začudo, punih godinu dana nas nisu
provalili i vokmen se uspešno, neokrnjen vratio u civilstvo, kako se
to tada govorilo. Kasete smo sakrivali obično u neseserima sa
spravicama za brijanje, a prenosili ih okolo zadenute u sare čizama,
držali ih obavezno uvek odvojeno od vokmena; ako padnemo, da se bar
nešto spase od konfiskacije.
Bilo je tu svega: i novog
talasa i Cepelina, Robi je voleo Tokin hedse i Gustava Malera, Afan
samo hard rok u koji je širokogrudo računao i neke domaće čupavce,
Gregor je naginjao panko, a ja sam sanjario o slobodi i nekim ludim
beogradskim žurkama i zezanjima za koje sam bio sasvim siguran da ih
nepovratno propuštam, uglavnom uz Velvete…
And what
costume shall the poor girl wear
To all tomorrow’s
parties?
…ili uz Jeffersone i opojnu Grejs Slik, sa onom
kosom koja mora da joj je na hašiš i mošus mirisala, garant, mogao
sam ruku u vatru…
And through an open window where no
curtain hung
I saw you
I saw you
Comin’ back to
me
… sve dok nisam, sasvim slučajno, u Jugotonu na
Ilici jedne subote nabasao na novi album Sisters of Mercy
– Floodlend, frišak, tek ispod čekića. Dan-danas nemam
objašnjenja kako sam se sa Oldričom i njegovim bendom tako ukačio
na jedan, ali eto. Pulsirajući ritmovi, praskave gitare, sonorni
vokali, uvrnuti, zajebani tekstovi, a sve zvuči kao da su saund
inžinjeri bili Bela Lugoši i Boris Karlof, ma milina jedna.
Savršeno da te odvede da otplešeš negde daleko, daleko od
besmislenih dana, od apsurdnosti čitave situacije i od kasarne
“Maršal Tito” u Novom Zagrebu i njenih oficira već na putu ka
zločinu. Valjalo bi, istine radi, reći da su na tom našem poslu
rezolutnog odbijanja da se prihvati stvarnost, osim muzike, od
presudnog značaja bili i omanji smotuljci švecinog muža Slobe sa
biljnim preparatima vanevropskog porekla u njima, koje nam je vešto
doturao prilikom poseta vikendom.
E sad, među tim
pomenutim besmislicama vojničkog života bila su i dva svakodnevna,
obavezna postrojavanja svih nas mučenika na ogromnom poligonu u
sredini kasarne. Jedno je bilo ujutru, između jutranjih vežbi i
doručka, kada su oficiri nešto mrndžali o dnevnim zadacima ili šta
već, a žurka se završavala podizanjem zastave i himnom, doduše
maznutom od Poljaka, ali i dalje zaista prelepom, najlepšom. Drugo
saterivanje vojske na pomenuti poligon bilo je popodne, pre večere,
kada, srećom, nije bilo govorancija, nego se samo spuštala zastava,
uredno slagala i slala na zasluženi odmor do jutra. Na dremku su je
pesmom sa kreštavog razglasa (Jugoslovenska narodna baš nije držala
do kvaliteta zvuka) ispraćali Ismeta Dervoz i Ambasadori, u stvari,
vrlo dobar pop-rok bend iz Sarajeva. A svirali su pesmu velikog
Kemala Montena, pogađate – Zemljo moja.
Budući da
je puštana svakog božijeg dana, sračunao sam da mora biti da sam
je čuo najmanje tristotinak puta te godine i sasvim bi razložno
bilo pretpostavili da mi se ogadila za dva života. Ali eto, nije.
Naprotiv. Jedva sam čekao povečerje da je opet čujem, a i
dan-danas umem počesto da zamaltretiram ili obradujem komšije, kako
već koga, kad je malo odvrnem.
A šta se meni tu toliko
dopalo? Jeste Ismeta bila simpatična, prpošna plavušica, opasnog
glasa, ali nije bilo do toga, stvarno. Prva stvar mi je bila to što
ta pesma nije tada, a nije ni sada, nipošto prevashodno patriotska
ili još manje propagandna. Ne, nikako. Znao sam odmah da su Kemal i
Ismeta imali nešto sasvim drugo na umu. Da su napravili pesmu koja
priča naizgled o geografiji, a u stvari je o hemiji. A posle toga mi
se dopalo i sve ostalo. Tako se nekako to neobično društvo, Kemal,
Endrju Oldrič, zet Sloba i Ismeta Dervoz, neočekivano udružilo sa
plemenitim ciljem da mi spase glavu, do groba sam im zahvalan
svima.
