29. X. 67. — 12 popodne — Napolju na Salute pristaništu čekajući vaporeto, Pegi Gugenhajm sa dva kučenceta i Polom, umetnikom prijateljem, susrećemo se čavrljajući, vraćam se na jučerašnji deo razgovora sa Paundom — ona misli da su njegove aktivnosti tokom rata „neoprostive”. . . takođe me pita da li sam napisao pesmu „Urlik”, još jednu pesmu „Benzin”? Olga Radž i Ezra Paund pojavljuju se na plovećoj platformi — 9 uveče, mrak — kaže da idu u Karmini crkvu na Vivaldijev koncert, proslava petogodišnjice sveštenika, njihova prijateljica peva te noći — ima javni nastup — upitao sam „Mogu li se i ja pridružiti” a ona je odgovorila „Naravno”, i otišli smo na vaporeto.
Sedeći na klupi iza njih, zainteresirao sam njeno i Paundovo uvo pričajući im o Juliusu Orlovskom, kao Manihejcu koji nije hteo da progovori punih 14 godina jer je verovao da svo zlo u svemiru potiče iz njegovog tela i usta. „Jeste li i vi Manihejac, Ezra?” ona se nasmejala. Nije odgovorio. Dugo smo pešačili, raštrkani po alejama iza otvorenog kamenog trga Svete Margarite prema crkvi (jutros sam je ranije posetio šetajući se na početku kod Zaterije, kad sam susreo Paunda u popodnevnom svetlu, trepćući, čekajući sa Olgom na Fondamenti [rečni kej naspram Judaike] filmsku ekipu koja ih je pratila — stojeći u svetlim jasnim dugim sunčevim zrakama što su kupale pročelja kuća — poželeo sam da ostanem i slikam se sa njima, ali sam im kazao da idem da se prošetam, tako sam nastavio svojim putem i ostavio ih u grupi s TV direktorom, krupnim ozbiljnim Italijanom umetničkog izgleda — udaljio sam se stotinjak metara i zakoračio na ljuljajući drveni gat, seo skrštenih nogu, i posmatrao ih iz udaljenosti, dok se njihova grupa polagano vraćala u San Gregorijo).
A sada je veče, nas troje ulazimo u Santa Maria Del Karmelo — ovo zapisujem tu, sedeći iza Paunda — orgulje, apsida briljantno žuta, pozlaćeni anđeli, violončelo, silueta ovešenog vizantinskog krsta,
Cveće na oltaru, stubovi obavijeni crvenim samtom — starac sedi ispred mene, u platnenim braon cipelama, jedne pete uspravljene, šešir i štap u ruci
Počivajući na glatkom klecalu
pod naborima svog mantila —
obrazi bele brade ofarbani crveno
ljubičastim svetlom,
crnilo ne sasvim izbledelo sa
potiljka lobanje,
oivičene sedom kosom,
sveća sjaji kroz belu paučinu.
Neka veoma prijatna Vivaldijeva violina otpočinje nežno pojačavajući se — Olga, Paund prateći je, otišli su napred duž svećama osvetljenih stubova, izvukli se između prolaza klecala da bi izbliza videli prijateljicu što peva, ostali su tamo slušajući je sve do kraja. Tada su, ne sačekavši sledeće izvedbe koncerta, otišli kući kroz uličice, koračajući — ćutljivi izvesno vreme, a ja sam ponovo počeo — kako sam danas bio da razgledam, „suncem lakirane . . . crvenosmeđe . . . lavove blagonaklonosti”, levo od Svetog Marka (Olga na vaporetu pokazala je kuću Don Karlosa — s druge strane San Vito Kampa, na samom ćošku — Upitan gde se Salvijati nalazio, Paund nije odgovorio) — nije odgovorio uopšte, u pogledu lavova; mada to nije ni bilo pitanje.
Počeo sam: „Razmišljao sam o problemu koji ste juče započeli, o Cantos-ima kao zbrci — Ako tvore statičnu kristalnu ideološku strukturu, biće nerazrešivi, bar za sad. Ali to je beskrajno otvoreno delo, tako je, ep, koji „uključuje i istoriju”, pokretanje vašeg uma i zabeleške usredsrećenih percepcija, koje postoji u vremenu, i koje se menja u vremenu, i ove što sad napišete odnosiće se nazad od samih početaka i promeniti sve što je bilo pre — kao otvaranje ili zatvaranje roletne. Ista stvar kao i kod Lombardovih „Sirena”. Započinju u pozadini vremena sa zmijskim repovima, provlače se transformišući se kroz Pizanske Cantos-e i grudobolnu zajedljivost — svršavajući u sadašnjem vremenu vajajući jasne ljudske oči.
