1.
O granicama sam počeo da razmišljam početkom
devedesetih godina prošlog veka. Pre toga nisam verovao onima koji
su tvrdili da postoje.
2.
U društvu u kojem se prepliće više kultura ne može
biti reči o granicama. Postojanje granica u multikulturnom društvu
zapravo znači da to društvo nije multikulturno, već da u njemu
dominira jedna kultura koja želi da nametne i zadrži kontrolu nad
ostalim kulturama. U takvom društvu, društvu strogo kontrolisanih
kultura, do sada nisam živeo. Odrastao sam u jednoj vrsti
multikulturnog društva, u socijalističko-komunističkoj verziji
kakva je postojala u bivšoj Jugoslaviji, a trenutno živim u
njegovoj kapitalističkoj verziji, u Kanadi. U stvari, kada se iz obe
te verzije ukloni ideološki sloj, uviđa se da nikakvih razlika nema
– multikulturno društvo ili postoji ili ne postoji; kulture se ili
prepliću ili čame svaka u svom ćošku; umetnici se ili otvaraju
različitim uticajama ili se zatvaraju u omeđeni prostor svoje
lokalne tradicije. I premda sam sklon zagovaranju vrednosti mešovite
kulture, moram da naglasim da ne verujem da je ona sama po sebi bolja
od samostalne, lokalne kulture. I u jednoj i u drugoj kulturi
umetnici mogu da stvore vredna dela; i u jednoj i u drugoj kulturi
mogu da skliznu u ideološke šablone; i u jednoj i u drugoj kulturi
moraju da se hvataju ukoštac sa vankulturnim faktorima koji žele da
kontrolišu kulturne tokove. Prednost multikulturnog društva samo je
u tome što lakše omogućava suočavanje sa predubeđenjima na
kojima se zasniva politika glorifikacije jednonacionalne kulture,
iako ni to nije nikakva garancija da će pojedinac koji potiče iz
mešovitog društva prozreti mehanizme predubeđenja koji mogu da ga
usmere prema mutnom talogu rasizma.
3.
S obzirom da dugo nisam verovao u granice, nisam nikada
osećao da ih prelazim ili da se nalazim na pogrešnoj teritoriji.
Mešovitu jevrejsko-srpsko-jugoslovensku kulturu u kojoj sam rastao
osećao sam kao celinu, bez zidova ili vrata, otvorenu za slobodno
kretanje, čak i onda kada su u ta tri segmenta postojale uočljive
razlike. Istorija, na primer, igra različite uloge u njima:
jevrejska tradicija se zasniva na cikličnom ponavljanju istorije;
srpska tradicija veliča istoriju kao poraz; jugoslovenska tradicija
se temeljila na selektivnom pristupu istoriji. Istovremena pripadnost
ovim tradicijama nije me, međutim, nagnala u izbor samo jedne od tih
uloga, već mi je omogućila da bolje razaznam mehanizme koji
funkcionišu iza njih, i da tako preciznije uvidim njihove mane i
prednosti.
4.
Ne govorim ovde o identitetu, jer izbor identiteta nije
ono što na kraju, ako se ne varam, definiše pisca. Ono što ga
definiše su njegov jezik i njegov stil. Identiet – shvaćen ovde
kao ono što pojedinca identifikuje sa širom zajednicom kojoj
pripada – ne mora da igra nikakvu ulogu u stvaranju. Pisac može,
recimo, da se oseća kao Srbin ili Jevrejin, a da ništa od toga ne
uđe u prozu ili poeziju koju piše. Kafka je zgodan primer: ako
kažemo da je bio Jevrejin koji je pisao u Pragu na nemačkom jeziku,
gde ćemo ga svrstati? U nemačku književnost, kojoj pripada po
izboru jezika; u češku, kojoj pripada po mestu; ili u jevrejsku,
kojoj pripada po poreklu? Ima onih koji smatraju da ga upravo njegov
stil – koji je navodno zasnovan na imitiranju talmudskog pisma –
određuje kao jevrejskog pisca, iako gotovo ništa u njegovoj prozi
ne ukazuje na jevrejski sadržaj. Drugi će insistirati da je praški
ambijent ono što Kafku čini Kafkom, dok će jezičke niti koje ga
spajaju sa nemačkom književnošću biti presudan faktor za one koji
ga smatraju nemačkim piscem. Možda je najbolji odgovor da je Kafka
sve to, ali i nešto više: da je, zapravo, pisac bez granica,
multikulturni pisac, u najboljem smislu reči, koji prevazilazi svako
ograničenje koje identitet, jezik ili nacionalna tradicija mogu da
nametnu.
5.
Granice, naravno, i to bez obzira kako ih definišemo,
podstiču na raspravu o pripadnosti, čak i u situaciji kada, na
primer, pisac nastoji da živi na samoj granici, pokušavajući tako
da izbegne bilo kakvo izjašavanje o pripadnosti jednoj ili drugoj
strani. Mnogi mu, međutim, neće to dozvoliti i poreći će njegovo
pravo da bude ono što hoće. Književnost, kažu oni, nastaje upravo
iz osećanja pripadnosti, i to je jedino što se računa. A jezik?
Nije li jezik jedina stvarna piščeva pripadnost, s obzirom da svet
koji stvara postoji samo u jeziku i nigde drugde? Kada, recimo,
Kundera piše na francuskom, je li on češki ili francuski pisac? A
kada Škvorecki, koji je kanadski državljanin, piše na češkom, da
li je on etnički kanadski pisac, koji opstaje zahvaljujući politici
multikulturalizma, ili češki pisac koji ne želi više da se vrati
kući? Na izgled različita pitanja koja odražavaju istu situaciju:
svi ti pisci se nalaze na brisanom prostoru između različitih
svetova, u graničnim područjima između jezika, istorija
književnosti i političkih sistema. I svi opstaju upravo zato što
ne priznaju granice.
