Dnevničke zabeleške
22. sept. 1967. Iz Bogaliska sam se dovezao u Rapalo preko nadvožnjaka s druge strane u zelenilo obraslih kanjona, svetao dan i plava voda između železničke pruge i niza čempresa — Paund ustaje iz baštovanske stolice kad sa puteljka što se proteže niz brežuljak zaćemo na stazu što okružuje veliku crvenu kuću sa vrtom. Sedamo, pijemo vino ispod drveta, otvaram indijski harmonijum i pevam Hare Krišna. U kući, progovara na došaptavanje Olge Radž:
„Pita vas, da li želite da operete ruke?”
Zatim više ne govori, osim „previše” za gotovo pojedeno testo na belom tanjiru, i pečeni pileći batak, pije belo vino — „Previše”. O. Radž ženstveno trga grožđe, ili ga pere u kristalnoj zdeli. „Previše”, ali ona ga stavlja na tanjir a on pruža ostarele ružičaste prste, nokat na palcu belo iskrzan.1
O. R.: osećala se loše da bi otišla u Montreal, te noći se probudila bolesna, otkazala avion, poslala telegram za Montreal, E. P. je kazao „neću ili bez tebe”. Tornado u Milanu, avioni kasne u svakom slučaju, verovatno bi propustili vezu u Londonu —
Knjiga promena na talijanskom. Paund ima primerak, sitan novac razbacan u maloj alabasterskoj zdeli koju Olga Radž pokazuje.
„Ako je ova atmosfera (plavi Rapalo i zaliv Torkvelo ka Portofinu na rtu pod planinskim zelenilom obasjani dnevnom svetlošću u daljini) dovoljno fina za Ezru Paund onda bi ovi mladi ljudi, koji su došli da vide Paundovu teritoriju, trebali da pokušaju da je razgledaju . .. iskoriste priliku . . . ”
„Zoalji” iz Cantosa je grad s druge strane planine južno od Rapala.
Zagledao sam mu se u sićušne zenice, dvaggut je trepnuo, pogledi su nam se mimoišli, meditirao sam.
Kasnije sam otpevao Prajnaparamita sutru, otvoreno ga gledajući, skrenuo sam pogled, pomerio se da bi se zagledao u mene.
Posle ručka smo se odvezli u Portofino — nem u kolima — rukom oslonjen o štap od sdonovače — seli smo na kej, on je ispio čaj s ledom. Dugotrajna tišina. Drevna paranoična tišina — „Jeste li ikad probali hašiš tokom svih ovih godina?” bio sam znatiželjan. Pogledao me, trepnuo očima, zanekavši upalim obrazima zaraslim u sedu bradicu, ne, dvaput, — „Svinbernov jedini promašaj . . . trebalo je da vas nagovori” promrmljao sam poluglasno sam sebi.
3. X. 67.
Sinoć sam otišao u krevet, razmišljajući da se posavetujem sa svetovima iz snova s obzirom da sam zanemario beleženje svojih snova već godinu ili dve.
21. X. 67.
Stigao u Veneciju — smestio se u Pansion Cici u blizini Salute, razgledajući mapu na zidu, okrenuvši se ugledao Olgu Radž a zatim i Paunda kako se pojavljuje iz sale za ručavanje. Sedamo za kafu. Gđa Radž objašnjava da neću imati problema da pronaćem njihovu kuću, „Venecijanci će često otpešačiti pola milje da bi vam pokazali usku uličicu”.
Paund je glasno zaječao, „Prošlo je četrdeset godina otkako nisam video osobu da je uradila nešto takvo . . . ”
„Šta da je uradila, Ezra?” upitala je.
„Da se uvali u nepriliku da te povede i pokaže ti put”.
Tog sata nije više progovorio ni reč, dogovorio sam se da sledećeg dana dođem na ručak.
22. X 67.
Idući Paundovoj kući — koliko li je star? — „Koliko ste stari, starče?” upitao sam ga, posle nekoliko vina i napola popušene cigarete marihuane izmeću jela.
