Doba cara Ivana Groznog smatra se jednim od najsloženijih u čitavoj ruskoj istoriji, a lik samog vladara jednim od najprotivrečnijih. Nepobitna je istina da je ovaj vladalac, suprotno dotadašnjoj tradiciji, samodržački preuzeo svu vlast u svoje ruke, umesto da je, kao njegovi prethodnici, deli sa visokim plemstvom, bojarima. Taj sukob između cara-samodršca i prikraćene vlastele obeležio je dobar deo ruskog šesnaestog veka, ostajući u narodnom predanju — kojeg se, uglavnom, verno pridržava i autor ovog romana — kao doba nasilništva, bezakonja vršenih u carsko ime, tlačenja i terora.
Istoričari su, međutim, pokušali da pruže stvarniju sliku tog dramatičnog doba, prepoznajući u stavu i postupcima Ivana Groznog težnju da objedini, učvrsti rusku državu, razdiranu i oslabljenu neprestanim krvavim obračunima među plemstvom, zainteresovanom samo za očuvanje vlastitih privilegija i sopstvenih prolaznih interesa. Sukob između cara i velikaša bio je dakle, krvav koliko i istorijski neizbežan, i s obzirom na tradicionalnu i realnu moć plemstva jedino se primenom najgrublje sile mogla uspostaviti apsolutna carska vlast. Ostalo je, međutim, nedovoljno razjašnjeno da li je Ivan Grozni, u svom obračunu sa bojarima, prekoračio granice potrebne primene sile, odnosno uspostavljanja autoriteta države; upravo iz tog razloga lik carev ostaje jedan od najkontraverznijih u čitavoj ruskoj istoriji.
PREDGOVOR
Cilj ove pripovesti nije toliko opis događaja, koliko slikanje karaktera celokupne epohe, kao i prikaz pojmova, verovanja, naravi i kulturnog stupnja ruskog društva u drugoj polovini XVI veka.
Čuvajući istorijsku istinu u opštim crtama, pisac je sebi dopustio izvesna odstupanja u detaljima koji nemaju istorijske važnosti. Tako, između ostalog, pogubljenje Vjazemskog i oba Basmanova, koje se stvarno zbilo 1570. godine, stavljeno je, radi zbijenosti priče, u 1565. godinu. To namerno preobličavanje, mislim, neće izazvati strožu pokudu, ako se uzme u obzir da mnogobrojne smrtne kazne koje su došle posle pada Silvestra i Adaševa, mada u mnogome služe za ličnu karakteristiku Ivana Groznog, ipak nemaju uticaja na opšti tok događaja.
U svom odnosu prema grozotama onoga doba autor je uvek zaostajao za istorijom. Poštujući umetnost i moralno osećanje čitalaca, on je bacio senku na te događaje, pokazujući ih, po mogućnosti, u izmaglici vremena. Ipak, on priznaje da mu je, kad je čitao istorijske izvore, ne jednom knjiga ispadala iz ruku, i da je bacao pero negodujući ne toliko zbog saznanja da je mogao postojati Ivan IV, koliko zbog toga što je moglo postojati društvo koje ga je prihvatilo bez negodovanja. To teško osećanje uvek je smetalo objektivnosti potrebnoj u epskom delu, i donekle je bilo uzrok što je roman, započet pre deset godina, završen tek sada. Ta okolnost poslužiće možda i kao opravdanje za neujednačenost stila, koja verovatno neće izmaći čitaočevoj pažnji.
Na kraju, autor smatra potrebnim da napomene ukoliko je slobodnije uzimao istorijske činjenice od manjeg značaja, utoliko se više trudio da sačuva istinu i tačnost pri opisivanju karaktera i svega što se odnosi na narodni život i starinu.
Ako je uspeo da živo prikaže lik epohe koju je opisao, pisac neće žaliti svoj trud i smatraće da je postigao željeni cilj.
Pisac
SVESKA PRVA
I
OPRIČNICI
Leta Gospodnjeg, od postanka sveta sedam hiljada sedamdeset trećeg, ili, po sadašnjem računanju vremena, 1565. godine, jednog toplog letnjeg dana, 23. juna, bojar[1] knez Nikita Romanović Srebrni stigao je u selo Medvjedevku, oko trideset vrsta[2] udaljenu od Moskve. Pratila ga je povorka ratnika i slugu.
