1.
Među Pesoinim izmišljenim likovima, Alvaro de Kampuš – anglofi l i pomorski inženjer, diplomirao u Glazgovu, kasnije besposleni dendi u Lisabonu – bio je najbliži stvarnom postojanju.
Dok su njegova sabraća živela izvan vremena, sinhronim životom koji se u celini i neposredno odvijao u Pesoinom umu, Kampuš je bio obdaren dijahronijom smrtnika: putovao je i zaljubljivao se, učestvovao u javnom životu, rizikovao da bude optužen zbog arogantnih manifesta (Ultimatum, 1915; Aviso por causa da moral, 1923), mrzeo, izazivao kontroverze, osnivao efemerne pokrete koji su se materijalizovali u furioznoj poeziji, da bi se konačno pomirio s pristojnim životom u metafizičkoj strepnji, koju je pokušavao da prikrije ironijom, i preminuo u četrdeset devetoj godini (bio je dve godine stariji od Pesoe), zajedno sa svojim tvorcem (30. XI 1935).
Njegovo delo je takođe biografi ja i kroz njega se mora proći upravo u tom biografskom smislu da bi se shvatio njegov lik. Ali čak i njegovo „prisustvo“ ima gustinu stvarnog života; u svojim psihološkim motivacijama stvorenje Kampuš nas iznenađuje i zbunjuje jer je upravo ono, od svih heteronima, najviše preplitalo svoj izmišljeni život sa stvarnim životom svog autora, a ponekad se i preklapalo s njim, u mreži referenci, odnosa, zamena mesta, razmene delova. Na primer, nedavno smo saznali, iz Pesoine privatne prepiske, da je Kampuš nasilno upao u vezu između Pesoe i Ofelije Keiroš; i da je to, ako i nije bilo uzrok, na neki način doprinelo raskidu veridbe: posle Pesoinih učestalih „(mentalnih) smetnji“, dao je sebi za pravo da piše Ofeliji kako bi je ubedio, doduše sa šaljivim argumentima, da više ne razmišlja o Fernandu (pismo od 25. IX 1929).68
Ako onda izvučemo neminovne zaključke iz (savršeno verodostojne) hipoteze koju je izneo Žorži de Sena, da je Pesoa izabrao Kampuša kao uznemirujući element zato što je bio homoseksualac69,
njegova uloga u ljubavnoj priči postaje još čudnija, jer se javlja kao treća strana klasičnog trougla, makar i neuobičajena. Uostalom, Ofelija Keiroš je od samog početka u Kampušu osetila neprijateljsko prisustvo i otvoreno je izrazila svoju antipatiju: „Kada mi pišete, gledajte da vaš prijatelj Alvaro de Kampuš ne bude u vašoj blizini, razumete?
Vidite to, pošaljite ga u Indiju…“70
Do te tačke još uvek se moglo razmišljati o Pesoinom teatralnom ponašanju, o dvosmislenoj i sumnjivoj igri čije nam granice izmiču. Ali Pesoa je sa Kampušom preuzeo ozbiljan rizik.
U pismu od 15. oktobra 1920, Fernando je Ofeliji preneo nameru da bude primljen na psihijatrijsku kliniku, ne bi li, između ostalog, izvukao korist od dekreta koji je vlada upravo odobrila i kojim dozvoljava da se mentalno oboleli pacijenti leče u bolnici o trošku države. Ne može se tačno reći u čemu se sastojala njegova „bolest“: Pesoine reči su nejasne, prožete loše prikrivenom strepnjom.71
A opet, kada iz pisma u pismo pratimo tu čudnu ljubav, sačinjenu od pretvaranja i zamena, koja je konačno došla do svog kraja72, stičemo utisak da je opasna igra počela da preuzima kontrolu nad svojim igračem. Možda je u nekom trenutku Kampuš zaista počeo da polaže pravo na postojanje, na sopstveni život, i hteo da zameni svog gospodara: to je „prokletstvo“ za koje je Fernando osećao da ga ugrožava. Do zamene ipak nije došlo. Pesoa nam ne otkriva druge elemente, ali tvorac je nekako uspeo da zagospodari svojim stvorenjem, napetost se stabilizovala u suživotu zasnovanom na uzajamnom uvažavanju, a Kampuš se pomirio s tim da bude Kampuš, neuhvatljivi inženjer iz Glazgova i avangardni pesnik iz Lisabona.