„82. kroz nekoliko dana”, kazao je. To je sve što je kazao — čitavog dana, razgovarajući istovremeno sa Talijanom Ivančićem o afričkoj pustinji — „82.” — dok sam pušio ispred kamina, pušio i govorio, i niko mi nije prigovorio u Veneciji — savršeno uravnotežen, svestan — odsvirao sam mu „Elinor Ragbi” i „Žutu podmornicu”, i Dilenove „Tužno-oku gospu iz nizina” i „Vrata raja” i „Gde li si noćas slatka Mari?” i Donovanovu „Sanšajn Supermen”. Dao sam mu ploče Bitlsa, Dilena, Donovana — ljupki i baršunasti eksperti Budućnosti — tiho sam izašao na mestu na kojem se Vio spaja sa Velikim kanalom — dao sam mu Bitlse, dao sam mu Dilena, dao sam mu Donovana — da ih sluša? Zauvek — sutra ću mu dati Ali Akbar Kana.
[dodano kasnije] — (Gornju belešku zapisao mrtav pijan u nedelju u jedan po-ponoći vrativši se iz Harijevog bara.)
Ovo što sledi trezveni je sažetak onog što se zbilo 22. okt. zapisan nekoliko dana kasnije.
Čitavog popodneva, ručak i vino a na spratu razgovor sa Ivančićem koji nas je posetio i nemim Paundom. Smotao sam cigaretu trave za ručkom i popušio je, ne govoreći ništa o tome.
Kasnije lebdeći, dok sam mu svirao, hitro se uspeo na sprat kad sam ga zamolio da posluša, smestio se u fotelju, nemo skrstivši ruke u krilo, prebirajući po koži, zadubljen — povremeno blagog osmeha kod „Elinor Ragbi”. „Niko nije bio spašen” i „Slatka Meri”, „šest belih konja / koje si mi obećala / konačno su isporučeni / dole kod . . . ” Ponovio sam reči glasno, u fragmentima — da bi ih jasno čuo. Zaseo je. „Je li sve ovo obična električna halabuka?” Nasmešio se nepokretno sedeći. „Baš želim da čujem ovu sledeću” i nastavio sam svirati „Vrata raja” i čak „Žutu podmornicu”. Presedeli smo tamo čitavo vreme, ja pijan, on ravnodušan, usrdan, pažljiv, ozbiljan.
Takođe, tog dana sam pevao mantre Krišni, i Tara, i Sarva Dakini, fragment Alaha, i O ma ra bet san a de de de de Manjusri, opisujući Njegovu knjigu i gorući Mač Inteligencije — Olga čuvši u prizemlju Manjusri, popela se na sprat gde smo se nalazili (Ivančić i Paund) i kazala „To je zvučalo tako ljupko tamo dole” i sela i slušala — bio sam pijan.
Konačnost „koja povezuje stvari zajedno”. Depresija čitave prošle nedelje — čitao novine i Tajm — čitao Cantos, osećao se bolje.
28. X 67. Večera u Pansionu Cici, Olga i Paund za stolom, „Sviđaju li vam se ploče Bitlsa? . . . ili je to praviše bučno?”
Tišina.
„Mislite one ploče?” upitao je.
„Da”.
Tišina.
,,Ne! Ne!” Konobaru koji mu uz porciju ovčetine takođe nudi i tikvice.
„Ma uzmi, uzmi malo tikvica, prijaju ti —” Olga, „Sviđaju li ti se Noj onaj što si ga prvi put čuo u crkvi Svetog Duha?” upitala ga je Olga. On je zurio, razmišljajući, zatim polagano zatresao glavom Ne, dodavši „Paladijevo pozorište —”
28. X 67. Ručak sa Olgom Radž, Paundom, Majklom Rekom, Piterom Raselom, 1 : 30 popodne, Pansion Cici, 22 Salute, 28. okt. 1967. —
Paund jede, ribu, uglavnom nem za vreme jela, ostali razgovaraju, nekoliko puta je odgovorio klimanjem glave — u vezi Monteverdija (?) u S. Fijariju — Upitao sam ga (nakon što su mi kazali da odgovara na specifična tekstualna pitanja s početka ovog veka — memorabilia) — O tome kako sam našao „mesto Karpačovih lobanja” — ali gde je mesto gde „kad uđete u krstionici s desna sve su zdatne kupole Svetog Marka” — ?
