Izvor: Odlomci iz Izabranih spisa Aleksandre Kolontaj, Alison & Busby, 1977
Prvi put izdato: 1909. kao pamflet
Transkripcija / HTML: Marksitička organizacija Crveni 2018. / Marksistička internet arhiva (marxists.org) 2018.
Ostavljajući buržoaskim misliocima da se utope u diskusiji o pitanju superiornosti jednog pola nad drugim, u vaganju mozgova i poređenju psihološke strukture muškaraca i žena, sledbenici istorijskog materijalizma u potpunosti prihvataju prirodne specifičnosti muškaraca i žena i zahtevaju samo da svaka osoba, bez obzira na njen pol ima stvarnu priliku za najpotpunije i najslobodnije samoodređenje, i najširi horizont za razvoj i primenu svih prirodnih stremljenja. Sledbenici istorijskog materijalizma ne prihvataju postojanje posebnog ženskog pitanja razdvojenog od opšteg društvenog pitanja našeg doba. Specifični ekonomski faktori su doveli do podređenosti žena; prirodne osobine su bile sekundarni faktor u ovom procesu. Samo potpuni nestanak ovih faktora, samo evolucija onih snaga koje su u nekom momentu u prošlosti dovele do podređenosti žena, može suštinski da utiče na njihov položaj u društvu i promeni ga. Drugim rečima, žene mogu postati istinski slobodne i ravnopravne samo u svetu organizovanom po novim društvenim i proizvodnim linijama.
Ovo naravno ne znači da je delimično poboljšanje ženinog života unutar okvira modernog sistema nemoguće. Radikalno rešenje radničkog pitanja je moguće samo uz potpunu rekonstrukciju modernih proizvodnih odnosa; ali da li ovo treba da nas sprečava u radu za reforme koje bi dovele do zadovoljenja najhitnijih interesa proletarijata? Baš nasuprot, svako novo postignuće radničke klase predstavlja korak koji vodi čovečanstvo ka kraljevstvu slobodne i društvene jednakosti; svako pravo koje žena ostvari je dovodi bliže njenom konačnom definisanom cilju potpune emancipacije. …
Socijaldemokratija je prva uvela u svoj program zahtev za jednakim pravima žena; i u govorima i u štampi je partija uvek i svuda zahtevala povlačenje ograničenja nametnutih ženama. Samo je uticaj partije naterao druge partije i vlade da provede reforme u korist žena. A u Rusiji ova partija nije samo branilac žena u smislu njenih teorijskih pozicija, već se uvek i svuda drži principa ženske jednakosti.
Šta u ovom slučaju sprečava naše borce za jednakost da prihvate podršku ove jake i iskusne partije? Samo činjenica da bez obzira na to koliko su oni radikalni, i dalje su odani svojoj buržoaskoj klasi. Politička sloboda je trenutno bitan preduslov za rast i moć ruske buržoazije, bez koje bi svo njeno ekonomsko dobrostanje bilo izgrađeno na pesku. Zahtev za političku jednakost je za žene potreba koja se rađa iz samog života.
Slogan „pristupa profesijama“ je prestao da bude dovoljan; samo direktno učestvovanje u vladi jedne zemlje može da doprines poboljšanju ekonomske situacije žena. Otud strastvena želja žena srednje buržoazije da pridobije tu franšizu i otud njihovo neprijateljstvo prema modernom birokratskom sistemu.
Ipak, u njihovom zahtevu za političku jednakost, naše feministkinje su nalik svojim stranim sestrama; široki horizonti koje je otvorila socijaldemokratija im ostaju strani i nerazumljivi. Feministkinje traže jednakost u okviru postojećeg sistema, nikako ne napadajući osnovu ovog društva. One se bore za svoje prerogative, bez preispitivanja postojećih prerogativa i privilegija. Ne optužujemo predstavnice buržoaskog ženskog pokreta za nerazumevanje stanja; njihov pogled prosto proističe iz njihove klasne pozicije. …
Borba za ekonomsku nezavisnost
Prvo se moramo zapitati da li je jedinstveni ujedinjeni ženski pokret moguć u društvu zasnovanom na klasnim suprotnostima. Svakom objektivnijem posmatraču je jasna činjenica da žene koje učestvuju u oslobodilačkim pokretima ne predstavljaju jednu homogenu masu.
Svet žena je podeljen, baš kao i svet muškaraca u dva tabora. Interesi i stremljenja jedne grupe žena je dovode bliže buržoaskoj klasi, dok je druga grupa blisko povezana sa proletarijatom, i njihovo stremljenje za oslobođenje obuhvata potpuno rešenje ženskog pitanja. Dakle, iako oba tabora slede opšte mesto „oslobođenja žena“, njihovi ciljevi i interesi su različiti. Obe grupe nesvesno polaze od interesa svoje klase, što daje specifičnu klasnu obojenost ciljevima i zadacima koje postavljaju sebi. …
Koliko god na prvi pogled radikalni bili zahtevi feministkinja, ne sme se izgubiti iz vida činjenica da feministkinje ne mogu, zbog svoje klasne pozicije, da se bore za onu suštinsku promenu ekonomske i strukture društva bez koje oslobođenje žena ne može biti potpuno.
