Zen budizam i psihoanaliza – XXII dio
Piše: D.T. Suzuki
HUJ NENG, KINESKI OSNIVAČ ZENA
Huj Neng (638—713) rođen je u Hsin čou (Hsinchou), u južnoj Kini. Još dok je bio mlad umre mu otac, pa je izdržavao majku prodajući drvo u gradu.
Kad je jednog dana izašao iz kuće u kojoj je prodao ogrev, on ču kako neki čovek recituje budističku sutru.
Te reči duboko dirnuše njegovo srce. Obavestivši se šta je to sutra i gde se može naučiti, obuze ga želja da je proučava uz pomoć učitelja. Radilo se o Dijamantskoj sutri (Vajracchedika-sutra), a učitelj beše peti patrijarh koji je živeo kod žute šljive u čin čou (Chin-chou). Huj Nengu je nekako pošlo za rukom da skupi novac kojim će se njegova ostarela majka izdržavati dok on bude odsutan.
Trebalo mu je oko mesec dana dok je stigao do Žute šljive, gde odmah izađe pred Hung Jena, starešinu pet stotina kaluđera (ponekad se tvrdi da ih je bilo sedam ili čak deset stotina). U prvom razgovoru patrijarh ga upita:
»Odakle si i šta tražiš ovde?«
»Ja sam seljak iz Hsin Čoua a želim da postanem buda.«
»Znači — ti si južnjak,« reče patrijarh, »a južnjaci ne poseduju svojstva Bude; kako se možeš nadati da ćeš postići budinstvo?«
To, ipak, nije obeshrabrilo smelog tragača za istinom, jer smesta odgovori: »Možda postoje južnjaci i severnjaci, ali zar se može praviti ta razlika kad je u pitanju budinska priroda?«
Ovo se mnogo svidelo učitelju. Huj Nengu bi poverena dužnost manastirskog tucača pirinča. Kaže se da je na ovom služinčadskom poslu proveo više od osam meseci, a tada peti patrijarh požele da među svojim mnogobrojnim učenicima izabere spiritualnog naslednika.
Jednog dana on objavi da će onom koji bude mogao dokazati svoje potpuno razumevanje religije biti data mantija patrijarha i da će biti proglašen za njegovog zakonitog naslednika. Šen Hsiu (Shen-hsiu) (umro 706) bejaše najučeniji među učenicima i potpuno upućen u predanje svoje religije, te su ga zato njegova braća po veri smatrala da ima neosporno pravo na tu čast.
On sastavi jednu strofu koja je izražavala njegovo stanovište i zalepi je na spoljašnji zid dvorane za meditaciju.
Strofa je ovako glasila:
Ovo telo je Bodhi-drvo,
Duša — kao blistavo ogledalo;
Pazi da uvek bude čisto
I ne dozvoli da se na njemu nakupi prašina.
Na sve koji su ih pročitali ovi stihovi ostaviše dubok utisak, te su se potajno nadali da će autor ove gate (gathe) sigurno osvojiti nagradu. Međutim, kad su se sledećeg jutra probudili, čekalo ih je iznenađenje — videše pored ove strofe ispisanu drugu koja je ovako glasila:
Bodhi ne liči na drvo,
Blistavo ogledalo nigde ne sja;
Pošto od početka ničeg nema,
Gde može da se nakupi prašina?
Pisac ovih stihova beše neugledni svetovnjak u manastirskoj službi koji je najveći deo vremena provodio tucajući pirinač i cepajući drva za bratstvo. On je tako skromno izgledao, da ga niko nije bogzna koliko cenio pa je sad čitava zajednica bila uzbuđena videvši ovaj izazov upućen njenom priznatom autoritetu. Ali peti patrijarh je u ovom skromnom kaluđeru video budućeg vođu čovečanstva i odluči da njemu preda odoru — znak svog čina. Ipak je pomalo strepeo, jer većina njegovih učenika nije bila dovoljno prosvećena da bi otkrila neki duboki religiozni smisao u stihovima Huj Nenga, tucača pirinča, pa bi mu mogli naneti kakvo zlo ako bi mu čast bila javno odana. Zato peti patrijarh dade Huj Nengu tajni znak da dođe u njegovu odaju oko ponoći, kad ostala braća budu spavala čvrstim snom. Tada mu preda odoru kao znak vlasti i priznanje za neprevaziđeno spiritualno dostignuće, uveravajući ga da će budućnost njihove vere biti još blistavija. Patrijarh ga zatim posavetova da bi bilo mudro da svoju svetlost sakrije pod mericu dok ne dođe pravi trenutak da se javno pokaže i započne aktivno propovedanje; takođe mu reče da odoru, koja je još od Bodidarme predavana kao beleg vere, ne treba predavati Huj Nengovim naslednicima, budući da spoljni svet sada u potpunosti priznaje zen i više nema potrebe da prenošenje odore bude simbol vere.