Kemo i Ismeta, jasno je, nisu mislili baš na
određenu zemlju, posebno ne u smislu države, već mnogo pre na neki
svoj, apstraktni prostor. Po difoltu umetnici, mislim pravi umetnici,
ne mogu živeti samo u određenoj državi, mnogo je to teskobno mesto
za njih. Ismeta je kasnije više puta i objašnjavala da nisu pevali
samo Jugoslaviji, mada su pevali i njoj. A i zašto joj ne bi
pevali…
Da se ne zaboravi slučajno, a neki hoće da
zabašure i namerno, paščad jedna, Jugoslavija je u svom prajmu
spadala među dvadesetak država na svetu najpogodnijih za život
mislećih stvorenja. Uz sve njene očigledne mane, svako razuman bi u
tom periodu radije živeo u Jugoslaviji nego u zemljama Varšavskog
ugovora, ne daj bože Rusiji, portugalskim i španskim diktaturama,
pod vojnom huntom u Grčkoj ili u teškoj sirotinji kakva je tada
bila Irska. Ostaju nam skandinavske i zemlje Beneluksa, sa ove četiri
najveće evropske države, plus Austrija i Švica, normalno. Dakle,
dvanaestak, trinaest zemalja, sve u svemu. Van Evrope, bivše
engleske kolonije, ne sve, naravno – samo njih tri-četiri, da
dodamo još i Japan i tu je kraj spisku. Dobro rekoh, ukupno
dvadesetak zemalja… Imali smo kinematografiju među desetak
najozbiljnijih na svetu, rokenrol nam je bio među četiri-pet,
loptanje raznim loptama među tri-četiri. Imali smo svetske
festivale, svetska prvenstva, svetski majndset i bili zagledani u
svet. I svet je gledao u nas. Imali smo, na primer, u to doba, kako
kažu pravnici, i jedan od tri-četiri najmodernija zakona o
porodičnim odnosima, znate ono – prava dece, prava nasleđivanja,
zaštita žena i slične trice. Zamislite, imali smo u to doba bolji
i pravedniji zakon od, recimo, Francuske. Ili od Novog Zelanda. Meni
je to i dalje zapanjujuće. I zašto onda da joj Ismeta i Ambasadori
ne pevaju? I zašto onda da to ne bude i zemlja moja? Negde mora da
se živi i u to vreme Jugoslavija uopšte ne bi bila loš izbor.
Uostalom, pitajte one koji su crveni pasoš plaćali po dvadesetak
hiljada maraka, funti, dolara, što bi rekli Sanšajni.
Ali
nisu, rekoh, na Jugoslaviju mislili Ismeta i Kemo. Barem ne samo na
Jugoslaviju. Mogli su da misle i na svoje Sarajevo i Bosnu, a da
svojim slušaocima pruže priliku da za njih to budu Vojvodina ili
Škofija Loka ili Čubura. Ali ni to im nije bilo najvažnije. Ništa
geografija. Slušajte pažljivo reči. Te plave noći nisu
astronomska pojava vezana za neko podneblje. Ne, naravno. Svako ko je
ozorio, sa tim nekim presudnim, pod takvim nebom zna na šta se misli
u pesmi. Svako ko je prošetao, a možda i prilegao, zašto ne, na te
trave, takođe zna. Sunce takvog sjaja je naše malo, lično sunce,
personalni nuklearni reaktor koji nas napaja. Može biti neki naš
unutrašnji drajv, a može biti i onaj pomenuti presudan neko, kako
se kome zalomi. Rodni dom nije stupidna floskula o nekakvom ognjištu,
dom je, naravno, tamo gde nam je dobro, najbolje, gde smo mi najbolji
i to, jasno, ne mora biti neki fizički objekat. Može biti, a
najčešće i jeste neko vreme ili prostor koje smo delili sa onima
sa kojima je trebalo, koji čine da nam je dobro, koji čine da smo
dobri jedni drugima.
A ono o snu? Pa, to je podsetnik na
jednu od dve najvažnije stvari, dve ključe stvari koje sve rešavaju
i bez kojih nema selameta. Prva je da se smejete zajedno i kada nije
baš smešno svim drugima, posebno kad drugima nije smešno. Druga
je, zna se, kad se skupa predajete snu i snovima, bilo zgurani na
istom ležaju, fotelji, kauču, bilo uz telefone, tablete ili neki
drugi PUV na dva kraja grada ili na dva kraja sveta, sasvim je
svejedno.
Imate onaj
klip gde Ismeta u nekom kafanskom društvu peva Zemljo
moja. Negde posle dva minuta prekine muziku braneći gostima da se do
kraja raspištolje, pa da odmjauču refren onako široko, karasevdah
gnjecavo, nego ih utiša da je puste da otpeva kako treba, precizno i
istinito kako je i prvi put otpevala, tamo negde sedamdeset pete, na
festivalu “Vaš šlager sezone”, u mitskoj Skenderiji. A onda, na
kraju, znajući svoj zanat u prste, dopusti im majstorica i malo
kafanskog arlaukanja za raju. Jeste, od toga se sastojala ta njena
Zemlja, od trava, Sunca, noći, od sna i vrhunskog pevanja.
I
dok ja nisam tu, pokraj nje, da skupa predamo se snu, svaku noć
čujem glas koji zove – dođi sreća čeka nas.
Šta tu
ima nejasno…
Pogledajte klip pažljivo, a isto je i na
ploči, Ismeti nije ni na kraj pameti da nešto razgaljuje i baca u
dert. Ona hoće, namazanica, da ispriča priču. U stvari, ljubavnu.
Nebojša Broćić
https://www.vreme.com/mozaik/a-sad-jednu-ljubavnu/