Iako u se u pojedinim situacijama kratkoročni zadaci žena svih klasa poklapaju, konačni ciljevi ova dva tabora, koji na duže staze određuju pravac pokreta i taktike koje treba da se koriste, se veoma razlikuju. Dok za feministkinje ostvarenje jednakih prava sa muškarcima unutar okvira savremenog kapitalističkog sveta predstavlja dovoljno konkretan cilj za sebe, za proleterke su jednaka prava trenutno samo sredstvo u borbi protiv ekonomskog ropstva radničke klase. Feministkinje vide muškarce kao glavnog neprijatelja, pošto su muškarci nepravedno zaposeli sva prava i privilegije, ostavljajući ženama samo lance i dužnosti. Za njih je pobeda ostvarena kada se prerogativ koji je prethodno bio rezervisan samo za muškarce prenese i na „nežniji pol“. Proleterke imaju drukčiji stav. One ne vide muškarce kao neprijatelje i ugnjetače. Nasuprot, one ih vide kao drugove, koji sa njima dele svakodnevnu patnju i učestvuju u borbi za bolje sutra. Isti društveni uslovi porobljavaju i ženu i njenog druga; isti omrznuti lanci kapitalizma porobljavaju njihovu volju i otimaju im sreću i uživanje u životu. Istina je da nekoliko specifičnih aspekata savremenog sistema leže duplom težinom na ženama, isto kao što je takođe tačno da uslovi najamnih radnika nekada pretvaraju radnice u konkurenciju i rivale muškarcima. Ali u ovim nepogodnim uslovima, radnička klasa zna čija je to krivica. …
Radnica ništa manje od svog brata u nesreći mrzi tu nezasitu zver sa oštrim kandžama koja, želeći samo da isisa svu životnu energiju iz svojih žrtava i da raste na štetu miliona ljudski života, baca se sa jednakom pohlepom na muškarce, žene i decu. Hiljade niti spaja radnike. Stremljenja buržoaskih žena, sa druge strane se čine čudnim i nerazumljivim. One ne greju radničko srce, ne obećavaju proleterki svetlu budućnost prema kojoj su okrenute oči celog ugnjetenog čovečanstva. …
Konačni cilj proleterke je naravno ne sprečava u pokušajima da popravi svoj status čak i u okviru trenutnog buržoaskog sistema, ali je ostvarenje ovih pokušaja konstantno osujećeno preprekama koje stvara sama priroda kapitalizma. Žena može da poseduje jednaka prava i bude zaista slobodna jedino u svetu podruštvljenog rada, harmonije i pravde. Feministkinje nisu voljne i sposobne da razumeju ovo; njima se čini da kad se jednakost formalno prihvati na papiru, da će tada moći da osvoje udobno mesto za sebe u starom svetu ugnjetavanja, ropstva i lanaca, svetu suza i teškog života. I ovo je istima do neke mere. Za većinu proleterki, jednaka prava sa muškarcima bi samo značila jednak udeo u nejednakosti, ali bi za nekolicinu odabranih, za buržoaske žene, ovo zaista otvorilo vrata za nove, dosad neviđene privilegije i prava koja su dosad uživali samo buržoaski muškarci. Međutim, svaki novi korak bi buržoaskoj ženi dao samo još jedno sredstvo za ugnjetavanje svoje mlađe sestre, i produbljivao rascep između žena dve suprotne klase. Sukob njihovih interesa bi se samo zaoštrio, a suprotnosti njihovih ciljeva bi postale očiglednije.
Gde je, dakle, to opšte „žensko pitanje“? Gde je jedinstvo zadataka i težnji o kojima feministkinje toliko govore? Trezan pogled u stvarnost pokazuje da takvo jedinstvo ne postoji i ne može postojati. Uzalud feministkinje pokušavaju da ubede sebe da „žensko pitanje“ nema ništa sa političkim partijama i da je „njegovo rešenje moguće samo uz učestvovanje svih partija i svih žena“. Kao što je jedna radikalna nemačka feministkinja rekla, logika činjenica nas tera da odbijemo ovu utešnu zabludu feministkinja. …
Uslovi i oblici proizvodnje su potčinjavali žene tokom ljudske istorije, i postepeno su ih sveli na potlačenu i zavisnu poziciju u kojoj je većina njih živela do sada.