Knez je čitavih pet godina proveo u Litvi. Car Ivan Vasiljević beše ga poslao tamo, kralju Žigmundu, da ugovori mir za duga vremena, posle rata koji je tada vođen. Ali ovoga puta carski izbor nije bio podesan. Istina, Nikita Romanović je čvrsto zastupao interese svoje zemlje, i, činilo se, nije se mogao poželeti bolji posrednik, ali Srebrni ipak nije bio rođen za pregovore. Ne mareći za tančine diplomatske veštine, on je voleo da stvari vodi otvoreno, i, na veliku žalost sekretara koji su ga pratili, nije im dopuštao nikakva izvrdavanja. Već spremni na popuštanja, kraljevski savetnici su uskoro iskoristili prostodušnost kneževu, saznali preko njega ruske slabe strane i povećali svoje zahteve. To knez nije mogao da podnese: usred opšte sednice sejma[3] udario je pesnicom po stolu i pocepao ugovor već spremljen za potpisivanje. „Vi ste“, rekao je, „zajedno s vašim kraljem čikovi i vrdalame. Ja s vama govorim po savesti, a vi gledate da me prevarite. Tako se ne radi!“ Ovaj vatreni ispad u trenutku je srušio uspeh dotadašnjih pregovora, i ne bi izbegao Srebrni carski gnev da nije, na njegovu sreću, istoga dana stigla naredba iz Moskve da se mir ne sklapa nego da se nastavi rat. Sav radostan, krenu knez onda iz Vilna, zameni kadifeno odelo blistavim ratničkim ruhom i poče biti Litvance gde god je mogao. U ratnoj službi pokazao se boljim nego u diplomatskoj, i nadaleko se proslavio i među ruskim i među litvanskim narodom. Spoljašnjost kneževa odgovarala je njegovoj naravi. Glavne crte njegovog, više prijatnog nego lepog lica, bile su prostodušnost i otvorenost. U njegovim pepeljastim očima, osenčenim crnim trepavicama, posmatrač bi pročitao neobičnu, nesvesnu odlučnost koja mu nije dopuštala da makar i za časak zastane u trenutku delanja. Neuredne, nakostrešene obrve, i jedna kosa bora meću njima, svedočile su o izvesnoj nesrećenosti i nedoslednosti u mislima. Ali blago i jasno ocrtana linija usta pokazivala je plemenitu, nepokolebljivu čvrstinu, a osmeh — naivnu, skoro detinjsku dobroćudnost, tako da bi ga poneko mogao smatrati ograničenim da nije blagorodnost, koja je izbijala iz svake njegove crte, svedočila da će on uvek postići srcem ono što možda neće moći objasniti umom. Opšti utisak je išao u njegovu korist, stvarajući uverenje da mu se čovek može poveriti u svim slučajevima u kojima se traže odlučnost i požrtvovanje, ali da knez nema naviku da razmišlja o svojim postupcima i da mu tanano umovanje ne polazi za rukom.
Srebrnom je bilo oko dvadeset i pet godina. Bio je srednjeg rasta, širokih ramena, tanak u pasu. Gusta smeđa kosa bila mu je svetlija od preplanula lica i u suprotnosti s crnim trepavicama. Kratka brada, nešto tamnija od kose, blago je senčila usne i donji deo lica.
Veseo i laka srca vraćao se sada knez u domovinu. Dan je bio jasan, sunčan, jedan od onih kada kroz celu prirodu provejava nešto svečano, kad cveće izgleda bujnije, a nebo plavlje, kad se u daljini u tananim strujama diže vazduh i čoveku biva tako lako kao da se njegova duša preselila u prirodu i treperi u svakom listu i njiše se na svakoj travčici. Divan je bio junski dan, ali knezu posle petogodišnjeg boravka u Litvi izgledao je još lepši. Polja i šume odisale su Rusijom.