Podigao je pogled i ravnomernim, mada visokim glasskm, kazao „Da, kad je krstionica bila ispunjena vodom — sad su je preuredili — izgledala je tako —”
Jer juče sam pogledao u tu istu kropionicu svete vode, kamenu zdelu, ali „zbog nekog zdravstvenog razloga,, kao što je Olga R. dodala nekoliko minuta kasnije, postavili su udubljeni kružni bakarni rub na spoljni deo zdele, za vodu — i nisu više ispunjali centar zdele, samo metalni kanal oko ruba.
„Juče sam propešačio pola milje”, dodao sam, „tražeći to mesto u Dei Greci, u San Borđu — kanačno sam zavirio u Svetog Marka”.
„A casa que fue de Don Carlos — kuća koja je pripadala Don Karlosu?”
„To je na putu za San Vio”.
„Ali bio sam tamo — to je blizu engleske crkve?”
„To je na ćošku na kojem se San Vio sastaje sa Kanalom”.
„Ali Salvijati je na dnu ulice — kod znaka”.
„Salvijati je bio na drugom mestu u to vreme” kazao je Paund.
„Oh — ali ko je bio Don Karlos?”
„Pretendent.” — odgovorio je.
„Znači kuća je na ćošku San Vio i Kanada?”
Klimnuo je glavom, da.
Nastavio sam — objašnjavajući da postoje mnoge sjajne specifičnosti percepcije — opis — agzaktno komponiranog jezika — kroz čitave Cantos — „metalni blesak u sunčevoj zasleplljenosti” i „Sapunjavo glatki kameni stubovi’ — i dodao da sam otišao u San Vio u potrazi za tim sapunjavo glatkim kamenim stubovima — Jesu li to oni na mostu naspram privatnih vrata pored trga? Ili stubovi na kraju keja na ivici kanala, ili stubna ploča u centru trga? Koji je od njih onaj pravi, jer svi su hrapavi — promenjeni verovatno — zamenjeni. ,Jeste li imali neki poseban kameni stub na umu, ili se radi o običnim kamenim stubovima?”
„Ne, obični —” kazao je, ili negativno zaklimao glavom, ne ni jedan posebice.
Nekoliko trenutaka tišine dok sam gledao u notes tražeći frazu. „Trudio sam se da nađem jezički ekvivalent za to svetlo na vodi — juče sam pronašao ovo —
„Skočio na Vaporeto,
sunce žuto u beloj izmaglici, Salutino
srebrno svetlo, krivo se ogleda na staklastoj površini”
ponovio sam mu ovo, zagledao mi se u oči — fina plava zenica — „svetlo, krivo se ogleda na staklastoj površini”, i nasmešio mu se. „Slažete li se s ovim?”
„To je dobro”, nasmešio se — ruku smirenih na stolu, jedva primetno drhtavih, sede kose počešljane unazad iznad visokogg iskošenog čela — kože naborane na zglobovima i nadlaktici ruke, malih belih pegica mrtve, suve kože, noktiju pobelelih od grickanja ili krzmanja, bele rapave rožine izgrebene na površini nokta na palcu — čiste kože lica i čela, malenih pegica starosti (ali ,ne od prhuta) već radi suvoće površinske kože pod retkom sedom ravnom kosom iznad čela.
Prošle noći za večerom i danas ranije razgovarao sam s Rekom o Budizmu, meditiranju, mantrama — i nastavio, usmerivši razgovor k Paundovom uvu, našnjući se prema njemu tiho govoreći — Rekovo dete — Miki, igrajući se s kompletom od 14 razglednica skrenulo mu je pažnju, Rasel razgovara s Olgom Radž s druge strane Paunda, na kraju stola.
Rek pita, „Jeste li ikad susreli Kitasono Kacua?”
Paund, „Ne”. Rek opisuje susret s Kitasonom, i predstavlja ga kao isuviše religioznog.
Povremeno za stolom — razgovarajući s Rekom, koji je na temelju sinoćnjeg razgovora (Rek je primetio da postoje određeni Taoistički elementi u Konfučijevoj tradiciji još od samih prapočetaka) zagovarao otvorenu diskusiju na temu Orijentalnih jeresi, zapitan o Indijskim bogovima — u odnosu prema grčkima — spomenuo sam Vedske himne, litajući Paunda da li je ikad čuo kako se pevaju Vede — „Ne” — zanekao je glavom, nije nikad čuo — nastavio sam, upućujući ga na UNESKO-ve nove tomove himni Suriji (Apolonu) i Rudri (Bogu Grmljavine) — takoće sam spomenuo Ganješin pev (Bela Jađur Veda) —
Zatim sam mu objasnio — „Sećate li da sam vam pričao kako sam čuo Blejkov glas — ?”