Ogroman preokret u čitavoj društvenoj i ekonomskoj strukturi je bio potreban pre nego što su žene mogle da povrate značaj i nezavisnost koji su izgubile. Problem koji su jedno vreme izgledali preteški za najtalentovanije mislioce su sada rešeni neživim, ali svemogućim uslovima proizvodnje. Iste snage koje su hiljadama godina porobljavale žene sada, na daljem stadijumu razvoja ih vode stazom ka slobodi i nezavisnosti. …
Žensko pitanje je za buržoaske žene dobilo na značaju otprilike sredinom devetnaestog veka – poprilično mnogo vremena nakon što su žene ušle u tržište rada. Pod uticajem monstruoznih uspeha kapitalizma, srednje klase su bile pogađane talasima novih potreba. Ekonomske promene su učinile finansijsku situaciju sitne i srednje buržoazije nestabilnom, i buržoaske žene su bile pred dilemom zastrašujućih razmera; ili da prihvate siromaštvo, ili da ostvare pravo na rad. Žene i ćerke ovih društvenih grupa su počele da kucaju na vrata univerziteta, umetničkih ateljea, uredničkih kuća, kancelarija, slivajući se u profesije koje su im bile otvorene. Želja buržoaskih žena da dobiju pristup nauci i visokoj kulturi nije bila rezultat iznenadne, sazrevajuće potrebe, već je proizlazila iz pitanja zarađivanja za hleb.
Žene buržoazije su od samog početka nailazile na žestok otpor od muškaraca. Tvrdoglava bitka se vodila između muških profesionalaca, vezanih za svoje „male udobne poslove“, i žena koje su bile novajlije u zarađivanju za život. Ova borba je izrodila feminizam – pokušaj buržoaskih žena da se drže zajedno i zajedno se bore protiv neprijatelja, protiv muškaraca. Kako su ulazile na tržište rada, ove žene su se ponosno nazivale „avangardom ženskog pokreta“. Zaboravile su da je ostvarivanje ekonomske nezavisnosti, kao i u ostalim poljima, išlo tragovima njihovih mlađih sestara i ubirale plodove njihovih ruka punih žuljeva.
Da li je onda zaista moguće govoriti o tome da su feministkinje prve krenule na put ka ženskom radu, kada se u svakoj zemlji stotine hiljada proleterki slivalo u fabrike i radionice, preuzimajući jednu granu industrije za drugom, pre nego što se pokret buržoaskih žena uopšte rodio? Samo zahvaljujući tome što je ženski rad bio prepoznat na svetskom tržištu su buržoaske žene mogle da okupiraju nezavisnu poziciju u društvu, čime se feministkinje jako diče. …
Teško je uperiti prstom na i jednu stavku u istoriji borbe proleterki za poboljšanje njihovih uslova života u kojoj je feministički pokret igrao značajnu ulogu. Sve što su proleterke postigle u sferi podizanja svog životnog standarda je rezultat napora radničke klase i njih samih. Istorija borbe radnih žena za bolje uslove rada i za pošteniji život je istorija borbe proletarijata za svoje oslobođenje.
Šta, ako ne strah od eksplozije proleterskog nezadovoljstva, tera vlasnike fabrika da podižu cenu rada, smanjuju radne sate i uvode bolje uslove rada? Šta ako ne strah od radničkog nemira, tera vlade da uvode propise koji ograničavaju eksploataciju rada od strane kapitala? …
Nijedna partija na svetu se nije zauzela za odbranu žena kao što je to učinila socijaldemokratija. Radnica je prvenstveno članica radničke klase, i što su bolji uslovi, pozicija i opšta dobrobit svakog člana proleterske porodice, veća je dugotrajna dobrobit cele radničke klase. …
Uoči rastućih društvenih problema, iskrena borkinja za ovaj cilj mora stati u tužnom čuđenju. Ona ne može da ne vidi koliko malo je opšti ženski pokret učinio za proleterke, koliko je nesposoban da popravi radne i životne uslove radničke klase. Budućnost čovečanstva sigurno izgleda sivo, jednolično i nesigurno onim ženama koje se bore za jednakost, a nisu prisvojile proleterski pogled na svet ili razvile čvrstu veru u dolazak savršenijeg društvenog sistema. Dokle god savremeni kapitalistički svet ostaje nepromenjen, oslobođenje im se sigurno čini nepotpunim i delimičnim. Kakvo očajanje mora uhvatiti brižnije i osećajnije među ovim ženama. Samo radnička klasa može održati moral u modernom svetu sa njegovim iskrivljenim društvenim odnosima. Čvrstim i odmerenim korakom, ona polako ide ka svom cilju. Ona privlači radnice u svoje redove. Proleterka hrabro stoji na stazi rada, prekrivenoj trnjem. Noge joj klecaju; telo joj se kida. Opasni ambisi stoje usput, a okrutni lešinari se približavaju.
Međutim, samo koračanjem po ovoj stazi žena može da dostigne udaljeni, ali privlačni cilj – potpuno oslobođenje u novom svetu rada. Tokom ovog teškog marša ka svetloj budućnosti, proleterka, do skoro ponižena, ugnjetena robinja bez ikakvih prava, uči kako da odbaci robovski mentalitet koji se prikačio na nju; korak po korak se pretvara u nezavisnu radnicu, nezavisnu ličnost, slobodnu u ljubavi. Upravo ona, boreći se u redovima proletarijata, osvaja prava žena na rada; upravo ona, „mlađa sestra“, priprema tlo za „slobodnu“ i „ravnopravnu“ ženu budućnosti.
