Neobična pripovest o čoveku-vodozemcu
Pisano u najboljoj tradiciji ruskog fantastičnog romana, „Amfibija” je delo koje pred čitaoce postavlja neke od prvorazrednih moralnih dilema, posebno naglašene važnosti u ovo naše doba. Do koje granice, na primer, može sebi dozvoliti da ode jedan naučnik u svojim eksperimentima? Čak i ako je rukovođen željom da radi za dobrobit čovečanstva, može li biti siguran da će njegov rad biti iskorišćen u istinski vredne, humane svrhe? Može li on, uopšte, u svetu pohlepe, predrasuda, niskih strasti i bezobzirnosti, računati sa srećnom sudbinom svog pronalaska?
Mladi Ihtiandar je vodozemac, biće koje je, eksperimentalnim putem, osposobljeno za život u moru. Ako bi on bio sam i prvi od jedne nove rase — kakve bi to samo neslućene vidike otvorilo čitavom ljudskom rodu! Čoveku bi postala dostupna neizmerna blaga okeana; on bi dobio novi životni prostor, našao nove izvore hrane i energije; i tek tada bi postao istinski gospodar rodne planete.
Ali težnja ka visokim ciljevima suočava se sa grubom zbiljom: mladog Ihtiandra nedostojni žele da iskoriste u vlastite, prljave pobude, videći u njemu samo instrument bezmernog bogaćenja, i besprimerne moći. Svet još, očigledno, nije sazreo za velike perspektive što mu ih stvara ovakva sudbina; i mladi vodozemac se povlači u samoću kao prerano procvali pupoljak jedne srećnije sutrašnjice.
I deo
„MORSKI ĐAVO“
Spustila se zagušljiva januarska noć argentinskog leta. Crno nebo beše se osulo zvezdama. Meduza je mirno stajala ukotvljena. Tišinu noći nije narušavalo ni zapljuskivanje talasa, ni škripa konopaca ili katarki.
Izgledalo je da okean spava dubokim snom.
Na palubi jedrenjaka ležali su polugoli lovci bisernih školjki. Izmoreni radom i vrelim suncem, oni su se prevrtali, uzdisali, ječali u teškom polusnu. Ruke i noge su im se nervozno trzale. Možda su i u snu videli svoje najljuće neprijatelje — ajkule. U ove žarke sparne dane ljudi su se toliko umarali da po svršetku lova nisu bili u stanju čak ni da čamac dignu na palubu. Uostalom, to nije ni bilo potrebno: ništa nije nagoveštavalo promenu vremena. I čamci su tako cele noći ostajali na vodi, vezani za lance lengera. Reje nisu bile izravnane, jedra su bila slabo pričvršćena, a kliver, nespremljen, tek je podrhtavao na slabom povetarcu. Čitav prostor palube između krme i pramca bio je zatrpan gomilama bisernih školjki, okrljcima koralskog krečnjaka, zatim konopcima na kojima su se lovci spuštali na dno, platnenim torbama u koje su skupljali ulovljene školjke, praznim buradima…
Uz jarbol je stajalo veliko bure slatke vode, sa gvozdenim lancem na lancu. Oko bureta se videla tamna mrlja po palubi prolivene vode. S vremena na vreme bi se podigao jedan te drugi lovac i, ljuljajući se u polusnu i gazeći po rukama i nogama spavača, vukao ka buretu sa vodom.
Ne otvarajući oči, ispio bi lonac vode i svalio se gde stigne, kao da je pio ne vodu već čisti špiritus. Lovce je morila strašna žeđ. Izjutra, pre rada, bilo je opasno da jedu — čovek u vodi trpi suviše veliki pritisak, — zato su radili celoga dana gladni, sve dok se u vodi videlo, i tek pred spavanje
mogli su da se najedu, a hranili su ih usoljenim mesom.
Na straži je stajao Indijanac Baltazar. On je bio najbliži pomoćnik kapetana Pedra Zurita, vlasnika jedrenjaka Meduza.
U mladosti, Baltazar je bio čuveni lovac bisera; mogao je da ostane pod vodom devedeset, pa čak i sto sekundi — dvostruko više nego obično. „Zašto? Zato što su u naše vreme umeli da obučavaju i što su počinjali da nas uče još u detinjstvu“, pričao je Baltazar mladim lovcima bisera. „Bio sam tek desetogodišnji dečko kad me je otac dao na zanat na tender kod Hozea. Ovaj je tada imao dvanaest dečaka učenika. Ovako nas je učio. Bacio bi u vodu beli kamen ili školjku i naredio: Zaroni i donesi! I, tako, svakog puta je bacao sve dublje. Ne doneseš li, istuče te linjem ili korbačem i baci te kao pseto natrag u vodu. Roni ponovo! Tako nas je i naučio da ronimo. Posle je počeo da nas navikava da što duže ostanemo pod vodom. Neki stari, iskusni lovac zaroni na dno i veže za lenger
korpicu ili mrežu. A mi posle ronimo i pod vodom odvezujemo. I dok ne odvežeš, nemoj se pojavljivati nad vodom! A ako se pojaviš… dobiješ korbač ili linj. Tukli su nas nemilice. Mnogi nisu izdržali. Ali ja sam postao prvi lovac u celom kraju. Dobro sam zarađivao.“
Ostarivši, Baltazar je napustio opasni zanat lovca bisera. Njegovu levu nogu osakatili su zubi ajkule, a bok mu je odrao lengerski lanac. U Buenos Airesu je imao mali dućan i trgovao je biserom, koralima, školjkama i morskim retkostima. Ali na obali mu je bilo dosadno, i zato je često
odlazio u lov na biserne školjke. Industrijalci su ga cenili.
