Počeše kaprici, trebalo je preći reku. Na drugoj obali Gudzona prve su nas dočekale otrovno-zelene ptice sa prodornim glasom i kljunom čišćim od moga. Do dana današnjeg takve sam video samo u kavezu. No, ove su letele na slobodi, nasrtljivo pokazujući svima, da je neće jeftino prodati. „Kako se zovu“, pitao sam meštane, plašeći se da ću ispasti idiot, ali sam svejedno to i ispao, jer su ptice, naravno, bili papagaji. „Stručno“, objasnili su mi, „zovu ih monasi, ali to je silno preterivanje, jer, evo, koliko ih se namnožilo“.
Taj priobalni gradić papagaji su naselili malo pre mene, ali pod kudikamo dramatičnijim okolnostima. Sigurno tu priču niko ne zna, ali najrasprostranjenija verzija tvrdi da su prvi papagaji, očevi-osnivači, pobegli iz prodavnice egzotičnih životinja, u kojoj su provodili svoj dugi vek sa ćutljivim iguanama. Razlikujući se od poslednjih po plahovitom temperamentu, papagaji su, kao Spartak, žudeli za slobodom i domogli su je se, uspevši da otvore kavez i izlete kroz prozor. „Važno je“, ističu starosedeoci, „da su pobegli leti“. I zaista, u avgustu se okolina Njujorka malo razlikuje od domovine papagaja, koje su u Severnu Ameriku dovezli iz Južne. Sve je slično: vrelina, lenjost, vlažnost.
Nije začuđujuće da su se papagaji vrlo brzo odomaćili. Jeli su šta su nalazili, otimavši vrapcima mrvice, galebovima – punoglavce i golubovima – sve ostalo. Čak zaostajući po veličini od drugih ptica, osvajali su brojnošću, držeći se zajedno. Učvrstivši zaleđe i primoravši druge na obračun sa njima, papagaji su osvojili plac kod Gudzona, sa sigurnošću se izborivši za pogled na prebivalište u našem Edžvoteru. I tada dođe jesen. Najpre, pretpostavlja se, ptice su mislile da će jesen brzo proći.
Smatrajući zahlađenje privremenim, nepokolebljivo su trpele idiotske šale vremenskih prilika sve dok nije napadao sneg.
Za papagaje je ledeno doba počelo iznenada, ne ostavivši im, kao našim precima, vremena da se postepeno, iz generacije u generaciju, prilagode klimatskim promenama. Papagaji su za sve imali oko dve nedelje. Čak nisu mogli ni da se vrate kao krivci, jer je do tada prodavnica životinja – ne bez njihove pomoći – propala i bila zatarabljena. Našavši se na ivici odumiranja, oni su, kako ne bi pali sa te ivice, izvršili evolucijski poduhvat: napravili su gnezdo. Počevši od arhitektonskog remek dela, odmah su izgradili utvrđenje. Ispleteno od bodljikavih grančica, što štite od mačaka i jastrebova, gnezdo je ličilo na stanište termita, obešeno o drvo. Naizgled, i zaista neosvojivo, bilo je stabilno, prostrano, veliko, sa hodnicima, ventilacijom i pojačanim izlazima. No, najvažnije – unutra je bilo toplo. To je i te kako poznato, jer su papagaji preživeli zimu, o čijem postojanju čak nisu mogli ni da pret- 15 postavljaju u svojim rodnim tropskim krajevima.
Na proleće se izleglo prvo pokolenje slobodnih papagaja Amerike, i do sledeće jeseni broj gnezda se povećao. U Edžvoter sam se preselio u najkritičnijem momentu istorije svoje domovine. Sovjetska vlast je bila na samrti, i moji moskovski gosti su smatrali da narod bez nje nikako neće preživeti. „Zar će se snaći oni sa Pribaltika“, tugovao je jedan, „bez moskovske ruke?“ Umesto odgovora odveo sam gosta kod papagaja. „Šta je Rusija bez Krima?“, klicao je drugi. I po odgovor bi zajedno otišli kod ptica. „Kako će mužik bez kolhoza?“, pitao je treći. Ne znajući šta da mu kažem, i njega sam odvlačio do gnezda. U bilo kojoj raspravi papagaji su mi služili kao dragoceni argument kojim bi protivniku lako zatvarao usta. Bilo je mnogo gostiju.
Gajdar je sprovodio reforme, fabrike su se zatvarale, cene rasle, plata nije stizala, i ja sam toliko često obilazio papagaje, da su susedi počeli da me slede. Zapravo, fenomen papagaja Edžvotera zaintrigirao je naučnu javnost.