Upravo zato, da li bi radnica trebala da bude u savezu sa buržoaskim feministkinjama? Ko bi zapravo dobio nešto u tom savezu? Sigurno ne radnica. Ona sama je svoj spasilac, ona drži budućnost u svojim rukama. Radnica čuva njen klasni interes i ne zavaravaju je veliki govori o „svetu koji sve žene dele“. Radnica ne sme da zaboravi da, dok je cilj buržoaskih žena da osiguraju svoju dobrobit u okviru društva koje nam je suprotstavljeno, naš cilj je da gradimo, umesto starog, zastarelog sveta, svetli hram univerzalnog rada, drugarske solidarnosti i radosne slobode. …
Brak i problem porodice
Hajde da skrenemo našu pažnju na drugi aspekt ženskog pitanja, pitanje porodice. Važnost rešavanja ovog hitnog i kompleksnog pitanja za stvarnu emancipaciju žena je dobro poznata. Borba za politička prava, za pravo na sticanje doktorata i drugih akademskih zvanja, kao i za jednaku platu za jednak rad nije cijela borba za jednakost. Kako bi postala stvarno slobodna, žena mora da zbaci teške lance trenutnog oblika porodice, koji je zastareo i opresivan. Za žene, rešenje pitanja porodice nije ništa manje važno od ostvarivanja političke jednakosti i ekonomske nezavisnosti.
U današnjoj porodici, čija je struktura potvrđena običajem i zakonom, žena nije ugnjetena samo kao osoba, već i kao žena i majka. U većini zemalja civilizovanog sveta, građanski zakon stavlja žene u manju ili veću zavisnost od muža, i daje mužu ne samo pravo da upravlja njenom svojinom, već i pravo na moralnu i fizičku dominaciju nad njom. …
Gde se zvanično i pravno ropstvo završava, sila koju nazivamo „javnim mnjenjem“ počinje. Ovo javno mnjenje stvara i podržava buržoazija sa ciljem očuvanja „svete institucije svojine“. Licemerje „dvostrukog morala“ je drugo oružje. Buržoasko društvo pritiska ženu svojom okrutnom ekonomskom stegom, držanjem cene njenog rada veoma niskom. Ženi je uskraćeno građansko pravo da izrazi svoj stav u odbranu svojih interesa, umesto toga joj se daje divna alternativa u vidu ropstva braka ili prostitucije – zanata koji je prezren i proganjan u javnosti, ali ohrabrivan i podržavan u tajnosti. Da li je potrebno naglašavati mračne strane savremenog bračnog života i patnje koje žene proživljavaju u vezi sa njihovom pozicijom u trenutnoj porodičnoj strukturi? Toliko mnogo je već bilo napisano i rečeno na ovu temu. Književnost je puna deprimirajućih slika stega porodičnog i bračnog života. Koliko mnogo psiholoških drama je odigrano! Koliko života je uništeno! Ovde je jedino važno da primetimo da struktura moderne porodice u većoj ili manjoj meri ugnjetava žene svih klasa i slojeva populacije. Običaji i tradicije proganjaju mladu majku bez obzira na to kojem sloju društva pripada; zakoni smeštaju buržoaske žene, proleterke i seoske žene u starateljstvo svojih muževima.
Zar nismo napokon otkrili aspekt ženskog pitanja oko kojeg žene svih klasa mogu da se ujedine? Zar ne mogu zajedno da se bore protiv uslova koji ih sve ugnjetavaju? Zar nije moguće da će bol i patnja koje sve žene dele u ovom trenutku opustiti šape klasnih protivrečnosti i obezbediti zajedničke ciljeve i zajedničko delanje za žene suprotnih tabora? Zar nije moguće da će na osnovi zajedničkih želja i ciljeva, saradnja između buržoaskih i proleterskih žena postati mogućnost? Feministkinje se bore za slobodnije forme braka i „pravo na materinstvo“; one dižu glas u odbranu prostitutke, ljudskog bića progonjenog od svih. Feministička literatura je bogata traganjem za novim formama veza i entuzijastičnim zahtevima za „moralnu jednakost“ polova. Zar nije tačno da, dok u sferi ekonomskog oslobođanja buržoaske žene kaskaju za milionskom armijom proleterskih žena koje utabavaju put za „novu ženu“, u borbi za rešenja, zasluge za rešavanje porodičnog pitanja idu feministkinjama?