Ukratko, ono što govorim je, — Ajnštajnovsko menjanje svemira je zabeleženo, ne statičnim kristalnim govnenim modelom — tako da bilo šta što sad uradite je OK i biće umesno, podesno, kao značenja promene prethodnog leta misli kasnog uviđanja — Da li me shvatate?” Ovo se odnosi na problem završavanja Cantos-a.
Odgovara – „Sve su to parčići i citati”.
Objašnjavao sam još mnogo više, kao odgovor na pređašnje, završivši, „Pročitao sam i prešao kroz čitave Cantos-e tokom ovih mesec dana i u svakom Cantosu uvek se nalazi neka kondenzirana percepcija, konkretni lik oko kojeg se ostali citati i ideologije, nadražaji i projekcije i veze obrću, tako da čitavo delo ima solidne pršljenove”. Zatim sam dodao, ,Da li vaš problem potiče od fizičke depresije koja vas sprečava u beleženju i registriranju ovih finalnih percepcija — ma kako da vam je sad?”
„Depresija je više mentalna nego fizička”, odgovorio je Paund. Kasnije sam u razgovoru pripomenuo kako su Cantosi solidni — dobri kao i Dikensova „Tmurna kuća”, roman koji sam počeo čitati, koji je pun preterivanja — kazao sam mu da sam prekasno pročitao roman „Robna berza” Franka Morisa, da li ga je ikad čitao?
„Ne”.
Tako sam opisao šum žita što pada na pod Berze. Ušli smo u kuću, nakon razgovora o Cantosima, nije odgovarao, ali kad je ušao u kuću odmah je kazao, „Ovde je pretoplo”.
Olga je zapalila vatru. Sedeo sam, i potom opisao efekt njegove poezije na mlaće pesnike — Znate li za ogromni ugacaj koji imate? upitao sam — „Bio bih iznenađen da ga uopšte ima”, kazao je dubiozno, oborena pogleda, ali zainteresiran — odrecitirao sam mu nekoliko kraćih Krilijevih pesama, ukratko ispričao o Olonu, Vienersu — upitao ga da li mu je uopšte poznato Krilijevo delo, klimnuo je glavom gore — dole, malom bradicom, potvrdno. „Ali shvatate li uticaj vašeg dela koje daje model čitavoj jednoj generaciji mladih pesnika — sad mi je otprilike polovina vaših godina, kao i recimo Kriliju?”
„Bilo bi to genijalno delo da se vidi bilo kakav uticaj”, kazao je.
Objasnio sam mu uticaj VKV, Zuka (Zukofskog), Bantinta, itd. Kazao sam mu da sam najpre, kao rođeni patersonac, pronašao VKV upotrebljivijim — „Viljems je bio u dodiru s ljudskim osećanjima… ’’ kazao je, klimajući blago glavom gadeći se samog sebe. Objasnio sam mu da je „Moć nema punomoć” imalo praktično značenje prilikom slušanja. I nastavio sam s objašnjenjima modela koje smo imali — da Vilijems nije nikad bio Vatreno Nadražen, dok Krejn jeste — zna li Paund za Krejnov „Most”?
„Ne”. Bio sam iznenađen, pa sam mu izrecitovao nekoliko stihova iz „Atlantide” upoređujući ih sa Šelijevom „Odom zapadnom vetru”, i Paundovim vlastitim, ljutnjom inopirisanim ritmom Cantosa. Upitao sam ga da li je to snimio, zanekao je, Ne.
Olga je servirala Ovaltine, donela mi primerak Cantosa, ,Da li je g. Ginzberg video ovo?” Kazao sam da ću ga pročitati i vratiti, ona ga je zamolila da je potpiše za mene — dugo je oklevao, i kazao:
„Oh, ali on to ne želi.”
„Ja to želim, svakako”, pokazao sam prstom, „ako želite da ubeležite vaše percepcije, svakako želim.”
Tako je potpisao, „Alenu Ginzbergu — od autora — 29. okt. 1967. — Ezra Paund.”
Kod kuće, na jednom mestu sam ga takođe upitao da li uopšte poznaje moju poeziju, zaklimao je glavom negativno. Kazao sam, Pa, čudno, možda bi vam se čak i dopala. Ovo nas je odvelo diskusiji o njegovom uticaju na mlađe pesnike.