Te noći Huj Neng napusti manastir.
Ova povest preuzeta je iz literature koju su ostavili sledbenici šestog patrijarha, te je, prirodno, pristrasna u njegovu korist. Kad bismo raspolagali nekim zapisom od šen Hsiua i pripadnika njegove škole, možda bi ovde reprodukovani opis bio materijalno izmenjen.
U stvari, mi posedujemo jedan dokument o Šen Hsiuovoj vezi sa I-Iung Jenom. To je natpis na njegovom nadgrobnom spomeniku koji je sastavio Čang Šuo (Chang-shuo), jedan od njegovih svetovnih učenika. U tom natpisu Šen Hsiu se pominje kao onaj kome je Darmu predao njegov učitelj Hung Jen. Sudeći po ovome, autoritet Huj Nenga kao patrijarha bio je svojevremeno osporavan ili pak ortodoksni redosled nasleđivanja nije bio utvrđen sve dok se, nešto kasnije, nije dobro učvrstio autoritet Huj Nengove škole u odnosu na sve druge škole zena koje su tada, verovatno, postojale. Na žalost, o-vaj nadgrobni natpis ne pruža dalja obaveštenja o Huj Nengovoj vezi sa Hung Jenom, ali čak i iz maločas navedene priče možemo sabrati izvesne važne činjenice koje će rasvetliti istoriju zena.
Prvo: zašto je bilo potrebno od Huj Nenga načiniti neukog seljanina, protivnost erudiciji i širokom znanju koji se pripisuju Šen Hsiuu? Da li je Huj Neng odista bio takav neznalica da nije umeo da pročita nikakav spis? Međutim, Fapao-t’an-ching, zbirka njegovih propovedi, sadrži navode odlomaka iz sutri kao što su Lanka vatara, Sađdharma-pundarika, Vimalakirti-sutra, Ami tabha i bodhisattva-sila-sutra. Zar ovo ne ukazuje na činjenicu da autoru nije bila sasvim nepoznata mahajanska literatura? U poređenju sa Šen Hsiuom on, verovatno, nije bio veliki učenjak, ali u opisima njegovog života uočavamo svojevrsan sistematski pokušaj da bude prikazan neukijim no što je stvarno bio. Dozvolite mi da upitam: kako treba protumačiti ovaj pokušaj urednika?
Po mom mišljenju, ovo naglašavanje suprotnosti između dva najuglednija učenika petog patrijarha istovremeno je predstavljalo isticanje istinskog karaktera zena, koji ne zavisi od učenosti i intelektualnosti. Ako je zen, kao što njegovi sledbenici tvrde, »poseban vid prenošenja (Istine) mimo učenja sadržanog u svetim spisima«, onda čak i nepismen čovek i nefilosof mora biti kadar da ga pojmi. Veličina Huj Nenga kao učitelja zena time je još više istaknuta. To je po svoj prilici bio razlog što je šesti patrijarh nerazumno, a katkad čak i dramatično, prikazivan kao neuk čovek.
Drugo: zašto posle Huj Nenga nije dalje predavana odora patrijarha? Ako mu je Hung Jen savetovao da je zadrži, šta taj savet stvarno znači? To što je život posednika odore bio ugrožen, ukazuje na činjenicu da je među Hung-Jenovim učenicima postojao neki razdor.
Da li su odoru smatrali simbolom autoriteta patrijarha?
Kakve su materijalne i spiritualne prednosti proizlazile iz njenog posedovanja? Da li se počelo verovati da je Bodidarmino učenje produženje Bude? Da li je zbog toga odora stvarno izgubila svako značenje u odnosu na istinu zena? Ako je tako, da li je Darma u trenutku kada je prvi put objavio svoju naročitu misiju učitelja zena bio smatran jeretikom i kao takav proganjan?
Legenda koja kaže da su ga otrovali njegovi suparnici — učitelji iz Indije, kao da ovo potvrđuje. U svakom slučaju, problem odore tesno je povezan sa statusom zenovskog učenja među raznim onovremenskim školama budizma, a takođe i sa njegovim uticajem na duh širokih slojeva, koji je bio jači no ikad ranije.