Ovde u Rusiji, žene srednje buržoazije – koje nezavisno zarađuju za život, nakon što su bačene na tržište rada tokom 1860-ih – su se odavno uvežbale u praksi mnogih zbunjujućih aspekata bračnog pitanja. Hrabro su zamenile „učvršćenu“ porodicu tradicionalnog crkvenog braka elastičnijim tipovima veza koje ispunjavaju potrebe tog društvenog sloja. Međutim, subjektivno rešenje ovog pitanja od strane pojedinačnih žena ne menja situaciju i ne umanjuje tamu slike porodičnog života. Ako jedna sila uništava modernu formu porodice, to nisu titanski napori razdvojenih, jakih pojedinaca, već nepokretne i moćne sile proizvodnje, koje beskompromisno rađaju život, na novim temeljima. …
Herojska borba pojedinačnih mladih žena buržoaskog sveta, koje bacaju rukavicu i zahtevaju od društva pravo da vole bez naređenja i bez lanaca, treba da budu primer svim ženama koje pate u lancima porodice – to je ono što nam govore emancipovanije feministkinje u inostranstvu i naši progresivni borci za jednaka prava. Bračno pitanje, drugim rečima; se po njima rešava bez razmatranja spoljne situacije; rešava se nezavisno od promena u ekonomskoj strukturi društva. Izolovani, herojski napori pojedinaca su dovoljni. Neka se žena prosto usudi da voli i problem braka je rešen.
Međutim, manje herojske žene odriču glavom u nepoverenju. „Veoma je lako heroinama romana da bace rukavicu kada ih je mudri pisac blagoslovio velikom nezavisnošću, nesebičnim prijateljima i neverovatnim šarmom. Ali šta je sa onim koji nemaju nikakav kapital, niske plate, nikakve prijatelje i nemaju šarma?“ A pitanje materinstva vreba nad umom žene koja stremi ka slobodi. Da li je „slobodna ljubav“ moguća? Može li da se ostvari kao opšti fenomen, kao opšte prihvaćena norma umesto kao pojedinačni izuzetak, uzevši u obzir ekonomsku strukturu društva? Da li je moguće ignorisati element privatne svojine u savremenom braku? Da li je moguće, u individualističkom svetu, ignorisati formalni bračni ugovor bez oštećivanja interesa žena? Bračni ugovor je jedina garancija da sve teškoće materinstva neće pasti samo na ženu. Neće li ono što se jednom desilo radniku sada desiti i ženi? Uklanjanje cehovskih regulacija, bez uspostavljanja novih pravila koja bi upravljala ophođenjem gospodara, je dalo kapitalu apsolutnu moć nad radnicima. Primamljivi slogan „slobodnog dogovora između rada i kapitala“ postao je sredstvo za golu eksploataciju rada. „Slobodna ljubav“, uvedena u savremeno klasno društvo, umesto oslobađanja žena od bremena porodičnog života bi im sigurno napakovala novo breme – brigu o deci bez ičije pomoći.
Samo određene reforme u sferi društvenih odnosa – reforme koje obaveze porodice prenose na društvo i državu – mogu da stvore situaciju u kojoj princip slobodne ljubavi može do neke mere biti ostvaren. Ali da li zaista možemo očekivati od moderne klasne države, koliko god demokratska ona mogla biti, da na sebe preuzme dužnosti prema majkama i deci koje trenutno izvršava ta individualistička jedinica, moderna porodica? Samo korenite promene svih proizvodnih odnosa mogu stvoriti društvene preduslove za zaštitu žena od negativnih aspekata „slobodne ljubavi“. Zar nismo svesni izopačenosti i abnormalnosti koje u trenutnim uslovima mogu lako da prođu pod ovom zgodnom etiketom? Razmislite o svoj toj gospodi koja poseduju i upravljaju industrijskim preduzećima koji siluju svoje radnice i osoblje da zadovolje svoje seksualne prohteve, koristeći pretnju otkazom kako bi postigli svoje ciljeve. Zar oni, na svoj način, ne praktikuju „slobodnu ljubav“? Svi oni „gospodari svojih domova“ koji siluju svoje sluškinje i izbacuju ih trudne na ulicu, zar se oni ne drže principa „slobodne ljubavi“?
Ali mi ne govorimo o takvoj vrsti slobode, rekli bi zagovornici slobodnog braka. Nasuprot, zahtevamo prihvatanje jedinstvenog morala, koji bi podjednako obavezivao oba pola. Protivimo se seksualnim normama koje trenutno postoje i vidimo kao moralan samo slobodni savez zasnovan na iskrenoj ljubavi. Ali, moji dragi prijatelji, zar ne mislite da bi vaš ideal „slobodnog braka“, kada bi bio praktikovan u sadašnjem društvu, proizveo rezultate koji se malo razlikuju od iskrivljene prakse seksualne slobode? Tek kada bi žene bile oslobođenje svih materijalnih bremena koje u trenutno vreme stvaraju ekonomsku zavisnost, određenje mogućnosti „slobodne ljubavi“ mogu da se pojave, posebno za bolje plaćene žene inteligencije. Međutim, zavisnot žena od kapitala ostaje, a ova zavisnost se povećava kako sve više i više proleterki prodaju svoju radnu snagu. Da li slogan „slobodne ljubavi“ može da popravi mizernu egzistenciju ovih žena, koje zarađuju taman toliko da prežive? I usput, zar se „slobodna ljubav“ već ne praktikuje među radničkom klasom, i to do te mere da je buržoazija više puta upozoravala i agitovala protiv „izopačenosti“ i „nemoralnosti“ proletarijata? Treba primetiti da kad feministkinje propagiraju nove forme kohabitacije van braka za emancipovane buržoaske žene, nazivaju ih „slobodnom ljubavlju“, ali kada radnička klasa razmatra ovakve veze, onda se to naziva „nemoralnim seksualnim odnosom“. Ovo opisuje njihove stavove.