2.
Kampuš je bio čovek Juga. Njegov rodni grad Tavira, koji leži na obali Algravea, kao kubistička slika sa belo okrečenim kućama, mogao bi da se uzdiže i na obalama Sicilije ili Grčke.
Pored nekih somatskih crta (izgledao je kao sefardski Jevrejin, precizira Pesoa), Kampuš je imao je i narav i sklonosti južnjaka: impulsivnost, strastvenog, entuzijazam; shodno tome, i neke zablude i razočaranja. Na taj svet, kao i na sebe, znao je da se sažali; ali znao je i da se na svoju patnju osvrne s lucidnim i nemilosrdnim smeškom, često sarkastičnim. U njegovom životu postojale su jedna Dejzi i jedna Sesili, koje su živele u Jorkširu, i koje je upoznao dok je studirao za inženjera u Škotskoj. Priznao je homoseksualnu ljubav prema mladiću čije ime ne znamo (Soneto Já Antigo, 1922) i proklamovao svoju homoseksualnost u besnim i burnim stihovima (Naval Ode, 1915); ali uvek je u duši čuvao slatku uspomenu na ljubav prema ženi, ljubav kojoj se možda nije potčinio zato što nije želeo da bude, kao što podseća u jednoj svojoj pesmi, „oženjen, običan i oporeziv“ (Lisbon revisited, 1923).
Rođen na obali okeana, voleo je more i putovanja, i slavio ih. U njegovim odama more je istorija Portugala: to su avantura ka nepoznatom, tvrdoglavost, hrabrost jednog malog naroda; ali to su i kolonizatorsko nasilje, propali Eldorado, gubitak nevinosti.
Ako ćemo pravo, imao je dušu skitnice zatočenu u koži buržoaskog sanjara. Kao i Kolridž, Melvil i Konrad, znao je da dočara jedrenjake i Južna mora, užad, vrevu egzotičnih luka, plime, pirate i stare moreplovce. I ružičasta ostrva, sa oleografskim gajevima palmi, poput dečijih bakroreza. Mesta njegovih putovanja su geometrijska mesta, ona ulaze u prostor zamisli i želje.
3.
Ali ako je za nas Kampuš jedna biografija, on je za Pesou bio i književno sredstvo. Ima sopstvenu svrhu i stilski raspon kao i svi ostali heteronimi, ali sa gustinom i složenošću koji kod drugih izostaju. Naime, ako su Alberto Kaeiro i Rikardo Reiš – prvi, neka vrsta pesnika-gurua koji meditira o prirodi; drugi, pesimistički neoklasicista, na pola puta između Horacija i Leopardija – dve pesničke figure koje se mogu smestiti u bilo koje doba i na bilo koju geografsku širinu, sa Alvarom de Kampušom Pesoa je učestvovao u kulturi svog vremena i to kao militant.
Kampuš nije samo kreacija koja stvara, kao ostali heteronimi, već i kreacija koja deluje u specifičnom istorijskom kontekstu: on je kreacija projektovana u Istoriju. Kampuš je stoga nešto mnogo više od autoanalize; on je odraz i otuđenje. U čudnoj i neobičnoj koincidenciji, Pesoa je iskusio istorijsku avangardu i istovremeno nam, preko Kampuša, pružio njen kritički portret sagledan iznutra. Tipičan portret avangarde, čije karakteristike možemo čak i popisati.