30. (X) 67. 3 : 30 popodne — Susreo Paunda kod Teodorove statue, kod tamošnjeg kafea, sa Ivančićem i prijateljicom — Ivančić me pozvao na ručak kod Malamakoa, danas je Paundov rođendan — razgovor o Haksliju, i elektronskoj špijunaži, ponovio sam mišljenje da je najbolja anti-policijska državna strategija totalno otkrivanje svih tajni, radije od monopola elektronskog kontrolisanja poverljivih informacija — npr. skinuti oznake tajnosti sa svačijeg života, predsednika Džonsona jednako kao i sa mog — zatim razgovor o naturanju svemira mašinerije — Olga je upitala Paunda za stari citat, kojeg je on ponovio kompletnog posle njenog delomičnog podsećanja, „Što se tiče življenja, naše sluge mogu nam to uraditi.”
Po navici, kolebao se nad izborom jela, odbio salatu — dao sam mu polovinu boranije sa svog tanjira s prilogom, nabo je na viljušku i pojeo — nazdravio sam mu i ispio vino, najpre nije reagovao, zatim je brzo uzeo svoju čašu i otpio.
Pričao sam vrlo mnogo o modernoj upotrebi droga za razliku od romantičnih opijata dvadesetih godina (kako ja to vidim) — konačno sam se okrenuo i ponovo ga upitao — „Da li vam sve ovo sada zvuči besmisleno? — ‘besmrtne pilule’ i sve to?”
„Vi znate vrlo mnogo o tim stvarima”, odgovorio je.
Olga me je upitala da li poznajem Mišoa, — zatim Paunda da li se seća Mišoa — Paund je zanekao glavom, Ne, ona je kazala, „Oh, moraš ga se sećati, bio je sa nama na ručku u Parizu pre dve godine” . . . opisala ga je kao veoma šarmantnog.
Kasnije sam ga takođe upitao da li je možda ikad sreo Harta Krejna, zanekao je glavom, Ne.
Polagano smo se odšetali nazad Rivom Skjavoni, na vrh belog mosta (Most milosti naspram Mosta uzdaha uz Duždevu palaču) Paund u braon vunenom šeširu, kupola i toranj San Borđo Mađore nad njegovom glavom ocrtavali su se u sjajnoj žuto-plavoj popodnevnoj svetlosti, nekoliko ljudi i mnoštvo sivih golubova okupljenih na kamenom podnožju — pokraj vaporeta smo sačekali na Olgu da plati u poslastičarnici — na putu, prolazeći pokraj Teodorovog stuba ponovio sam, ,Dal’ da se pomaknem na drugu stranu, ili čekam 24 časa,” i upitao šta to znači, pomaknuti se na drugu stranu stuba ili preći preko do Salute?
„Fantazija”, odgovorio je.
„Šta?”
„Obična fantazija.”
„Pomislio sam da se možda radi o stubu prenosniku s druge strane Teodorovog stuba, ili, možda, promena u životu — ili obično pisanje poezije.”
Ostao je nem.
Na vratima ove večeri, vraćajući se nakon poslića, gđa. Radž pozvala me da svratim kasnije da mu pevam u noći njegovog rođendana. Došao sam u deset obučen u svilenu london-indijsku košulju, izvezenu zlatom, s budističkim amblemom oko vrata — bio je tih, pokraj kamina (sišao je u prizemlje) — tako sam otpevao na japanokom i engleskom, zatim Hare Krišna, i posle rođendanskog kolača i malo šampanjca, Tri Budistička Zaveta.
Zatim, da bi ilustrovao uticaje njegovih kompozicija na mene pročitao sam — ravnodušnog glasa — nekoliko strana iz „Srednjeg ciklusa duge poeme o ovim Državama”. Opaaa! Tišina. Izgovorio sam to što sam brže mogao a zatim upitao, vidite li vezu u metodi kompozicije? Tišina. Opet sam uzeo harmonijum i otpevao 50 stihova — nadahnut i nežan i svečan. Zatim sam objasnio da „Gopala znači Krišna kauboj” i poželeo laku noć i kazao „Srećan rođendan Krišna”, na što se nasmešio. Odlazeći sa vrata sam zahtevao, „Pa kažite bar Laku noć!” Srdačno je klimnuo glavom, govoreći „Laku noć”. Tada sam otišao.
6. (XI) 67. 2 : 30 izjutra, nedeljna noć —
2. nov. video sam Paunda na Zateriji, koračajući u 1 poslepodne obasjan suncem duž keja — upitao ga „Kako ste danas? Živi!”
Odgovorio je, „Gore. I živ.”
