Ovo je deo eseja koji je Alber Kami objavio 1957. u sklopu zbirke eseja “Stvaraj opasno” nastalih od lekcija koje je držao na Univerzitetu Upsala u Švedskoj. Ovde slavni nobelovac govori o izlišnosti sumnje u slobodu izražavanja, naročito kada spram kreativnosti stavimo društvo i politiku
Usvojim molitvama, mudarac sa Istoka uvek je je preklinjao svoje božanstvo da ga poštedi života u zanimljivim vremenima. Budući da nismo mudraci, naše božanstvo nas nije poštedelo, jer živimo u zanimljivim vremenima. U svakom slučaju, naša era ne da nam da je ignorišemo. Današnji pisci to već znaju. Ako progovore o tome, odmah ih se kritikuje i napada. Ako ponizno nastave da ćute, niko nikada neće govoriti ni o čemu drugom, osim o njihovoj ćutnji, ne bi li ih grubo prekorio.
Usred te galame, pisci se više ne mogu nadati da će držeći se po strani moći da tek tako nastave da se bave svojim mislima i zapažanjima, do kojih im je toliko stalo. Do sada je bilo manje-više moguće ostati razdvojen od istorije. Ko se nije slagao sa događanjima, često je mogao samo da ćuti ili da priča o nekim drugim stvarima. Danas se sve promenilo: sama tišina je dobila zastrašujuće značenje. Onog trenutka kada se počelo smatrati izborom to da li ćemo ostati po strani, izborom koji se ili nagrađuje ili kažnjava, umetnici su, svidelo im se to ili ne, postali umešani. I u tom smislu, reč “umešani” mi se čini mnogo tačnijom, nego da smo jednostavno rekli “posvećeni”. Zapravo, nije to tek dobrovoljno zalaganje umetnika, već obavezni vojni rok. Svi današnji umetnici ukrcali su se na galiju vremena. Moraju se pomiriti s činjenicom da, čak i ako osete da im brod zaudara na pokvarenu ribu, ima previše tiranskih nadzornika, kao i da su, štaviše, skrenuli s kursa. Zalutali smo na otvoreno more. Umetnici, kao i svi drugi, moraju da preuzmu vesla, i da pritom, ako je ikako moguće, ne izgube život – drugim rečima, da nastave da žive i stvaraju.
Istini za volju, ovo nije lako i mogu da razumem kako umetnicima može nedostajati nekadašnji lagodan život. Promena je bila prilično brutalna. Naravno, u amfiteatru istorije uvek je bilo mučenika i bilo je lavova. Mučenicima je snagu davala ideja večne slave, lavovima ideja veoma krvave istorijske hrane. Ali do sada umetnici su uvek ostajali po strani. Pevali su bez razloga, za svoj gušt ili, u najboljem slučaju, da bi ohrabrili one mučenike i pokušali da lavu odvrate pažnju sa plena. Sada su, naprotiv, umetnici ti koji se nalaze zarobljeni u amfiteatru. Njihov glas, naravno, više ne zvuči isto: oni imaju daleko manje samopouzdanja.
Lako je videti šta umetnost rizikuje da izgubi sa tim neprestanim mešanjem: uglavnom nekadašnji komfor i onu božansku slobodu koja živi i diše u Mocartovim delima. Sada možemo bolje da razumemo namučenu i žilavu atmosferu u našim umetničkim delima, njihovo naborano čelo i neočekivane debakle. I tako, kažemo sebi da razumemo da je zato više novinara nego pisaca, više slikara amatera nego Sezana, i zašto su dečija književnost i krimići zauzeli mesto Tolstojevog Rata i mira ili Stendalovog Parmskog kartuzijanskog manastira. Naravno, uvek možemo da se suprotstavimo ovakvom stanju stvari humanističkom kuknjavom, da bismo postali ono što se Stepan Trofimovič očajnički trudio da simbolizuje u Zlim dusima Dostojevskog: personifikovani prekor. I baš poput tog lika, mogli bismo da osetimo napade građanske malodušnosti. Ali ta malodušnost ne bi ništa promenila u vezi sa onim što se stvarno događa.
Po mom mišljenju, bilo bi mnogo bolje da učestvujemo u našem vremenu, jer naše doba to traži, i to prilično glasno, time što ćemo mirno prihvatiti da je doba voljenih majstora, umetnika sa kamelijama u reverima i genija iz fotelja završeno. Stvarati danas znači stvarati opasno. Svaka objavljena knjiga je namerni čin i taj čin nas čini ranjivim pred strastima ovog veka koji ne prašta. Dakle, pitanje nije znamo li da li delanje šteti umetnosti ili ne. Pitanje za sve koji ne mogu da žive bez umetnosti i svega što ona predstavlja jeste znati – s obzirom na strogu kontrolu bezbrojnih ideologija (toliko sekti, a takva samoća!) – kako zagonetna sloboda stvaranja ostaje moguća.
U tom smislu, nije dovoljno jednostavno reći da umetnost predstavlja pretnju snazi Države. U stvari, u tom slučaju problem bi bio jednostavan: umetnik bi se borio ili kapitulirao. Problem je složeniji, takođe on je stvar života i smrti, onog trenutka kada shvatimo da se bitka vodi unutar samih umetnika. Mržnja prema umetnosti, za koju u našem društvu postoji toliko divnih primera, danas tako dobro uspeva samo zato što je sami umetnici održavaju u životu. Umetnici koji su nam prethodili imali su svoje sumnje, ali ono u šta su sumnjali bio je njihov sopstveni talenat. Današnji umetnici sumnjaju da li je neophodna njihova umetnost, a samim tim i njihovo postojanje. Rasin bi se 1957. izvinio što je napisao Berenis umesto da se bori za Nantski edikt.
Mnogo je razloga iza ovakve ocene umetnosti od strane umetnika, ali mi ćemo razmotriti samo najvažnije. U najboljem slučaju, objašnjenje može poticati od utiska savremenih umetnika da oni možda lažu, ili govore bez razloga ukoliko u obzir ne uzmu istorijske nedaće. Ono što u stvari karakteriše naše vreme je napetost između savremene osetljivosti i uvećanja osiromašenih masa. Danas znamo da postoje, dok smo ih ranije ignorisali. A ako smo ih svesni, to nije zato što su elite, umetničke elite ili neke druge postale bolje. Ne, budimo načisto – to je zato što su mase ojačale i neće nam dozvoliti da ih zaboravimo.
Postoje takođe i drugi razlozi za ovo skidanje odgovornosti, od kojih su neki manje plemeniti. Ali kakvi god da su razlozi, oni doprinose istom cilju: obeshrabrivanju akta slobodne kreativnosti tako što se napada njena glavna suština, a to je samopouzdanje kreativnog umetnika. Kao što je Emerson rekao tako veličanstveno: „Čovekova pokornost sopstvenom geniju je konačna definicija vere“. Još jedan američki pisac iz XIX veka dodaje: „Sve dok čovek ostaje veran sebi, sve mu ide u korist: vlada, društvo, čak i sunce, mesec i zvezde.“ Takav čudesni optimizam danas nam se čini mrtvim. Umetnici se, u većini slučajeva, stide sebe i svojih privilegija, ako ih uopšte imaju. Što je najvažnije, moraju odgovoriti na pitanje koje sebi postavljaju: da li je umetnost obmanjivi luksuz?
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić
