Nobelov govor Anatola Fransa
Gospodine predsjedniče, dame i gospodo,
Gajio sam želju da u sumrak svog života posjetim vašu lijepu zemlju, koja je rađala hrabre ljude i lijepe žene. Sa zahvalnošću primam nagradu koja kruniše moju književnu karijeru. Smatram neuporedivom čašću što sam primio ovu nagradu koju je ustanovio čovjek plemenitog osjećaja i dodijelili mi je sudije koji su tako pravedni i kompetentni. Pozvan od vas kao član Francuske akademije da dam savjet o Nobelovoj nagradi za književnost, nekoliko puta sam imao zadovoljstvo da usmjerim vaš izbor. To se dogodilo u slučaju Meterlinka, koji kombinuje sjajan stil sa mislima velike nezavisnosti; takođe se dogodilo u slučaju Romena Rolana, u kome ste prepoznali ljubitelja pravde i mira i koji je bio u stanju da izazove nepopularnost da bi ostao dobar čovjek.
Možda prelazim granice svoje kompetencije ako sada govorim o Nagradi za mir norveškog Stortinga. Ako to ipak činim, to je da pohvalim izbor koji je Storting napravio. Možda mi je dozvoljeno da kažem da ste, po mom mišljenju, u Brantingu odali počast državniku strastvenom za pravdu. Da samo sudbine naroda mogu biti vođene takvim ljudima! Najstrašniji ratovi praćeni su mirovnim ugovorom koji nije ugovor o miru, već nastavak rata. Ukoliko zdrav razum konačno ne zauzme svoje mjesto u savjetodavnim komorama ministara, Evropa će propasti. Ako se ne može s punim razlogom nadati trijumfu jedinstva i harmonije među zemljama Evrope, želim barem da vjerujem, gospodo, da pod uticajem hrabrih, pravednih i odanih ljudi kao što ste vi, dobro ponekad pobjeđuje.
Anatol Frans
U zvaničnom zapisniku zabilježen je sledeći događaj: Nakon što je Anatol Frans primio svoju nagradu iz ruku kralja, dogodio se incident koji je ostavio snažan utisak na sve prisutne. Kada se poštovani gospodin ponovo popeo na govornicu, okrenuo se profesoru Valteru Nernstu, dobitniku nagrade za hemiju, i razmijenio sa njim dugo i srdačno rukovanje. Francuz, “poslednji klasik”, i Njemac, veliki naučnik i predstavnik intelektualne trezvenosti, građani dvije zemlje koje su dugo bile neprijatelji, ujedinjeni su u rukovanju – duboko simboličnom gestu. Publika je aplaudirala, osjećajući da su se dvije nacije, koje su se godinama borile jedna protiv druge, upravo srele u pomirenju.
Veliko delo malog bibliotekarevog sina
Bio je sin malog pariškog knjižara i ta činjenica, kao i kasniji skoro dvadesetogodišnji položaj bibliotekara francuskog Senata, borhesovski dakle, ključno su odredili njegov pogled na svet i skalu životnih vrednosti. A to su uvek bili pravi kult umetnosti, nauke i najviše književnosti
Naš veliki pripovedač Simo Matavulj ostavio nam je krajem pretprošlog veka, a u svojoj umnogome nezaobilaznoj autobiografiji „Bilješke jednog pisca“, i jednu zanimljivu belešku o svojim pariškim danima, gde je 1882. godine o državnom trošku obilazio elitne restorane i salone i udvarao se slobodoumnim Francuskinjama. Tamo ga je najviše nerviralo što je devojačku pažnju odvlačio „jedan gospodin od trideset i koje godine, lica nalik na krušku, keseraste bradice, očiju malko buljavih, a čela prostrana. Domaćin mi ga bješe prikazao: Monsieur France, a to ime mi u to doba ništa ne kaza“.
„Najposle i ja svratih sluh na besjeđenje g. Fransa, koji je za vrijeme cele večere gotovo jedini zabavljao društvo, i, što je neobičnije, vrlo pažljivo slušan bio. Koliko se sjećam, pretresao je ondašnje političke događaje u Francuskoj. Govorio je kratkim rečenicama, koje je često dopunjavao umjerenom, ali punom izraza gestikulacijom, kako samo Francuzi umiju. Da me je predmet zanimao, doista bih i ja potpuno podlegao čaru njegove duhovitosti i besjedničkog dara; onako sam samo mogao konstatovati koliko su mu u vlasti svi oko njega; sva igra njegova lica ogledala se na drugim licima, svaki njegov osmijeh i namrštaj, istoga trena ponavljao se na ostalim!… Žene su ga pile očima, kao što kažu Primorci, osobito jedna prema njemu, plava, jedra, koja je imala slovensko lice.Kad ugrabih trenutak općeg razgovora, zapitah najbližeg gospodina do sebe, šta je po zanatu gospodin govornik, a on mi odgovori da je to Anatol Frans, poznati književnik velikog dara. Kao što prije rekoh, meni je to ime bilo nepoznato, a mislim da u ono vrijeme ne bješe bog zna kako čuveno ni po Francuskoj; danas je Frans akademik, slavan i omiljen preko međa svoje otadžbine, jer su njegove priče remek-djela sušte francuske duhovitosti i ironije. Proslaviše ga najviše pripovijetke: Le Lys Rouge; Le Crime de Silvestre Bonard; Les Opinions de Jerome Coignard; Thais; La Rotisserie de la reine Pedealjue, pored stotine drugih. – Od susjeda doznadoh da ona plavuša prema Fransu bješe njegova gospođa…“
Francuski nobelovac Anatol Frans rođen je u Parizu 1844. godine kao Anatol Tibo. Bio je sin malog pariškog knjižara i ta činjenica, kao i kasniji skoro dvadesetogodišnji položaj bibliotekara francuskog Senata, borhesovski dakle, ključno su odredili njegov pogled na svet i skalu životnih vrednosti. A to su uvek bili pravi kult umetnosti, nauke i najviše književnosti. Kao kod mnogih francuskih stvaralaca od Ipolita Tena do Žan Pol Sartra. „Ja sam rastao u u bogatoj građanskoj porodici u Parizu, okružen knjigama, na korak od Luvra, dva koraka od Opere, tri koraka od Panteona. Moja polazna tačka je dakle sa vrha solitera i nikad me ne možete stići vi koji startujete iz solitera“, pisao je Sartr u autobiografiji koja se, dakako, zvala – „Reči“. I imala samo dva poglavlja: „O čitanju“ i „O pisanju“. I krenuvši sa vrha solitera, ili sa samog Ajfelovog tornja, Frans je i u godini u koju pada Matavuljevo svedočenje već etabliran kao veliki arbitar francuskog realizma na pragu novog doba. NJegova slava počela je rano, njemu je samo Nobelova nagrada stigla kasno, čekao je na nju više od 40 godina, ako se složimo da ju je već sa „Silvestrom Bonarom“, romanom o jednom filologu zaokupljenom knjigama, zaslužio. A baš tim ranim delima prepunim ne samo skepticizma nego i toplog humanizma, kao i knjigama iz detinjstva („Zlatne pesme“, „Knjiga mog prijatelja“, „Mali Pjer“, „Procvat života“) najviše je osvojio čitalačku naklonost, dok je još trajao i odjekivao onaj njegov jedinstveni, autentični glas koji će se kasnije sliti u horsko pevanje netalentovanih boraca, kakve obično na pokretnoj traci štancuje angažovana, politička literatura. To horsko, jednoglasno, unisono, koje se kasnije zove „književni pravac“, i iz sasvim nepoznatih i neobjašnjivih razloga u književnoj istoriji – uvažava. A zašto treba uvažavati formacije pisaca, književne odrede, čete, bataljone, okupljene oko jedne ideje – sam Bog će znati.
Tih tema je u Francuskoj na prelazu vekova bilo napretek, i Pariz je u tome prednjačio baš kao i sto godina ranije, za prve buržoaske krvave revolucije. Novo doba, naučni i tehnički progres, burno i bolno odvajanje crkve od države u najkatoličkijoj zemlji na svetu, a pogotovo pravi holivudski odjek takozvane Drajfusove afere nisu dozvoljavali da se ostane po strani – onako divno jedinstven i autentičan – nijednom stvaraocu koji je i malo mario za svoju književnu sudbinu. Ta Drajfusova afera, jedan izmišljeni zločin jednog nepoznatog kapetana francuske vojske jevrejskog porekla i njegova nepravedna osuda pokrenuli su, kako se tada pisalo, „ceo jedan svet ideja, strasti i interesa. Stranke, porodice, sama Francuska, podelile su se na dva tabora: revizioniste i antirevizioniste, drajfusovce i antidrajfusovce“: Među onima koji su braneći vojsku i ugled države zapravo branili i prikrivali jedan sudski zločin bili su i Burže, Lemetr i Moris Bares. A na strani onih koji su svom snagom svog duha, dara i književnog ugleda i autoriteta ustali protiv nacionalističkog i antisemitskog besa bili su Zola, Fras i Žores. Frans je tada, kako se u jednom trenutku činilo, bio na čelu francuske elite, a svi drugi, desničari i nacionalisti, kako se često pričinjava, bili su reakcionarni. Da bi onda 1914. godine, u predvečerje Velikog rata, najveće klanice u dotadašnjoj istoriji, neki desničari pozivali na razum, sveopšti mir, bratstvo i pacifizam, a predstavnik francuske elite Anatol Frans je baš sa proslave svog jubilarnog, 70. rođendana otišao u Vrhovnu komandu i tražio pušku da ode u rov, na prve borbene linije, i pokaže Švabama. Raspoređen je, kao trećepozivac, u centralu pošte u Parizu jer prosto nisu mogli da mu otmu oružje i uniformu, a on je još nedeljama i mesecima uveseljavao francusku javnost svojim neverovatnim govorima i mitinzima, pozivima na juriš pa i bukvalnim jurišima iz centra prestonice prema uvelim jesenjim poljima prigradskih pariskih kvartova. Samo što više nije bilo don Miguela Servantesa de Saavedre da o tome posvedoči, a Romen Rolan već dugo nije imao stomaka za takve šešeljijade Anatola Fransa, čoveka koji je još u mladosti za pseudonim uzeo ime svoje otadžbine pa se posle, logično, starao da to i opravda.
Tako da je, kao što to u literaturi često biva, i njegovo najvažnije, programsko delo „Savremena istorija“ počelo panoramom evropske misli i kulture, otprilike kao Manov „Čarobni breg“, samo što su se ovde Setembrini i Nafta zvali profesor Beržere i opat Lantenj, a ne Don Kihot i Sančo Pansa. Sve ovo, međutim, nije negativna kritika na adresu velikana francuske književnosti, nego samo još jedan dokaz da je Frans bio čovek svog vremena, možda samo preduboko uronjen u njega. A ko nije. I francuski književni velikan, za kojeg je na kraju i Matavulj znao.
Đorđe Randelj
Marginalije iz (književne) biografije
Anatol Frans je pseudonim Žaka Anatola Tiboa (1844-1924), sina pariskog knjižara. Stekao je klasično obrazovanje na Koleyu Stanslas, muškoj školi u Parizu i kratko je studirao na Ekol de Šart.
Oko dvadeset godina je bio u različitim službama, ali je uvek imao vremena za pisanje, pogotovo tokom perioda u kojem je bio pomoćni bibliotekar u Sentau od 1876. do 1890.
NJegov stil, uobličen po Volteru i Fenelonu, kao i njegov urbani skepticizam i prosvećeni hedonizam, nastavljaju tradiciju francuskog osamnaestog veka. Ovaj pogled na život, koji se pojavljuje u svim njegovim delima, posebno je izražen u zbirci aforizama “Epikurov vrt” (1895).
Frans je napisao nekoliko priča i novela pre nego što je postigao prvi veliki uspeh sa “Zločinom Silvestra Bonara” (1881). Ovaj roman je dobio nagradu Francuske akademije, čiji je Frans postao član 1896.
Godine 1885. objavio je “Knjigu moga prijatelja”, neku vrstu autobiografskog romana, koji je nastavio sa “Pjerom Nozijerom” (1899), “Malim Pjerom” (1918) i “Procvatom života” (1922).
