“Pismo jednom starom prijatelju”
Verovatno niko ko pokušava samoubistvo, kao što je Regnijer napisao u jednoj
svojoj kratkoj priči, nije potpuno svestan svih svojih motiva koji su obično
suviše složeni. Napokon, u mom slučaju to je nejasan osećaj zabrinutosti,
nejasan osećaj zabrinutosti za moju budućnost. Više od dve godine ja sam mislio
samo na smrt i sa posebnim interesom čitao samo o smrti. Kada bi autor
spominjao samo kao apstraktan pojam, ja sam pokušavao da budem, što
konkretniji, čak do tačke koja je zvučala nehumano. Sada moram da budem pošten.
Što se tiče mog nejasnog osećaja zabrinutosti za budućnost, mislim da sam ga
potpuno analizirao u ” Životu ludaka “, osim u socijalnom faktoru, tačnije
seni feudalističke kaste u mom životu. To sam propustio namerno, nesiguran da
li mogu zaista objasniti društveni kontekst u kojem živim.
Kada sam se jednom odlučio za samoubistvo ( a ja to ne smatram grehom kao
zapadnjaci ) razmišljao sam o najbezbolnijem načinu da to učinim. Zato sam
odmah isključio vešanje, pucanje, skok s visine i sl. zbog estetskih i
praktičnih razloga. Upotreba pilule mi je izgledala najprihvatljivija. Što se
tiče mesta, to mora da bude moja kuća, ma kako bi to bilo neprijatno za moju
porodicu. Kao što su učinili Kleist i Racine, i ja sam razmišljao o društvu,
npr. ljubavnici ili prijatelju, ali imajući povjerenja u samog sebe odlučio sam
da to učinim sam. I poslednja stvar o kojoj sam morao da razmislim bilo je da
obezbedim perfektnu egzekuciju bez znanja moje porodice. Nakon nekoliko meseci
priprema napokon sam postao siguran u izvršenje.
Mi ljudi, posto smo samo ljudske životnje, imamo životinjski strah od smrti.
Takozvana vitalnost samo je drugo ime za životinjsku snagu i ja sam sam jedna
od tih ljudskih životinja. Ta životinjska snaga, čini se, polako je iscurila iz
mog sistema procenjujući to po činjenici da mi je ostalo jako malo apetita za
hranu i žene. Svet u kojem sada živim, je bolesni živac, lucidan kao led.
Dobrovoljna smrt mora nam dati mir, ako ne sreću. Sad kad sam spreman, nalazim
da je priroda lepša nego ikada, ma kako to paradoksalno zvučalo. Video sam,
voleo i razumeo više nego drugi. U tome vidim određenu satisfakciju bez obzira
na bol koji treba da podnesem.
P.S.- Čitajuci život Empedokla, osetio sam koliko je stara želja da se od
nekoga napravi Bog. Ovo pismo, što se mene tiče, nije takav pokušaj. Naprotiv,
ja sebe smatram sasvim običnim ljudskim bićem. Možda se sećas onih dana od pre
20 godina kada smo diskutovali o ” Empedoklu na Etni “, ispod drveta
lipe. U tim danima želeo sam od sebe da napravim Boga.
https://livano85.blogspot.com/2014/01/akutagawa-ryunosuke.html