6.
Pada mi na pamet i druga pomisao: da svi oni opstaju zato
što je njihovo pisanje – možda ne u potpunosti, ali jednim delom
svakako – odraz čežnje za onim što nisu, za onim što bi mogli
da budu kada bi prvo priznali granice a potom prešli preko njih.
7.
Naravno, granice su znatno uočljivije kada su potcrtane
razlikom u jezicima, nego kada – kao što je najčešće slučaj sa
jevrejskom zajednicom – ta razlika ne postoji. Prelazak, na primer,
iz jevrejskog okruženja u srpsko okruženje ne zahteva promenu
jezika, tako da pravog osećanja prelaska sa jedne “teritorije”
na drugu zapravo nema. Pripadnost jeziku je istovetna na obe
“teritorije” i razlike – jer razlike, hteli to ili ne, uvek
postoje – moraju da se traže negde drugde.
8.
Slične elemente nalazimo i kod pisaca koji su primorani –
ili su se sami odlučili – na život u izgnanstvu. Ponovo imamo
ukrštanje kultura i mogući sukob jezika, s tim što u izgnaničkoj
situaciju nostalgija igra izuzetno važnu ulogu. Značajno mesto
imaju i politički i ideološki aspekti, koji često potpuno
potiskuju za književnost mnogo presudnija pitanja o jeziku, stilu i
mešanju kultura. Na kraju, izgleda da izgnanstvo ipak nije toliki
bauk za pisce, jer bez obzira na popularne mitove o životu u egzilu,
većina pisaca izlazi kao pobednik iz svog sukoba sa izgnaničkom
sudbinom. Uspeh Isaka Baševisa Singera, Vladimira Nabokova, Josifa
Brodskog, Česlava Miloša, Vitolda Gombroviča i Hulija Kortasara,
na primer, to nepobitno potvrđuje.
9.
Život u multikulturnom društvu može, dakle, piscu –
tačnije rečeno: osobi koja još ne zna da će postati pisac – da
podari uvide i razumevanja koja mogu presudno da utiču na njegovu
spisateljsku poetiku. Isto tako je moguće da ga taj život odvede u
suprotnom pravcu: da se pretvori u zagovornika granica, podela i
raznoraznih duhovnih i moralnih “čistota”, jer postojanje
multikulturnog društva ne mora automatski da znači da je to društvo
za sobom ostavilo sve negativne aspekte zajedničkog življenja.
Upravo primer bivše jugoslovenske multikulturne zajednice pokazuje
sa kolikom lakoćom se pozitivne odlike mešovitog društva mogu
promeniti u negativne predstave i zloupotrebiti za razne političke
ili nacionalističke ciljeve. Jevrejin koji sada odrasta u Srbiji, i
koji se veoma često susreće sa izrazima otvorene mržnje prema
Jevrejima, sasvim sigurno će razviti drugačiju sliku
multikulturalizma od onih Jevreja koji su, poput mene, odrastali u
pedesetim i šezdesetim godinama, kada su takve pojave bile veoma
retke. I dok ja, sa svojim sećanjima i zahvaljujući činjenici da
živim daleko odatle, pokazujem spremnost da to shvatim i donekle
opravdam, mladi Jevrejin u Srbiji verovatno sve više sumnja u
mogućnosti multikulturnog življenja i oseća strahove i strepnje
kojih sam ja bio pošteđen. Tamo gde ja nisam video granice, on (ili
ona) videće možda neprelazne zidove.
10.
Poslednjih desetak godina, koje sam proveo daleko od
Zemuna, nisu ništa izmenile u slici koju sam ovlaš skicirao u
prethodnim fragmentima. Jedan od razloga za to svakako treba
potražiti u činjenici da u novoj sredini nisam ni pokušao da
postanem deo njene književnosti i kulture. Da sam to pokušao, ne
sumnjam da bih se – uprkos ovdašnjoj zvaničnoj multikulturalnosti
– suočio sa čvršćim i surovijim granicama od onih na koje sam
povremeno nailazio u mom starom okruženju. Doduše, to bi više
bile, da ih tako nazovem, esnafske granice, upozorenja da ulazim u
tuđu teritoriju, da sam – pogotovo što ne pišem ni na jednom od
zvaničnih jezika – ipak uljez, ali granice su granice i u meni
izazivaju mučninu, bez obzira odakle potiču. Stoga sam odabrao da
igram ulogu nezainteresovanog gosta, ulogu koja mi omogućava
slobodno kretanje kroz još jednu kulturu, a pritom me ne dovodi ni u
kakav konflikt sa onima koji je već nastanjuju. Tako je moje izvorno
kulturno područje ostalo neizmenjeno, iako u njemu mnogo više
boravim u snovima i maštarijama nego u stvarnosti. Međutim, upravo
mi je udaljenost omogućila da uvidim u kolikoj meri dugujem
jugoslovenskoj mešavini kultura u kojoj sam odrastao, posebno
međuigri srpske i jevrejske kulture. S obzirom da te mešavine više
nema, a da ja odbijam da odustanem od nje, nije čudno što se osećam
kao brodolomnik kome nikakvo kopno više ne deluje sasvim sigurno.
Sedim na splavu i šaljem poruke u flašama. More je katkad
uzburkano, katkad mirno, nikada sasvim pouzdano, ali jedno je
sigurno: ono nikada ne priznaje granice.
David Albahari