Treće: našu pažnju, prirodno, privlači tajnovitost svih okolnosti oko predaje Darme između Hung Jena i Huj Nenga. Uzvisiti tucača pirinča, koji čak nije bio ni zaređeni kaluđer, na položaj patrijarha (makar samo po imenu), naslednika velikog učitelja, starešine sedam stotina učenika, izgleda kao dobar povod za zavist, ljubomoru, pa čak i mržnju. No ako je taj čovek stvarno bio dovoljno prosvećen da preuzme važan položaj spiritualnog vođe, zar objedinjeni napori učitelja i učenika ne bi odoleli svakom otporu? Možda se čak ni prosvetljenje nije moglo uspešno suprotstaviti tako iracionalnim i elementarnim ljudskim strastima. Meni se ipak čini da su Huj Nengovi biografi pokušali da dramatizuju čitav događaj. Lako je moguće da grešim i da su postojale izvesne istorijske okolnosti koje nam sad, usled nedostatka dokumenata, nisu poznate.
Tri dana nakon Huj Nengovog bekstva sa planine žute šljive manastirom se proneo glas o tajnom zbivanju, pa grupa razjarenih kaluđera, na čelu sa izvesnim Mingom (Ming), pođe u poteru za beguncem Huj Nengom, koji je, po uputstvu svog učitelja, krišom napustio bratstvo. Kad su ga gonioci sustigli, daleko od manastira, dok je prolazio kroz planinski klanac, on položi svoju odoru na obližnji kamen i reče kaluđeru Mingu: »Ova odora simboliše našu drevnu veru i ne sme se uzeti silom. Međutim, ako želiš, ponesi je sobom.«
Ming pokuša da je podigne, ali bejaše teška poput planine. On se zaustavi, oklevaše i drhtaše ispunjen strahopoštovanjem. Na kraju reče: »Ja dođoh ovde da nađem veru, a ne odoru. O moj sabrate-kaluđeru, molim te, rasprši moje neznanje.«
Šesti patrijarh reče: »Ako dolaziš po veru, odbaci sve svoje žudnje. Ne misli o dobru, ne misli o zlu, već pogledaj kako u ovom času izgleda tvoje prvobitno lice, koje si imao još pre rođenja.«
Kad je ovo od njega zatraženo, Ming namah shvati osnovnu istinu stvari, koju je dotle tražio u spoljašnjim stvarima. Sad je sve razumeo, kao da je uzeo času hladne vode i sa uživanjem je ispio. Silovitost njegovog osečanja beše tolika da se doslovce kupao u suzama i znoju, pa s izrazima najvećeg poštovanja priđe patrijarhu, pokloni se i reče: »Pored ovog skrivenog značenja otelotvorenog tim rečima bogatim smislom, postoji li još nešto tajnovito?
Patrijarh odgovori: »U tome što ti pokazali ništa nije skriveno. Ako razmisliš u sebi i prepoznaš svoje sopstveno lice koje je prethodilo svetu, tajnovitost je u tebi.«
Kakve god da su bile istorijske okolnosti sred kojih se, u ta davna vremena nalazio Huj Neng, nepobitno je da u ovoj izjavi — »sagledati kako izgleda lice koje je čovek posedovao još pre no što se rodio« — nalazimo prvu objavu nove poruke, predodređene da započne dugu istoriju zena i da Huj Nenga načini odista dostojnim odore patrijarha. Ovde vidimo kakve je nove vidike Huj Neng uspeo da otvori tradicionalnom indijskom zenu. Ukoliko se radi o frazeologiji, kod njega ne zapažamo ni traga budizma, što znači da je prokrčio sopstveni put prikazivanja istine zena u skladu sa svojim samosvojnim i stvaralačkim iskustvom. Do njega, iskustvo zena je bilo prinuđeno da pribegava pozajmicama (jezičkim ili metodološkim) kako bi se izrazilo.
Izreke: »Ti si Buda«, »Ti i Buda ste jedno« ili »Buda živi u tebi« odveć su oveštale, odveć neizrazite zato što su suviše apstraktne i konceptualne. One sadrže duboku istinu, ali nisu dovoljno konkretne i životvorne da naše učmale duše probude iz neosetljivosti. One su prepune apstrakcija i učene frazeologije. Huj Nengov prirodni duh, neiskvaren učenjem i filosofiranjem, mogao je istinu pojmiti iz prve ruke. Otuda neobična svežina njegovog načina rešavanja problema. Možda ćemo se ovim još pozabaviti.
Nastaviće se