Oklevao je, a zatim naprćio usta, blago zaklimao gore – dole zamišljen.
„Ali nisam vam to valjano ispričao.” — tako sam mu opisao taj slučaj — „serije trenutaka promenjivih osećanja svesti tokom nekoliko nedelja, itd.” — završivši „nema načina na koji bi se to moglo prezentirati osim kroz spoljašnje opažaje u takvom stanju” i uz to sam nastavio objašnjavati kako su mi njegova usredsređenja određenim percepcijada, i V. K. Viljamsova „Ne ideje već pojedinosti”, bili od velike pomoći u pronalaženju jezika i uravnoteženju moje misli — i mnogim drugim mladim pesnicima — i upitao ga „da li me shvatate?” „Da,” konačno je odgovorio, i zatim promrmljao „ali moj vlastiti rad je neshvatljiv”. [ili „nisam ga osmislio”.]
Nešto ranije upitao sam ga da li bi voleo da dođe i održi svoje književno veče u Sjedinjenim Državama, u Bafalu i San Francisku, recimo, odgovorio je „Prekasno —”
„Prekasno za šta — za nas ili vaš glas?” nasmejao sam se; i nastavio, objašnjavajući svoj i naš (Krilijev, itd.) dug njegovim jezičkim opažanjima —- naročito govoreći o nizu slika — „sapunjasto glatki kameni stubovi” — čak i njegove karakteristične ogorčenosti i ljutnje, humor, dramatiku, koji se ispoljavaju nižući se kao vremenski mozaik.
„Banting mi je rekao”, kazao je Paund, „da je u njima premalo prikazivanja a isuviše primedbi” — misleći na pojedinosti, a ne na njihovo prikazivanje.
Odgovorio sam mu da me je prošle godine [Bazil] Banting posavetovao da pogledam u Paundovo pesničko delo jer da imam isuviše reči, i ukazao na Paunda kao model u ekonomičnosti prezentiranja osećajnih fenomena, putem reči. Nastavio sam opisujući sadašnju Bantingovu storiju — ranije sam ga upitao da li je video Briggflats, i klimnuo je, brzo, potvrdno. Tako Paundovo pesničko delo, zaključio sam, za mene predstavlja, Primenu percepcije, tle po kojem mogu koračati”.
„Zbrka”, kazao je.
„Šta, vi ili Cantos ili ja?”
„Moje pisanje — glupost i neznanje čitavog života”, kazao je, „Glupost i neznanje”.
Rek je govorio o njegovom „podsticaju” uopšte, i još dodao „Ali velika lekcija leži u prozodiji, vašem uvu, od kojeg je svako učio…” takoće je opisao uticaj Paunda na Hemingveja i Hemingveja na druge razne pisce — Babelja — ili Japance — „Jeste li”, Rek je zaključio „poučili Hemingveja?” — pitanje na koje je Paund ostao potpuno nem — neodlučan? Otvorio sam usta da nastavim razgovor — „Direktno prikazivanje” — „Da”, kazao je Rek, „Bez prideva”— Okrenuvši se prema Paundu Rek je nastavio, „vaša poezija je šokirajuće direktna”.
„Sve je to besmislica —” odgovorio je Paund, misleći pri tom na Cantos.
Rek — „Ali imate izvanredno uvo, čovek ne može a da ga ne pohvali — sjajno uvo — Vama je prosto nemoguće da napišete rđav stih”.
Paund — „Za mene je nemoguće da napišem bilo šta”.
Rek — „Vi ste čitali tako mnogo, i to je mnošto ljudi odvelo na različita područja”.
Paund — „Nedovoljno. . . nisam dovoljno čitao poeziju”.
Rek — „Sve što ste pročitali dobro ste upotrebili”. . .