Bez laskanja i lukavosti služio je Nikita Romanović mladom caru Ivanu. Čvrsto se držao svoje zakletve i ništa ne bi moglo poljuljati njegovu odanost gospodaru. Mada su ga srce i misao odavno vukli u otadžbinu, ipak, kad bi mu tog trenutka došla zapovest da se vrati u Litvu, ne videvši ni Moskvu ni rodbinu, on bi bez roptanja okrenuo konja i s pređašnjim oduševljenjem poleteo u nove borbe. Uostalom, nije on jedini tako mislio. Svi Rusi, sva zemlja, voleli su Ivana. Izgledalo je kao da je s njegovom pravednom upravom počelo u Rusiji novo, zlatno doba, i kaluđeri, čitajući stare letopise, nisu u njima nalazili cara ravnog Ivanu.
Približavajući se nekom selu knez i njegova pratnja začuše vesele pesme, a kad stigoše do samog ulaza videše da se tu slavi neki praznik. S jednog i drugog kraja ulice momci i devojke behu stali u redove za horovod i obe grupe nosile su po jednu brezu okićenu šarenim krpicama. Momci i devojke imali su na glavi zelene vence. Horovodi su pevali čas skupa, čas naizmence, dobacivali jedan drugom i zadirkivali jedan drugog. Između pesama čuo se glasan devojački smeh i bujno su se šarenile u gomili raznobojne košulje momaka. Jata golubova preletala su s jednog krova na drugi. Sve se kretalo i vrelo, veselio se pravoslavni narod ruski.
Na ulazu u selo stari seiz stiže kneza.
— Oho! reče on veselo, vidi gospodaru, kako oni, obešenjaci jedni, svetkuju Agrafenu-Kupalnicu. Hoćemo li da se odmorimo ovde? Konji su umorni a i mi ćemo, pošto se založimo, lepše putovati. Sit trbuh, i sam znaš, gospodaru, sve može podneti.
— Pa, ja mislim da smo već blizu Moskve, reče knez, koji očigledno nije imao želju da se zaustavljaju.
— Eh, gospodaru, ti si danas već pet puta pitao koliko još ima do Moskve. Rekli su ti dobri ljudi da ima više od četrdeset vrsta. Naredi počinak, kneže, konji su zaista umorni.
— Pa dobro, reče knez, odmarajte se.
— Hej, vi tamo! povika Mihejić obraćajući se ratnicima, skidajte se s konja, skinite kotlove i naložite vatru.
Ratnici i sluge — svi su bili pod komandom Mihejića; sada sjahaše i počeše odvezivati bisage. Sam knez siđe s konja i skinu ratnički oklop.
Osećajući u njemu čoveka znatnog porekla, mlaći prekidoše pesmu, stari skinuše kape, i svi su sada stajali gledajući jedan drugoga u nedoumici da li da nastave veselje ili ne.
— Nemojte se ustezati, dobri ljudi, reče blago Nikita Romanović, kraguj sokolima nije smetnja.
— Hvala, gospodaru, odgovori jedan postariji seljak. Ako od nas ne zazireš, sedi ovde, a mi ćemo ti, ako dopustiš, doneti i medovine; učini čast, popij u zdravlje!… Budale! nastavi, obraćajući se devojkama, što ste se uplašile? Zar ne vidite da je to bojar sa svojom pratnjom, a ne kakvi opričnici! Znaš gospodaru, otkako je u Rusiji zavladala opričnina, mi se svega plašimo; nema života siromašnom čoveku. I kad je praznik: pij, ali ne mnogo; pevaj, ali se obaziri okolo. Svakog časa mogu udariti, kao grom iz vedra neba.
— Šta je to opričnina? Kakvi opričnici? upita knez.
— A, đavo ih znao! Oni sebe zovu carskim ljudima. Mi smo, vele, carski ljudi, opričnici, a vi ste narod, svetina. Naše je da vas pljačkamo i gulimo, a vaše da trpite i klanjate se. Tako je, vele, car zapovedio.
Knez Srebrni planu.
— Car zapovedio da se narod zlostavlja! Ah, prokleti! Pa ko su oni?
Zašto vi njih, zlikovce, ne pohvatate?