Međutim, za proleterke su trenutno sve veze, bez obzira da li ih crkva osveštava ili ne, jednako okrutne u svojim posledicama. Čvor problema porodice i braka za proletersku ženu i majku ne leži u pitanju koje ima svetu ili sekularnu spoljnu formu, već u prisutnim društvenim i ekonomskim uslovima koji definišu komplikovane obaveze za žene radničke klase. Naravno da je i proleterki važno da li njen muž ima pravo da upravlja njenom platom, da li ima pravo da je natera da živi s njim iako ona ne želi, da li muž može silom da uzme njenu decu, itd. Ipak, zakonske uredbe o ovim stvarima ne utvrđuju položaj žene u porodici, niti one stvaraju konfuziju i kompleksnost problema porodice. Pitanje veza bi prestalo da bude toliko bolno za većinu žena samo onda kada bi društvo preuzelo brigu o brigama domaćinstva koje su trenutno neizbežne (s obzirom na postojanje pojedinačnih, raštrkanih domaćinskih ekonomija), i preuzelo brigu za mlađu generaciju, kao i zaštitilo majčinstvo i dalo majku detetu bar tokom prvih nekoliko meseci nakon rođenja.
U protivljenju pravnim i crkvenim aspektima braka, feministkinje se bore protiv fetiša. Proleterke, sa druge strane, biju bitku protiv faktora koji su iza modernog oblika braka i porodice. U svom pokušaju da korenito promene uslove života, one znaju da takođe pomažu u menjanju odnosa između polova. U ovome je glavna razlika između buržoaskog i proleterskog pristupa teškom problemu porodice.
Feministkinje i reformisti društva iz tabora buržoazije, naivno veruju u mogućnost stvaranja novih oblika prodice i novih tipova bračnih odnosa bez obzira na tmurnu pozadinu savremenog klasnog društva; vezivajući se u čvorove u njihovoj potrazi za ovim oblicima. Ako život kao takav još nije stvorio ove oblike, potrebno je, čini im se, da se oni izmisle bez obzira na cenu. Oni veruju da moraju postojati oblici seksualnih veza koji mogu da reše komplikovani problem porodice unutar trenutnog društvenog sistema. A ideolozi buržoaskog sveta – novinari, pisci i važne borkinje za emancipaciju jedni za drugim izmišljaju svoje „porodične panaceje“, njihove nove „porodične formule“.
Kako utopijske ove bračne formule zvuče. Kako su mlitave ove polumere, kada uzmemo u obzir čemernu realnost naše moderne strukture porodice. Pre nego što ove formule o „slobodnim vezama“ i „slobodnoj ljubavi“ mogu da postanu praksa, pre svega je neophodna korenita promena svih društvenih veza među ljudima; takođe, moralne i seksualne norme i kompletna psihologija ljudske rase bi morali da prođu kroz temeljan evolutivni proces. Da li je savremena osoba psihološki sposobna da se nosi „slobodnom ljubavlju“? Šta ćemo sa ljubomorom koja izjeda čak i najbolje ljudske duše? A sa duboko ukorenjenim osećajem vlasništva koji zahteva posedovanje ne samo tela, već i duše druge osobe? A nemogućnošću sa pristojnim poštovanjem individualnosti druge osobe? Sa navikom za podređivanjem sebe voljenoj osobi, ili podređivanjem voljene osobe sebi? Sa gorkim i očajničkim osećanjem napuštenosti, neograničene usamljenosti, koji se oseti kada nas voljena osoba prestane voleti i ode? Gde usamljena osoba, koja je do srži individualista može naći utehu? Kolektiv, sa svojim radostima i razočarenjima i ciljevima je najbolji ventil za emotivnu i intelektualnu energiju pojedinca. Ali, da li je moderni čovek sposoban da funkcioniše u ovakvom kolektivu tako da oseti međusobni uticaj? Da li je život kolektiva sposoban trenutno da zameni sitna uživanja pojedinca? Bez „jedinstvene“ i „jedne jedine“ srodne duše, čak i socijalista, kolektivista, je prilično usamljen u trenutnom antagonističkom svetu; samo u radničkoj klasi možemo videti blede tračke budućnosti, harmoničnijih i društvenijih odnosa među ljudima. Problem porodice je kompleksan i mnogostran kao i sam život. Naš društveni sistem je nespodoban da ga reši.