Bezvoljan, neurasteničan, podložan histeriji sublimiranoj u poeziju, sledbenik teorija Maksa Nordaua, koje je Pesoa progutao s uobičajenom lakoćom, Kampuš je bio dekadentan iz štosa, futurista po vokaciji i dadaista po ideologiji. Na prvi pogled se zaljubio u potpuno lični, introvertni i mistični futurizam, nejasno formulisan i suštinski antimarinetijevski (Marinetiju, sada italijanskom akademiku, posvetio je sarkastični sonet koji se završava zvukom izduvanog balona: „…f-f-f-f-f-f-f-f …“73). Pored mrzovolje koju je pokazivao prema akademijama, sumnjao je i u utopije, sisteme koji teže savršenstvu i teorije koje tumače svet. Glasno je izjavljivao antipatiju prema Šou, Morasu (Charles Maurras, Action française), Dostojevskom, Gorkom. Predviđao je najstrašnije totalitarizme izgrađene pod zastavama raznih vera, odbacivao ideološko bratstvo, socijalistički populizam i hrišćansko milosrđe. Da li je bio ateista? Ne mislim tako. U njegovom agnosticizmu ima mesta za platonovske ideje i Spinozinu dušu, za neku vrstu kolektivne ektoplazme formirane od ideja svih gubitnika. U njegovom neseseru fi ktivnog izasićenog putnika nalaze se Vajld, Laforg, Vitman i Šopenhauer. Ali on je, u suštini, oličenje svesti o porazu, odbacivanja svih iluzija, ironičnog očajanja.
Figura Alvara de Kampuša za današnjeg čitaoca je na neki način paradigma. Njegove strepnje, njegove neuroze, njegovi cinizmi, njegova spremnost za kontradikcije, njegov suštinski neuspeh, njegovi halucinantni i metafi zički pogledi, njegove su stigme. I gledano s pozitivne strane, njegova veličina.
Antonio Tabuki
1988.
68 Carta a Ophélia Queiroz, 25 Set. 1929, http://arquivopessoa.net/textos/3667
69 Jorge de Sena, „Fernando Pessoa: O Homem que Nunca Foi“, Persona 2, jul 1978, 27–41; ponovljeno u J. de Sena, Fernando Pessoa & Cia. Heterónima, Estudos Colegidos, 1940–1978, 2nd ed., 1984, 424.
70 Odlomak iz Ofelijinog pisma fotografski je reprodukovan u Maria José de Lancastre, Fernando Pessoa: Uma fotobiografia, Imprensa Nacional-Casa da Moeda, Centro de Estudos Pessoanos, Lisboa, 1981. (Prim. Tabuki.)
71 Carta a Ophélia Queiroz, 15 Out. 1920, http://arquivopessoa. net/textos/145
72 Do prekida je došlo 29. XI 1920, posle Pesoinog pisma koje se završava ovim rečima: „Moja sudbina pripada drugom zakonu, čijeg postojanja Ofelijica nije svesna, i sve više je podređena poslušnosti Učiteljima, koji zabranjuju i ne praštaju.“ (Prim. Tabuki, http://arquivopessoa.net/textos/1464.)
73 „Marinetti Académico“, bez datuma, prvi put objavljeno u Fernando Pessoa, Poesias de Álvaro de Campos, Lisboa, Ática, 1944 (imp. 1993), str. 303, arquivopessoa.net/textos/91. Videti, F. Pessoa, Izabrane pjesme, Konzor, Zagreb, 1997, „Marineti, akademik“, str. 241, preveo Mirko Tomasović.
Antonio Tabucchi, „Àlvaro de Campos, ingegnere metafisico“, Un baule pieno di gente: scritti su Fernando Pessoa, Feltrinelli, Milano, 1990, str. 54–59. Prvi put objavljeno kao predgovor za zbirku pesama
Fernando Pessoa, Nove poesie di Álvaro de Campos e sette poesie ortonime, Baskerville, Bologna 1988.
Prvi Tabukijev roman (1973), posvećen anarhistima iz rodne Toskane; prvo izdanje, 1975.