— Da pohvatamo opričnike? Eh, kneže, vidi se da putuješ izdaleka i da ne znaš šta je opričnina. Pokušaj samo da im nešto učiniš. Onomad, došlo ih desetak u kuću Stepana Likajlova, u onu kuću tamo, što je zatvorena. Stepan je otišao na njivu, a oni staroj: daj ovo, daj ono. Stara im sve donosi i klanja se. Tada oni: daj, babo, novaca! Zaplakala je stara, ali nema kud, otključala je kovčeg, izvadila iz zavežljaja dva srebrna novca i pružila im sa suzama: uzmite, samo mi život ostavite. A oni vele: malo je! U tom je jedan opričnik udari u slepo oko i ona osta na mestu mrtva. Vraća se Stepan s njive i vidi kako njegova stara leži s razbijenom slepoočnicom; nije mogao da otrpi. Poče grditi carske ljude: nemate, veli, boga, zlikovci. Da vam ni na onom svetu ne bude mira! A oni mu, jadniku, omču na vrat pa ga obesiše.
Nikita Romanović uzdrhta od jarosti. Uznemirilo se njegovo bujno srce.
— Zar na carskom drumu, blizu same Moskve razbojnici pljačkaju, ubijaju seljake! Pa šta onda rade vaši seoski kmetovi i starešine? Kako oni trpe da razbojnici nazivaju sebe carskim ljudima?
— Da, ponovi seljak, mi smo, vele, carski ljudi, opričnici; nama je sve dopušteno, a vi ste narod. Imaju oni i svoje starešine; nose naročite znake: metlu i pseću glavu. Mora biti da su zaista carski ljudi.
— Glupače! uzviknu knez. Nemoj razbojnike nazivati carskim ljudima.
Ne mogu da shvatim, pomisli u sebi. Naročiti znaci? Opričnici? Kakva je to reč? Ko su ti ljudi? Čim stignem u Moskvu, javiću o svemu caru. Neka mi naredi da ih pronađem. Neću im, tako mi Boga, oprostiti, neću oprostiti!
Međutim, horovod nastavi zabavu utvrđenim redom. Jedan momak je predstavljao mladoženju, a jedna devojka — nevestu; momak se duboko klanjao rodbini svoje neveste, koju su takoće predstavljali drugi momci i devojke.
— Gospodine moj, taste, pevao je mladoženja zajedno s horom, spremi mi piće!
— Gospođo punice, ispeci mi gibanicu!
— Gospodine šurače, osedlaj mi konja!
Uhvativši se za ruke momci i devojke okretali su se oko mladoženje i neveste, najpre na jednu stranu, a zatim na drugu. Mladoženja se napio, pojeo gibanicu, umorio konja, pa sada tera napolje svoje rođake.
- Idi taste đavolu!
— Idi, punice, đavolu!
— Idi, šurače, đavolu!
Pri svakom stihu ove pesme izbacivao je iz kola čas poneku devojku, čas momka.
Seljaci su se glasno smejali.
Najedanput se začu prodoran vrisak. Jedan dečko oko dvanaest godina, sav krvav, dotrča i pojuri u horovod.
— Spasite! Sakrite me! vikao je, hvatajući rukom seljake za skutove.
— Šta ti je, Vanja? Zašto vičeš? Ko te je istukao? Da nisu opričnici?
U tren oka oba horovoda skupiše se u gomilu; svi su opkolili dečka, ali je ovaj od straha jedva mogao da govori.
— Tamo, tamo, izgovori najzad drhtavim glasom, iza bašta, pasao sam telad, oni dojuriše, počeše klati, bosti telad sabljama; došla je Dunjka i molila ih, oni su Dunjku uhvatili, odvukli… odvukli sa sobom, a mene…
Ponovni vrisak prekinuo je dečka. S drugog kraja sela trčale su žene…
— Nesreća, nesreća! vikale su. Opričnici! Bežite, devojke, i sakrivajte se u žito. Dunjku i Alenku su već, prokletnici, uhvatili, a Sergejevnu ubili.
Istovremeno pojavi se i grupa konjanika, oko pedeset ljudi, s golim sabljama u ruci. Predvodio ih je crnobradi delija u crvenoj dolami i kapi od risovine sa vrhom od brokata. Uz sedlo mu je bila pričvršćena metla i pseća glava.
— Hojda! Hojda! vikao je. Koljite marvu, secite seljake, hvatajte devojke, palite selo! Za mnom, momci! Nikoga da ne štedite!