„Što se tiče uva — [Viljem Karlos] Viljems mi je kazao”, nastavio sam, „1961 — razgovarali smo o prozodiji, i zamolio sam ga da mi objasni vašu prozodiju — uopšteno, nešto što se tiče približne vrednosti kvantiteta — u svakom slučaju Viljems je kazao, ‘Paund ima mistično uvo’ — da li vam je to ikad kazao?”
„Ne”, odgovorio je Paund, „nikad mi to vije kazao” — smešeći se gotovo sramežljivo i radosno — skrenutog pogleda, ali smešeći se, gotovo znatiželjan i poput deteta.
„Dakle, sad vas, sedam godina kasnije, izveštavam o tome — Doktor blagog pogleda ocenio je da imate ‘mistično uvo’ — ne gasovito mistično — već prirodno uvo za promene ritmova i zvuka”.
Nastavio sam objašnjavati stvarnu vrednost njegovih percepcija koje ispoljavaju u načinu izražavanja, kao vezne tačke za moje vlastite osećajne percepcije — dodao sam to kao humor — drevni grčki HUMOR — njegove netrpeljivosti, prema budistima, taoistima, i Jevrejima — koje se slažu, uprkos njegovim namerama, kao deo drame, pozorišta, prezentiranja, zabeleška taka polu-svesnost. „Raj leži u želji, ne u nedostatku dostignuća — namera želje je ta kojoj svi hrlimo — Bhakti — Raj je u velikodušnosti želje da ispolji povezane percepcije jezika”.
„Namera je bila rđava — to je loše — sve što sam uradio je nebitno — čak i ono dobro se pokvarilo radi mojih namera — zaokupljenost nevažnim i glupim stvarima — Paund je ovo kazao tiho, promuklog glasa kao starmali, zagledavši mi se pravo u oči izgovarajući „namera”.
„Ah dakle, pokušavam da vam kažem — dolazim ovamo — da vas blagoslovim, uprkos vašoj razočaranosti — osim ako ne želite da budete Mesija — ali tada morate biti budista da biste bili savršen Mesija” (osmehnuo se na ovo) — „Ali ja sam budistički Jevrej — čije su percepcije potkrapljene serijama praktičnih egzaktnih jezičkih modela koji su poput stepenica razbacani kroz Cantos — tle predamnom koje treba da zauzmem, na koje treba da zakoračim — tako da se uprkos vašim namerama, njihov pravi učinak ogleda u razjašnjenju mojih percepcija — i, u svakom slučaju, sad, prihvatate li moj blagoslov?”Kolebao se, otvarajući usta, poput neke stare kornjače.
„Da”, odgovorio je — „ali moja najveća greška bila je glupa prigradska predrasuda anti-semitizma, čitavog života, to je sve pokvarilo — „Ovo je gotovo tačan prepis njegovih reči.
„Ali ne, jer bilo ko, iole osećajan, može to smatrati za humor, i s obzirom na to kao deo drame — vi ukazujete na razvoj misli — pravljenje modela svesnosti i anti-semitizam je vaš zajeb kao što je na primer mržnja prema budistima ali i to je deo modela koji se razvija — i veliko je dostignuće bilo napraviti radni model vašeg uma — mislim, niko ne mari ako je to misao Ezre Paunda — to je misao, kao i sve naše misli, ali niko pre to nije uradio — tako ste napravili radni model za svagda, sa svim dramskim nesavršenostima, zajebima — bilo ko osećajan može uvek videti taj ludi deo i videti savršeno jasno svesnoopažajno jezičko tle — Zaklimao je kad sam kazao „nikome nije stalo ako je to misao Ezre Paunda” — i nastavio sam, i „dakle, fino, to je misao Ezre Paunda, fina misao ali ono što je važnije, to je model misaonog procesa — Gertruda Stain je takođe stvorila jedan, upotrebljiv — vaš je međutim, budući da sam eksperimentisao prepisujući ga, najbliži prirodnom modelu — modelu iz Prirode, kao što je Sezan radio prema Prirodi, da bi rekoistruisao optičko polje percepcije . . .”
Moguće je da je na ovom mestu kazao, kao što je gore zabeleženo, da je njegova najstrašnija greška bila „glupa prigradska predrasuda antisemitizma” — a ja sam odgovorio, „Ah, lepo je to čuti od vas. . . ” i kasnije „kao što piše u Ji Đingu, „Bez štete”.