Niko od Baltazara nije bolje znao zaliv La Plate, njene obale i sva ona mesta gde se nalaze biserne školjke. Lovci su ga poštovali. Ukratko, umeo je svima da ugodi; i lovcima i gazdama. Mlade lovce je učio svim tajnama zanata kako da zaustave disanje, kako da odbiju napad ajkula i, kad je bio dobro raspoložen — kako da sakriju od gazde retku školjku.
Industrijalci pak, vlasnici jedrenjaka, poznavala su ga i cenili zato što je umeo da jednim pogledom nepogrešivo proceni biser i da brzo odabere najbolji — sve u korist gazde. Zato su ga industrijalci vrlo rado uzimali sa sobom, kao pomoćnika i savetnika.
Baltazar je sada sedeo na buretu i lagano pušio debelu cigaru. Svetlost fenjera sa jarbola padala mu je na lice. Bilo je duguljasto, ne naročito izbočenih vilica, s pravilnim nosom i velikim lepim očima — lice Araukanca. Trepavice Baltazarove teško su se spuštale i lagano dizale. Uvek je dremao. Ali ako su spavale oči, njegove uši nisu spavale. One su bdile i upozoravale na opasnost čak i u vreme najdubljeg sna. Ali, sada je Baltazar čuo samo uzdahe i buncanje spavača. Sa obale je dopirao smrad trulih mekušaca, biserki; njih su ostavljali da gnjiju da bi se lakše vadio biser: nije lako otvoriti školjku živog mekušca. Ovaj smrad bio bi nenaviknutom čoveku odvratan, ali ga je Baltazar snažno udisao, ne bez zadovoljstva. Njega, skitnicu, lovca bisera, ovaj smrad je podsećao na radosti slobodnog života i uzbudljive opasnosti mora.
Pošto bi izvadili biser, najveće školjke preneli bi na Meduzu. Zurita je bio promućuran: školjke je prodavao fabrici, gde su od njih pravili dugmad. Baltazar je spavao. Skoro da mu ispadne cigara iz razlabavljenih prstiju. Glava se priklonila na grudi. Ali do njegove svesti dopro je neki zvuk sa dalekog okeana. Zatim se ponovio, bliže. Baltazar otvori oči. Činilo se da neko duva u rog, a zatim
kao da neki mladi snažni ljudski glas viče! „A!“ a zatim opet za oktavu više: „A-a!“ Muzikalni zvuk trube nije ličio na drečeći zvuk parobrodske sirene, a veseli usklik ni najmanje nije podsećao na krik utopljenika. Bilo je to nešto novo, nepoznato.
Baltazar se podigao; učinilo mu se kao da je odjednom zahladnelo. Prišao je ogradi broda i pažljivo osmotrio mirnu površinu okeana. Nigde žive duše. Tišina. Baltazar gurnu nogom Indijanca koji je ležao na palubi, i, kad se ovaj podiže, tiho reče:
— Viče. To je sigurno on…
— Ja ne čujem, isto tako tiho odgovori Indijanac, Huron, klečeći na kolenima i prisluškujući. I odjednom ponovo naruši tišinu zvuk trube i uzvik:
— A-a!…
Kad Huron ču taj zvuk, saže se kao pod udarcem biča.
— Da, to je sigurno on, reče Huron, cvokoćući zubima od straha. I drugi se lovci probudiše. Oni otpuzaše do mesta koje je osvetljavao fenjer, kao da su tražili zaštitu od mraka u slabim zracima žućkaste svetlosti. Svi su posedali, priljubljujući se jedan uz drugog, i napregnuto prisluškivali. Zvuk trube i glas odjeknuše još jednom u daljini, a zatim je sve umuklo.
— To je on…
— „Morski đavo“, šaputali su ribari.
— Ne možemo više da ostanemo ovde!
— Ovo je strašnije od ajkule!
— Zovite ovamo gazdu!
Čulo se tupkanje bosih nogu. Zevajući i češkajući dlakave grudi, izašao je na palubu gazda, Pedro Zurita. Bio je bez košulje, u platnenim pantalonama; o širokom kožnom pojasu visila mu je futrola revolvera.
Zurita priđe momcima. Fenjer je osvetljavao njegovo pospano, bronzano, suncem opaljeno lice, gustu kovrdžavu kosu koja mu je padala u pramenovima na čelo, crne obrve, raščešljane, zavinute brkove i malu prosedu bradicu.
Aleksandar Beljajev