Seljaci su bežali kud je koji mogao.
— Gospodine! Kneže! vikali su oni koji su bili bliže knezu, ne daj nas, uboge! Zaštiti jadnike!
Ali kneza više nije bilo meću njima.
— Pa, gde je bojar? upita stariji seljak gledajući na sve strane. Ni traga od njega. Nema ni njegovih ljudi. Pobegli su, izgleda, i oni. Oh, teške muke, oh, dođe nam smrt!
Delija u crvenoj dolami zaustavi konja.
— Ej, ti, stari gade! Ovde je bilo kolo, kuda su pobegle devojke?
Seljak je ćutao i klanjao mu se.
— Na brezovu granu s njim! viknu crni. Kad voli da ćuti, neka ćuti na brezi.
Nekoliko konjanika siđe s konja i nabaci seljaku omču na vrat.
— Braćo, dobrotvori! Ne ubijte starca, pustite, rođeni moji! Smilujte se!
— Aha! Odrešio si jezik, starkeljo. Ali dockan je, brate, drugi put da se ne šališ! Na brezu s njim!
Opričnici ga povukoše prema drvetu. U tom trenutku iza jedne kuće začu se nekoliko pucnjeva; desetak pešaka sa sabljama u ruci pojuri na ubojice, a istovremeno konjanici kneza Srebrnoga pojaviše se iz jedne ulice i s vikom napadoše opričnike. Kneževih ljudi bilo je upola manje, ali napad bi izvršen tako brzo i neočekivano da su u tren oka slomili opričnike.
Knez je lično drškom od sablje izbio iz sedla njihovog vođu. Ne pustivši ga da se osvesti, on skoči s konja, pritisnu mu grudi kolenom i steže ga za grlo.
— Ko si, lupežu? upita knez.
— A ko si ti? odgovori opričnik krkljajući i sevajući očima.
Knez mu stavi na čelo cev od pištolja.
— Govori, zlikovče, ili ću te bez pogovora ubiti kao pseto.
— Nisam ti sluga, razbojniče, odgovori crni bez ikakva straha. A tebe će obesiti da ne diraš carske ljude.
Oroz na pištolju škljocnu, ali kremen ne dade vatre, te crni ostade živ.
— Pa, zar su ti oči ispale, je li? odgovori jedan od njih. Zar ne vidiš ko smo? Zna se ko! Carski smo ljudi, opričnici!
— Đavoli! uzviknu Srebrni. Ako vam je život mio, govorite istinu!
— Pa ti si, izgleda, pao s neba, reče sa osmehom crni delija, kad nisi još nikad video opričnike. Zaista pao s neba! Vrag bi ga znao odakle se pojavio, da Bog da te zemlja progutala!
Upornost ovog razbojnika razgnevi Nikitu Romanovića.
— Čuj me, junače, reče on, tvoja mi se drskost bila dopala i hteo sam da te poštedim. No ako mi sada ne kažeš ko si, tako mi Boga, narediću da te obese.
Razbojnik se ponosno uspravi.
— Ja sam Matvej Homjak, odgovori on, seiz Grigorija Lukjanovića Skuratova-Bjeljskog; verno služim njemu i svom caru kao opričnik. Metla koju imamo uz sedlo znači da čistimo Rusiju, čistimo izdaju iz carske zemlje; a pseća glava — da mi grizemo carske neprijatelje. Sad znaš ko sam. A reci i ti da znamo kako te treba osloviti kada doće čas da ti skršimo vrat.
Knez bi oprostio opričniku njegove drske reči. Njemu se dopadala hrabrost tog čoveka pred licem smrti. Ali Matvej Homjak klevetao je cara, a to Nikita Romanović nije mogao da podnese. On dade znak momcima. Naviknuti da slušaju bojara, a i sami razdraženi drskošću razbojnika, oni napadačima staviše omče na vratove, spremajući se da izvrše kaznu koja je malo pre pretila jednom seljaku.
Tada je mlađi od one dvojice koje je knez oslobodio prišao njemu.
— Dopusti, gospodine, da kažem koju reč.
— Govori.