Negde tokom ovog razgovora zaključio je, „Posle sedamdeset godina otkrio sam da nisam bio ludak već debil”.
Parafrazirao sam , “Početak mudrosti, Prospero” i produžio dalje — Rek se okrenuo od deteta i zamolio da ponovim šta je Paund kazao, ponovio sam i skrenuo pogled prema Paundu, napomenuvši da sam prošle nedelje citirao stihove epiloga iz Oluje”, i opet sam mu ih ponovio, pitajući ga „Sećate li se?”
Zagledao mi se u oči srdačno se smešeći, i ja sam se u njega zagledao i tada ga (mora biti da je to bilo ovom prilikom) upitao da li prihvata moj blagoslov — nastavak razgovora — deo sledećeg časa nejasno zapamćen — Ustali smo uzeo je kaput i štap a Olga mu je dodala sivi vuneni šešir malog oboda i svi smo izašli na San Gregorijo pokraj malog kanala oivičenog železnom ogradom — zapričani, koračajući niz ulicu ka njegovoj ulici — TV kamermani čekaju, crni gmizavi kabl protezao se od njegovih vrata do strujnog voda naspram ulice — na vratima smo svi zastali, on još uvek napolju dok je Olga ušla — Stavio sam mu ruku na leđa zagledao mu se u oči i upitao „i takođe sam došao po vaš blagoslov, i mogu li ga sada dobiti, gospodine?”
„Da,” klimnuo je, „ma čemu bio vredan —”
„I još i još”, kazao sam, „želeo bih da mi date blagoslov da ga prenesem Šeri Martineli — opisao sam mu njenu kasnu istoriju u Big Suru, očiju koje posvuda vide Zodijak, kose začešljane kao Marijana Mur — ove brbljarije verovatno nije ni čuo — „Bar je pozdravite, kazaću joj, da joj bar to mogu kazati”, stajao sam gledajući ga u oči. „Molim vas . . . to bi joj pričinilo mnogo sreće, sada. . . ‘ pogledao me je neosetljivo na tren, i zatim ćuteći, smešeći se blago, zarumenjenih obraza, klimnuo je glavom gore — dole, potvrdno, gledajući me u oči, jasno bez greške, OK.
Zatim zastaje, nem, Piter Rasel otpozdravlja, čekam, malo razgovaram sa Olgom, „Užasno je, tako mnogo ih dolazi i pitaju ga da li još uvek piše —” kazala je za stolom; ima dovoljno Canta za nove tomove, razbacani su i još uvek nesakupljeni i nesređeni — „pitaju ga da li još uvek piše — naravno drugačije je sa nekim kao što ste vi, razgovara kao kao sa drugom” — drugom profesionalcem ili slično. ,Da ali to ga čini svesnim samog sebe” — ,Da svesnim samog sebe”, složila se s tom jezičkom tačnošću — “Ali sačekajte”, kazala je, „i imajte strpljenja, potreban mu je razgovor — misli da je sav njegov rad rđav — mada kad ga čita pred magnetofonom, kazali bi ste da čita sa entuzijazmom, bar neke delove — druge, naravno ne voli ali normalno je da u starosti bude samokritičan, svako bi bio . . .” Govorila je vrlo razumno, objašnjavajući kako ona gleda na njegovu očiglednu zbunjenost koja kao da je bila još teža zbog spoljne neuviđavnosti prirode njegove sadašnjosti nepokretnosti i karaktera.
Zatim se okrenuo prema meni — poljubio sam ga u desni obraz, stisnuo mi je ruku, i kazao „trebao sam biti u mogućnosti da uradim bolje . . .”
„Bilo je savršeno”, odgovorio sam mu — „Nisam vam još valjano otpevao Hare Krišna. . . boraviću ovde još par dana sigurno . . . videćemo se . . .” Zastao je na vratima, premišljajući da li da uđe — gegajući se niz ulicu, otišao sam sa Rekom i Raselom, koji mi je predložio da pokušam da zapišem detalje ovog razgovora dok još uvek sveže odzvanjaju u uvu.
Ono što je kazao pre par dana „82. za nekoliko dana” obistinjuje se u ponedeljak 30. okt. njegov rođendan.
Alen Grinzberg
Nastaviće se