Drugi vidovi braka su predlagani. Nekoliko progresivnih žena i mislilaca smatraju brak samo kao metod prozvodnje potomstva. Brak sam po sebi nema nikakvu posebnu vrednost za ženu – majčinstvo je njena svrha, njen sveti cilj, njen zadatak u životu. Zahvaljujući inspirisanim zagovornicima poput Rut Brej i Elen Kej, buržoaski ideal koji gleda na ženu samo kao na ženu, umesto na osobu je stekao auru progresivnosti. Strana književnost je prihvatila slogan koji su ove entuzijastične žene iznele. Čak i ovde u Rusiji, u periodu pre političke oluje 1905. pre nego što su društvene vrednosti bile preispitivane, pitanje majčinstva je privuklo pažnju dnevne štampe. Slogan „prava na majčinstvo“ ne može a da ne proizvede živahan odgovor u najširim krugovima ženske populacije. Dakle, uprkos činjenici da se svi predlozi feministkinja u vezi sa ovim utopijski, problem je bio previše značajan da ne privuče žene.
„Pravo na majčinstvo“ je pitanje koji se tiče ne samo buržoaskih žena, već i proleterki, i to u većoj meri. Pravo da se bude majka – ovo su zlatne reči koje idu direktno do „srca svake žene“ i teraju ta srca da kucaju brže. Pravo da se hrani „sopstveno“ dete sopstvenim mlekom, i da se brine o prvim znacima njegove svesti, pravo na brigu za njegovo majušno telo i branjenje njegove nežne duše od trnja i patnje prvih koraka u životu – koja majka ne bi podržavala ove zahteve?
Činilo bi se da smo ponovo naišli na problem koji može da ujedini žene različitih društvenih slojeva; kao da smo konačno našli most koji spaja žene dva neprijateljska sveta. Hajde da bliže ispitamo ovo, kako bismo otkrili šta progresivne buržoaske žene podrazumevaju pod „pravom na majčinstvo“. Onda ćemo moći da vidimo da li zapravo proleterske žene mogu da se slože sa rešenjima problema majčinstva kako ih vide buržoaske borkinje za radnička prava. U očima svojih ranijih apologeta, majčinstvo je skoro pa sveto. Stremeći ka slamanju lažnih predrasuda koje obeležavaju ženu zbog potpuno prirodne aktivnosti – rađanja deteta – zato što aktivnost nije bila sanktifikovana zakonom, borkinje za pravo na majčinstvo su iskrivile štap na drugu stranu, za njih majčinstvo postaje cilj ženinog života. …
Posvećenost Elen Kej obavezama majčinstva i porodice je tera da nas ubeđuje da će izolovana porodična jedinica nastaviti da postoji čak i u društvu koje je izmenjeno po socijalističkim linijama. Jedina promena bi po njoj bila to što će elementi koristi ili materijalne dobiti biti isključeni iz braka, koji će biti zaključen po zajedničkim željama, bez rituala i formalnosti – ljubav i brak će biti istinski jedno. Međutim, izolovana porodična jedinica je rezultat modernog individualističkog sveta, sa svojom besomučnom trkom za dobiti, svojim pritiscima, svojom usamljenošću; porodica je proizvod čudovišnog kapitalističkog sistema. Ipak, Kej želi da zavešta porodicu socijalističkom društvu! Krvne i srodničke veze trenutno često zaista služe kao jedini oslonac u životu, jedino sklonište tokom teških vremena i nesreća. Međutim, da li će biti moralno i društveno potrebne u budućnosti? Kej ne odgovara na ovo pitanja. Previše zaljuljeno gleda u „idealnu porodicu“, ovu egoističnu jedinicu srednje buržoazije na koju posvećenici buržoaske društvene strukture gledaju sa takvim strahopoštovanjem.
Međutim nije samo talentovana i grozničava Elen Kej ta koja se gubi u društvenim kontradiktornostima. Sami socijalisti nisu toliko podeljeni oko ijednog drugog pitanja, koliko oko pitanja braka i porodice. Kada bismo organizovali upitnik među socijalistima, rezultati bi verovatno bili veoma zanimljivi. Da li bi porodica nestala? Ili postoji temelj da se veruje da su trenutni porodični problem samo prolazna kriza? Da li će trenutna forma porodice biti sačuvana u budućem društvu, ili će biti zakopana sa modernim kapitalističkim društvom? Ovo su pitanja na koja bismo dobili veoma različite odgovore. …
Sa prebacivanjem obrazovne funkcije sa porodice na društvo, poslednja veza koja drži modernu izolovanu porodicu će se olabaviti; proces nestajanja će se nastaviti još bržim tempom, a blede senke budućih bračnih odnosa će nastaviti da se pojavljuju. Šta možemo reći o ovim nejasnim senkama, koje su trenutno skrivene?