— Ti si danas učinio dobro delo, oslobodio si nas iz ruku onih gadova, zato i mi želimo da ti platimo dobrim za dobro. Ti, valjda, odavno nisi bio u Moskvi, kneže. A mi znamo šta se tamo zbiva. Poslušaj nas, kneže. Ako ti je život mio, nemoj vešati ove đavole. Pusti ih, i ovoga vraga Homjaka pusti. Ne žalim njih nego tebe, gospodine. A ako nama padnu u ruke, tako mi Boga, ja ću ih sam obesiti. Neće umaći vešalima, samo da ih ne uputiš u pakao ti nego mi.
Knez sa čuđenjem pogleda nepoznatog. Njegove crne oči gledale su odlučno i pronicljivo; mrka brada pokrivala je donji deo lica, snažni beli zubi sijali su zaslepljujućim bleskom. Sudeći po odelu, mogao je biti malovarošanin ili imućan seljak, ali govorio je tako pouzdano i tako iskreno davao savet da knez poče pažljivije zagledati crte njegova lica. I njemu se tada učini da je u njima pečat neobičnog uma i bistrine, a da pogled odaje čoveka koji je navikao da zapoveda.
— Ko si ti, junače, upita Srebrni, i zašto braniš ljude koji su tebe samog vezali za sedlo?
— Da, gospodine, da nije tebe, ja bih bio obešen umesto njih. A ipak, slušaj ovo što kažem, pusti ih, nećeš žaliti kad dođeš u Moskvu. Tamo sad, kneže, nije kao nekad, nisu ona vremena. Kad bi se mogli svi oni povešati, ja se ne bih libio da ih obesimo. A ovako, i bez ovih ostaće ih dovoljno u Rusiji; sada je desetak njih umaklo i ako se ovaj đavo, Homjak, ne vrati u Moskvu, oni neće nikog drugog već će samo tebe označiti kao krivca.
Kneza svakako ne bi ubedio nejasni govor nepoznatog, ali se njegov gnev već beše stišao. On pomisli da brza kazna zločinaca neće doneti mnogo koristi, a ako ih preda vlastima, možda će otkriti celu bandu tih zagonetnih pljačkaša. Pošto se podrobno raspitao gde je sedište najbližeg seoskog kmeta, on naredi najstarijem ratniku da sa svojim drugovima otprati tamo zarobljene, i dodade da će nastaviti put sa Mihejićem.
— Tvoja je volja da pošalješ ove pse kmetu reče nepoznati, samo, veruj mi, on će narediti da im odreše ruke. Bolje bi bilo da ih ti sam pustiš, pa nek idu kud im je drago. Uostalom, to je tvoja bojarska volja.
Mihejić je sve ovo slušao bez reči i samo se češao iza uva. Kad nepoznati završi, stari sluga priđe knezu i duboko mu se pokloni.
— Gospodaru kneže, reče on, možda ovaj junak istinu zbori: kmet može da pusti ove razbojnike. Pa kad si ih ti, po dobroti svog srca, pomilovao, a Bog će tebi to dobrom platiti, dopusti bar da im na rastanku za svaki slučaj odvalim po pedeset dobrih batina, da ubuduće narod ne pljačkaju, obešenjaci jedni.
I shvativši ćutanje kneževo kao pristanak, on odmah naredi da se zarobljenici odvedu na stranu gde kazna bi izvršena tačno i brzo, bez obzira na pretnje i psovke Homjakove.
— Ovo je veoma korisna stvar, reče Mihejić vraćajući se zadovoljna lica knezu. S jedne strane, neće im škoditi zdravlju, a s druge, biće za njih dobra pouka.
Nepoznati je, izgleda, i sam odobravao srećnu misao Mihejićevu. Smeškao se gladeći bradu, ali se uskoro na njegovom licu opet pojavi raniji izraz.
— Kneže, reče on, ako već hoćeš da putuješ sam sa svojim seizom, dopusti bar meni i mome drugu da ti se pridružimo: nama je uz put, a i veselije ćemo zajedno putovati; uz to, ako bi se ukazala potreba da se ponovo borimo, osam mišica više će vredeti nego četiri.
Knez nije imao razloga da sumnja u svoje nove prijatelje. Dopusti im da pođu s njim, i posle kratkog odmora njih četvorica krenuše na put.
Aleksej Tolstoj