Od 1888. do 1892. Frans je bio književni kritičar novina “Le Temps”. NJegovi prikazi, inspirisani skepticizmom Renana, ali visoko subjektivni, sakupljeni su u tri toma pod naslovom “Književni život” (1888-92). To je vreme kada se Frans oštro okreće protiv Zolinog naturalizma.
Jedan od njegovih omiljenih perioda bio je prelazak iz paganizma u hrišćanstvo. Godine 1889. pojavio se “Baltazar”, fantastična verzija jedne od priča o Maži i 1890. “Taida”, priča o preobraćenju aleksandrijske kurtizane tokom hrišćanske ere.
Frans je 1893. godine objavio svoj napojznatiji roman “Pečenjara kraljice Pedok”, živom slikom života u osamnaestom veku u Francuskoj. Centralna figura u ovom romanu, Abe Koanjar, kompleksan, ironičan i dopadljiv lik, ponovo se pojavljuje u “Mišljenjima Žeroma Koanjara” (1893) i u zbirci priča “Vrelo svete Klare” (1895). Tragičnom ljubavnom pričom “Crveni ljiljan” (1894), Frans se vratio savremenom subjektu i tokom narednih godina napisao je “Savremenu istoriju” (1896-1901).
Protestovao je zbog presude u slučaju Drajfus i razvio izvesne simpatije prema socijalizmu. Među njegova poslednja značajna dela spadaju „Biografija Jovanke Orleanke” (1908), “Bogovi su žedni” (1912) i “Pobuna anđela” (1914).
Sabrana dela Anatola Fransa objavljena su u dvadeset pet tomova između 1925. i 1935.
ZAŠTO BAŠ… ANATOL FRANS
Šveđani ne mogu zaboraviti dug koji, kao i ostatak civilizovanog sveta, ima prema francuskom narodu. Ranije smo u izobilju dobijali darove francuskog klasicizma kao zrele i prefinjene plodove antike. Bez njih, gde bismo bili? To je ono što se moramo zapitati danas. U naše vreme Anatol Frans je bio najmerodavniji predstavnik te civilizacije; on je poslednji od velikih klasika. Čak su ga zvali i poslednjim Evropljaninom. I zaista, u periodu u kojem šovinizam, zločinska i najgluplja od svih ideologija, želi da iskoristi ruševine velikog razaranja za građenje novih zidova da bi sprečila slobodnu intelektualnu razmenu među narodima, njegov jasan i divan glas se izdiže iznad drugih, opominjući ljude da shvate da su jedni drugima potrebni. Dosetljiv, briljantan, velikodušan, ovaj neustrašivi vitez je najbolji borac u uzvišenom i neprekidnom ratu koji je civilizacija objavila varvarizmu. On je maršal Francuske u slavnom dobu u kojem su Kornej i Rasin stvorili svoje heroje.
Danas, kada u ovoj germanskoj zemlji dodeljujemo svetsku književnu nagradu ovom galskom maestru, odanom slugi istine i lepote, nasledniku humanizma koji potiče od Rablea, Montenja, Voltera, Renana, mislimo na reči koje je jednom izgovorio u podnožju Renanove statue – u njima je sadržana sva njegova vera: “Polako, ali sigurno, čovečanstvo ostvaruje snove mudraca”.
Gospodine Anatole Frans – nasledili ste to divno oruđe, francuski jezik, jezik plemenite i klasične nacije, koji je dosledno čuvala čuvena akademija koju vi ukrašavate i koja ga i dalje čuva u zavidnoj čistoti. Imate to briljantno oruđe prodorne oštrine i u vašim rukama ono dostiže iskričavu lepotu. Vešto ste ga koristili da iskrojite chefs-d’oeuvre, vrlo francuske u stilu i istančanosti. Međutim, nije samo vaša umetnost ta koja nas očarava: poštujemo i vaš kreativni duh i privučeni smo velikodušnim, saosećajnim srcem koje otkrivaju uzvišene stranice vaših dela.
Iz govora E. A. Karlfelta, stalnog sekretara Švedske akademije,
10. decembra, 1921.