Nekoliko dana kasnije sreli smo se za ručkom, on tih, zanimljivih crvenkastih preliva na obrazima, posmatrajući postariju konobaricu kako pažljivo diže kost njegovoj prženoj pastrmki — tih, zatim brzo podiže viljušku, reže komad i jede. Ali nije dovršio svoj tanjir. Odbija kolač i kafu. Nova čista plavkasta košulja sa širokim okovratnikom, jednobojna žuta kravata. Svoj šešir uvek veša van sale za ručavanje, i šal, na mesinganu kuku, a štap od slonovače nosi unutra do stola. Kažem, „Doviđenja, g. Paund”, i okreće se, okleva, gleda me, smeška se blago, ali nem, prihvata moju ispruženu ruku.
Juče sam usred poslepodneva sišao u salu za ručavanje kroz stražnja vrata kuhinje, prateći Ota Endrenjija — mađarskog Bolonjeza, bivšeg izbeglicu, prijatelja Olge — sat ranije čuo me kako pevam u sobi — nadahnut s Izraelskim arhitektom kog sam sreo na poplavljenom Trgu Svetog Marka i otišli smo i popušili njegov poslednji zavijutak hašiša, duž ulice od Akademije do Zaterije a zatim gore u moju sobu dok sam pevao Hare Krišna neko vreme — Tako me Oto pozvao na kafu — tamo sam našao Paunda kao sedi sam, Olga na telefonu spreda u kancelariji dogovarajući put za Padovu da bi izbegli kišne poplave ranog novembra.
Seo sam naspram Paunda za drugi stol, upitao ga da li postoji neka stara ili klasična muzika na „Peomu stvaranja” sv. Franje — još jednom mu ponovio pitanje, odgovorio je „Nema savremene muzike.” I tako, još uvek nadahnut hašišom, improvizovao sam na hebrejsko-indijskim tonskim nizovima kompletan tekst pesme „Stvaranja” koji je bio predamnom na stolu, otegnute harmonije na tamnom školskom harmonijumu Pitera Orlovskog.
Sat kasnije video sam njega i Olgu van hotela, i sledio ih sa Otom, oni su išli da uzmu vaporeto za železničku stanicu i Padovu, a mi da prošećemo do Svetog Marka u crvenom oblačastom satu sumraka — Paund je koračao čvrsto, beli kišni mantil lepršao je za njim, koračao ubrzanom snagom, usporio da se malenim mostnim stepenicama uspne na platformu Salute i zatim čvrsto zakoračio i mladalačkom ravnotežom prešao s ljuljajuće plutajuće platforme na hidrobus i produžio napred u kabinu, i seo; vaporeto se odbio od obale, ploveći uzvodno.
Jutro — . . . prazan život, obrćući se na površini ogledala, milijarde prolaze —
Probudio se, i shvatio kasni datum, samo mesec i po pre radne turneje, i fatalnog vremena u SAD, i da moram da se vratim da bih uskoro video Pitera, i završio tekstove jednom zauvek, sakupio knjige, razmenio verbalno iverje, odustao — čitavu prošlu noć u kući Luićija Nonoa razgovarao o Kubi i Revoluciji i Gevarinim fotosima na zidu i avangardnim zbirkama, sa mašinerijom, svetlima, Gevarinim likovima ljupkog lica i osmeha kroz dečačku bradicu — Vreme prolazi
Dva prisećanja dodata 1. sept. 1979.:
1. Upitao sam da li je ikad sreo Selina, mislim da Olga kazala, Ne. Opisao sam moju i Berouzovu posetu u Medonu 1961. dr Detušu (Selinu), i ispričao im kako sam ga upitao koje francuske prozaiste najviše voli. Koliko se sećam spomenuo trojicu: S. F. Ramiza, Anrija Barbisa (koji je „džezirao jezik”) i Pola Morana, ali se nisam mogao setiti koju je njegovu knjigu Selin voleo, onu prvu? . . . zaboravio sam . . . Olga Radž je pogledala u Paunda koji je još uvek stajao nagnut nad svojim tekstom dok sam pokušavao da se prIsetim, „Ezra, kako se zvala ona Moranova knjiga koju si voleo tako mnogo, nisi voleo ono što je kasnije napisao . . . ” Paund je podigao pogled sa svog tanjira i kazao sa čvrstom inteligencijom na savršenom francuskom „Ouvert a la nuit”, zatim spustio glavu i nastavio jesti. Čini mi se da čitavog tog dana nije više progovorio ni reč.
2. Kasnije sam je upitao da li je Paund možda bio nezadovoljan ili se dosađivao pesmama Dilena i Bitlsa koje sam mu odsvirao. Oh ne, odgovorila je, da mu je bilo dosadno ne bi uopšte tamo sedeo, odmah bi ustao i izašao iz sobe.
Alen Ginzberg
Sa engleskog preveo Vojo Šindolić