Zapanjena evolucionim probojem, ona je odlučila da prigrabi naše ptice i da ih drži pod ključem, dok ne sazna kako su papagaji došli do takvog načina života i da li naučnici mogu isto to da nauče od njih. Naoružani mrežama i dobrim namerama ornitolozi iz društva Odjubona došli su u lov u Edžvoter, ali su naišli na složan otpor uznemirenih građana. Stavši u odbranu gnezda, okružili su ih poput živog zida i, organizovavši danonoćnu stražu, nisu dopuštali došljacima da ponovo papagaje liše zaslužene slobode. Biolozi su se povlačili, ali lokalno stanovništvo, ne verujući, kao što je to sada uobičajeno, nauci, podozrivo se odnosilo prema svakom – uključujući i moje goste – došljaku, koji je ispoljavao pojačan interes za papagaje.
Sve se dobro završilo, ali tek kad sam ja detaljno objasnio perestrojku, Gorbačova i Jeljcina, koje su tada u Americi znali, a na svoj način i voleli. Godine su prolazile, ali papagaji nisu starili. Oni, kao i ranije, krešte i društveni su. Osim toga, sada ih ima mnogo više. Jato od sto papagaja bilo je upečatljiv prizor, tim pre – za nespremnog čoveka, i to najčešće zimi. Pahomov, na primer, ugledavši prvi put smaragdne ptice na zavejanom terenu za bezbol, samo što se nije zakleo da će da prestane da pije, ali na vreme se predomislio, kada sam ga ubedio da to nije pijanička halucinacija, već zeleno čudo prirode. Sâm sam to definitivno shvatio kada sam se upoznao sa papagajem zvanim Gans. Moj brat ga je pronašao kao ptića, kada je ovaj ispao iz gnezda od uzbuđenja. (To se dešava mladima.) Tek što mu je noga zarasla, Gans poče da se navikava na svoj novi dom. Leteo je, kuda mu se htelo, vraćajući se u u kavez samo noću. Danju je Gans bio željan društva, ni na minutu ne ostavljajući ljude na miru. Sa bratom je išao na tuširanje, sa njim je pio pivo iz čepa od flaše, jeo je supu od graška, balansirajući na ivici tanjira. Navikavši da od života očekuje samo dobro, Gans je sa oduševljenjem dočekivao nepoznate – poštara, komšinicu, njenog psa. Meni je, na primer, odmah seo na ćelu, familijarno mi zavukavši kljun u uho i drugarski istovarivši beličastu gomilicu na rame.
Još je i dobro što je težak sto grama, ali je zato radoznao za odraslog Ajnštajna. Gans je želeo sve da zna, isproba i otkine. Na komjuteru je sastrugao krajnja slova, na mobilnom cifre, račune je prokljucao. Svet je za njega bio izazov, i on se nije trudio da ga objasni, poput mene, već da ga preuredi, poput Marksa, no sa velikim uspehom – Gansa su svi voleli. Verovatno i zato jer od njega niko nije čuo ružnu reč, pošto Gans nije želeo da, kao dresirani papagaji, govori. U međuvremenu, tu nad njegovim rođacima okupilo se novo mnoštvo. Uopšte, Edžvoter je cenio i pazio svoje bučne papagaje. U našoj ekološkoj sredini oni nisu imali prirodnih neprijatelja – osim službe za snabdevanje energijom. Nju je plašilo to što ptice nastavljaju da evoluiraju – te zime one su osvojile glatke stubove sa kablovima. „Svako gnezdo“, saopštili su električari, „može da bude uzrok zagrevanja i mora biti uništeno – nemilosrdno i odmah“. „Što se tiče ptića, nema ni govora o tome“, odgovorio je grad i, po običaju, stao u zaštitu ptica. Spor se završio potpunom pobedom ptica. Gnezda su ostala na stubovima, a kablove su, da ih ne bi prokljucali, obložili čvrstim izolir pokrovcima.
Grad je izgledao još čudnije, i turisti nagrnuše. Dolaze oni u neverici, ali vraćaju se kao preobraćeni vernici.
Papagaji im ulivaju veru u braću po razumu, što je danas dragocenije od mnogo čega. „Ako je kriza“, nerazumljivo govore ekonomisti, „igra nerava na berzi, onda je blagostanje tek kolektivna iluzija, koju hrani čista tautologija: budućnost je plod ubeđenja u nju samu“. Nije papagajima do budućnosti. Znam za to, takoreći, iz prvih usta, jer su prošle jeseni papagaji sebi napravili gnezdo direktno iznad prozora moje spavaće sobe. U rano jutro ne daju mi da spavam, kao da raspravljaju o planovima, uveče mi ne daju da gledam televizor, gromoglasno rezimirajući proživljeno. No ja se, naravno, nikome ne žalim – u našem gradu papagaji imaju status svetih ptica. Posebno sada, kada berza opada, nezaposlenost raste, ljude teraju iz rodnog gnezda, i zima, kao za inat, nikako da se završi.
Aleksandar Genis
(Sa ruskog prevela Melina Panaotović)
Preuzeto iz časopisa Polja