Da li je potrebno ponavljati da će trenutna obrazovna forma braka biti zamenjena slobodnim savezom zaljubljenih pojedinaca? Ideja slobodne ljubavi stvorena u mašti žena koje se bore za svoju emancipaciju nesumnjivo nalikuje donekle na normu veza između suprotnih polova koje će društvo uspostaviti. Međutim, društveni uticaji su toliko kompleksni, a njihovi međuodnosi toliko različiti da je nemoguće predvideti kako će veze budućnosti, kada se ceo sistem iz korena promeni, biti. Doduše, lagana evolucija odnosa između polova je jasan dokaz da će ritualni brak i obavezna izolovana porodica kad-tad nestati.
Borba za politička prava
Feministkinje odgovaraju na naše kritike govoreći sledeće: bez obzira na to što se vama naši argumenti o političkim pravima žena čine pogrešnim, zar to smanjuje važnost samog problema, koji je jednako važan i za feministkinje i za predstavnice radničke klase? Zar žene ova dva društvena tabora, ne mogu prevazići klasne suprotnosti koje ih dele, zarad zajedničkih političkih ciljeva? Sigurno bi se mogle boriti rame uz rame protiv neprijateljskih sila koje ih okružuju? Podela između buržuja i proletera je neizbežna kad su u pitanju druge stvari, ali u slučaju ovog pitanja, feministkinjama se čini da žene različitih društvenih klasa nemaju razlika.
Feministkinje se vraćaju ovim argumentima ogorčeno i unezvereno, uviđavši unapred postavljene pretpostavke partijske lojalnosti u odbijanju predstavnica radničke klase da se im se pridruže u borbi za ženska politička prava. Da li je ovo zaista slučaj?
Da li postoji potpuno poistovećivanje političkih ciljeva, ili klasni antagonizam sprečava stvaranje jedinstvene, nadklasne armije žena uvom slučaju kao i u ostalima? Morali bismo odgovoriti na ovo pitanje pre iscrtavanja taktika koje proleterke mogu primeniti u osvajanju političkih prava za svoj pol.
Feministkinje kažu da su na strani društvene reforme, a neke od njih čak kažu da se zalažu za socijalizam – u nekoj dalekoj budućnosti, naravno – ali ne nameravaju da se bore u redovima radničke klase za ostvarenje ovih ciljeva. Najbolje među njima veruju, sa naivnom iskrenošću, da će jednom kada zastupnička mesta budu u njihovom dohvatu, moći izlečiti društvene rane koje su se po njima razvile zato što su muškarci, svojim urođenim egoizmom, gospodarili situacijom. Koliko god da su namere prema proletarijatu pojedinačnih grupa feministkinja dobre, kad god se pitanje klasne borbe postavi, uvek su preplašeno napuštale bojište. One shvataju da ne žele da se mešaju u strane ciljeve, i draže im je da se vrate svom buržoaskom liberalizmu, koji im je poznat i u kojem se osećaju udobno.
Ipak, koliko god buržoaske feministkinje pokušavale da prikriju pravi cilj njihovih političkih želja, koliko god ubeđivale svoje mlađe sestre da uključivanje u politički život obećava neizmernu korist za žene radničke klase, buržoaski duh koji dominira celim feministkičkim pokretom daje klasnu obojenost čak i zahtevu za izjednačavanje politčkih prava sa muškarcima, koji se čini kao opšti zahtev žena. Različiti ciljevi i shvatanja o tome kako politička prava treba da se koriste stvaraju nepremostivi jaz između buržoaskih i proleterskih žena. Ovo ne protivreči činjenici da se kratkoročni zahtevi dveju grupa žena preklapaju u određenoj meri; predstavnici svih klasa koji su došli do političke moći se pre svega trude da promene građanski zakone, koji u svakoj zemlji, manje ili više, diskriminiše žene. Žene se bore za pravne promene koje stvaraju bolje uslove rada za njih; zajedno stoje protiv uredbi koje legalizuju prostituciju, itd. Međutim, preklapanje ovih kratkoročnih zahteva je čisto formalne prirode. Klasni interes tera stavove ove dve grupe o pomenutim reformama da budu oštro protivrečni. …
Klasni instinkt – ma šta god feministkinje rekle – se uvek pokaže kao daleko jači od plemenitog entuzijazma „nadklasne“ politike. Dokle god su buržoaske žene i njihove „mlađe sestre“ jednake u njihovoj nejednakosti, ove prve mogu, sa potpunom iskrenošću, ulagati ogromne napore da odbrane opšte interese žene. Ali kada se jednom barijera spusti, i buržoaske žene dođu do političke aktivnosti, doskorašnji branioci „prava svih žena“ postaju entuzijastični branioci privilegija svoje klase, zadovoljavajući se ostavljanjem mlađih sestara bez ikakvih prava. Dakle, kada feministkinje pričaju radničkim ženama o potrebi za zajedničkom borbom za ostvarivanje „opštih ženskih principa“, žene radničke klase prirodno nemaju poverenja.
